Ja od jutra nisam stao

Lat­est posts by Una Vizek (see all)

    Likovi:

    Jedini­ca

    Dvo­j­ka

    Tro­j­ka

    Četvor­ka

    Sus­je­da

    Prva

     

    Sjed­nite malo. Sig­urno ste umorni.

    .

     

    I

    Lijepa veli­ka obiteljs­ka kuhin­ja. Kuhin­js­ki stol. Tri muškar­ca. Večer. Jedan od njih radi oko štednjaka.

    1:                                 Ja od jutra nisam stao.

    2:                                 Pa sjed­ni malo.

    1:                                 Pa baš bi i mogo.

    3:                                 Pa sjedni.

    2:                                 Popij nešto.

    1:                                 Samo još moram…

    3:                                 Gemišt…

    2:                                 Ili crno…

    3:                                 Što­god želiš.

    1:                                 Mogao bi crnog.

    2:                                 Nema crnog.

    1:                                 Ima, ima. Evo sad ću.

    2:                                 Nemoj ti, ja ću.

    3:                                 Nemoj ti, on će.

    1:                                 Ma ne. Nije…

    2:                                 Gdje je?

    1:                                 Ja ću. Tako i tako moram… Meso je u pećni­ci. Sje­di samo.

    Jedini­ca se digne. Ode po vino.

    3:                                 Ti, on stvarno…

    2:                                 Ja ne znam zašto…

    3:                                 Valj­da ga veseli.

    2:                                 Ma da, al nakon cijel­og dana…

    Jedini­ca se vraća s vinom. Prov­jeri pećnicu. Dođe do sto­la i strovali se na stolicu s krpom preko ramena.

    1:                                 Jebote.

    2:                                 Umor, a?

    1:                                 Znaš šta…

    3:                                 …ti od jutra nisi stao.

    1:                                 Pa bome nisam.

    2:                                 Pa sjed­ni malo.

    1:                                 Pa baš bi i mogo.

    3:                                 Pa sjedni.

    2:                                 Natoči si.

    2:                                 Popij nešto.

    3:                                 Gemišt.

    2:                                 Ili crno.

    3:                                 Što­god želiš.

    1:                                 Mogao bi crnog.

    2:                                 Evo, gle ga sad!

    Natoče si piće.

    2:                                 Ajde – za novi posao!

    1:                                 Za novi posao!

    2:                                 I?

    3:                                 Pa kako je, pričaj…

    1:                                 Super. Znaš šta, stvarno vrhunski.

    2:                                 Pa, to je vrhun­s­ki restoran.

    3:                                 Mis­lim – Miche­li­nove zvjezdice…

    1:                                 Ne, to je stvarno dru­gi svijet.

    2:                                 Sva­ka čast…

    1:                                 I šefi­ca. Ona je vrh.

    3:                                 Pa ona je među top 10 šefi­ca Europe.

    2:                                 A ti ćeš biti među top 10 šefova.

    1:                                 Haha, to ne postoji…

    3:                                 Buda­lo…

    1:                                 …tak­va lista.

    2:                                 Ako ne postoji…

    3:                                 …neu­ka.

    2:                                 …izmis­lit ćemo.

    3:                                 Al, jel normalna?

    2:                                 Ne tlači te?

    1:                                 Ma ne. Mis­lim radi se krvnički…

    2:                                 Više nego u drugim…?

    1:                                 Puno više. Tu nema rad­no vri­jeme. To je flajšmašina.

    3:                                 A šta Prva kaže?

    1:                                 A niš. Uzeli smo nekog tipa…

    2:                                 Znači snašli ste se.

    1:                                 Snašli smo se.

    Piju.

    2:                                 I ti si znači jedi­ni muškarac?

    1:                                 Od kuhara da. Ima ovih pomoćnih. Čuj ipak je to vrhunski…

    2:                                 A kakve su ti kolegice. Komadi?

    1:                                 Ne. Al i da jesu. Nema tamo…

    2:                                 …Cici mici

    1:                                 Da te netko vidi…

    3:                                 Znači niš­ta od pipkanja…

    1:                                 Fala bogu, kon­ačno me nitko ne dira.

    3:                                 Ni po guzi?

    1:                                 Znaš da meni to inače ne smeta, zaje­ban­ci­ja — šta. Al kad radim, nema mi gore…. Naj­gore mi je kad radim karamelu. Sve onako fino izvučem, ko pašku čip­ku i onda me neka pljesne po guzi­ci. I onda sve ispočet­ka. E mrak mi padne na oči…

    2:                                 Ni jed­nom te nisu zašlatali još?!

    1:                                 Ni jednom.

    3:                                 U 3 mjeseca?

    1:                                 Šest.

    2:                                 Star si. Guz­i­ca ti nije više nešto.

    1:                                 Super je, velim ti.

    2:                                 Guz­i­ca?

    1:                                 Posao, budalo.

    3:                                 Super.

    1:                                 Ne, stvarno je.

    2:                                 Pa baš mi je drago.

    Piju.

    3:                                 Mis­lim stvarno si se namučio da dođeš…

    2:                                 I što si sve proš’o…

    1:                                 Mis­liš od škole? Pa, 10 god­i­na, ne, 12.

    2:                                 Ma daj. Već je toliko …

    1:                                 A čuj. Tri godine škol­skih kuhin­ja. Pa francuska…

    2:                                 Prva te sko­ro ostavi­la zbog te škole…

    1:                                 Nije me htjela čekati.  Da joj nisam plaćao te silne karte do Pariza…

    3:                                 A student…

    1:                                 Uopće ne znam kako sam to uspio…

    2:                                 Nije vjerovala da ćeš uspjeti.

    1:                                 Al, evo sad vidi.

    3:                                 I šta ona kaže?

    2:                                 Jel kon­ačno sretna?

    1:                                 Ma sret­na je. Kako ne bi bila. Samo…

    2:                                 Al, stvarno si se napatio.

    3:                                 Pa posli­je Pariza. Opet staž ne?

    1:                                 A da. U boljim restoran­i­ma, doduše. Al s opet dna.

    2:                                 Pa onda jedan porodiljni…

    1:                                 Pa opet ispočetka.

    3:                                 Pa onda drugi.

    2:                                 Mis­lim nevjerojatno.

    1:                                 A čuj, mi smo uvi­jek na ugov­or, čim odeš na porodiljni …

    2:                                 Jebem ti takvu državu.

    3:                                 A sad si za stalno?

    1:                                 Ma kakvi.

    2:                                 Jebem ti i državu i život…

    1:                                 Da, nije lako. Ako imaš obitelj…

    3:                                 I to rad­no vrijeme…

    1:                                 A mis­lim, žena­ma je lakše.

    2:                                 I kažeš Prva je sret­na zbog tebe…

    Zazvoni pećni­ca.

    3:                                 Jel to Četvorka?

    2:                                 Možeš mis­li­ti. Tako rano…

    1:                                 Pećni­ca.

    .

    .

    II

    Jedini­ca se diže.

    2:                                 Pa opet nam neš­to kuhaš.

    1:                                 Izne­nađen­je.

    3:                                 Ko da ti nije dosta…

    2:                                 A od jutra nisi stao.

    1:                                 Pa bome nisam.

    2:                                 Pa daj, sjed­ni malo.

    Jedini­ca se vraća.

    1:                                 Pa bome bi mogao.

    2:                                 Znam kako ti je.

    3:                                 Mis­liš da je nama…

    1:                                 A, znam da nije…

    2:                                 Uopće ne znam zaš­to si…

    3:                                 Mis­lim, za kartanje…

    1:                                 Nemo­jte me jebat sad…

    2:                                 Dobro…

    3:                                 Daj sad malo sjedi.

    2:                                 Natoči si nešto.

    Natoče si piće.

    2:                                 Ajde – za novi posao!

    1:                                 Za novi posao!

    3:                                 I? Veliš super je.

    1:                                 Ma super. Samo — flajšmašina.

    2:                                 Al ipak. Nakon tolko…

    2:                                 A sad se žališ.

    3:                                 On se uvi­jek žali.

    1:                                 Šta me jebete. Ne žal­im se. Nego fakat je flajšmašina…

    2:                                 A fla­jš­maši­na ti je riknula!

    3:                                 Nis­mo te odmah skužili.

    1:                                 Opet me je…

    2:                                 A tko će?

    3:                                 Nego pravi prijatelji…

    1:                                 A baš ste mi vi neki…

    3:                                 A nego, tko je? Četvorka?

    2:                                 A gdje je on?

    1:                                 Reko je u devet.

    3:                                 On uvi­jek kaže u devet.

    2:                                 Lako je njemu.

    1:                                 On se diže u deset.

    2:                                 A mi u šest.

    3:                                 Sutra je subota.

    2:                                 U sedam.

    1:                                 Šest i trideset.

    3:                                 Sva­ki dan.

    2:                                 Sva­ki dan isto.

    1:                                 Ja, evo, od jutra nisam stao.

    2:                                 Pa sjed­ni malo. Natoči si.

    1:                                 Pa, kad inzistiraš.

    Natoče si.

    1:                                 Nego, Tro­j­ka, jel ja to čujem da si si se na zbor upisao?

    3:                                 Bome jesam.

    2:                                 Beč­ki dječarac.

    1:                                 To bi objas­ni­lo štošta.

    3:                                 Sad ste mene našli?

    1:                                 A tko će, ako ne pravi…

    3:                                 E, jeste sel­jačine. Poj­ma nemate…

    2:                                 Hvala bogu!

    1:                                 Jel ima pip­kan­ja u svlačioni?

    3:                                 Buda­lo, nema svlačione…

    2:                                 Nemoj nama to prodavat.

    3:                                 To se vi na nogome­tu navlačite, a sad meni…

    Jedini­ca se okrene dvojci.

    1:                                 Kad smo već kod tog, što je s nedjeljom?

    2:                                 A jebi­ga Pet­i­ca je naje­bo i nema tko…

    1:                                 Pa može Šes­ti­ca nać dvoranu.

    3:                                 Pet­i­ca je najebo?

    1 i 2:                            Ti ne znaš?!

    3:                                 Ne.

    1:                                 Jebote.

    2:                                 Jebote.

    Pauza.

    3:                                 Pa šta je bilo?

    1:                                 Jebote…

    2:                                 U zatvoru je.

    3:                                 Ne seri!

    2:                                 Već 5 dana.

    3:                                 5 dana!

    Zvoni pećni­ca.

    1:                                 Meso je sko­ro goto­vo. Pa di je ovaj?

    2:                                 On neće doći pri­je 10.

    3:                                 Nikad ne dođe.

    2:                                 Jebe se njemu.

    3:                                 Da bar ja mogu tako…

    2:                                 Spa­vat do 10, pa malo kav­i­ca, pa u atelje…

    3:                                 Kav­i­ca, pljugica…

    2:                                 Pa napušen mal­jat pizdarije…

    1:                                 Onda malo odspa­vat popodne…

    2:                                 Jer umjet­nost iscrpljuje.

    3:                                 Pa u bir­ti­ju po inspiraciju.

    2:                                 Pokupit par modela.

    1:                                 Pa „radit“ cijelu noć.

    3:                                 Na aktovima…

    2:                                 Dok su one na laktovima…

    3:                                 I onda spa­vat do deset.

    1:                                 A ne ko mi…

    2:                                 U šest.

    3:                                 Čak i subotom.

    2:                                 U sedam.

    1:                                 Šest i trideset.

    3:                                 Sva­ki dan.

    2:                                 Sva­ki dan isto.

    1:                                 Ja, evo, od jutra nisam stao.

    2:                                 Pa sjed­ni malo. Natoči si.

    1:                                 Pa, kad inzistiraš.

    Toči se vino.

    2:                                 Opa, nema crnjaka!

    1:                                 Kako nema?

    2:                                 Ošlo.

    3:                                 Fino nam ide danas…

    1:                                 Kad smo pod stresom.

    2:                                 Šta fakat više nema vina? Pa ja sam…

    1:                                 Ima. Al dok Četvor­ka dođe neće biti.

    3:                                 Ko ga jebe.

    2:                                 Nek si sam donese vino.

    1:                                 On nema za vino.

    3:                                 On nema ni za vodu.

    2:                                 Jebem ja ti takvu slobodu!

    3:                                 A ipak mu…

    1:                                 …ne zavidim uopće.

    3:                                 …zavidim.

    2:                                 Ja bi slo­bo­du. Ali umjet­nost mi se gadi.

    3:                                 Slo­bo­da jest u umjetnosti.

    1:                                 Ma daj me nemoj, Trojka…

    2:                                 Od umjet­nos­ti mi se povraća.

    1:                                 Još mi je i mali noćas cijelu noć povraćao.

    3:                                 Lako je tebi reći. Ti imaš kreativan…

    2:                                 I od umjet­ni­ka mi se povraća.

    1:                                 Ispovraćati cijeli tepih – to je umjetnost.

    2:                                 Ja ne bi nikad mogao radi­ti od 9 do 5 … To je rekao.

    Ne bi mogao! Nar­avno da bi mogao. Da mora — mogao bi!

    1:                                 Pa da ga star­ci ne izdržava­ju di bi on…

    3:                                 On tvr­di da ga ne…

    2:                                 Ma, daj me nemoj…

    1:                                 Od 9 do 5? A od 9 do ponoći?!

    2:                                 Kad je zad­nju sliku prodao?

    1:                                 A cijelu noć sam rig­o­tine skupljao.

    3 (okrene se Jedini­ci): Pa šta ti žena nije…

    1:                                 A je, malo je. Al ona je tako…

    2:                                 Šta tako? Ne zna rig­ot­inu pokupiti?

    1:                                 A, ima osjetljiv želudac.

    2:                                 Da, sve one ima­ju osjetljiv želudac.

    3:                                 Pa valj­da je bar mal­og uspavala.

    Jedini­ca prasne u smijeh.

    2:                                 Kad si zad­nje čuo da je neka majka…

    3:                                 Pa moja žena, recimo…

    1:                                 Da, da, znamo – tvo­ja žena je najbolja.

    2 (sarkastično):           Ma čija nije?!

    1 (iskreno):                  Moja?

    2:                                 Naše žene su najbolje.

    1:                                 Takvih nema!

    2:                                 Da ih nema tre­ba­lo bi ih izmisliti.

    3:                                 Dobro, a šta im fali?

    1:                                 Suću­ti?

    2:                                 Marljivosti?

    1:                                 Samokon­t­role?

    2:                                 Sebičnos­ti im ne fali. Toga ima­ju i previše.

    3:                                 Šta, opet ćemo plju­vat po njima?

    1:                                 Dobro, što je tebi?

    2:                                 Pič­ki­ca.

    1:                                 Beč­ki dječarac.

    3:                                 Jed­nos­tavno mi je to dosad­no, više plju­vat po njima.

    2:                                 Imaš pra­vo – dosadne su.

    1:                                 U dobrim danima.

    2:                                 Inače su nepodnošljive.

    3:                                 Aj ne serite. Recite mi radi­je što je bilo s Peticom.

    Pauza

    1:                                 U jebote.

    2:                                 Jebote.

