Jedan čovek i druge priče

Lat­est posts by Duško Domanović (see all)

    .

    .

    1.

    Jedan Čovek god­i­na­ma živeo u sobi bez pro­zo­ra, te odlučio da ih na zidu nacr­ta, ne bi li i on malo svet­la i dana ugledao. Namalao jed­no kri­lo, pa dru­go, pa treće. Na prva dva spus­tio rolet­nu, da mu sunce oči ne prži, a treće ostavio otvoren­im, da kroz nje­ga vidi nebo, i krošn­je, i ptice, i avione. I da čuje glasove, i žubor poto­ka što mu je kraj kuće pro­t­i­cao. I komši­js­ka doviki­van­ja, i smeh dece u pro­leće. Vre­menom su se združili, ner­azd­vo­jni postali. Lju­di su ostavl­jali svo­je poslove, i mesec­i­ma, nepomično, slušali nje­gove priče. I verovali u njih, kao što veru­ju u sebe. Svi. Osim dvo­jice poli­ca­ja­ca, koji su, jednog mračnog, jesen­jeg jutra, zbun­jeno odmahivali glava­ma, pokušava­jući da dokuče kako je neko mogao ispasti kroz zid na kom nijednog pro­zo­ra nema.

    .

    .

    2.

    Jedan Čovek jeo jabuku, pa razmišl­jao o tome kako je Kos­mos baš dobro ude­sio da jabu­ka, eto, bude jabu­ka, a čovek, eto, da bude čovek, jer bi, da je obr­nu­to, to jest da je čovek jabu­ka, a jabu­ka čovek, priča o nje­mu počela sa „jed­na jabu­ka jela čove­ka“, a to je, pre­ma čovekovom najčvršćem uveren­ju, ubedlji­vo naj­tu­pavi­ji i najbesmis­leni­ji poče­tak priče, od poče­ta­ka samih poče­ta­ka i nji­hove zloslutne samoza­p­i­tanos­ti o kra­ju svih kra­je­va. Eto, o tome je razmišl­jao Čovek, dok je jabuku jeo.

    .

    .

    3.

    Jedan Čovek pro­lazio pored crkve, a nije se prekrstio. Video ga Jedan Dru­gi, pa odmah poz­vao poli­ci­ju. U među­vre­menu, dok čeka, ubrao jedan oveći gvoz­deni krst sa crkvene ograde, te stao njime unakrst Jednog po kič­mi da mlati.

    „Šta se ovde događa?“, upi­ta poli­ca­jac koji se na licu mes­ta pojavio za nepunih pola sata, budući da situaci­ja beše vrlo hitna.

    „Ne znam, gospo­dine“, reče Jedan Čovek, sav u mod­ri­ca­ma i krvi, „evo dođe mi od čuda da se krstim!“

    „Ma nije valj­da?!“, reče Dru­gi. „Sad ti dođe, a mal­o­pre jok?!“

    „Šta jok?“, upi­ta policajac.

    „Pa to da se krsti“, reče Dru­gi poli­ca­jcu, „nego prođe mudri­jaš kraj crkve, s ruka­ma u dže­povi­ma, ko pored turskog groblja.“

    „Uh, bio sam jed­nom na turskom groblju“, odvrati poli­ca­jac, te po navi­ci ukrsti Jed­nom Čoveku dve munje­vite čizme u bubrege. „Sećam se,neki nes­rećnik se prekrstio, pa ga uhap­sili, zamis­lite idiote!“

    „Strašno!“, reče Drugi.

    „Strašno, nego šta!“, potvr­di policajac.

    Te obo­ji­ca pro­dužiše dal­je, a Jedan Čovek ostade na zemlji, modar i krvav, gleda­jući kako se onoj dvo­ji­ci pute­vi pobožno ukrš­ta­ju. I prekrsti se Čovek, da li od verovan­ja, ili od neverovan­ja, više ni sam nije znao.

    .

    .

    4.

