Jednom sam ranije prošao ovuda

Lat­est posts by Oto Olt­van­ji (see all)

    .

    .

    .

    Te noći kad sam pobe­gao od žene, otišao sam na jedi­no mesto gde sam znao da me neće naći. Za to je bilo dovoljno da sed­nem u kola i odvezem se više od sto kilo­metara jugo­is­točno od glavnog gra­da. Za uspešan beg mogao sam da nađem i neku kafanu, javnu kuću ili samo negde da pres­pavam dok ne sred­im mis­li, ali sve bi to bila kratko­roč­na rešen­ja. Nisam se dvoumio jesam li odabrao pra­vo mesto. Dobro sam upam­tio očeve reči. Osta­lo mi je toliko malo uspom­e­na na njega.

    „Bog tu nije rekao laku noć“, rekao je. „Bog ni ne zna da ovo postoji.“

    U redu, mož­da sam pre toga ipak svra­tio u kafanu. To je refleks, niš­ta tu ne mogu, kakav bih umet­nik inače bio. (U javnu kuću nisam otišao.) Ali to niš­ta ne men­ja, ide­ju za odlazak gajio sam odrani­je. I nisam popio toliko da ne mogu pravil­no da rasuđu­jem, sig­urno ne da ugroz­im druge ili sebe u sao­braća­ju. Sto trideset kilo­metara odvezao sam bezbed­no, držeći se ograničen­ja brzine i drugih propisa, sve vreme sves­tan gde se nalaz­im, koliko je dubok mrak oko mene. I kuda sam se uputio.

    Tik pre nego što sam ušao u klisu­ru, pred­njim lev­im točkom prešao sam preko rupe na putu. Auto je poskočio tako da sam se čelom očešao o retro­vi­zor. Gleda­jući kroz prirod­nu kapi­ju klan­ca, video sam da je nebo s druge strane lju­bičas­to, vodopad pod njim tirk­iz­na izmagli­ca, okolne stene prekrivene zlaćanom patin­om. Sve kao što sam se sećao. U toj jed­noj sekun­di, mož­da i kraće, zurio sam u poz­nate boje i oblike želeći da trenu­tak potra­je. Ali onda sam ušao u klisu­ru i sve je bilo goto­vo. Svet se vra­tio u mrak, pono­vo je poprim­io krzave senke. Trl­jao sam čelo vozeći dalje.

    Pre toga, tokom dva sata bega iz velikog gra­da, bio sam bom­bar­dovan dobo­van­jem kuka­ca o vetro­bran­sko stak­lo, besnim, ispreki­dan­im sire­na­ma, zav­i­jan­jem kamiona u pro­lasku, bilo da ja obi­laz­im njih ili, čim malo usporim, oni mene. Sad sam, pak, jed­va nazi­rao zvuk sop­stvenog moto­ra, a lada niva nije tih auto­mo­bil. Čini­lo mi se da slušam samo šuš­tan­je guma po starom asfaltu.

    Bilo je i drugih naz­na­ka da sam ulaskom u klanac prešao nekakvu nev­idljivu, umišl­jenu bar­i­jeru. Goto­vo je trenut­no nes­tao sig­nal u mom mobil­nom tele­fonu; pro­tiv toga niš­ta nisam imao. Ali otkad sam posled­nji put prover­avao, kazalj­ka za gori­vo porav­nala se s crven­om lin­i­jom; u vezi s tim morao sam neš­to odmah da preduzmem.

    Mogao sam samo da voz­im dal­je. Zato što je motor mog auta u klisuri bio tih, nisam odmah prime­tio kad se uga­sio. Jed­no vreme sam jez­dio na sop­stvenoj iner­ci­ji, a onda počeo da uspo­ravam. Uhva­tio sam zama­jac niz posled­nju pad­inu i popeo se najviše što sam mogao, do vrha narednog bre­ga. Ele­gant­no sišavši s dru­ma, parki­rao sam u grml­je. Nikad pre nisam testi­rao ladin rez­er­voar do nje­gov­ih kra­jn­jih grani­ca. Mis­lio sam da ću imati više vre­me­na, ali to je bila jed­na od mojih mnogih hroničnih boljki.