    1:                                 Daj si natoči malo.

    Toče si vino.

    .

    .

    III

    3:                                 No?

    1:                                 U zatvoru je.

    3:                                 To sam čuo.

    2:                                 Zbog kućnog nasilja.

    3:                                 Pet­i­ca?! Zbog kućnog…

    1:                                 Aha.

    3:                                 Ma daj me nemoj je…

    2:                                 Nar­avno da te neću, pa nisam ja…

    1:                                 …beč­ki…

    3:                                 Šta ju je fakat…

    1:                                 Nar­avno da nije.

    3:                                 Nije valj­da djecu?!

    2:                                 Nije.

    3:                                 U zatvoru je zbog psa?!

    1:                                 Ne.

    2:                                 Zbog susjede.

    3:                                 Prem­la­tio je susjedu?!

    1:                                 Ne.

    2:                                 Nije ju htio jebat.

    3:                                 To je protuzakonito?!

    1:                                 Dobro, jesi ti glup?!

    2 (pre­ma Jedini­ci):      Ja ti kažem – zbor.

    1:                                 Nor­mal­no da nije protuzakonito.

    3:                                 A šta ja znam više s tim novim …

    2:                                 Makar, imaš pra­vo. Ne bi me ni čudilo.

    1:                                 Kak­va nam je vlada…

    2:                                 Sred­nji vijek.

    1:                                 Mračno doba.

    2:                                 Isuse, kako je glupo najebo.

    1:                                 Ak ne jebeš…

    2:                                 …naje­beš.

    1:                                 Mračni sred­nji vijek.

    Znača­jno ispi­ju iz čaša.

    3:                                 Dobro šta mu je ta baba točno napravila?

    2:                                 A niš, odje­bo ju je, pa ga je pri­jav­i­la za kućno…

    1:                                 Da je čula da mlati ženu…

    2:                                 I djecu…

    1:                                 I psa…

    3:                                 A žena, zaš­to ona nije neš­to rekla?

    2:                                 Žene ne mogu svjedočiti…

    1(sarkastično):            …Jer su mož­da u strahu…

    2(sarkastično):            …Ne usude se reći istinu…

    1:                                 …Pa im se ne vjeruje…

    2:                                 To je po zakonu.

    3:                                 Jebem ti zakon.

    2:                                 Sred­nji jebeni vijek.

    1:                                 Mračno, fuck­ing doba.

    3:                                 Ma daj me nemoj. To znači sad bilo koja babeti­na da nas hoće jebat…

    1:                                 Točno to…

    Pauza.

    3:                                 Jebote.

    2:                                 Jebote.

    1:                                 Sred­nji vijek.

    3:                                 Jebote. Koje sranje.

    1:                                 Znaš šta, imam ja jed­nu, kat ispod …Moja je, doduše zgod­na, ali ipak.… Otkad sam čuo za Peticu, čekam u haus­toru dok ne čujem da je prošla.

    2:                                 Ma daj ne brij…

    1:                                 Ja ti kažem. Ne bi me uopće čudi­lo, da danas navrati.

    2:                                 A mi smo kao ti agresivni…

    1:                                 …Od kojih tre­ba zašti­ti žene.

    3:                                 To ti gov­orim. Te luđak­in­je iz Vlade nisu …

    2:                                 Ko da smo mi podi­vl­jale životinje.

    1:                                 Pa nas tre­ba držat na lajni.

    3:                                 Točno to. Kao da smo odb­jegli tigrovi.

    2:                                 Dobro, ne ti…

    1:                                 Ti si  više – odb­jegla prepelica…

    3:                                 Jebite se. To nije smi­ješno. One nas fakat drže na lajni.

    2:                                 Sad si shvatio.

    1:                                 Nar­avno, tvo­ja žena…

    3:                                 Nemo­jte mi ženu upli­tat. Pa nije ona krive šta ove reli­giozne luđakinje…

    2:                                 Tu se varaš. Sve su one krive.

    3:                                 Ne pretjeruj.

    1:                                 Ne mis­li Dvo­j­ka to tako. On hoće reći da nisu ni svjesne…

    2:                                 Nemoj mi gov­orit što hoću reći. Sve su jed­nako krive jer podržavaju…

    3:                                 Nemo­jte mi ženu dirat. Moja žena nije tak­va. Ona mene podržava.

    2:                                 Pa šta ne daš otkaz onda?

    1:                                 Nek te uzdrža­va kad te podržava.

    2:                                 A ti se bavi pjevanjem.

    3:                                 Kas­no je za to.

    1:                                 Nikad nije kasno.

    3:                                 Od danas je kas­no. Pri­h­va­tio sam novi posao!

    1:                                 Novi posao!

    2:                                 U novoj firmi?

    3:                                 Ne, u istoj. Novu poziciju.

    2:                                 Pa bra­vo, šta se ne hvališ.

    3:                                 Čekam svoj red.

    1:                                 Dobio si kon­ačno ono šefovsko mjesto?!

    3:                                 Šefovsko, haha, ne, to ne. Ali plaća je bol­ja. Posao zanimljiviji.

    2:                                 Znači popus­tio si… Pro­dao se za pare.

    3:                                 A glav­na stvar je da mogu radi­ti od doma kad god želim!

    1:                                 Za to se isplati prodati…

    3:                                 Nema više dječjih bolo­van­ja. Puna plaća sva­ki mjesec!

    1:                                 Znači sad – samo zbor, a posao kad stigneš.

    2:                                 Mogao bi čak Akademi­ju upisati, i posta­ti pravi…

    3:                                 A da… Dobro…  Ne znam baš. Pa nije mogu šta hoću. Od 9 do 5 moram biti dostupan.

    2:                                 Joj, Tri­ca. Koji si ti štreber.

    1:                                 Pa izor­ga­niziraj si…

    3:                                 Meni je već dovoljno da mogu skuhati ručak za vri­jeme radnog vre­me­na. Stavi peć pile ili nešto…

    2:                                 Ne mogu vjerovati da to pričaš…

    1:                                 Da nećeš isko­ris­ti­ti priliku…

    3:                                 A i — šta će mi akademi­ja? Uostalom, dovolj­na nam je jed­na diplo­ma u kući.

    1:                                 Dovolj­na vam je jed­na diploma?!

    2:                                 Ne mogu vjerovati…

    1:                                 Ti si total­no zatucan.

    2:                                 Dobro odgojen.

    1:                                 Vrhun­s­ki uzgojen.

    2:                                 Zbog takvih kao ti…

    3:                                 Ma kakvih to?

    1:                                 Šta, one se mogu bav­i­ti filo­zofi­jom i istraži­van­jem spolnog živ­ota rakova…

    2:                                 …a mi, mi ipak moramo biti malo real­ni­ji, jel da?

    3:                                 Jebi­ga – tako je. Muškar­ci su jači…

    2:                                 …sta­bil­ni­ji…

    1:                                 …agre­sivni­ji…

    2:                                 …man­je senzibilni…

    1:                                 …man­je kreativni…

    2:                                 …man­je ver­bal­no razvijeni…

    1:                                 …ali motorič­ki spretniji…

    2:                                 …uporni­ji…

    1:                                 …pa su bolji za…

    2:                                 … man­u­alne poslove…

    1:                                 …prl­jave poslove…

    2:                                 …glupe poslove…

    1:                                 …odurne poslove…

    3:                                 Vi ste infan­til­ni, ne želite preuzeti odgovornost.

    1:                                 Ti si već istreni­ran, stari moj. Tebi laj­na ni ne tre­ba. Hodaš uz nogu bez da ti itko kaže.

    2 (sarkastično) :          Muškar­ci vole autoritete.

    1 (sarkastično) :          Vole znati tko je vođa čopora.

    2:                                 A prirod­no je da je to žena jer -…

    1:                                 …- žene su prirod­ni autoriteti, poš­to ne pod­nose autoritete.

    2:                                 To mi je najdraža…Žene su prirod­ni autoriteti, jer slabo pod­nose autoritete. Ili ona: Žene bol­je vlada­ju. Jer ima­ju na pameti društ­vo a ne pojedinca.

    2:                                 Pod društ­vo se, nar­avno, mis­li na žen­sko društvo.

    1:                                 Obitelj, nar­avno, nije društvo.

    2:                                 Doma si, nar­avno, može mis­li­ti na svo­ju poje­d­i­načnu guz­icu. Kad se zavali na kauč i uzme novine, bez da me pogle­da ili pita dal’ tre­ba pomoći s nečim. Kad prođe pokraj mene kao da ne pos­to­jim i strovali se na kauč ni ne skin­u­vši cipele. Jer ona od jutra nije sta­la. Jer ona se ipak pre­više zama­ra na poslu, mis­leći tako dugo na druge…

    1:                                 Pa ne može i doma mis­li­ti na druge…

    2:                                 …dovoljno da skine cipele.

    3:                                 Evo znao sam da ćemo opet srat po žena­ma. Vi ste stvarno pap­ci ako vas žene tako jebu.

    1:                                 Da samo znaš.

    2:                                 Da samo znaš…

    Pauza. Nataču si gemište.

    3:                                 Slušam.

    2:                                 Šta slušaš?

    1:                                 Nemaš šta slušat, tiši­na je…

    3:                                 Slušam. Šta se zbi­va? Šta ste tako sjebani?

    1:                                 Tre­ba­lo bi muziku neku staviti.

    2:                                 Neće­mo stić ni jed­nu par­ti­ju ako onaj papak…

    3:                                 Nećete mi reći?

    2:                                 Nema se šta za reći.

    3:                                 Ma znao sam da serete bezveze. Ne znate o čem bi drugo…

    1:                                 A o čemu bi ti?

    2:                                 O zboru?

    3:                                 Pa bi – pričao bi vam o zboru, al znam da ćete me jebat.

    1:                                 Zbor­no!

    3:                                 Zbor­no. Pa neću.

    1:                                 Ajde, ti muz­ičaru, idi odaberi muziku neku.

    2:                                 Pa da, nemoj da Jedini­ca ide. On ipak od jutra nije stao.

    Tro­j­ka se digne i ide pusti­ti muziku u dnevni boravak koji je spo­jen s kuhin­jom, ali se s mjes­ta gdje je lin­i­ja ne vidi kuhin­ja. Tro­j­ka ne može čuti što Jedini­ca i Dvo­j­ka pričaju.

    2:                                 Dobro i šta ćemo mi s tom dvoranom.

    1:                                 Pa šta neće Šestica…

    2:                                 Ma Šes­ti­ca… Boli nje­ga kurac.

    1:                                 Pa jebe­mu. Bar on ima vremena.

    2:                                 Pa baš ga zato zabole. Ima vre­me­na, ima para…

    1:                                 Pa, jebe­mu mater. Neću valj­da ja sad još i dvo­ranu dogo­varat, od jutra do mra­ka radim, i onda još…

    2:                                 Znam, znam, ti od jutra ne staneš.

    1:                                 Pa ne stanem.

    2:                                 Pa znam.

    1:                                 Ma šta ti znaš.

    2:                                 Mis­liš da ne znam?

    1:                                 Pa ne znaš.

    2:                                 Šta ne znam?

    1:                                 Kako je radi­ti u restoranu. To je 12 sati neprekidne jebene flajšmašine.

    2:                                 Imam ja dovoljno svo­jih prob­le­ma da znam…

    1:                                 Čis­to sumnjam.

    2:                                 Pa ja isto radim, i to posao koji ne volim, za raz­liku od tebe, i mene moja šefi­ca ne voli, kao tebe tvo­ja. Jer ja ne držim jezik za zubi­ma. I onda ne dobi­jem ni povišice ni pro­maknuća. Nego samo još posla. Ali odradim posao, jer šta ću, ako odbi­jem dobit ću još i otkaz, i ponekad pomis­lim, ma boli me, nek mi da otkaz… A onda se sje­tim da nitko neće zaposli­ti 42 godišn­jeg inžen­jera s višom stručnom spre­mom. Pa trpim. A mis­lim si, jebi se, radit ću 8–4, i u 4 idem doma ne možeš mi niš­ta. Imam dje­cu, moram ići. I ne može mi niš­ta, ali s poviši­com se mogu poz­drav­i­ti. Jer, jebi­ga, ipak se tre­ba malo žrtve pokaza­ti. Ima i šefi­ca obitelj, a ipak osta­je do 5, ponekad 6.  Ipak se više žrtvu­je. Lako se tako žrtvo­vati. Tako se i moja žena žrtvu­je. A ja, ja moram na poslu radi­ti dup­lo brže da sve stignem, dup­lo brže od žena koje dobi­va­ju povišice, a kad dođem doma i kuham i perem i vodim dje­cu na muz­ičku i na tae-kwon-do i na jebene nogomete, a za svoj nogomet nemam vre­me­na i za kar­tan­je jed­va jed­nom mje­sečno i onda još ova ped­erči­na kas­ni jebo mu pas mater umjet­ničku i tako da od kar­tan­ja niš­ta, i od nogometa isto niš­ta i jedi­no šta mogu je zapit se. Al ne, onda će doći onaj ped­er koji nikad nema ni za vino ni za vodu i popit će mi sav gemišt, a da sam pio crno onda bi mu se baš pilo crno taj dan, samo da mene izjebe. I ti me sad još jebeš da ja ne znam kako je…

    1:                                 Dvo­j­ka, daj se skuli­raj… Pa nikom nam nije…

    2:                                 Ma više mi vas je pun kurac svih…

    1:                                 Smiri se, čov­ječe. Šta ti je danas?!

    Pauza

    2:                                 Zalju­bio sam se.

    Tiši­na.

    Jedini­ca zapan­jeno bulji u Dvojku.

    Tro­j­ka koji nije čuo raz­gov­or kon­ačno pron­ađe muziku koju stavi. Čuje se Leonard Cohen.

    3 (OFF):                       Jel može ovo?

    1(odsutno):                  Koje?

    3:                                 Ovo.

    1:                                 Ne. Ajde molim te neš­to man­je depresivno.

    Tro­j­ka nevoljko nas­tavi tražiti.

    Jedini­ca zapan­jeno bulji u Dvojku.

    1:                                 Pa u kog?

    2:                                 Nije bitno.

    1:                                 Pa dobro jesi ti nor­malan? Hoćeš si sve sjebat?

    2:                                 Boli me kurac više.

    1:                                 Ako Druge saz­na, uzet će ti dje­cu i sve…

    2:                                 Nek saz­na, jebe mi se. Ozbiljno ti kažem. Znaš šta mi je danas naprav­i­la? Znaš šta mi je danas naprav­i­la, dok sam na kol­jen­i­ma prao pod u WC‑u. Samo je ušla. Bez da kaže oprosti, ili jel mogu? Samo je ušla i preko­rači­la me kao da sam pas…

    E, prešla je preko mene kao da sam jebeni komad nam­ješ­ta­ja i sjela na WC srat. Dok sam ja prao pod.

    Nekad davno bi popiz­dio. Sad više nemam vol­je ni uspro­tiv­i­ti se. Samo sam ju pogledao, onako od ispod. A ona je rekla– Šta?! Pa bila mi je sila. Nemi­la. – to je kao tre­ba­lo biti smiješno.