    Jedan Čovek bio nezado­vol­jan nači­nom na koji razmišl­ja, pa odlučio da puca sebi u mozak. To je i učinio, te se zaputio u obližn­ju pro­davnicu moz­go­va, da sebi kakav nov, pamet­ni­ji i bolji od onog pređašn­jeg kupi. Nažalost, rad­nik u pro­davni­ci mu reče da za Čovekovu glavu trenut­no nema­ju odgo­vara­juću veličinu, te ga zamoli da dođe sutra. Zbog toga, Čoveku ne pre­ostade niš­ta dru­go do da se pomiri sa čin­jeni­com da će do sutra, budući bez ikakvog moz­ga, morati apso­lut­no tupav da bude. Avaj, sutradan u pro­davni­ci pono­vo ne beše moz­ga nje­gove veličine, a isto je bilo i preko­su­tra, kao i za šest dana. Sed­mog je dana, kako to obično i biva kad se bez moz­ga ostane, Čovek već pot­puno na svo­ju potragu zab­o­ravio, nesves­no osu­di­vši sebe na doživ­ot­nu tupavost. Kažu da je umro u dubokoj starosti, s kreten­skim osme­hom na usna­ma, pod­seća­jući na nar­cisoid­nu zlat­nu ribicu koja se uvek izno­va oduše­vi kada u akvar­i­jum­skom ogledalu ugle­da svoj lik.

    .

    .

    5.

    Jedan Čovek cel­og živ­ota želeo da ima brkove, ali mu, avaj, nisu dozvol­javali, najpre roditelji, potom učitelji i nas­tavni­ci, onda žena i deca, a na kra­ju ni osoblje staračkog doma. Sto­ga Čovek beše prin­uđen da brkove puš­ta krišom, noću, kad niko ne vidi, a da ih bri­je ran­im jutrom, pre nego se dru­gi probude. I toliko je veš­to te svo­je brkove krio, da ih nika­da niko ni video ni naslu­tio nije. Čak je i u čit­ulji bez brko­va osvan­uo, zbog čega Čovek vese­lo zaključi da to nije umro on, nego neko sasvim dru­gi. Neko ko se cel­og živ­ota bojao roditel­ja, učitel­ja, nas­tavni­ka, žene, dece i osobl­ja u staračkom domu.

    .

    .

    6.

    Jedan Čovek nije mogao da spa­va, te odlučio da zaspi, kako bi vreme prekra­tio i nesan­icu pre­grmeo. No, kad se probu­dio, opet beše budan. I niš­ta mu, avaj, opet ne bi jas­no. Posle je umro, za sva­ki slučaj, da se kroz priču ulu­do ne razvlači, i da čitao­ca ne mal­tre­ti­ra zaum­n­im značen­ji­ma i izanđal­im simbolima.

    .

    .

    7.

    Jedan čovek otišao u pro­davnicu, s namerom da kupi pivo.

    „Žao mi je, komši­ja“, reče mu pro­davači­ca, „ali piva više nemamo. Baš mal­o­pre mi ovde behu neke pijan­dure, posled­nju gajbu kupili. Zamis­lite, njih tro­ji­ca, celu gajbu!“

    „Šte­ta“, reče Čovek, „baš sam hteo da uzmem dve.“

    „Dve gajbe?!“, reče pro­davači­ca ushićeno. „Sig­urno imate mno­go gostiju?!“

    „A, ne“, odvrati Čovek, „ja se gosti­ju gnušam. Ali to mi je mera, znate, dve gajbe pre ruč­ka, pa još dve posle ruč­ka. Da malo prokrvim mozak, ja sam, znate, matematičar.“

    „Matem­atičar?“, otpoz­dravi pro­davači­ca. „Baš lepo. I ja vam se ovde, znate, po ceo dan matem­atikom bav­im. Kad bih vam rekla šta sam sve samo danas sabrala, oduzela, pom­noži­la i podelila, veru­jem da bi čak i vama bilo teško da to izračunate.“

    „Verovat­no“, reče čovek, „raču­nan­je mi nikad nije bilo jača strana.“

    „O, razumem vas“, reče pro­davači­ca, „i ja sam s jačom stra­nom vaz­da slabi­ja bila. Da me ne shvatite pogrešno, to ne znači da nisam uda­ta. Ali nisam, ako vas već zanima.“

    „Nije baš da me zan­i­ma, ali je zan­imlji­vo“, reče Čovek.