    Iza­šao sam iz kola na mesečinu oseća­jući da sam ostao sam na sve­tu. Iz trave kraj puta vir­i­la je pocepana kamion­s­ka guma kao odbače­na zmi­js­ka koža. Nisam morao mno­go da biram: mogao sam da se vra­tim ili pođem napred, dublje u klisu­ru. Nisam se, isti­na, sećao kad sam iza sebe posled­nji put video ben­zin­sku pumpu, a, s druge strane, kra­jo­lik pre­da mnom nije delo­vao kao da je u nje­mu ikad bilo nečeg sličnog. Uzeo sam praznu kan­tu iz gepe­ka, zaključao kola i pošao napred.

    Nisam bio sam. Umiri­vao me je hor noćnih pti­ca iz šumar­ka s druge strane puta. Pevale su pes­mu pot­puno dru­gači­ju od grak­tan­ja svra­ka na koje sam navikao u gradu. U proval­i­ji ispod mene viju­gala je pru­ga koja je delo­vala neko­rišćeno, mož­da čak god­i­na­ma, povre­meno nes­ta­jući u mračn­im grotli­ma tunela. Bilo mi je lakše dok sam kraj sebe imao tu prugu kao vodilju.

    Bio sam u loši­joj kondi­ci­ji nego što sam mis­lio. Kad sam se bez daha uspeo uz najstr­mi­ju deon­icu, s druge strane brda nije me čekala spa­sonos­na pumpa, čak ni nasel­je ili pone­ka kuća. Pre­da mnom se pružao pri­zor u savršenom skladu svih ele­me­na­ta, u najširem rakur­su, kao trodi­men­zion­al­na kar­ta, tor­ta od plan­i­na, uvala i poto­ka. Sve je bilo osenčeno u slo­je­vi­ma, nijansama svet­la, mra­ka i sivog. Nikad nisam toliko želeo da ovekovečim neki pejzaž, da se poigram neis­crp­n­im zal­i­hama bele tem­pere u crnilu.

    Ali bilo je tu još neš­to. Žudeo sam da uron­im u taj kra­jo­lik i ostanem u nje­mu, ne samo da ga pre­ne­sem na plat­no i pođem dal­je, kao sva­ki put pre. Svi seg­men­ti pri­zo­ra bili su tako jas­no isparcelisani u celine i stilove, kao da gotove slike već pos­to­je, uraml­jene i posla­gane tako da priča­ju priču, slikars­ka izlož­ba u priro­di. Samo je tre­ba­lo sve te slike da uberem i postale bi moje.

    Disao sam oštar, hladan vaz­duh punim plući­ma. Bistrio mi je glavu izbacu­jući ostatke alko­ho­la u meni i pono­vo me opi­jao svo­jom čis­to­tom. Nije me izne­nadi­lo što sam želeo da ostanem tu, isto mi se desi­lo i kad sam prvi put bio ovde. U čitavom tom bogat­stvu lin­i­ja i obli­ka izd­va­jao se jedan detalj. Na pašn­jaku kraj puta ocr­tavala se silue­ta visoke, grubo sklepane osma­tračnice. Imala je lestve, ogradu s tri strane i skraćenu nad­strešnicu odoz­go. Pri­zor te napuštene skalamer­i­je od crnog drve­ta u meni je iza­z­vao tugu. Bila je nekom­plet­na bez svog osmatrača.

    U noći sam začuo zviž­dan­je. Neko je pleo pros­tu melodi­ju od tri tona koju je naneo vetar, ali nije umeo da zviž­di. Muzi­ka se često preki­dala, osta­jala bez vaz­duha. Pokušao sam da nazrem nekog oko osma­tračnice, ali tek kad je zviž­duk postao glas­ni­ji, shva­tio sam da mi se pri­b­liža­va drumom.

    Pogr­blje­na figu­ra spuš­ta­la se oprezn­im hodom ka meni, kao da je sva­ki korak boli. Žac­n­uo sam se kad sam je spazio, iako je bila viso­ka, suviše pokret­na, mlađah­na. Ube­dio sam se da mi ne pred­stavl­ja pret­nju, ali nije mi bilo sve­jed­no. Pri­došli­ca je zasta­la na sko­ro metar od mene i tek sam tad video da je to mladić gustih, nam­rštenih obr­va i masne kose koja mu pada u oči. Moram priz­nati da mi je laknulo.