    E, nisam ju mogao gle­dati više. Spus­tio sam glavu i nas­tavio ribati. I šutim i rib­am i osjećam kako me gle­da, a ja ne smi­jem dić  glavu da ne poludim. A tre­sem se sav. I ona odjed­nom kaže, taman pri­je nego što je pusti­la vodu.

    – Ja ne znam što se tebi dogodi­lo. Nekad si bio tako duhovit.-

    Tro­j­ka kon­ačno pron­ađe neku muziku koju stavi. Npr. John­ny Cash

    3:                                 Jel može ovo?

    1(odsutno):                  Može.

    Pauza. Za sebe.

                                        Nekad sam bio tako duhovit.

    Tro­j­ka se vrati za stol.

    3:                                 Šta je bilo?

    2:                                 Ma niš.

    Dvo­j­ka vadi cig­a­rete. Krene da će zapal­i­ti jednu.

    1:                                 E, odi van pušit.

    2:                                 Molim?

    1:                                 Dogov­o­rili smo se da nema pušen­ja u kući.

    2:                                 Mis­liš reć, Gospođa Jedini­ca je ukin­u­la pušenje?

    1:                                 NE. Mis­lim reć – dogov­o­rili SMO se da nema pušen­ja u kući.

    2:                                 Znači, Prva je pre­sta­la puši­ti pa sad nitko ne smije.

    1:                                 Odi van.

    Dvo­j­ka izlazi na balkon razočara­no odmahu­jući glavom. Vidi ga se kroz balkon­s­ka vra­ta kako pali pljugu.

    .

    .

    IV

    .

    3:                                 Šta je nje­mu danas?

    1:                                 Ma pusti ga.

    3:                                 Šta, šta je bilo?

    1:                                 Ma ništa.

    3:                                 Mis­li da ga Dru­ga vara, jelda?

    1:                                 Ne, otkud ti to?

    3:                                 Znam ja.

    1:                                 Rekao ti je?

    3:                                 Ne mora mi reći. Vidim.

    1:                                 Ma, briješ…

    3:                                 Makar. Nije ni čudo.

    1:                                 Ma o čemu ti…

    3:                                 Stal­no je nadrkan, nije li?

    1:                                 Pa tko nije?

    3:                                 Tko bi dolazio doma kad te neko stal­no je…

    1:                                 Pa jebote, šta nije dos­ta da sve radi­mo, nego još moramo i biti dobre volje…

    3:                                 Pa vi ste budale ako sve radite. Ja radim koliko stignem i koliko mi se da. Ja se znam postaviti.

    Ulazi Dvo­j­ka.

    2:                                 Tko se zna postaviti?

    3:                                 Ja. Ja se znam postaviti.

    2:                                 Postavi­ti. Mis­liš naguz­it se?

    3:                                 Ne. Mis­lim da nisam stal­no nadrkan jer nemam osjećaj da me iskorištavaju.

    2:                                 To je zato što ti voliš da te iskorištavaju.

    3:                                 Reci ti šta hoćeš, al ja nisam nadrkan a ti jesi.

    2:                                 Kad ga voliš pri­mat odostraga.

    3:                                 Pa mene žena ne…

    1:                                 Aj deč­ki ne serite, nego raščis­tite stol. Meso je gotovo.

    2:                                 Šta ćemo jest bez Četvorke?

    3:                                 Da.

    2:                                 Dobro.

    3:                                 Da.

    2:                                 I popit ćemo mu sve.

    3:                                 Da.

    2:                                 Pa nis­mo mi budale…

    3:                                 …da ga čekamo.

    2:                                 A diže­mo se sutra.

    3:                                 U šest.

    2:                                 U sedam.

    3:                                 U šest i trideset.

    1:                                 Aj dižite se i ne serite više.

    3:                                 Odma šefe.

    2:                                 Pod-šefe.

    3:                                 A, da, mon­si­uer sous-chef.

    2:                                 Daj reci, gospon pod-šef, jel to „pod“ znači da radiš pod šeficom?

    3:                                 Da joj se zavučeš pod suknju?

    2:                                 Pod podsuknju.

    3:                                 Ili je pod-šef onaj koji pere podove?

    2:                                 Liže podove.

    3:                                 Mož­da nas zato nije zvao u restoran…

    2:                                 Da ne vidi­mo kako joj…

    1:                                 Nisam vas zvao jer ste seljačine…

    3:                                 …a to je fin restoran.

    2:                                 Pa ja sam fin. Imam i odijelo.

    3:                                 Roni­lačko.

    2:                                 I per­a­je. Imam jed­no i za tebe. Ljetno…

    3:                                 Može­mo se sred­i­ti pa na večericu.

    2:                                 Roman­tičnu.

    3:                                 Samo ti i ja.

    2:                                 Bez žena.

    3:                                 Jel može nedjelja?

    2:                                 A ne, ne može ovu, žena ide na bridž.

    3:                                 Poned­jel­jak?

    2:                                 Kozmetičar­ka.

    3:                                 Utorak?

    2:                                 Utorkom gle­da rit­mičku gimnastiku.

    3:                                 Znači ni sri­je­da ne može.

    2:                                 Ne.

    3:                                 Četvr­tak.

    2:                                 Yoga.

    3:                                 Petak?

    2:                                 A ne. Pa ovaj petak sam vani. Ne mogu svaki.

    Svi se smiju.

     

    3:                                 E jesi papak. I meni neš­to pričaš.

    2:                                 Nikad neće­mo pro­bat nje­govu hranu.

    3:                                 Niti otići u fini restoran…

    2:                                 …u roni­lačkom odijelu.

    1:                                 Pa sad ćete pro­bat pap­ci jedni.

    Jedini­ca nosi hranu. Dvo­j­ka i Tro­j­ka mu priskoče u pomoć.

    .

    .

    V

    .

    Na stolu je mno­go hrane, i izgle­da vrlo ukus­no. Oni jedu i oči­to uži­va­ju u jelu.

    2:                                 Ali, fakat. Zaš­to nas nikad nisi zvao u restoran.

    1:                                 Pa šta vas imam zvat. Znate gdje je.

    2:                                 Ma da, al drukči­je je kad nas pozoveš.

    1:                                 Mis­liš onda ne morate platiti?

    2:                                 Pa da.

    3:                                 Ma ne. Nego glupo da dođe­mo a tebe nema.

    2:                                 Da hoće­mo da nam baš ti skuhaš nešto.

    1:                                 Pa jesam vam sad skuhao.

    3:                                 Pa je. Fenom­e­nal­no je.

    2:                                 Ali baš neš­to iz restorana.

    1:                                 To je iz restorana.

    3:                                 To je na meniju?

    1:                                 Speci­jalitet Šefice kuhinje…

    3:                                 Nije bez vra­ga u top deset…

    2:                                 A jel kužite vi da se lista zove top 10 šefi­ca. Ko da su samo žene…

    1:                                 Opet ti s tim maskulinizmom…Tako se odu­vi­jek zove taj posao – šefi­ca kuhin­je. Još od pri­je 300 god­i­na, šta bi sad zbog eman­ci­paci­je trebali…

    2:                                 Nego šta nego bi tre­bali. Vi ste, nar­avno, prim­i­jetili da se svi poslovi zovu žen­skim imenima…

    1:                                 Ne, nis­mo prim­i­jetili. Jer smo retardirani…

    2:                                 …osim – kućni­ka. Za to ne pos­to­ji žen­s­ka riječ.

    Pauza.

    3:                                 Fakat –za kućni­ka nema riječ. Kako bi bilo žen­sko od kućnika?

    Pauza. Razmišl­ja­ju

    1:                                 Kućni­ki­ca?

    2:                                 Ne, ne – Kućanica?

    Pauza. Razmišl­ja­ju

    1:                                 Kućan­i­ca? Ma ne, bezveze…

    3:                                 Ne, ne – znam — Kućkica!

    1:                                 Haha­ha, da – kućkica!

    2:                                 Da, da – sada su kučke­tine, a onako bi bile kućkice!

    1:                                 Zamis­li taj živ­ot! Da ti je žena kućkica.

    2:                                 Fino dođeš doma s posla. Nekog finog posla…

    3:                                 Zaval­iš se na kauč…

    1:                                 …bez da skineš cipele.

    2:                                 A tvo­ja kuć­ki­ca te nas­mi­ješeno doče­ka s pitanjem –

    3:                                 …u negližeu…

    1:                                 — dra­gi – jesi li gladan?

    3:                                 Ma ne jeo sam vani…

    1:                                 …a, a, a ja sam cijeli dan kuha­la. Ali nema veze…

    2:                                 …hoćeš mož­da da ti ga pop…

    3:                                 Paaa, mogla bi ako ti se baš da.

    1:                                 Joj, daj, odurni ste.

    2:                                 A gle njega…

    3:                                 Tko je sad beč­ki dječarac?

    1:                                 Aj daj, kuć­kice, radi­je mi pomozite pospremiti.

    2:                                 Zaš­to? Nije da ćemo se kartati…

    3:                                 …ovaj kreten uopće ne mis­li doći.

    1:                                 Zato jer ne volim sjedi­ti za prl­jav­im stolom.

    2:                                 Aj , daj sjedi.

    3:                                 Mi ćemo.

    2:                                 Ti od jutra nisi stao.

    3:                                 Sje­di malo.

    2:                                 Natoči si.

    Dvo­j­ka i Tro­j­ka pospre­ma­ju stol.

    2:                                 Ja bi se pri­je ubio nego bio kućnik.

    3:                                 Razu­mi­jem te. Mrz­im kad nemam svoj novac.

    2:                                 A ne zbog toga, nego mrz­im spremati.

    3:                                 A zaš­to ne uzmete spre­mača? Mis­lim ako ti Dru­ga prigo­vara nek si onda sama čisti.

    2:                                 Ma neću da mi se neki tipovi po kući mota­ju. Tako i tako nikad ne pospreme…

    3:                                 A šta se onda žališ?

    2:                                 Ma tko se žali?

    3:                                 Pa stal­no si nadrkan. Nije ni čudo da te…

    2:                                 Da me šta?

    3:                                 Niš­ta.

    2:                                 Da me šta?

    3:                                 Da ti žena nije sretna.

    2:                                 Otkud tebi da mi žena nije sretna?

    Ulazi Četvor­ka.

    4:                                 Bok, ekipice, šta ima?

    3:                                 O pa vidi njega.

    1:                                 Kako si…

    4:                                 Bila su ti vra­ta otvore­na. Derete se čuje vas se…

    1 (Četvor­ki):                Kud ćeš?

    4:                                 Moram srat. Hitno.

    Dvo­j­ka sje­da i natače si gemišt.

    2:                                 Šta on sere da mi žena nije sretna?

    1:                                 Poj­ma nemam.

    Tro­j­ka još posprema.

    1:                                 Tro­j­ka daj pusti to. To ću ja poslije…

    Tro­j­ka ne odus­ta­je. Čak uzi­ma posudu za pečen­je, napuni je vodom i odlazi do WC da pro­li­je prl­javu vodu. WC je zauzet pa čeka.

    Dvo­j­ka pije i gle­da u čašu…

    2:                                 Ali ima pra­vo. Nije sret­na. Ni ja nisam sre­tan. Ne znam kako se to desi­lo. Da smo se tako…

    1:                                 Malo po malo. To su male stvari. To su uvi­jek male stvari…

    2:                                 A toliko sam ju volio…

    1:                                 …koje se skupe…

    2:                                 I ona mene…, valjda.

    1:                                 …koje se slažu…

    2:                                 Još uvi­jek je volim. Ne uvi­jek. Ali ima dana. Ust­vari večeri, kas­nih večeri, kad dje­ca već zaspu, i ja budem u kuhin­ji, kuham ručak za sutra. I natočim si vina, i zapal­im pljugu, i stanem na vra­ta od borav­ka i pogledam ju. A ona uvi­jek leži na kauču i čita i onda se, ponekad, nas­mi­je od srca. I bude mi lijepa ko nekad. I onda sam sre­tan. U tom trenu sam sre­tan i s njom i s dje­com i sam sa sobom. I pogle­da me i u oči­ma joj je smi­ješak i volim ju, toliko ju volim u tom trenu. I kažem joj — Volim te. A ona meni kaže –

    1:                                 – Pa ako me toliko voliš mogao bi  kleknut i polizat mi malo. –

    Dvo­j­ka ga zapan­jeno pogleda.

    1:                                 To meni Prva kaže… Mogao bi kleknut …

    Ja njoj kažem — Volim te. A ona meni – Mogao bi kleknut i polizat mi malo. I još pokaže onako s jezikom da bude što odvrat­ni­ja, da me što više ponizi.

    E, dođe mi da je golim ruka­ma ubi­jem… Da se zale­tim na nju i razbi­jem joj tu odvrat­nu gadljivu facu, iskopam te zlob­ne oči.

    Ja ne znam zaš­to uvi­jek, uvi­jek mora­ju pokazi­vati da ima­ju moć nad nama. I kad je sve u redu i kad se lije­po slaže­mo, uvi­jek mora biti nekog ponižen­ja. Samo da se zna. Samo da se zna tko je gaz­dar­i­ca.  Pot­puno mi je jasan taj poriv da umlatiš ženu. To nema veze s našom agre­si­jom to ima veze s nji­hovom. E, dođe mi da ju raz­val­im, stvarno mi dođe da joj šakom razbi­jem lice. Znaš, ponekad si to zamišl­jam. Ponekad si zamišl­jam kako joj šakom razbi­jam zube i bude mi lakše.

    Dvo­j­ka zabrin­u­to gle­da pri­jatel­ja. Jedini­ca pogle­da u čašu pa ispije.

     

    2:                                 Ti nisi normalan.

    1:                                 Nisam.

    2:                                 Jel jebeš ti šta u zad­nje vrijeme?

    1:                                 Ne, ak ne poližem.

    Jedini­ca i Dvo­j­ka umru od smijeha.

    Tro­j­ka odus­ta­je od čekan­ja pred WC-om i vraća se u kuhinju.

     

    .

    .

    VI

    .

    Tro­j­ka sje­da za stol.

    3:                                 Ja ne kužim otkud to da su žene stal­no napal­jene, a muškar­ci kao nisu?

    1:                                 Otkud ti sad to?

    3:                                 Pa pričali ste o sek­su, ne?

    2:                                 Ne baš.

    3:                                 Mis­lim ja bi svo­ju ženu svaki…

    2:                                 Ili tuđu…

    3:                                 Zaš­to kažeš tuđu?

    2:                                 Nema veze.

    1:                                 Sve­jed­no čiju. Ili niči­ju. Samo da mi je nešto…

    3:                                 I zaš­to se mi moramo suzdržavati…

    1:                                 I ne smi­je­mo ule­ta­vati komadima…

    2:                                 A one smiju?

    3:                                 Da ne ispad­nemo preagresivni…

    2:                                 Ili kurviši…

    1:                                 Jer to žene ne vole.

    3:                                 Samo ne znam kako Četvor­ki uspijeva.