    „Šta je zan­imlji­vo, komši­ja?“, upi­ta prodavačica.

    „Pa eto, to“, reče Čovek, „da jed­na tako pamet­na žena koja tako divno sabi­ra, oduz­i­ma, množi i deli nije uda­ta. Baš šteta.“

    „Da, šte­ta“, reče pro­davači­ca, „ali biće sutra.“

    „Šta će biti sutra?“, upi­ta Čovek.

    „Pa piva“, reče prodavačica.

    „Kog piva?“, upi­ta Čovek.

    „Pa onog za vas“, reče pro­davači­ca, „za pre i posle ručka.“

    „Ah, nažalost, ja već odavno ne ručam, na dijeti sam, znate“, reče Čovek. „A i ne pijem pivo, znate. Baš mal­o­pre videh neku tro­jicu pijan­dura kako gajbu nose. Zamis­lite, njih tro­ji­ca, celu gajbu! Nego, dajte mi, molim vas, jedan limun, za jed­nu lepu limunadu.“

    „Žao mi je, komši­ja, nemamo više limu­na. Baš mal­o­pre neka tri drip­ca posled­nji komad kupiše. Zamis­lite, njih tro­ji­ca, a jedan limun! A baš šte­ta, sig­urno bi vam sad limu­na­da prijala.“

    „Nije za mene“, reče čovek, „za goste je, ja ne pijem limunadu.“

     „O, dolaze vam gosti?“, upi­ta prodavačica.

    „A, ne, nikako“, reče čovek, „gnušam se gosti­ju. „Ali volim da imam limu­na, za slučaj da dođu.“

    „Pamet­no“, reče žena, „tako i ja. Zato se ni udala nisam. A vi? Jeste li oženjeni?“

    „A šta kažete, piva nemate?“, upi­ta Čovek.

    „Nažalost, nemam“, reče pro­davači­ca, „baš mi mal­o­pre ovde behu neke pijan­dure, posled­nju gajbu kupili. Zamis­lite, njih tro­ji­ca, celu gajbu?!“

    „Strašno!“, reče Čovek.

    „Strašno!“, reče prodavačica.

    „Opros­tite“, reče Čovek, „žurim na ručak, a i gosti me čekaju.“

    „Opros­tite vi“, reče pro­davači­ca, „evo i ja moram da žurim, muž samo što nije došao po mene.“

    „Do viđen­ja“, reče Čovek.

    „Do viđen­ja“, reče prodavačica.

    .

    .

    8.

    Jedan Čovek god­i­na­ma jeo samo jed­nom dnevno, i to isključi­vo uveče, pred spa­van­je. Tako se jed­nom pred san zaneo, pa pojeo veknu hle­ba, pašte­tu, pet kuvanih jaja, kesicu majoneza, pola tegle ajvara, pako­van­je napoli­tan­ki, dve čoko­ladice što ih je našao u ormaru među čara­pa­ma, tri paprike u pavlaci i četiri kisela kras­tavca, te se spre­mao da zasla­di konz­er­vom tun­jevine koju je sluča­jno otkrio u frižideru, iza prazne kan­tice od masti, dok je tražio luk, jer­bo mu se luk baš sil­no pri­jeo. Tad pomis­li da je mož­da preterao, pa sam sebi reče: „Nećeš valj­da i tun­jev­inu, svin­jo debela?!“ Tu se malo pos­ti­di, i sam sebi odgov­ori: „Dobro, de, u pravu si, evo neću.“ Pa doda onom Dru­gom Sebi: „Hoćeš mož­da ti?“ „Šta znam, i mogao bih“, reče mu Dru­gi, i pojede tun­jev­inu. A Čovek, avaj, gladan na spa­van­je ode.

    .

    .

    9.