    „Došao si da vidiš pećinu?“, upi­tao je. Glas mu je bio istovre­meno dubok i kreš­tav, kao u tine­jdžera, mada mi je izgledao starije.

    „Koju pećinu?“

    „Pa Dubočku. Svi pre ili kas­ni­je žele da vide pećinu.“ Zvučao je razočara­no što to odmah nisam potvrdio.

    „Zan­i­ma me gde mogu da natočim malo benzina.“

    „Stao ti je auto?“

    Pokazao sam pal­cem iz sebe. „Ostavio sam ga na prethod­nom brdu. Ili je on ostavio mene.“

     Mladić me je gledao kao da mu je moj pokušaj duhovi­tosti nereši­va zagonet­ka. „Najbliža pumpa je sedam kilo­metara odavde.“ Sle­gao je rameni­ma. „Sada ion­ako ne radi.“

    Prvi put sam ose­tio tračak žal­jen­ja zbog odluke da dođem ova­mo. Bilo je to više razočaran­je u sop­stveni instinkt, u kra­jo­lik koji mi je u mis­li­ma uvek zauz­i­mao poseb­no mesto, a mož­da nije trebalo.

    „Kuda ti?“, upi­tao sam. „Negde u provod?“

    Ispus­tio je iz sebe zvuk koji bi u veseli­jem okružen­ju prošao kao smeh. „Kad počne da me boli gla­va, ne mogu da spavam“, rekao je. „Pođi sa mnom. Ja sam Ševa. Pres­pavaćeš kod nas, pa ćemo ujutro po ben­zin. Moj otac će te primiti.“

    Okren­uo se i pošao ne sačekavši da vidi šta sam odlučio; preko­račivši met­al­ni graničnik dru­ma, poton­uo je s druge strane. Stuš­tio sam se za njim niz trav­natu padinu.

    „Ti bi sada kod kuće išao u provod?“, upi­tao je.

    „Mož­da ćeš mis­li­ti da sam lud, ali meni je ovde bolje.“

    Pogledao me je iskosa. „Bio si već na ovu stranu?“

    „Jed­nom sam rani­je prošao ovu­da“, rekao sam. I to je bila istina.

    Kao dete sam često puto­vao s roditelji­ma na more, auto­mo­bil­i­ma pop­u­larn­im u soci­jal­iz­mu, tris­taćem, škodom, jugom. Moj otac bio je jedan od onih voza­ča koji bi, da se on pita, svaku deon­icu odvezao u cugu. Usputne stanke pravio je samo zbog nas. Bio je toliko posvećen vožn­ji da se usred­sre­dio na jed­no: stići što pre. Sve osta­lo, kao pauze, koliko god kratke bile, samo su mu nepotreb­no odvlačile pažn­ju od tog cil­ja. Zato smo se maj­ka i ja i izne­nadili kada je pri­likom povrat­ka sa leto­van­ja osamde­set šeste najavio da ćemo skrenu­ti sa naše zacr­tane putan­je. Uver­avao nas je da će nam se dopasti ono što želi da nam pokaže. Skrenuli smo s autop­u­ta na istok i tad nas je prvi put uveo u klisu­ru, ovu klisu­ru. Zaslepile su me nes­vaki­dašn­je boje neba, vodopa­da i ste­na. Tako mi je izgleda­lo sve u ovom raju opasanom plan­i­na­ma: kao neči­je poigra­van­je onim što možeš vide­ti u priro­di. Pale­ta boja ovde nije bila zacr­tana niti kon­ač­na. Zaus­tavili smo se da pije­mo vodu s poto­ka. Sel­jani su nas poslužili jag­n­jetinom. Otac je uži­vao kad je video koliko uži­vam. Kad smo toga dana kas­no uveče stigli kući, objavio je mojoj maj­ci da želi razvod i napus­tio nas. Nisam ga video nared­nih pet god­i­na, a posle toga ne više od jed­nom godišnje.