    1:                                 On je umjet­nik. To je drugo.

    2:                                 Pa dobro di je on.

    3:                                 A sere.

    2:                                 On uvi­jek neš­to sere.

    ­­­­­

    .

    .

    VII

    .

    Ulazi Četvor­ka.

    4:                                 Evo me. Ekipice…

    2:                                 Četvor­ka, daj reci kak to tebi uspijeva.

    4:                                 Kako mi uspi­je­va? Fenomenalno.

    1:                                 Nis­mo mis­lili na uzgoj picajzli…

    2:                                 …nego to, s tim komadima.

    3:                                 Kako to da tebi ne gov­ore da si droljo?

    4:                                 Ko kaže da mi ne gov­ore. Ali one ti to ust­vari vole.

    2:                                 Ma ko voli?

    4:                                 Gospođa Vidoše­vić na primjer.

    3:                                 Tko?

    1:                                 Gospođa Sto­pr­va — kupu­jem umjet­nič­ka djela ukraden­im novci­ma poreznih obvezni­ka – Vidošević?

    4:                                 Upra­vo ta.

    Bol­je bi joj pasa­lo Rado-šević, da se mene pita.

    3:                                 Jebote, postao si žigolo.

    4:                                 Nisam. To je samo usput.  Nisam mogao odoljeti.

    3:                                 Dobro Četvor­ka, pa šta nisi doš’o posu­dit pare ako ti je tak­va frka.

    4:                                 E da vidiš to tijelo…

    3:                                 A ti si joj nar­avno radio akt.

    4:                                 S aktom smo počeli…

    2:                                 Čekaj, pro­dao si sliku?

    4:                                 Mis­lim, pro­dao, to je narudž­ba, nije moje…

    2:                                 Pro­dao si sliku Sto­pr­voj Vidošević?!

    1:                                 Jebote Četvor­ka — sad ćeš biti u kolek­ci­ji Vidošević!

    3:                                 Pa to već ipak neš­to znači.

    4:                                 Pa bome da.

    1:                                 Jebote, Četvor­ka će nam postat slavan.

    Svi naz­dravl­ja­ju!

    4:                                 A ja. S čim da ja nazdravim?

    Svi ga ignoriraju.

    3:                                 To je nar­avno, ako ona uopće pokaže tu sliku nekom.

    2:                                 Da, tko zna koliko takvih akto­va ima skriveno u podrumu.

    4:                                 Pa nisam gledao kolek­ci­ju akto­va, nego kolek­ci­ju vina…

    2:                                 Tko zna da li ih naruču­je pre­ma vješ­ti­ni slikara ili pre­ma izgledu.

    1:                                 Šta je njoj naručit jedan akt zbog sek­sa a onda ga spremi­ti u podrum da ga nitko ne vidi.

    4:                                 Ljubo­morni ste, pederi.

    1:                                 Nar­avno da jesmo.

    3:                                 Ne mogu vjerovat, kon­ačno si prod’o sliku.

    4:                                 I to kome!

    1:                                 Sad ga neće­mo morat više častit.

    2:                                 A i Vidoše­vić­ka nam je pobrala pica­j­zle. I tome se tre­ba veselit.

    4:                                 Ja nemam…

    1:                                 Nego, žigo­lo. Jesi ožed­nio od tog rada.

    4:                                 Pa ja čekam. Svi se naz­dravl­ja­ju, a ja…

    2:                                 E pa nema za tebe.

    3:                                 Kas­niš.

    4:                                 Sve ste mi popili?!

    1:                                 I pojeli.

    4:                                 Kakvi ste vi to prijatelji…

    3:                                 Razočarani.

    2:                                 Uvri­jeđeni.

    1:                                 Glad­ni i žedni.

    4:                                 Sva sreća da sam ponio…

    1:                                 Šta?! Chateaux La tour 1998!

    4:                                 Ko što rekoh, ja sam gledao kolek­ci­ju vina a ne aktova.

    2:                                 Daj to ‘vamo…

    1:                                 Nećeš to valj­da pit. Ta boca koš­ta 300 Eura!

    2:                                 Samo me gledaj.

    4:                                 Bez brige, imam još par.

    1:                                 Nisi reko da si na gemiš­tu danas?

    2:                                 Jedini­ca. Odjebi.

    4:                                 Da čujem deč­ki kaj ima s vama?

    2:                                 A niš, čekamo tebe da dođeš. Da se kar­ta­mo, ne?

    1:                                 Tro­j­ka se upisao na zbor.

    4:                                 Nemoj, jebat. Bečki…

    3:                                 …ti ga stojećki.

    4:                                 Pa budeš nam zap­je­vao malo?

    Tro­j­ka pje­va neš­to glas­no da odjebe Četvorku.

    4:                                 U jebote. Pa ti ko da ope­ru studi­raš. Nisam znao da tako možeš…

    3:                                 Pa mno­gi nisu znali.

    4:                                 Samo… Daj prov­jerite da li su vra­ta zatvore­na. Kad sam dolazio bila su otvore­na. Da ti ne bi susjedi…

    1:                                 Ma da, ta bra­va… Nikako da to…

    2:                                 Da, zamis­li da ti sad uleti ona sus­je­da. U negližeu. S tortom.

    4:                                 Šta je Jedini­ca, šta i ti imaš sus­je­du? Šta nisi čuo što se Peti­ci desilo.

    1:                                 Nemoj se ni zaje­ba­vat s tim.

    2:                                 Jebote Petica.

    3:                                 Ja još uvi­jek ne mogu vjerovat da ga je ta baba tako sjebala.

    4:                                 Tko je reko da je baba?

    3:                                 Dvo­j­ka.

    4:                                 Žen­s­ka uopće nije baba, nego neki opa­ki komad.

    3:                                 Ma daj.

    2:                                 Nemoguće. Ja sam čuo…

    1:                                 Ako nije baba, zaš­to ju nije pojebao?

    4:                                 Tko kaže da nije?

    1:                                 Pa šta je onda bilo?

    4:                                 A navod­no se počeo karat s tom sus­je­dom, lje­pot­i­ca neka, al luda ko šiba. I tak je to neko vri­jeme išlo. I onda se ona zaljubila.

    2:                                 Ona nar­avno nema muža.

    4:                                 Nema, al ima 27 godina.

    2:                                 Ne seri. Pet­i­ca je naš’o koma­da od 27 godina?!

    3:                                 Nemoguće.

    4:                                 A mož­da 29. Uglavnom klin­ka se zalju­bi­la i rekla da se hoće udat za nje­ga. I onda ju je on odjebo.

    1:                                 I onda je ona popizdila.

    4:                                 I onda je ona popizdila.

    2:                                 Sad ga uopće više ne žal­im. 29 god­i­na – jebe­mu, sretnika.

    3:                                 Da. Baš mu zavidim.

    Pauza. Svi piju osim Četvorke. Jedini­ca skuži.

    1:                                 Ma jebeš Peticu, sam se sje­bo. Daj reci, šta ćeš pit.

    4:                                 Chateaux Latour.

    1:                                 Ja sam mis­lio da se zezaš.

    4:                                 Ne zezam. Imam par boca.

    1:                                 Pa pro­daj mom rest…

    4:                                 I hon­o­rar. Ne moram prodavat…

    1:                                 Sve­jed­no.

    4:                                 Hoću i ja jed­nom počastit prijatelje.

    2:                                 Nemoj ga sprečavat.

    1:                                 Ajde onda. Ali čeka­jte prave čaše.

    Jedini­ca se diže. Nosi čaše, nosi i decanter.

    2:                                 Nemoj ti, ti od jutra nisi stao.

    1:                                 Ma nije meni teško.

    Otvara vino. Pažlji­vo. Natoči u decanter.

    Svi čeka­ju.

    2:                                 Dobro hoće­mo mi pit to ili nećemo.

    1:                                 Ne još.

    Čeka­ju.

    2:                                 Pa dobro kad ćemo?

    1:                                 Pa opti­mal­no bi bilo sat vre­me­na. Neki kažu 3 sata.

    4:                                 Ti me zezaš?

    1:                                 Ne.

    2:                                 Deset min­u­ta. Imaš deset minuta.

    4:                                 Dotle molim gemišt.

    1:                                 Sel­jaci.

    4:                                 To je moja boca. Kupi si svoju.

    U među­vre­menu si natoče gemište.

    2:                                 Jebote, vidi nas. Čekamo da se dekan­ti­ra Chateaux Latour koji je donio Četvor­ka. Jedini­ca radi u Kloopi, Tro­j­ka će kon­ačno ost­var­i­ti svo­je snove…

    Pauza.

    4:                                 A šta ti?

    2:                                 A ja. Ja nemam snove. Više.

    3:                                 Snovi su precijenjeni.

    1 (pomir­iši vino):         Chateaux Latour nije.

    .

    .

    VIII

     

    4:                                 Šta to tako fino miriši?

    3:                                 E ovo moraš probat…

    2:                                 Šta je Jedini­ca napravio…

    3:                                 Šefičin pulled pork…

    1:                                 Šest sati se peče.

    2:                                 A još je cijeli dan radio.

    3:                                 On od jutra nije stao.

    2:                                 Od 7.

    1:                                 6 i 30.

    3:                                 A ne ko ti. Od 10.

    2:                                 Od 7 do 7.

    3:                                 Nije stao

    2:                                 I onda još nama kuhao.

    4:                                 Jebote, da, kako ti je na novom poslu? Nisi nam niš­ta rekao.

    2:                                 Nama je, ti kasniš.

    3:                                 Ja idem pušit.

    2:                                 Opet pušiš?

    3:                                 Al ne kupujem.

    2:                                 Znači moje pušiš.

    3:                                 Da.

    Dvo­j­ka i Tro­j­ka se dižu.

     

    4:                                 Pa šta se ne smi­je tu pušit?

    2:                                 Ne, gospođa Jedini­ca je zabranila.

    Dvo­j­ka i Tro­j­ka odlaze na balkon.

    2:                                 Šta si htio reći s onim da mi žena nije zadovoljna.

    3:                                 A jebe te to, a?

    2:                                 Ne jebe me, samo me zan­i­ma otkud ti to?

    3:                                 Od nikud – samo prim­jeću­jem. Tko bi bio zado­vol­jan kad dođe doma nadrkanom mužu.

    2:                                 A ne pitaš zaš­to sam nadrkan? Znaš šta mi je naprav­i­la danas…

    .

    .

    IX

    .

    4:                                 …zabrani­la pušen­je? Pa šta je trud­na? Šta joj je?

    Jedini­ca šuti.

    4:                                 Nemoj me jebat, trud­na je? Opet?

    Jedini­ca šuti.

    1:                                 Nije još sigurno.

    4:                                 I baš sad. Tek si dobio novi posao.

    1:                                 Ne samo to. Šefi­ca mi mož­da odlazi.

    4:                                 Šta to znači? Da bi ti postao šef?!

    1:                                 Da. Mož­da bi postao šef.

    4:                                 Šef jedinog restorana u gradu s Miche­line-ovim zvjezdica­ma – i to muškarac?!

    1:                                 Mož­da. To nije sig­urno. Ali šefi­ca me voli. Kuži­mo se.

    4:                                 I ova ostane trud­na. Baš sad.

    1:                                 Da.

    4:                                 Pa kak ste to isplanirali?

    1:                                 Pa oči­to je da nismo.

    4:                                 Pa šta ne pazite?

    1:                                 Pa, ona kao pazi.

    4:                                 Znači, nam­jer­no te ujebala.

    1:                                 A kao nije. Nije to sto pos­to sig­urno, ta nje­na kontracepcija.

    Pauza

    1:                                 Mis­lim, nije valjda.

    4:                                 Pa ko ju jebe. Nek ona uzme porodiljni.

    1:                                 Da. Baš. Pa da se sramoti pred familijom.

    4:                                 Jebote Kec, ti baš nemaš sreće.

    .

    .

    X

    .

    Dvo­j­ka i Tro­j­ka na balkonu.

                                        A ona mi kaže:

    – Ja ne znam što se tebi dogodi­lo. Nekad si bio tako duhovit.-

    Pauza. Za sebe.

                                        Jel kužiš ti…

    Pauza. Duga pauza.

     

    3:                                 Ona to ne kuži.

    2:                                 Pa ne kuži. Da. Znam da ne kuži. Da njoj netko pređe preko glave dok pere pod, kuži­la bi. To je ono što ti ja pričam. One ni ne kuže da su u pozi­ci­ji moći.

    3:                                 Ali moja…

    2:                                 Znam. Znam tvo­ja žena jest dru­gači­ja. Bla­go tebi.

    3:                                 I ja sam drugačiji.

    2:                                 Jesi.

    3:                                 Ali opet – nisam dovoljno dobar.

    2:                                 Znam…

    3:                                 Kako znaš?

    2:                                 Znam kako ti je. Jesi popušio?

    3:                                 Jesam.

    .

    .

    XII

    .

    Dvo­j­ka i Tro­j­ka ulaze.

    2:                                 No, dobro ‘oće­mo konačno?

    4:                                 Šta ‘oće­mo?

    3:                                 Kar­tan­je. Dvo­j­ka je zapičio da moramo kar­tat ako je noć za kartanje.

    1:                                 Jer je kar­tan­je samo jed­nom mje­sečno. I on to mora.

    4:                                 Posli­je ćemo kartat…

    2:                                 Znao sam.

    4:                                 Sad je vri­jeme za Chateaux…

    Pauza. Toči se. Pije se. Svi uži­va­ju. Jedini­ca znalač­ki pre­vrće vino po ustima.

    1:                                 Mmm­mm, stvarno nije precijenjen.

    2:                                 Jebote, vidi nas. Pije­mo Chateaux Latour koji je donio Četvor­ka. Jedini­ca radi u Kloopi, Tro­j­ka će kon­ačno ost­var­i­ti svo­je snove…

    Pauza.

    2:                                 …Ja nemam snove…

    1:                                 Ti imaš mokre snove.

    Dvo­j­ka se trzne, al ga Četvor­ka sluča­jno spasi.

    4:                                 San­ja gemišt.

    3:                                 Pa stvarno šta nam fali.

    1:                                 Malo sira. Imam pravi sir za to…

    Jedini­ca se diže i donosi sir.

    4:                                 Znači niš­ta nam ne fali.

    2:                                 Jebote a kad se sje­tim kad smo onaj ocat pili u Rovinju.

    4:                                 I pje­vali terce.

    1:                                 To su bile najbol­je ter­ce ikad.

    2:                                 Tro­j­ka bol­je da nisi bio. Povraćao bi od užitka.

    4:                                 Ajmo sad!

    1:                                 Na Chateaux Latour?!

    2:                                 Ju te saaaaaan aaaaan

    3:                                 Ju te san se zajubiiiijjjaaa

    4:                                 Druge neeeeeeeeeee

    1:                                 Druge ne bi poželiiiiaaaa

    Cije­lo vri­jeme dok pje­va­ju Tro­j­ka daje sve od sebe ali ostali toliko kvare da se on stal­no grči od bola na krive tonove.