    Jedan Čovek se sil­no u Zvez­du zalju­bio. Toliko sil­no, da je odlučio da do nje odleti, kako zna i ume. Kon­stru­isao balon, opremio ga neophod­nim potrepšti­na­ma, te se najzad, nakon bro­jnih kom­p­liko­vanih priprema, u vaz­duh otis­nuo. No, kada bi balon prestao da se u visine diže, Čovek beše prin­uđen da se, malo-poma­lo, oslobađa tere­ta. Najpre je bacio hranu, vodu i rez­ervnu garder­obu, što mu je pomog­lo da vaz­duhom još malo uvis plovi. Avaj, to ne beše dovoljno, te Čovek poče iz kor­pe balona da baca jedi­no što mu beše pre­osta­lo, delove sop­stvenog tela. Najpre ruke, jed­nu pa drugu, potom isto tako noge, te trup i vrat, dok mu samo gla­va ne ostade. Ovako oslobođen tere­ta, balon se podiže toliko visoko da je na samo metar od Zvezde doba­cio, te se tu zaus­tavio, od težine dal­je ni da mrdne. Sto­ga Čoveku ne pre­ostade niš­ta dru­go, nego da i glavu sop­stvenu iz kor­pe izbaci. Istog momen­ta kada je Čovek to učinio, balon se podiže do Zvezde, koja se odmah u Balon zalju­bi, izgr­li ga i izlju­bi, te mu u nas­tavku priče rodi osmoro dece.
    „Bože, kako je ovo dirlji­vo, lep­še ni sâm ne bih mogao smis­li­ti“, mišl­jaše Čovek rados­no, dok su ga na zemlji sas­tavl­jali, od razba­canih ruku, od razba­canih nogu, od razba­canog tru­pa, od razba­canog vra­ta, oča­jnič­ki tražeći glavu, kojoj ni tra­ga ni glasa ne beše.

    .

    .

    10.

    Nakon višedeceni­jske potrage za poslom, Jedan Čovek naišao na oglas u kom se traži rad­nik za rad u lokalnoj trafi­ci. Kada mu je poslo­davac, već posle prvog raz­gov­o­ra, rekao da može početi čim prib­avi neophod­nu doku­mentaci­ju, Čovekovoj sreći ne beše kra­ja. U roku od nedelju dana izva­dio je potvr­du o dedi­noj krvnoj grupi, potvr­du da ima uši, lekarsko oprav­dan­je za izostanak sa časa muz­ičkog iz trećeg osnovne i tetki­no sve­dočanst­vo o završenom kur­su dak­tilo­grafi­je, te mu ostade još jedi­no da se pobrine za izvod iz matične knjige umr­lih. Kako bi ubrzao pro­ces, Čovek istog dana ode kući i umre, prethod­no ured­no opeglavši ode­lo i spremivši užinu za svoj prvi rad­ni dan. Sinhro­ni­zo­vanom akci­jom uigra­nog lan­ca šal­ter­skih službi, neopho­dan doku­ment na Čovekovu adresu beše dostavl­jen za man­je od četiri sed­mice, te se Čovek srećan pojavi pred svo­jom trafikom, u opeglanom odelu i sa uži­nom u kesi. No, na Čovekovu ogrom­nu žalost, poslo­davac mu reče da je nje­go­va pozi­ci­ja u među­vre­menu popunjena.
    „Baš šte­ta“, pomis­li Čovek. „Da sam bar znao rani­je, pa da ne umirem, da mi ovako div­na uži­na ne propadne.“

    .

    .

    11.

    Jedan Čovek prao zube, pa pomis­lio: „Mogao bih i kosu oprati, kad sam se već pok­va­sio.“ I bez mno­go dvouml­jen­ja, poturi glavu pod tuš, te kosu opere. U isto vreme, na suprot­nom kra­ju sve­ta, Jedan Dru­gi se nabo na iglu, gledao kako mu iz vrha kažiprs­ta izviru­je kap krvi, te mu kroz glavu pro­leti misao: „Kad već krvarim, mogao bih se i ubiti.“ Tu uzme piš­tolj, i upu­ca sebe u glavu, naj­pre­cizni­je što ume.
    „Eto, kako se čud­no ljudske priče isprepliću“, pomis­li pisac, ushićeno.