    I jed­i­na mrl­ja u tom pre­di­vnom iskustvu dok je tra­ja­lo, kao naja­va ono­ga što čeka majku i mene, bila je pogr­blje­na star­i­ca u crni­ni. Ni dan-danas nisam sig­u­ran da sam je stvarno video, da je u god­i­na­ma koje su usledile nisam pri­do­dao uspomeni, kao nagov­eš­taj da svet nije uvek bajno mesto. Dok smo to popodne borav­ili u klisuri, samo je jed­nom pokušala da nam priđe, ali se ne sećam da je uspela da pusti glas od sebe. Kad se suviše pri­b­liži­la, meš­tani su je odvuk­li da nam ne kvari ugođaj.

    Niš­ta od toga, nar­avno, nisam mogao da ispričam svom mladom vodiču. Kuća u uvali do koje me je doveo mogla je da bude ista ona pred kojom sam pre toliko god­i­na jeo jag­n­jet­inu, ali znao sam da nije. Izgledala je kao da je konz­ervi­rana u dru­gom vre­menu, održa­vana i vol­je­na. U krugu svet­la oko dvoriš­ta, video sam podšišanu travu, ured­no složene bale sena, zad­nji branik kamione­ta parki­ra­nog pod stre­hu. Iza drvenog obo­ra, u mraku se talasala crna vuna oblih živ­ot­in­ja. Pre nego što je odškrin­uo vra­ta s pro­zorčićem prekriven­im čip­kanom zave­som, mladić me je poz­vao pokre­tom glave i rekao:

    „Oca zovu Bica, od ubi­ca. Nikog nije ubio, samo je strog.“

    Nasred glavne pros­tori­je nalazio se veli­ki drveni sto, za kojim je sedeo osunčani prose­di muškarac, istog pogr­bljenog, krakatog sta­va kao u mladića. Pred sobom je imao nače­tu pogaču, flašu prozirne tečnos­ti i dve čašice, jed­nu okrenu­tu naopačke.

    Nad sudoper­om u uglu, viso­ka devo­j­ka pletene kose prala je posuđe. Mladić joj je prišao hitrim korakom, pri­h­va­tio tan­jir koji je isprala i obrisao ga krpom. Devo­j­ka mu je uputi­la pegavi osmeh. Muškarac za stolom me je pogledao, krup­nom dlakavom šapom pre­vr­n­uo čašicu viš­ka i nalio mi rakiju.

    „Morao sam da se sklonim negde“, rekao sam. „Moja kola…“, zaus­tio sam, ali je Bica odmah­n­uo rukom kao da nisam prvi s takvim prob­le­mom kom je pružio utočište. Pokazao mi je da sednem.

    Pri­h­va­tio sam ponuđenu rak­i­ju. Pili smo u tiši­ni. Sva­ki put kad je sipao sebi, dolio je i meni. Pros­tori­ja je mirisala na zdele pune šlji­va, breskvi i trešan­ja na kre­den­cu. Moj mobil­ni tele­fon nije više reago­vao ni na jed­nu koman­du, te sam ga odložio u džep jakne i zavukao patent zatvarač.

    „Od čega bežiš?“, upi­tao me je domaćin.

    Mogao sam da kažem bilo šta, ali sam shva­tio da nema svrhe kri­ti, makar ne od nje­ga. Riziko­vao je mno­go više kad je pus­tio stran­ca u kuću.

    „Od svo­je venčane supruge“, rekao sam. Čak sam ose­tio olakšan­je kad sam to izgovorio.

    Podi­gao je jed­nu čupavu obrvu. Devo­j­ka i mladić zastali su s pran­jem i okrenuli se ka meni.

    „Moja žena je…“ Uzdah­n­uo sam. „Opas­na sama za sebe. Ali ima zaje­banog brata.“

    „Kako to?“

    „On i nje­govi vucara­ju oko­lo teško naoružan­je i nose naočare za sunce noću.“

    „Pa šta si joj ura­dio? Jesi li je tukao?“ Po načinu na koji je to izgov­o­rio nisam mogao da ocen­im da li bi osu­dio ili odobrio moj potvrd­ni odgovor.

    „Ne, taman posla“, rekao sam. „Pos­vađali smo se. Rekao sam joj da je ne volim.“

    Zavr­teo je glavom. „Mož­da si zaslužio da stradaš.“

    Devo­j­ka i mladić su se vratili poslu. Kad su završili, Ševa mi je kratko klim­n­uo glavom, izva­dio cig­a­rete iz džepa i iza­šao na dvorište.