    3:                                 Au stvarno boli. Nemo­j­mo to ponavljati…

    2:                                 A sad si još ti pje­vao. Zamis­li kako je bilo bez tebe.

    4:                                 Ovo je jed­nos­tavno pre­do­bro vino za pjevanje.

    1:                                 Mora biti ocat…

    2:                                 Da si nas tad čuo. Slavuji.

    4:                                 Ja sam sli­jedeće popodne rigao s vrha crkvenog tornja.

    1:                                 Jer je Duja inzi­s­ti­rao da nas vodi u tur­is­tič­ki obilazak…

    2:                                 Puha­la je bura…

    1:                                 A ovaj debil je povraćao pre­ma sjeveru.

    2:                                 E da si vidio facu onog Nijem­ca kad ga je pogo­dio rafal

    4:                                 Ja nisam niš­ta vidio imao sam dru­gog posla.

    2:                                 A Jedini­ca se ispriča­va – kaže – sor­ry, sor­ry, he’s pregnant

    1:                                 Jebote trčali smo dole niz onaj toranj

    4:                                 Ja sam se koturao…

    Toče si novu rundu.

    2:                                 A budala se noć pri­je sjeti­la ukrasti kon­te­jn­er od smeća i voz­it se s njim niz Griziju…

    1:                                 Koja ide nizbr­do dole od crkve…

    4:                                 To je sve kriv Dvo­j­ka šta nas je stal­no vodio na tu crkvu…

    1:                                 I budala nije skužio da kon­te­jn­er nema kočnice…

    2:                                 E a Grisia ti je sva u stepenicama.

    1:                                 E koja je to sce­na bila.

    2:                                 U tri ujutro onakav pijan viri iz kontejnera…

    3:                                 Čekaj ti si ušo u kontejner?

    4:                                 Ma nisam ušo, upo sam …

    1:                                 Onak, dopo­la je vani i pokuša­va se panično ispeti van

    2:                                 A kon­te­jn­er ubrzava…

    1:                                 Lju­di su počeli otvarat pro­zore i pičkarat

    2:                                 Srećom da je bio neki pla­to na pola ulice…

    1:                                 E kako je izle­tio, ko u crtiću

    4:                                 Jebote, sko­ro sam poginuo.

    2:                                 Da nije u nekom vešu završio…

    3:                                 Jebote, vi se uvi­jek zabavl­jate bez mene…

    1:                                 Ajde, molim te. A kad si ti završio u zatvoru. Ako to nije dobra priča…

    3:                                 Je, kras­na. Sko­ro sam dobio 2 mjese­ca zbog prostitucije…

    2:                                 Kad hodaš oko­lo obučen ko žigolo.

    3:                                 Pa imali smo predstavu!

    1:                                 Nisi to valj­da rekao murji.

    3:                                 Jesam.

    4:                                 Buda­lo.

    3:                                 Naj­jače je bilo što me inspek­tor­i­ca traži­la pos­jet­nicu. Da ima djevo­jačku za mjesec dana…

    2:                                 Vidiš, isplati se biti fin i održavan.

    4:                                 Da, koliko ih ona vidi na dan, a izabrala je baš tebe…

    3:                                 To je samo vama smiješno.

    2:                                 Ne, to je svi­ma smi­ješno. Osim tebi…

    4:                                 Joj, šta se uzru­javaš! Pa kome se to nije desilo…

    1:                                 Meni?

    2:                                 Al šte­ta da se nisi javio za djevojačku…

    3:                                 Nije bilo potrebe kad si ti išo…

    1:                                 Opa. Tro­j­ka uzvraća udarac…

    4:                                 Ali najbol­ja fora od sve­ga je bila da si joj na kra­ju pje­vao na svadbi.

    3:                                 A nije me uopće pre­poz­nala bez šminke…

    2:                                 E da mi je to bilo vid­jeti. Glavnoj inspek­tori­ci na svad­bi pje­va osuđeni žigolo…

    3:                                 Žigo­lo oslobođen optužbi…

    4:                                 Tre­bao si joj zap­je­vat… I’m just a gigolo

    Tro­j­ka se pridružuje…

    3:                                 … and every­where I go…

    Svi pje­va­ju i smi­ju se.

    2:                                 Sje­bo si me s ovim Latourom. Kako ću sad piti gemište.

    4:                                 Ko vodu…

    1:                                 A je se sjećate ono na Pagu…

    2:                                 Vode nemamo!

    3:                                 Kad je Pet­i­ca pitao – a što ćemo sad pit?

    4:                                 A Tri­ca ko iz topa – A čuj — vode nemamo!

    2:                                 Tri­ca, ti si nekad bio tako duhovit, pa šta ti se dogodi­lo u zad­nje vrijeme?

    Tri­ca se smije.

    3:                                 Onda smo išli u Novalju po onu Četvork­inu malu…

    4:                                 Pa nas je mur­ja zaustavila.

    2:                                 A Pet­i­ca, onak pijan otvara vrata.

    1:                                 A mur­jak – pita – di ćeš ti momak?

    3:                                 A Pet­i­ca, Pet­i­ca mu doda­je gemišt i kaže, možete molim vas malo pridržat moram ić pišat…

    2:                                 Onak, mrtav pijan još se klati.

    1:                                 A mur­jak onak sto­ji s tim gemiš­tom, ne vjeruje…

    3:                                 A ovaj piša pred njim.

    2:                                 I onda se ovaj tu debil probu­dio odostraga…

    4:                                 Mis­lio sam da smo došli

    3:                                 I otvo­rio vrata…

    1:                                 I gur­n­uo Peticu, a ovaj popišao mur­jaku cipele.

    2:                                 E kako je tip popizdio…

    4:                                 A jebi­ga mis­lio sam da smo stigli…

    2:                                 E jebote, Pet­i­ca uvi­jek je sran­ja radio.

    3:                                 Svi smo mis­lili da će u zatvoru završit.

    1:                                 A vidi ga sad.

    Svi se smi­ju. I opet piju. Sve su pijani­ji i pijani­ji i više ne zna­ju jel piju gemište ili Chateaux Latour ili šta.

    1:                                 Jebote, koje smo budale bili…

    4:                                 A pogle nas sad.

    3 (s gemiš­tom u ruci): Pije­mo Chateaux Latour…

    2:                                 Četvor­ka je pro­dao sliku…

    1:                                 Tro­j­ka će posta­ti slavan…

    2:                                 Ja nemam snove.

    3:                                 Dvo­j­ka ima mokre snove…

    1:                                 …San­ja gemišt…

    4:                                 …Koji se ostvaruju.

    1:                                 A Jedini­ca, naš Kec, je As u kuhinji

    4:                                 Mož­da postane i pravi As. Baba pik izgle­da odlazi.

    3:                                 Ne seri, to nam nisi rekao

    1:                                 Da, šefi­ca izgle­da odlazi. Al to još nije ziher…

    2:                                 Bit ćeš šef! I to Kloope!

    4:                                 Ako mu žena ne rodi.

    3:                                 Haha, da to bi te fino sje­ba­lo. Još jedan porodiljni…

    1:                                 Bi.

    Pauza

    2:                                 Čekaj, Prva je trud­na? Zato se ne smi­je pušiti?

    4:                                 Vi niste znali?

    1:                                 Ma smi­je se puši­ti. Ko joj jebe oca.

    2:                                 Ma daj ne seri…

    1:                                 Ne, ozbiljno…

    2:                                 …trud­na je?

    1:                                 …jed­nom mje­sečno dođete. Pušite koliko hoćete!

    2:                                 To te pitam buraz! Pobuna!

    4:                                 Daj još jed­nu butelju.

    3:                                 Imaš još?

    2:                                 A zaš­to ja gemište pijem?

    Svi:                              Jer vode nemamo…

    Svi pale pljuge, znat­no bol­je vol­je. Svi­ma se petl­ja jezik osim Jedini­ci. On pazi koliko pije.

    1:                                 Al ipak otvori vra­ta od balkona.

    2:                                 Evo, ja ću. Ti sjedi…

    3:                                 …Ti od jutra nisi stao.

    4:                                 Ko nekad. Rage against the machine…

    3 pje­va You’ve got to do what they tol­da ya… Svi se ubacu­ju. Četvor­ka bub­n­ja po stolu.

    2:                                 Sad će ti sus­je­da ziher…

    1:                                 Ma ko ju… Nek dođe.

    3:                                 E je se sjećaš kad smo išli na Rejđe u Ljubljanu.

    4:                                 Kako se ne bi sjećo.

    2:                                 Pa je Četvor­ka zbario onu klinku i osto spa­vat kod nje.

    3:                                 A mi smo ga tražili ko debili.

    1:                                 To ste ga vi tražili, ja sam vam gov­o­rio da je sto­pos­to zbario neš.

    3:                                 Enaind­va­jset se zvala.

    4:                                 Seda­mind­va­jset…

    2:                                 Pa smo onda pol godine imali besplat­no spa­van­je u Ljubljani.

    1:                                 Jebeno je bilo.

    3:                                 Dok ju ovaj debil nije napuco.

    4:                                 Nisam mogao više. Tre­bao sam svo­ju slobodu.

    2:                                 Ti si ipak umjetnik.

    4:                                 Imala je iskrivl­jen nožni palac. I nije se brijala…

    1:                                 Dobro jel bilo jedne ženske da ju ti nisi napu­co. Ono da je neka tebe otkantala.

    2:                                 Da i je ne bi nam priznooo…

    4:                                 Je.

    3:                                 Kad, u vrtiću?

    4:                                 Ne, pri­je par godina.

    2:                                 Ne seri.

    1:                                 Zaš­to mi ne znamo za to?

    4:                                 Ne morate vi sve znati.

    3:                                 Aj pričaj.

    4:                                 Daj prvo da si natočim malo.

    .

    .

    XIII

    .

    Svi si toče vina.

    4:                                            Sed­ma. Tako se zvala. Sed­ma. Vidio sam je na nekom otvoren­ju. Odma sam je oša­co. Bila je zgod­na i sta­jala je sama.

    3:                                 Tebi su sve zgodne koje sto­je same.

    4:                                 Bila je zgod­na, a nije izgledala oča­jno. Znaš one ženske koje vre­ba­ju ko kob­ci. Te obično sto­je same. A nije bila ni baha­ta, napuhana, nego baš taman. Žrtvi­ca i pol.

    3:                                 Ja to uopće ne mogu slušat, te tvo­je spike.

    2:                                 Daj, šuti. Ovo je najbliže sek­su što sam bio u zad­njih pet god­i­na. Napalio sam se.

    4:                                 I tako ti ja njoj priđem. Onako, ko sluča­jno baš imam u ruci istu cugu koju ona pije i tražim nekog… Pa joj ule­tim —  Jesi vid­jela tu i tu. A ne? A baš joj cugu nosim. A ti piješ isto?! Koja slučajnost…

    1:                                 Isuse koji uleti.

    2:                                 Igrač, nema šta. Ti si moj heroj.

    3:                                 Ti si naš heroj.

    4:                                 …pa počnemo s laganom kon­verzaci­jom. Red fil­mo­va, red muzike. A, onda, u pravom trenu — onda joj pogledam u oči. Onak direkt, da joj pročačkam dušu. E na to sve pada­ju. Odma skrenu pogled i ono zacr­vene se. Gotove su u trenu.

    1:                                 Al ova ne. Već vidim.

    4:                                 Ova ne. Odmah me skuži­la da sam igrač. Jer je, nar­avno, i sama bila bri­jači­ca. Al sam ju sko­ro pre­ves­lao — kren­uo sam ja onda igrat žrtvu. Prav­i­ti se da mi je neu­god­no kad me pita­la što radim. Da se sramim. – Ja šta radim? Ma niš­ta poseb­no. Pa malo slikam, malo video. –

    3:                                 Ti si stvarno besraman.

    4:                                 E, sko­ro mi je usp­je­lo. Sko­ro sam ju im’o. Bila od onih koje vole sku­pl­jat pse lutal­ice. Taman bi joj lego. Al, jebi­ga, onda mi se omak­lo par puta. Pre­više su mi te fra­jer­ske šeme ušle u ruti­nu. Znaš ono ko stavim joj ruku oko stru­ka da je bol­je čujem i to…Mislim to nitko nor­malan ne radi kad upoz­na nekog.

    I onda još to s kono­bari­com. Tipovi koji oči­juka­ju s kono­bari­ca­ma defin­i­tivno nisu pse lutal­ice. Toliko je svi­ma jasno.

    1:                                 Dobro i, pa šta? Šta nisi rekao da je bila igrači­ca. Šta ima veze da te skuži­la… Nisi se valj­da odmah zaljubio?

    4:                                 Ne. Htio sam ju samo poševi­ti. Bila je zgod­na, ne. Pa sam je na kra­ju galant­no pitao da li je mogu otprati­ti doma. Ona je rekla ne. Ja sam je uvjer­avao da su mi nam­jere čiste. Ona je mene uvjer­avala da joj je savršeno jas­no kakve su mi nam­jere, i da sam joj pril­ično privlačan i zan­imljiv, ali da će ipak morati odbiti. Ja sam je pitao – možeš li mi molim te dati barem razlog. Da se ne ostanem vječno pitati…

    2:                                 Kak­va ljiga…

    4:                                 Ona je rekla – nar­avno da mogu

    - Malo si mi predroljast…

    2:                                 Pre­drol­jast!

    1:                                Nev­jero­jat­no!

    3:                                 Tebi da to netko kaže…

    4:                                 I to ona. Molim lije­po, koja je pol gra­da okrenula.

    2:                                 E onda si se zaljubio.

    4:                                 E onda sam se zalju­bio ko budala. E, slinio sam za njom. Slikao slike s njen­im likom, mon­ti­rao njene fotke. Sla­gao joj playliste.

    1:                                 Daj me nemoj jebat. Sla­gao si joj playliste s tri banke?

    4:                                 Sko­ro četiri. Bome jesam. Sramim se. Evo sramim se tu pred vama.

    3:                                 A šta ona?

    4:                                 Niš. Kao bili smo si super fren­dovi. Hen­gali smo i to…

    2:                                 Jebala te ko majmuma.

    4:                                 Bome je. Al nije to najgore.

    3:                                 Kak može bit gore?

    4:                                 Odlučio sam da neću spa­vat s nikim da joj dokažem da nisam droljast.

    Svi umru od smijeha.

    4:                                 Meni uopće nije bilo smiješno.

    2:                                 Mogu mislit.

    1:                                 Sad vidiš kak je nama.

    3:                                 Priča­jte za sebe.

    2:                                 Ovo posta­je sve zanimljivije.

    1:                                 I kolko si izdržo?

    4:                                 Sko­ro god­inu dana.

    2:                                 God­inu dana! Ti!