    .

    .

    12.

    Jedan Čovek proči­tao u nov­ina­ma da se lju­di goje zbog pre­ma­lo sna. Budući i sâm pril­ično nago­jen, Čovek odluči da ostatak živ­ota pres­pa­va, ne bi li tako predupre­dio dodat­no gojen­je, te ne bi li nekako izbokso­vao da makar ne umre debeo, kad je već debeo tolike godine živeo. Avaj, nakon četiri sata bezus­pešnog pre­vr­tan­ja po kreve­tu, nesan­i­ca i dal­je beše neu­molji­va, a Čovek, jer­bo ne imađaše zdravstvenu knjižicu i ne mogaše sebi da pri­ušti legalne bro­mazepame, beše prin­uđen da se uspavlju­je čvarci­ma, slani­nom, vrućim hle­bom, kise­lim kras­tavci­ma i mor­tade­lom, sve pazareno na kred­it kod lokalnog švercera. Posle nedelju dana ove samo­tor­ture, Čoveko­vo srce najzad pre­pukne, a Čovek, nes­rećnik, umre, deblji no ikad. Gro­bari mu zbog toga naplatiše dup­lo grob­no mesto i duple dnevnice za kopan­je, a onaj lokalni švercer mu, zbog duga, svu hranu sa sahrane zapleni. I mal­o­bro­jni pose­ti­o­ci, jakako, na sahrani osta­doše glad­ni, iako su, rekoše, zbog ove man­i­festaci­je ručak kod kuće preskočili.
    „To samo spava­lo, niš­ta radi­lo nije, vidi ga kako je nago­jen“, reče jedan od nezado­voljnih gosti­ju. „Čitao sam pre neki dan u nov­ina­ma da se čovek goji od pre­više spavanja.“
    „U kojim nov­ina­ma?“, upi­ta Čovek. „Biće da sam pogrešne novine čitao!“
    „Sasvim moguće“, reče gost, te ode kući da ruča, i da posle ruč­ka malo odrema.
    A u nov­ina­ma, sutradan, na naslovnoj strani, iskoči veli­ki članak o tome kako lju­di koji vole ken­gure nikako ne bi tre­ba­lo da se voze auto­mo­bilom, jer to, pre­ma istraži­van­ju stručn­ja­ka sa jednog amer­ičkog uni­verzite­ta, ume opas­no da raz­jari lovce na ucen­jene glave.
    „Da sam ovo rani­je proči­tao, tačno bih došao peške“, pomis­li Čovek.

    .

    .

    13.

    Jedan Čovek čitao knjigu u svom stanu na pet­naestom spratu, zaneo se usled nes­rećne ljubavi dvo­je glavnih juna­ka, te u tom zanosu kroz pro­zor ispao. Posle su mu lju­di na sahrani prigo­var­ali da je hteo da ispadne pametan, što je Čovek odsečno deman­to­vao, jer bi u tom sluča­ju, kako kaže, čitao kakvu pamet­ni­ju knjigu. Sve u sve­mu, otad nije čitao niš­ta, čak ni račune za stru­ju, zbog čega mu sud­s­ki izvršitelji, po hit­nom pos­tup­ku, oduzeše grob­no mesto i pro­dadoše ga povoljno jed­noj dobros­to­jećoj gospođi sa šva­j­carskom pen­z­i­jom. A Čovek je, kažu, preo­teo ženu iz one knjige, ona ga je, vele, sil­no unes­reći­la, te se od te nes­reće Čovek ubio skokom kroz pro­zor svog stana na pet­naestom spratu.
    „Ako ovako nas­tavim“, pomis­li Čovek, „do kra­ja niš­ta od mene za sahranu neće osta­ti. No, bol­je i to, nego da stru­ju plaćam.“

    .

    .

    .

    .

    .