    „Ljup­ka“, rekao je Bica.

    Pega­va devo­j­ka mi je uz pogaču nasekla sir, pršu­tu i parada­jz. Poš­to me je posluži­la, povuk­la se u sused­nu pros­tori­ju u kojoj sam video delove tri viso­ka kreve­ta. Nisam ni bio sves­tan koliko sam gledan. Kad sam pomazao večeru, Bica je ustao i poveo me uz ste­penice na tavan da mi pokaže gde ću spavati.

    Krevet u uglu je škri­pao, ali čim sam uton­uo u nje­ga više nisam mogao niti želeo da se pomer­im. Omaml­jen planin­skim vaz­duhom i rak­i­jom, u noćnoj tiši­ni sam čuo neš­to što je zvuča­lo kao kolek­tivni uzdah ukućana, star­i­jeg muškar­ca i dvo­je mlađe dece: ispušten mal­tene istovre­meno, kao sim­foni­ja izraza nekakvog dubokog, hroničnog bola, na grani­ci melodičnog jau­ka. Osluški­vao sam da li ću čuti još neš­to, ali se više niš­ta nije desi­lo, a ja sam se umorio od čekan­ja i zaspao.

    Te noći nisam san­jao svo­ju ženu, već neš­to što inače ne san­jam: radove koje sam naslikao, umesto onih koji su me tek čekali. Redefin­isane pre­dele od kojih zas­ta­je dah, „speci­fično ukrš­tan­je hiper-real­iz­ma i nadreal­iz­ma“, kako ih je naz­vao jedan kri­tičar. Pla­nine u oblacima zag­a­sitih boja, rajske pri­zore u neg­a­tivu, naopake per­spek­tive. Slike koje je moja maj­ka mrzela, a koje otac, koliko znam, nikad nije ni video. I na najvećem bro­ju njih, uvek negde u ćošku, kao viđe­na kra­jičkom oka, čučala je pogr­blje­na pri­li­ka u crnom, umesto jedin­stvenog pot­pisa auto­ra. Uvek umiru­juće statična.

    Pogr­blje­na star­i­ca sa većine mojih sli­ka unela mi se u lice kao da želi neš­to važno da mi kaže, a ja sam se trgao iz sna i video da nada mnom sto­ji moj domaćin. Između cre­po­va pro­bi­jala se prva svet­lost dana.

    „Tre­ba da pođe­mo“, rekao je Bica.

    Sišavši sa tavana, video sam Ševu i Ljup­ku kako sede za stolom, tam­nih podočn­ja­ka kao da nisu ni trenuli, izbe­gava­jući da me pogleda­ju u oči. Pre­ba­cio sam praznu kan­tu u Bicin kamionet i popeo se na suvoza­če­vo mesto. Iza­šavši zeml­jan­im putem na asfalt, krenuli smo na suprot­nu stranu od one gde sam ostavio kola.

    Prvi put posle toliko god­i­na, po danu sam video boje koje sam doživl­javao kao svo­je, boje koje su me proslav­ile u zemlji i sve­tu. Zbog speci­fične kon­fig­u­raci­je ter­e­na, izolo­vanos­ti uokvirene plan­i­na­ma, sunče­vi zraci ovde su ulazili pod dru­gači­jim uglom. Upi­jao sam sve što vidim ne zna­jući kad će mi se sledeći put ukaza­ti pri­li­ka za tako nešto.

    Moj domaćin nije delio moje oduševl­jen­je. „Neš­to nije u redu?“, upi­tao sam vide­vši kako se mršti na put.

    „Nisam dobro spavao“, rekao je.

    „Bolela te je gla­va?“ Kad me je zapan­jeno pogledao, objas­nio sam: „Tvoj sin se žalio na isto sinoć.“

    Sle­gao je rameni­ma. „To je na mene povukao.“

    Dok smo ulazili dublje u klisu­ru, kraj puta sam video još jed­nu praznu osma­tračnicu. Nije mi delo­vala zapušteno niti trošno.

    „Za šta vam služi ovo? Da motrite dolazak nepri­jatel­ja?“, upi­tao sam nap­o­la u šali.