    4:                                 A onda sam puko. Total­no mi je puko film, i pitao sam je do kad ona mis­li da ću je čekati. A ona je rekla da me ona nije traži­la da ju čekam. Da sam se bespotreb­no tru­dio, da su žrtve besmis­lene. Jer da ako mi je u krvi da sam drol­jast, da tu nema pomoći. Nema se smis­la mijen­jati zbog drugih. Rekla mi je  — Ja te ne osuđu­jem ali to me na muškarci­ma odbi­ja. E popiz­dio sam — urlao sam na nju da je ona drol­jeti­na naj­gore vrste i da nema ona šta meni gov­oriti da sam drol­jac. A ona se uopće nije zbuni­la. Samo je jed­nos­tavno rekla

    – Ali — ja sam žensko…

    Kuiš ti nju. — Ja sam žensko.

    2:                                 Koja žigo­la! Sve su one najo­bični­je žigoletine.

    3:                                 Aj prestani gov­orit za moju ženu da je žigola.

    2:                                 E daj ne seri Tri­ca. Nisam za tvo­ju ženu…

    1:                                 Tri­ca, daj se skon­cen­tri­raj. Ovo je Četvork­i­na tuž­na priča.

    2:                                 Jed­i­na u životu…

    3:                                 Fakat?! To ti je jed­i­na ljubav­na priča u životu?!

    4:                                 Jed­i­na…

    3:                                 Saaaamo jed­nom se ljubi!!!!

    1:                                 I tad srce izgaraaaa

    4:                                 I dok udes nam gru­bi, šale zbi­jati znaaaa…

    Svi pje­va­ju Samo jed­nom se lju­bi. Ali Dvo­jku odjed­nom neš­to počne tišti­ti, neš­to ga pri­tisne kao čelič­na ploča i on prestane pje­vati i pogne glavu. Onako pijano i teško. Naglo se digne, uzme cig­a­rete i odlazi puši­ti na balkon. Una­toč tome što svi puše u kuhin­ji. Jedini­ca to vidi i shvati o čemu se radi.

    .

    .

    XIV

    .

    Dvo­j­ka na balkonu puši i klati se, pognute glave. Jedini­ca dolazi za njim. Također pali cigaretu.

    1:                                 Da čujem.

    2:                                 Šta?

    1:                                 Pere te?

    2:                                 A da, pere me malo…

    1:                                 Pa dobro hoćeš mi reć tko je to?

    2:                                 Bol­je da ne znaš.

    1:                                 Ne seri, da mi ne želiš reći ne bi mi ni počeo…

    2:                                 Treća.

    Dvo­j­ka se klati, Jedini­ca zapan­jeno gleda.

     

    1:                                 Treća?!

    2:                                 Aha.

    1:                                 Pa dobro jesi ti normalan?

    2:                                 Nisam.

    1:                                 Pa kak se to desilo?

    2:                                 Zvala me pred koji mjesec, da je zabrin­u­ta za Tro­jku. Da mis­li da je u depresiji…

    1:                                 Raz­mažen je, a ne u…

    2:                                 …da ak mu mogu pomoć. Da ga nagov­orim na taj zbor. I tak smo počeli pričati…

    Dvo­j­ka zastane.

    2:                                 Ona je stvarno drukči­ja, znaš. Ima Tro­j­ka pra­vo. Stvarno je.

    Jedini­ca baš nije uvjeren.

    1:                                 Pa evo sad se upis’o na zbor. Sad mu je valj­da dobro.

    2:                                 Pa je, bol­je mu je, kaže ona.

    Tiši­na.

    1:                                 Ali vi se sve­jed­no još čujete?

    2:                                 Sva­ki dan.

    1:                                 Ona tebe zove?

    2:                                 Ne. Ja nju zovem.

    1:                                 Ona nikad?

    2:                                 Ne.

    1:                                 Al se javi…

    2:                                 Sva­ki put.

    1:                                 Sran­je.

    2:                                 Aha.

    Dvo­j­ka duboko udahne.

     

    2:                                 Ja to ne mogu kon­troli­rati. Jed­nos­tavno ne mogu.

    1:                                 I jesi joj rekao?

    2:                                 Jesam.

    1:                                 I šta je rekla?

    2:                                 Rekla je da ga voli.

    1:                                 Ali da li tebe voli?

    2:                                 Ne znam.

    1:                                 Pa jesi ju pitao?

    2:                                 Jesam. Rekla je da to nije bitno.

    1:                                 A sva­ki put se javi.

    2:                                 Da.

    1:                                 Sran­je.

    2:                                 Da.

    .

    .

    XV

    .

    U kuhin­ji, dotle, Tro­j­ka i Četvor­ka mrtvi pijani pje­va­ju. I kad priča­ju petl­ja im se jezik. Izgle­da da gemišti na Chateaux Latour i ne idu baš najbolje.

    3:                                 Saaamo jed­nom se ljubi!!!

    4:                                 Sve je osta­lo varka!

    3:                                 Kud su oni otišli usred pjesme?

    4:                                 Sel­jaci.

    3:                                 Oni ne razu­mi­ju umjetnost.

    4:                                 Nima­lo.

    3:                                 Ali stvarno, Četvor­ka, oni mene uopće ne razu­mi­ju. Stal­no me jebu. Ali – ti — ti me razumiješ.

    4:                                 Ja te razu­mi­jem. Ti si umjet­nik. Ja sam umjet­nik. Mi se razu­mi­je­mo. Mi razu­mi­je­mo tu žudnju…

    3:                                 Ja sam kurac a ne umjetnik.

    4:                                 Ti si umjetnik.

    3:                                 Ja sam pijana budala.

    4:                                 Ti si, buraz moj, umjet­nik, šta god ti netko reko.

    3:                                 Ni ti me ne razu­mi­ješ. Ne možeš ti mene razum­jeti. Ti si uspio. Ti si pro­dao sliku Sto­pr­voj Vidošević!

    4:                                 Ja sam pokarao Sto­prvu Vidošević!

    3:                                 Ali si joj i pro­dao sliku.

    4:                                 Jesam.

    3:                                 A ja se ne mogu ni na jebeni zbor upisati. Na zbor!

    4:                                 Kako se ne možeš? Pa upisao si se.

    3:                                 Jesam kurac.

    4:                                 Pa šta se nisi upisao?

    3:                                 Nisam.

    4:                                 A zaš­to se nisi upisao?

    3:                                 Nisam se ni pojavio. Usr’o sam se.

    4:                                 Čega zbo­ra? Pa nema ti tamo pip­kan­ja… Ili ima?

    3:                                 Evo, jebeš me. A ozbiljno ti pričam.

    4:                                 Oprosti. Pričaj.

    3:                                 Ma nema veze.

    4:                                 Ne, ne, ne, inzi­s­ti­ram – reci.

    3:                                 Nitko mene ne kuži.

    4:                                 Ja te kužim. Usro si se. Usro. Pa šta. Svi se user­e­mo. Kolko put sam se ja usro.

    3:                                 Al ti si uspio. Ti si pravi umjet­nik. Ti živiš od toga.

    4:                                 Znaš ti šta sam ja sve prošo buraz da bi to mogo. Ne želiš to znat. Koliko sam ja pi…

    3:                                 Ti si akadem­s­ki slikar. Ja se ne usudim ni na zbor upisati, a kamoli pro­bati na akademiju…

    4:                                 Slušaj, buraz. Akademi­ja ti ne služi niče­mu. Mene tamo nisu naučili niš­ta osim da su muškar­ci potroš­na roba. E koje su mi spike pro­davale! I to vlastite profesorice.

    Nev­jero­jat­no! Kakav tal­ent! I to još muškarac da pokazu­je takvu sen­z­i­bil­nost, sen­zual­nost, a opet mušku energi­ju, divlju!

    A ja budala naiv­na — pop­ušio svaku riječ. Jebem ti ped­ofilke stare. Posli­je — kad sam diplomi­rao, mis­liš da su mi htjele pomoći na naprav­im izložbu? Da su htjele prstom maknut? Znaš šta su mi rek­le? Sve do jedne — Da ste malo više slikali kole­ga, a ne pokušavali preko kreve­ta postići kar­i­jeru, mož­da bi neš­to i bilo od vas. Nar­avno, sva­ka od njih je imala novog klin­ca pod rukom…

    3:                                 Tim više. Sve si to preživ­io i izbo­rio se. Izbo­rio si se jer si faca, a ja, ja sam luzer.

    4:                                 Nisi ti luzer, buraz. To one hoće da ti mis­liš da si luzer. One hoće da mi svi bude­mo luzeri pod nji­hovom čiz­mom. One nam to tupe od mal­ih nogu. Vi ste glupi, vi ste dosad­ni, vi ste odgov­orni, vi ste sta­bil­ni… Vi ste luzeri, luzeri, luzeri. Prave se da ne, uče nas ko dje­cu da svi imamo ista pra­va, ali ja se ne dam pre­var­i­ti. Ja sam slikar, buraz, i reći ću ti jed­nu stvar. Slike ne lažu. Pogledaj sve te slike. Sve slike na tele­viz­iji, u knjiga­ma, u nov­ina­ma – dok­torice, slikarice, znanstvenice – sve žene. Sve do jedne su žene. A mi – mesari, zidari, učitelji, čis­tači, kućni­ci. Reci mi jednog znanstveni­ka kojeg znaš, ajde reci… Nor­mal­no da mis­liš da si luzer kad su ti isprali mozak. Da li ti uopće razu­mi­ješ koliko su nama isprani moz­govi? Ne, nama nisu moz­govi isprani, nama je promi­jen­je­na kemi­ja, nama je u kosti upisano, u stan­ice… Gen­eraci­je i gen­eraci­je žena poma­lo su kuckale, četkale i jetkale dok nam nisu u DNK iskle­sale – MUŠKARCI SU LUZERI. Velikim neon­skim slovi­ma. Koja žmi­ga­ju. LUZERI. LUZERI. LUZERI.

    .

    .

    XVI

    .

    Na balkonu.

    1:                                 Jesi popušio.

    2:                                 Jesam, pop­ušio sam.

    1:                                 Ide­mo.

    Dvo­j­ka zastane.

    2:                                 Jebote. Sva­ki put kad ga vidim osjećam se k’o da mu zabi­jam nož u leđa.

    1:                                 Naviknut ćeš se. Zamis­li da si žensko.

    Ulaze Jedini­ca i Dvojka.

    1:                                 Tko je luzer.

    4:                                 Svi svi smo luzeri.

    1:                                 Bome jesmo.

    4:                                 Pje­vaj Tro­j­ka, pjevaj…

    3:                                 I am loos­er baby and why don’t you kill me?

    Dvo­j­ka prvo bulji u stol i pje­va na sav glas, a onda odjed­nom digne glavu i počne bulji­ti u Trojku.

    2:                                 Jel ti znaš, buraz, da ja tebe volim?

    3:                                 Why don’t you kill meeee!

    2:                                 Ubit ću te kolko te volim, buraz!

    3:                                I’am a loos­er baby! So why don’t you kill me!

    Dvo­j­ka zagr­li Tro­jku, onako oko vra­ta, onako jako, muški.

    2:                                 Ubit ću te kolko te volim, buraaaaz!

    3:                                Al ja se ne volim, ja sebe ne volim buraz!

    2:                                 Boli te kurac, ja te volim!

    3:                                Ni ona me ne bi vol­jela. Da zna…

    2:                                 Ona tebe voli!

    3:                                Da zna da sam luzer…

    2:                                 Ona te voli. Vjeruj mi.

    3:                                 Ti ne znaš…

    2:                                 Vjeruj mi da znam.

    Jedini­ca, koji je jedi­ni koliko toliko prisu­tan skuži pred­sto­jeće sran­je i ubaci se između njih dvojice.

    1:                                Vi, luzeri, ste moji najbolji fren­dovi. E volim vas!

    3:                                I’am a loos­er baby!

    2:                                Ak nas stvarno voliš, mogo bi nam pop­ušit malo!

    Jedini­ca, sko­ro popiz­di, a onda se stane smi­jat ko budala.

    4:                                Kakav je ovo ped­er­luk bez mene! Ne može tako.

    3:                                Why don’t you kill me!

    2:                                Jebi­ga Četvorka…

    3:                                …ti uvi­jek kasniš.

    1:                                Lako je tebi!

    2:                                 Kad se dižeš u 10.

    1:                                 A mi u 6.

    3:                                 Sutra je subota.

    2:                                 U sedam!

    1:                                 U 6:30!

    2:                                 Sva­ki dan.

    3:                                 Sva­ki jebeni dan!

    Odjed­nom, ulazi Sus­je­da. Vra­ta su oči­to opet osta­la otvorena.

    Sus­je­da:                      Dobro večer! Vra­ta su, ovaj, bila otvorena…

    4:                                 O, gospođo! Opros­tite ako smo Vas uznemirili.

    Sus­je­da:                      Ma kakvi. Ja sam samo… Mis­lim, zvoni­la sam ali…

    4:                                 Nemo­jte se niš­ta brinu­ti. Ovo što vidite je bila samo brats­ka ljubav. Nikakvog tu sek­sa nije bilo.

    2:                                 Mi već god­i­na­ma nis­mo vid­jeli seks.

    3:                                 Neki jesu…

    2:                                 …Na tele­viz­iji. Ali inače ne prak­ti­ci­ramo gle­dati takve programe.

    4:                                 Ne, ne, ne, mi smo pris­to­jni deč­ki, dra­ga gospođo, i neće­mo vam ništa.

    1:                                 Odite samo, Sus­je­da! Uđite…

    Sus­je­da:                      Dobro večer Sus­jed! Ma nisam vam htjela smetat, nego osta­la sam bez rizli pa sam mis­lila, možda…

    1:                                 Pa naći ćemo nešto.

    4:                                 Odite Sus­je­da, sjedite malo…

    2:                                 …sig­urno ste umorni.

    Sus­je­da:                      Napro­tiv. Zato i moram zapal­i­ti jed­nu pri­je spavanja.

    Sus­je­da vadi vrećicu s travom.

    4:                                 Opa! Gospođa Susjeda…

    Sus­je­da:                      A vi ne bi…?

    4:                                 Aaa, kako ne, kako da ne! Ajmo Tro­j­ka – nova pjesma…

    Nico­tine, Val­i­um, Vico­dine, Mar­i­jua­na, Exta­cy and Alco­hol…[1]

    1,2,3,4:

    Nico­tine, Val­i­um, Vico­dine, Mar­i­jua­na, Exta­cy and Alcohol…

    1:                                Evo, Sus­je­da, oće te biti dobre?

    Sus­je­da:                      Savršene.

    Sus­je­da počne motati, Četvor­ka ju pijano gleda.

    4:                                 Jel Vam ikad iko rekao da imate savršeno lice za portret.

    Sus­je­da (smi­je se):      Ne. To mi stvarno nitko nije…

    4:                                 To me čudi. To me čudi.

    1:                                 Četvor­ka…

    4:                                 Te jagodice…

    Sus­je­da zapali joint i nakon dva dima prosli­je­di dal­je. Puše redom, svi osim Jedinice.

    Sus­je­da:                      A vi ste slikar?!

    3:                                 I te kakav! Pro­dao je sliku Sto­pr­voj Vidošević!

    2:                                 Bit će slavan!

    3:                                 Pravi umjetnik!

    4:                                 On je pravi umjet­nik, da ste ga samo čuli kako pjeva!