    „Za gradonosne oblake.“ Podi­gao je obrvu. „Znaš šta je to?“

    „Jesam iz gra­da, ali nisam idiot.“

    „A čime se baviš?“

    Sam sam se nape­nalio, nar­avno. Pitan­je bi usledi­lo pre ili kas­ni­je, a još nisam naučio da se osećam pri­jat­no dok odgo­varam na njega.

    „Slikam.“

    Nas­me­jao se jed­nom, glas­no, kao da je zala­jao. „Maza­lo? Od toga može da se živi?“

    „Ima dobrih perioda.“

    Bica je frkn­uo i zavr­n­uo volan bez pal­jen­ja migav­ca, naglo skrenu­vši na pumpu sa samo dve točil­ice. Iz kućice koja je izgledala više kao kabi­na za naplatu putarine iza­šao je sre­dovečni tip s nakrivl­jen­im umašćen­im kačketom.

    „Natoči čoveku, Drakša“, poručio mu je moj domaćin. „Ostavio je kola na putu.“

    „Došao si da vidiš pećinu, a?“, upi­tao je pumpadži­ja. Osmeh mu je nes­tao s lica kad ga je Bica popreko pogledao.

    „A ta peći­na“, rekao sam dajući mu kan­tu. „Na koju je stranu?“

    Drakša je pogledao Bicu, spus­tio glavu i kren­uo da odvrće pok­lopac kante. Neo­dređeno je mah­n­uo u pravcu nas­tavka dru­ma kojim smo došli.

    „Ima li neko obelež­je kraj puta?“

    „Hrast“, rekao je Drakša tiho. „Kriv kao slo­vo z.“

    Moj domaćin se nakašl­jao, a rad­nik je zabio piš­tolj s crevom u kan­tu i posve­tio se točenju.

    „Zaš­to su došl­jaci opsed­nu­ti tom peći­nom?“, upi­tao sam.

    „Zbog glupih bap­skih priča“, rekao je Bica. „Ale i bau­ci, mo’š misliti.“

    „Ale? Ima neka ala?“

    „Koja zviž­di“, doba­cio je Drakša goto­vo besno, u inat mom domaćinu. Uto­vario je punu kan­tu na kamionet i pokušao da odbi­je novac, ali sam mu nabio svežanj u džep kom­bine­zona na grudi­ma. Okren­uo se i vra­tio u svo­ju kabinu bez pozdrava.

    U povratku, Bica je bio taj koji nije dozvo­lio da se voz­i­mo u tiši­ni. „A kad nisu dobri peri­o­di?“, upi­tao je.

    „Molim?“

    „Šta radiš kad ne uspeš da živiš od mazarija?“

     „Žena mi je, što se kaže, dobros­to­jeća“, rekao sam.

    „Ona te izdrža­va dok ti slikaš. Šta njen brat ima pro­tiv tebe, pitam se.“

    Uzdah­n­uo sam. „Ses­tre slavnih krim­i­nala­ca se ne zaljublju­ju u slikare. Mož­da samo namer­no, da bi nervi­rale braću.“

    „Pa jesi li joj rekao istinu?“

    „Kad?“

    Cokn­uo je jezikom. „Kad si rekao da je ne voliš.

    „Ne znam“, odgov­o­rio sam iskreno, oseća­jući kako se u meni sku­pl­ja bes. „A što se tebe to toliko tiče? Gde je tvo­ja žena, domaćine? Maj­ka tvo­je dece?“

    „Stigli smo“, rekao je.

    Zan­ji­havši se kao da će izgu­biti ravnotežu, kamion se ukopao pored parki­rane lade nive. Moj narandžasti auto odskakao je čak i od kra­jo­li­ka punog neo­bičnih boja.

    „Čudan ti je izbor auto­mo­bi­la“, rekao je Bica.

    „Nasle­dio sam ga od oca“, odgov­o­rio sam.

    Klim­n­uo je glavom. Ostao je da sedi u kamionu dok nisam pre­točio gori­vo. Shva­tio sam da čeka da uđem u svo­je vozi­lo i odem. Prim­io me je u kuću, nahranio, postarao se da mi niš­ta ne zafali i da se bezbed­no vra­tim odak­le sam došao. Tre­ba­lo je da mu budem zah­valan, ali neš­to mi je smet­a­lo. Mož­da ovo posled­nje: nje­go­vo očigled­no nestr­pljen­je da me se reši.

    Šturo sam mu se zah­valio, seo za volan i kren­uo. Gledao sam ga u retro­vi­zoru dok nisam odmakao toliko da pokrene svoj kamionet i pođe kući. Čim mi je nes­tao sa vidi­ka, napravio sam polukružno okre­tan­je i pošao nazad.

    Prošao sam pored mes­ta gde me je sinoć našao nje­gov sin, gde smo se spustili u uvalu do nji­hove kuće, gde je zeml­jani put vodio ka nji­hovom dvoriš­tu. Kroz prašinu koju je digao odlazeći video sam zad­n­ja svet­la nje­gov­og kamione­ta. Prošavši, kon­ačno, pored ben­zinske pumpe i Drakše koji je zbun­jeno gledao za mnom, dao sam gas.

    Mož­da samo još nisam bio spre­man da se vra­tim u svoj svet. Uvredili su me tim prikriven­im izbaci­van­jem iz svo­je sre­dine. Hteo sam da vidim šta to ne žele da vidim. Hvatao sam kriv­ine u većoj brzi­ni nego što sam navikao na nepoz­natom terenu te uma­lo pro­mašio skre­tan­je pored hras­ta izloml­jenog u obliku slo­va z. Zakočio sam, vra­tio se una­trag i pošao uzbr­do po šljunku i kamen­ju. Moj auto je neko vreme dobro pod­no­sio uspon, verovat­no sposoban da osvo­ji još koji, ali sam odlučio da ga pošte­d­im zaus­ta­vivši ga na proširen­ju puta ispod visok­ih boro­va. Dal­je sam išao peške.

    Šet­n­ja je bila duga i napor­na. Odus­tao bih da me nije mrze­lo da se posle tolikog tru­da vra­tim praznih ruku. Na kra­ju, pećinu sig­urno ne bih našao da do nje nije vodi­la sveže uta­bana staza. Spuš­ta­la se tako naglo da je izgleda­lo kao da su horde lju­di u cipela­ma raznih veliči­na bezbrižno odše­tale u proval­i­ju. Nag­n­uo sam se preko ivice i video da zav­i­ja pod mal­tene prav­im uglom ispod velike stene, pod koju sam morao da se uvučem čučeći. Neko­ga nije mrze­lo da se tu zavlači, što je samo pro­du­bi­lo moju znatiželju.

    Izbio sam na viso­ra­van pred pećin­sko okno krza­v­ih ivi­ca. Liči­lo je na raz­japlje­na usta sa zubi­ma pirana.

    Šta sam očeki­vao da ću zateći unutra? Alu koja zviždi?

    Tokom god­i­na čitao sam malo o kra­ju, zan­i­ma­lo me je zbog sli­ka, ali to je uvek bila više fak­tografi­ja i topografi­ja, a vrlo malo folk­lor, inače bih mož­da i nale­teo na slično predan­je. Ovako nisam znao detal­je, koliko je priča utemel­je­na u stvarnos­ti, koliko lju­di ovde stvarno veru­ju u nju.

    Oprezno sam zavirio u otvor, ali sam unutra ose­tio samo hladan i usta­jao vaz­duh. Kad sam zako­račio u šire pred­vor­je, nazreo sam prazne plas­tične flaše, zguž­vane kese od grick­ali­ca i nedop­ušene čik­liće. Dal­je se put naglo sužavao u pot­puni mrak.

    Neš­to crno, zgureno i pre­v­e­liko za sit­nu živ­ot­in­ju povuk­lo se u tminu, ali sam uspeo da reg­istru­jem pokret. Bio sam sig­u­ran da mi se nije pričini­lo. Tele­fon u mom džepu i dal­je je bio besko­ris­tan za sve funkci­je, a dru­gog izvo­ra svet­la nisam imao. Bez svet­losti, nisam bio sig­u­ran da ću smeti da zađem u tu rupu.

    Sta­jao sam ukočeno, dok mi je srce tuk­lo toliko jako da mi se zalelu­ja­lo pred oči­ma, kad sam čuo glasove ispred pećine. Morao sam brzo da odlučim. Pomog­lo je što sam se više plašio onog unutra, šta god to bilo, nego lju­di napolju.