    Sus­je­da:                      Pa i jesam! Slušam cijelu večer. Zato sam, ust­vari, i došla, da upoz­nam slavnog umjetnika.

    3:                                 Vi se šalite!

    Sus­je­da:                      Niti naj­man­je. Ja sam Petnaesta!

    3:                                 Tro­j­ka, dra­go mi je!

    Sus­je­da:                      Izn­im­na mi je čast!

    3:                                 Recite. Što biste da vam pjevam?

    Sus­je­da:                      Meni je sve­jed­no. Samo da Vam čujem glas.

    4:                                Gospođo! On je oženjen!

    Sus­je­da:                      No, pa nisam niš­ta time mislila…

    3 pje­va neš­to roman­tično. Neš­to što najbol­je ističe nje­gov talent.

    4:                                Morate paz­i­ti, da ga ne dovedete u napast, ovak­va dama…

    Sus­je­da:                      Vi ste stvarno slatko­r­ječivi. Jeste sig­urni da niste pisac?

    4:                                 Nisam sig­u­ran. Mož­da napišem pjes­mu o vama.

    Sus­je­da:                      To bi bilo kras­no, pa da mi ju Tro­j­ka pjeva.

    4:                                 Sla­mate mi srce.

    Sus­je­da:                      Žene tome služe.

    2 (uzi­ma­jući dim):      A čemu muškar­ci služe, po vašem mišljenju?

    Sus­je­da:                      Ženama.

    2:                                 Tu ste u pravu. Vi ste mož­da prva žena koja sam čuo da to otvoreno kaže.

    Sus­je­da:                      Pa nar­avno, nis­mo ble­save da vam damo za pravo.

    4:                                 A vi? Niste udani?

    2:                                 Udana žena nikad ne bi priz­nala da ima moć.

    Sus­je­da:                      Mudar vam je ovaj vaš prijatelj.

    4:                                 Da li je to stvarno bit­no? To što je mudar. Pamet ili duša? Što biste izabrali?

    Sus­je­da: Seks.

    4:                                 Može proći.

    2:                                 Šte­ta što niste udani. Tražim ljubavnicu koja je u sret­nom braku.

    1:                                 Deč­ki, aj malo olan­ite od moje susjede.

    2:                                 Ljubo­moran si!

    4:                                 Ljubo­moran je.

    Sus­je­da:                      Mis­lim da samo želi reći da će me morati gle­dati sutra ujutro na stubištu.

    4:                                 Ako pres­pa­vate kod mene onda neće.

    3:                                 Zaš­to ja tu pje­vam dok se vi častite. Zar ja nisam vri­jedan dima?

    Sus­je­da:                      Ne bri­nite mla­di umjet­niče. Vama ću smo­tati posebnu.

    4:                                 Vi nje­ga stvarno pokuša­vate smotati.

    Sus­je­da:                      Pa više volim motati one koji pruža­ju malo više otpora.

    2:                                 Evo, i gospodič­na mis­li da si predroljast.

    Sus­je­da:                      To nisam rekla.

    4:                                 Ali ste mislili.

    Sus­je­da:                      Nisam. Vama samo fali samopouzdanja.

    4:                                 Znači muškar­cu koji se otvoreno nudi fali samopouz­dan­ja, a žena koja se otvoreno nudi je asertivno samopouzdana.

    Sus­je­da:                      Vi hoćete reći da se ja nudim? Otkud Vam ta ideja.

    4:                                 Ja to nisam rekao.

    1:                                 Ova kon­verzaci­ja ide u krivom smjeru.

    Sus­je­da:                      Ne, baš je zabavna.

    1:                                 Za sada.

    Sus­je­da (uzi­ma­jući dim):

    Ja općen­i­to mis­lim da su muškar­ci mno­go zabavni­ji od žena. Žene su tako…

    2:                                 Pre­ten­ciozne?

    4:                                 Nadmene?

    Sus­je­da:                      …cmiz­drave.

    4:                                 Cmiz­drave?

    1:                                 Cmiz­drave, heh. Ust­vari savršen opis.

    Sus­je­da:                      Pa da. Vi muškar­ci se dižete u 7 svako jutro…

    1:                                 U 6.

    3:                                 6:30.

    Sus­je­da:                      …spre­mate dje­cu, idete na posao, čis­tite kuće, kuhate ručkove, razvozite dje­cu, i na kra­ju sve­ga još uvi­jek imate duha…

    2:                                 I duhovi­ti smo.

    Sus­je­da:                      I duhovi­ti ste. I znate se zabaviti.

    2:                                 Točno. Točno tako.

    Sus­je­da:                      Vi muškar­ci ste nesalomljivi…

    4:                                 Sviđa mi se kako razmišljate.

    2:                                 Ono što se meni ne sviđa, je što vi mis­lite da ste nam sada dali kompliment.

    Sus­je­da:                      Zar nisam?

    2:                                 Nama, vam je dra­ga gospođo, pun kurac takvih komplimenata.

    1:                                 Dvo­j­ka, nemoj.

    2:                                 Mi bi radi­je da nam netko pomogne.

    Sus­je­da:                      Ja Vas nisam mis­lila uvrijediti.

    2:                                 Niste me uvri­jedili, nego razočar­ali. Ja znam da iz Vaše per­spek­tive to izgle­da kao…

    Sus­je­da:                      A kak­va je to perspektiva?

    2:                                 Ptič­ja, ptič­ja, gospođo. Iz naše žablje stvari izgleda­ju pot­puno drugačije.

    Sus­je­da:                      A kako to?

    2:                                 Mi, Vam, iz te per­spek­tive dra­ga gospođo vidi­mo samo đon ženske čizme.

    Sus­je­da:                      Vi mis­lite da vas sve žene žele zgaz­i­ti? Da nam je to jedi­no na pameti…

    2:                                 Da li ćete Vi mene na kra­ju zgaz­i­ti ili ne sasvim je sve­jed­no. Ono što je važno, jest da Vi to možete. Odluči­ti ne isko­ris­tit svo­ju moć i uopće nemati moć su dvi­je sasvim različite stvari… To se osjeti dra­ga gospođo. Ta se raz­li­ka iz naše žablje per­spek­tive jako osjeti. Možete vi izabrati da nas, jadne žabe, ne zgazite, ali nama sve­jed­no vaš đon zak­lan­ja sunce.

    Sus­je­da:                      Meni se čini da vi imate fetiš na čizme.

    Sus­je­da digne noge na stol. Svi bul­je u nogu Sus­jede osim Tro­jke koji se klati.

    4:                                 A to su stvarno krasne čizme. Kraj tako kras­nih čiz­mi odjeća je goto­vo nepotrebna.

    Sus­je­da:                      Ne mis­lite li da ste malo pretjerali.

    4:                                 Nemo­jte me kri­vo shvati­ti. Ja samo pričam o umjet­nos­ti. Već vidim vaš akt…

    Sus­je­da:                      A vi slikate aktove?

    4:                                 Da. Aktovi su pol­je mojeg interesa.

    Sus­je­da:                      Zaš­to me to ne čudi.

    4:                                 Vi mis­lite da samo želim skinu­ti žene. Ali imate kri­vo. Ja ne tražim samo da se skinu, ja tražim da mi se pot­puno ogole, želim da dopri­jeti do nji­hove ran­jivosti, osjetljivosti…

    Sus­je­da:                      Osjetljivosti? Pa to bar nije teško.

    4:                                 Nisam mis­lio na raz­maženost. Nego skrivenu potre­bu za sub­mi­sivnošću. Žene, znate, ust­vari vole da se nji­ma vla­da. Nisu bez razlo­ga muškar­ci jači od žena.

    Sus­je­da:                      Zan­imljiv prist­up.  Nisam uvjer­e­na, ali … Vrlo intrigantno…

    4:                                 Ja pomažem žena­ma da pron­ađu pravu sebe.

    Sus­je­da:                      Znači vi ste Sto­pr­voj pomogli pron­aći sebe? Za novčanu naknadu?

    2:                                 On je to učinio za više cil­jeve. Pre­nio je gospođi­ci Vidoše­vić picajzle.

    Sus­je­da se smije.

    Sus­je­da:                      Pa Vi ste naš heroj!

    4:                                 On se samo šali. To nije duhovi­to, Duja, gospođa će mis­li­ti da sam ja bio prisan sa svo­jom strankom.

    2:                                 I da imaš picajzle.

    4:                                 Što je još gore.

    2:                                 Ja mis­lim da je to jako duhovi­to. Šta vi mis­lite gospođo?

    Sus­je­da:                      Je, to je jako duhovito.

    2:                                 Jel vi mis­lite da sam ja duhovit, gospođo?

    Sus­je­da:                      Urnebesan.

    2:                                 Vi ste jako pron­i­cljivi gospođo!

    4:                                 I lijepi!

    2:                                 Zan­imljivi!

    4:                                 Rado bih Vam pomo­gao da pron­ađete sebe.

    Sus­je­da:                      Iskreno — ja puno lakše nalaz­im sebe u pjes­mi ovog vašeg prijatelja.

    1:                                 Da, Tro­j­ka, zap­je­vaj nam neš­to. Vidiš da je Četvor­ka počeo pričati…

    2:                                 …piz­dar­i­je.

    1:                                 …o umjetnosti.

    3:                                 Ne mogu.

    1:                                 Tro­j­ka! Nije ti valj­da zlo?

    3:                                 Je.

    1:                                 Samo mi nemoj povraćat po podu. Jučer sam…

    3:                                 Ne mogu.

    Tro­j­ka potrči na WC. Jedini­ca krene za njim. Svi ga zabrin­u­to gleda­ju na trenutak.

    Sus­je­da:                      Krasan dečko, taj Tro­j­ka. Ali ako neš­to ne pod­nosim to je muškarac kad se prepi­je. To izgle­da tako bijedno.

    Jedini­ca se okrene na vra­ti­ma kupaone da neš­to zausti, a onda odus­tane jer Tro­j­ka počin­je povraćati.

    4:                                 Najveći tal­en­ti puknu pod pritiskom.

    2:                                 Tre­ba znati piti.

    Sus­je­da:                      Alko­hol jed­nos­tavno bol­je pris­ta­je ženama.

    2:                                 Natočite si još malo, Susedice…

    .

    .

    XVII

    .

    Jedini­ca i Tro­j­ka u kupaoni. Tro­j­ka grli školjku.

    1:                                 Jebem ti Tro­j­ka. Pa šta si se toliko ubio…

    3:                                 Pusti me.

    1:                                 Neću te pustit.

    3:                                 Umri­jet ću.

    1:                                 Nisi smio pušiti.

    3:                                 Nisam.

    3:                                 Kak ću ovak doma?

    1:                                 Ostani tu spavat.

    3:                                 Ne mogu, sutra se moram ustat…

    Tro­j­ka povraća.

    1:                                 Ne moraš.

    3:                                 Ni neću moć.

    1:                                 Nećeš.

    3:                                 Loše mi je.

    1:                                 Vidim.

    3:                                 Ja ne znam kak se to desi…

    1:                                 Kad duvaš i piješ…

    3:                                 …da postaneš takav jadnik…

    1:                                 Boli me šta ona baba priča da si jadan…

    3:                                 …tak­va lignja…

    1:                                 Pun ku… mi je tog da smo jadni.

    Tro­j­ka povraća.

    1:                                 Šta bi bili jadni…

    1:                                 Jad­ni smo koliko sami to hoće­mo biti.

    1:                                 Meni je dosta.

    1:                                 Pun kurac mi je da me netko sažalijeva…

    1:                                 …da me netko hvali kako sam izdržljiv…

    1:                                 …kako sam otac, muž i kralj…

    1:                                 …da se čudi kako mi to sve uspijeva…

    1:                                 …pun kurac mi je…

    Tro­j­ka povraća.

    1:                                 Sad ću ja biti pizda,

    1:                                 jebo me pas, bit ću pizda.

    Tro­j­ka povraća.

    1:                                 Ako dobi­jem taj posao uzet ću ga,

    1:                                 pa makar dobili blizance,

    1:                                 pa makar se morao rastati.

    1:                                 To je moj posao.

    1:                                 To je moj život.

    1:                                 Jebeš ženu.

    1:                                 Jebeš djecu.

    1:                                 Iz čis­tog jebenog principa.

    Tro­j­ka povraća.

    1:                                 Ne čak – baš zbog djece,

    1:                                 upra­vo zbog djece,

    1:                                 kakav im prim­jer pružam, svo­jim sinovima,…

    Tro­j­ka povraća.

    1:                                 …reci ti meni, ako ne naprav­im ono što želim?

    3:                                 Ja samo želim umrijeti.

    1:                                 Pun mi je kurac. Ras­tat ću se ako tre­ba. Pa nek me gleda­ju. Nek mi se ona baba vani iščuđava.

    1:                                 Jebe mi se.

    1:                                 Dos­ta mi je.

    1:                                 Dos­ta je.

    Jedini­ca izlazi van iz kupaone.

    1:                                 Dos­ta je.

    2:                                 Molim?

    1:                                 Fajrunt.

    4:                                 Kako molim?

    1:                                 Kas­no je. Sutra radim.

    2:                                 Nemoj me jebat buraz.

    1:                                 Ajde, moram ić spavat…

    4:                                 Pa pri­je 5 minuta…

    Sus­je­da:                      Pa može­mo kod mene, ja sam sama.

    2:                                 A Trojka?

    1:                                 Nek ostane tu.

    2:                                 Ja ću ga odvest doma.

    1:                                 Ti ne možeš ni sebe…

    2:                                 Uzet ću taksi…

    1:                                 Kretenu.

    2:                                 Sve će bit ok…

    1:                                 Samo zbog nje, jel’da…

    2:                                 Šuti debilu.

    Sus­je­da:                      Znači nećete…

    4:                                 Dra­ga gospođice, ja ne znam kud se nji­ma tako žuri.

    1:                                 Mi se diže­mo sutra.

    2:                                 U sedam.

    1:                                 6 i 30.

    Sus­je­da:                      A vi se ne dižete rano?

    4:                                 Ja se dižem kad god treba…

    Sus­je­da:                      Onda obavezno morate svrati­ti do mene…

    Dvo­j­ka izvlači Tro­jku iz WC‑a.

    1:                                 Jesi sig­u­ran da je to pametno.

    2:                                 Jel ti ja izgledam pametno?

    1:                                 Ne.

    2:                                 Eto vidiš.

    Dvo­j­ka gura Tro­jku kroz vrata.

    2:                                 Ajmo Tri­ca, pri­jatelju. Odi da nas tvo­ja žena ubije.

    3:                                 Ja sam već mrtav.

    2:                                 I ja.

    Dvo­j­ka poz­dravl­ja Jedinicu.

    2:                                 Kec, ostani nam barem ti živ.

    1:                                 Pokušat ću…

    Svi izlaze, Jedini­ca gle­da za nji­ma u mrak. Čuju se glaso­vi u hodniku.

     4 (VS):                        Doviđen­ja luzeri.

    2 (VS):                         Ti si luzer, mi bar imamo šta izgubiti.

    4 (VS):                         Od sutra nećete imat.

    Sus­je­da (VS):               Kakvi mračni raz­gov­ori. Razvedrite se malo, noć je još mlada…

    4 (VS):                         I Vi ste mladi…

    Sus­je­da (VS):               Obožavam muškarce koji bezočno laskaju…

    Jedini­ca osta­je sam. U stanu je svin­jac. Jedini­ca otvara pro­zore. Krene čis­ti­ti po stanu. A onda stane, zaključi da nije ni važno, i sje­da zapal­i­ti cig­a­re­tu. Nađe još vina i natoči si. I tako pije, puši i razmišlja.

    I čeka ženu da dođe.

    Str­plji­vo čeka.

    Str­pljivošću čov­je­ka koji je kon­ačno donio odluku.

    Žena kon­ačno dolazi.

    .

    .

    XVIII

    .

    Prva:                           Dobro veče.

    1:                                 Bok.

    Prva:                           Oho, vidim fini je tulum bio.

    1:                                 Moramo razgovarati.

    Prva:                           I opet puši se kod nas, vidim.

    1:                                 Puši se…

    Prva:                           A gdje ti je ekipa?

    1:                                 Poslao sam ih doma.

    Prva:                           Zaš­to?

    1:                                 Sjed­ni.

    Prva:                           Pa baš bi i mogla.

    1:                                 Ti od jutra nisi stala.

    Prva:                           Da znaš da nisam.

    1:                                 Mogu misliti.

    Prva:                           Opet ćemo se svađati?

    1:                                 Neće­mo.

    Prva:                           Baš sam bila dobre vol­je, i ne da mi se…

    1:                                 Slušaj, ni ja se ne želim…

    Prva:                           Pa nemoj onda…

    1:                                 Ali moram ti neš­to reći.

    Prva:                           Sran­je. (za sebe) A baš sam bila dobre…

    Prva pali pljugu.

    Prva:                           Aj reci.

    1:                                 Pušiš?

    Prva:                           Nar­avno, kad me tjer­aš da se razgovaram…

    1:                                 Ja ne znam zaš­to je to tebi uvi­jek tako…

    Prva:                           Kako ne bi, kad si me napao odmah s vrata.

    1:                                 Ja tebe?! A tko je počeo sa – fini je tulum bio, vidim…

    Prva:                           Aj, nemoj. Aj molim te nemoj da opet…

    1:                                 Jebote, dođu mi lju­di jed­nom u mjesec…

    Prva:                           Dobro, ti se baš hoćeš svađati…

    1:                                 …i ni to ne možeš istrpiti.

    Prva:                           Idem spavat.

    1:                                 Tebi sva­ki tjedan neko dođe, pa otvoren­ja, izložbe.

    Prva:                           To mi je posao…

    1:                                 A kad ja zbog svog posla ostanem dul­je, onda me jebeš da di sam…

    Prva:                           Ovo nije nikakav raz­gov­or. Ovo je svađa.

    Prva se diže od stola.

    Jedini­ca smiri ton glasa.

    1:                                 Sjed­ni, molim te.

    Prva:                           Zaš­to?

    1:                                 Moramo pričati.

    Prva:                           Pričat ćemo sutra. Kad se smiriš.

    1:                                 Molim te, sjedni.

    Prva:                           Jel si smi­jem natoči­ti vina, ili će te i to uvrijediti?

    1:                                 Ja nisam odgov­o­ran za tvo­je tijelo.

    Prva:                           Što sad to znači?

    1:                                 Ti si trud­na. Odlu­ka je tvoja.

    Prva:                           Nisam trudna.

    1:                                 Nisi?

    Prva:                           Ne, laž­na uzbuna.

    Pauza.

    1:                                 I, kad si mi to mis­lila reći?

    Prva:                           Evo, opet me napadaš.

    1:                                 Jebote, cijelu večer se nerviram…

    Prva:                           Pa dobro, zaš­to sam ti morala te sekunde reći?

    Pauza.

    1:                                 Mož­da ću posta­ti šef Kloope…

    Prva:                           Molim!

    Pauza.

    Prva:                           Pa to je genijalno.

    1:                                 …Šefi­ca odlazi u London

    Prva:                           Pa to je super! Zaš­to si onda tako loše volje?

    1:                                 Sad više nisam.

    Prva:                           Pa nisi valj­da mis­lio da ćeš morati odbiti posao zbog …

    1:                                 Ne bih pod­nio još jedan porodiljni…

    Prva:                           Pa, ja bi uzela porodiljni da je trebalo.

    1:                                 Zar bi?

    Prva:                           Pa ti stvarno mis­liš da sam ja tak­va gadu­ra da bi ti sje­bala karijeru?

    Pauza.

    1:                                 A ne znam.

    Prva:                           Ne, ti stvarno to mis­liš o meni?! Pa ja te volim! Kako bih mogla…

    1:                                 Mož­da ne namjerno…

    Prva:                           Pa ja te volim. Čov­ječe. Kako možeš mis­li­ti da bih ti to učini­la. Ej.

    Jedini­ca ju gle­da s nepov­jeren­jem. Želi vjerovati u to što ona gov­ori. Ali godine nepravde su mu se skupile u grlu i sad ne može gov­oriti. Boji se otvoriti usta da ne ispusti lav­inu bije­sa. No suze u oči­ma ne može zaustaviti.

    Prva ga gle­da kao da ga prvi put vidi nakon toliko god­i­na. Ne može vjerovati da je njen muž tako nes­re­tan s njom. Ona nije htjela da on bude tako nes­re­tan. Ona ne zna što da uči­ni. I zagr­li ga. Položi svo­ju glavu na nje­govu. Promr­si mu kosu.

    Prva:                           Ja te volim, čov­ječe. Volim te čov­ječe moj.

    Prva:                           Ne bih ti to nikad napravila.

    Prva:                           Neću ti to nikad napraviti.

    Jedini­ca ne pruža otpor. Osjeća se pos­raml­jeno. Pos­raml­jeno što je sum­n­jao u nju.

    Prva:                           Pa kako si to mogao mis­li­ti? Nisam li te ja nago­var­ala da se pri­jav­iš za posao u Kloopi. A ti nisi htio, mis­lio si da to neće­mo moći…

    Jedini­ca šuti.

    Prva:                           Zar nisam?

    Jedini­ca: Jesi.

    Prva:                           I još sam bila uzela mjesec dana neplaćeno zbog djece, dok nis­mo našli pomoćnika…

    Jedini­ca šuti.

    Prva:                           Jel nisam?

    Jedini­ca: Jesi.

    Prva:                           I sva­ki put vas zovem da nam radite cater­ing… U stvari uvi­jek sam zvala tvo­je restorane…

    Jedini­ca:                      Istina.

    Prva:                           I zaš­to onda mis­liš da te ja ne podržavam…

    Jedini­ca:                      Ne znam, čini mi se kao da ja uvijek…

    Prva:                           Nemoj biti nepravedan…

    Jedini­ca:                      Ali ipak…

    Prva:                           To me boli. Nije mi baš lije­po da ti mis­liš da bih ja mogla…

    Jedini­ca:                      Oprosti.

    Prva:                           Stvarno nisi fer…

    Jedini­ca:                      Ali taj porodiljni… Kako bi ti…

    Prva:                           Kako bi? Nekako… Ne bih nikad tebe zajebala…

    Jedini­ca:                      Volim te. Oprosti što sam tako…

    Prva:                           Stvarno se ponekad pitam…

    Jedini­ca:                      Nemoj. Nemoj se pitati…

    Prva:                           Kao da me uopće ne vidiš. Sve što radim da bi ti…

    Jedini­ca:                      Imaš pra­vo, nisam fer…

    Prva:                           Ja tebe stvarno volim. Kako to ne vidiš?

    Jedini­ca:                      Vidim. Vidim. Nemoj se pitati. Sve je u redu.

    Jedini­ca sad zagr­li nju.

    1:                                 Samo znaš, stvarno mi je važan taj posao.

    Prva:                           Znam.

    1:                                 Mis­lio sam, ne bi si mogli pri­ušti­ti da ti odeš na porodiljni.

    Prva:                           Ma baš si glup. Smis­lili bi nešto…

    1:                                 Nisam nikad pomis­lio da bi ti namjerno…

    Prva:                           Ali sve je dobro. Sve je dobro ispalo.

    1:                                 Je.

    Prva:                           Niti se ne moramo odlučivati.

    1:                                 To je najbolje.

    Prva:                           Hajde, razvedri se. Nazdravimo!

    1:                                 Za lažne uzbune!

    Prva:                           Za pravu ljubav.

    Otpi­ju.

    Prva:                           Hmmm! Kak­vo je ovo vino?!

    1:                                 Pogo­di.

    Prva:                           Hmm. Fran­cus­ka je. Neki Bordeaux…

    Jedini­ca joj pokaže bocu.

    Prva:                           Chateaux Latour! Otkud ti to?!

    1:                                 Četvor­ka donio.

    Prva:                           Četvor­ka! Zezaš me.

    1:                                 Ne. Pro­dao je sliku Sto­pr­voj Vidoše­vić. Pa mu je pri­do­dala par boca za poklon.

    Prva:                           Ne seri. Četvor­ka je pro­dao… Zakon.

    1:                                 Akt, nar­a­vo. Njen.

    Prva:                           Haha. I otjerao si ga pri­je nego što ste popili… Dobar potez.

    1:                                 Majs­tors­ki.

    Prva:                           Pod­lo.

    1:                                 Ma šte­ta bi bilo to troši­ti na njih. Toliko su se nalili da nisu znali jel piju Chateaux ili gemište.

    Prva:                           Ali tu neš­to i majs­tors­ki miriše.

    1:                                 Aha! Otkri­la si me. Speci­jalitet šefa kuhinje.

    Prva:                           Pa jel osta­lo još malo?

    1:                                 Pa malo je.

    Prva:                           Pa jel bi mogla dobit malo.

    1:                                 Pa mogla bi.

    Jedini­ca odlazi u kuhin­ju i slaže ženi pre­di­van tan­jur s hra­nom. Prva sje­di za kuhin­jskim stolom i puši i uži­va u vinu.

    Prva:                           Joj vidi nas. Pije­mo Cha­teuax Latour. Muž mi radi najbolju klopu. Muž će čak i biti šef Kloope. Ja nisam trud­na. Može­mo što hoće­mo. Šta reć… Ja sam sret­na žena.

    Jedini­ca se nas­mi­ješi na te riječi. Prva ski­da štik­le i masira listove.

    Prva:                           Još da mi se ispruži­ti. Jel bi se ti lju­tio da se malo ispružim na kauču? Ubi­ja­ju me noge.

    Jedini­ca:                      Nar­avno da ne bih.

    Prva se izvali na kauč. Jedini­ca joj nosi tan­jur s najvećom pažnjom.

    1:                                 Izvo­lite dra­ga gospođo. Sad ćeš vid­jeti gušta.

    Prva:                           Mmmm, ovo izgle­da fenomenalno.

    Jedini­ca se nasmiješi.

    Prva:                           E, ljubavi. Zab­o­rav­i­la sam vino na stolu.

    1:                                 Evo.

    Prva:                           A jel bi mi mogao dodati i pljuge, kad si već na nogama.

    1:                                 Mogu.

    Jedini­ca joj sve dodaje.

    Prva:                           Mmmm. Ovo je stvarno vrhun­s­ki. Ti si već sada chef, ljubavi moja.

    On se vrati u kuhin­ju pospre­mati. Ona sa slašću jede.

    Prva:                           E, lju­bi. Jel može još malo?

    On joj napravi novi tan­jur, sre­tan što joj je toliko ukus­no. Ali vidi se da bi se htio požu­ri­ti s pospre­man­jem, pa onda sjesti s njom i piti vino.

    Prva:                           Joj, sran­je, sad sam pro­lila pol vina. Daj mi, pliz, dodaj spužvicu.

    Jedini­ca dolazi i pere stol. Vino kapa po podu. Jedini­ca odlazi isprati krpu, pa se opet vraća. Tre­ba mu tri puta da to počisti. To bi svakog malo izbaci­lo iz osjeća­ja savršenog bračnog skla­da. Pa tako i Jedinicu. Prva niš­ta ne prim­jeću­je i dal­je je sja­jne vol­je. Jedini­ca više nije tako sja­jne volje.

    Prva:                           E, jesam trampljava…

    Zad­nji put kad odlazi, Prva mu uvali tan­jur da ponese.

    Prva:                           Stvarno je vrhunski…

    Prva pali cig­a­re­tu. Ali sad nema vina, jer ga je prolila.

     

    Prva:                           A, jel ima još malo vina? Ako nisam u kazni zbog pro­li­je­van­ja Chateaux…

    1:                                 Ček, vidiš da perem. Na stolu ti je.

    Prva:                           Ma, nije žur­ba. Kad stigneš.

     

    On pere, sad već vid­no izn­ervi­ran, ali ona niš­ta ne slu­ti, puši i uži­va. Ona u stvari uži­va gleda­jući nje­ga kako se mota po kuhin­ji. To joj daje osjećaj sig­urnos­ti i sreće. I sviđa joj se kako mu guz­i­ca izgle­da kad se nagne nad sudoper­om. Smi­ješi se.

    Prva:                           E, ja tebe stvarno volim, budal­ice moja…

    Jedini­ca nije ni blizu tako sre­tan kao pri­je koji tren. Ima nelago­dan osjećaj da ga je opet nekako pre­ves­lala. Kao što ga uvi­jek pre­ves­la. Kao što se uvi­jek, kad se odluči izbori­ti za sebe, i na tren pomis­li da je pobi­je­dio, da će od sada sve biti dru­gači­je, na kra­ju opet nađe na kol­jen­i­ma perući tepih. Kako se to uvi­jek desi? Kako to da je ona uvi­jek pobijedi?

    A onda se odjed­nom sjeti nečeg. I licem mu pređe zlob­ni osmijeh.

    1:                                 Znaš šta — kad me već voliš – mogla bi kleknut i malo mi ga pop­uši­ti, onako, znaš…

    Prva se goto­vo zagr­c­ne svo­jim dimom.

    I na tren zas­tane u šoku.

    A onda se stade smijati.

    Smi­jati tako zvonko i vese­lo, kao da nika­da u živ­o­tu nije čula niš­ta smješnije.

    Njezin je smi­jeh, popri­ma­jući stvaran oblik, iskočio kroz otvore­na balkon­s­ka vra­ta,  napra­vivši prit­om dva premeta u zraku, te se bezbrižno ras­ple­sao uspa­van­im gradom, vese­lo se odbi­ja­jući čas od mokrih fasa­da, a čas kamenom popločanih ulica.

    Odz­van­jao je tako još dugo u noć, provlačeći se kroz dim­n­jake, ulazeći u spavaće sobe,

    odjeku­jući zvonko noćn­im mora­ma obe­spravl­jenih muškara­ca, kao kon­ač­na potvr­da nji­hove beskon­ačne neprom­jen­jive bespomoćnosti.

    .

    .

    KRAJ

    .

    .

    [1] Queens of the Stone Age; Feel Good Hit of the Summer

    .

    .

    .

    .

    .

    .