    Kad sam isko­račio na dnevno svet­lo, video sam da lju­di još nisu stigli pred pećinu; glas­no su pričali dok su se čučeći provlačili ispod stene. Imao sam taman toliko vre­me­na da se zavučem iza stene i taman toliko mes­ta da im se sklonim sa vidi­ka a da ne pad­nem u provaliju.

    Na viso­ra­van su, jed­no za drugim, izbi­la poz­na­ta lica. Bica, nje­gov sin Ševa i ćer­ka Ljup­ka, porod­i­ca visok­ih. Posled­nji je sti­gao onaj koji nikako nije mogao biti u rodu s nji­ma, Drakša sa pumpe. Njih četvoro ras­poredili su se u polukrug ispred pećine, ali u nju nisu ulazili.

    „Dobro, pa gde je sad?“, rekao je Drakša.

    „Kazao sam ti da nije ovde“, pobunio se Ševa.

    „Ovo­ga ne bi bilo da se nisi raskoko­dakao, Drakša“, rekao je Bica.

    „Znaš i sam koliko se tek navrznu kad ih odgo­varaš od pećine.“

    „Ih, vidim pomo­gao je taj pristup.“

    „Kud se deo onda?“, odbru­sio je Drakša. „Znamo gde je ostavio kola.“

    Ševa je rekao: „Ako ga sad ne nađe­mo, ova tri dana pre­rašće u sedam. A kad ga ni tad ne bude­mo našli…“

    „Ne može­mo da ga ne nađe­mo za tri dana“, rekao je Bica.

    „Dvade­set jedan dan ovo­ga ne bih izdržala“, prom­rml­jala je Ljup­ka. „Ovog zvuka.“

    Svi su načas ućutali.

     „Osećaš li kako jen­ja­va, Ljup­ka?“, upi­tao je Ševa, kao da želi da je uteši.

    „To samo znači da će se usko­ro pojačati“, odgov­o­rila je ona.

    Nije mi bilo jas­no o čemu gov­ore. Nisam čuo niš­ta, sem vetrića u krošn­ja­ma drveća ispod mene, i nje­ga veo­ma slabo.

    Bica se obra­tio svi­ma. „Ševo, ti još jed­nom pročešl­jaj kraj oko pećine. Ljup­ka, ti pođi uz reku. Ja ću motri­ti drum, jav­iću ostal­i­ma s one strane. A ti, Drakša, znaš šta tre­ba da uradiš s nje­gov­im koli­ma. Ajde, raširite se i samo bez panike.“

    Napustili su pla­to pred peći­nom spus­tivši se u tiši­ni jed­no za drugim u rupu. Još dugo nisam smeo da pro­molim glavu, nesig­u­ran da li su stvarno otišli. Opko­lili su me. Zaple­nili su mi kola. Nisam znao kuda ću i šta dalje.

    Kad sam utr­n­uo isko­račio iza stene, pred ula­zom u pećinu ugledao sam crnu pogr­bljenu priliku.

    Toga sam se sve vreme plašio, još od onda kad sam ugledao Ševu na noćnom putu. Svih ovih god­i­na, ako ćemo pra­vo. Star­i­ca iz mojih sećan­ja, mojih sno­va i mojih sli­ka, bila je stvar­na. Sta­jala je u crn­im rita­ma, istovre­meno suviše defin­isana i nejas­na da bih pod­neo da na njoj duže zadržim pogled. Nije joj se vide­lo lice, iz marame na glavi nalik kapul­jači izviri­vao joj je samo vrh isturene brade. Bio sam sig­u­ran da me je spazi­la. Čekao sam da vidim šta će ura­di­ti, ali bila je zauze­ta nečim drugim.

    Prišavši ivi­ci pla­toa kao da leb­di, zavir­i­la je u ponor. Isko­ris­tio sam trenu­tak njene nepažn­je da se povučem iza stene, ali sam se od man­j­ka krvi u glavi ili ukočenos­ti u noga­ma zate­tu­rao, pogrešno proce­nio koliko mi je mes­ta osta­lo do ivice i sko­ro prokl­izao. Odro­nio sam gru­men zeml­je pod sobom i oča­jnič­ki se uhva­tio za stenu. Kad sam pogledao dole, video sam kako me odoz­do besno gle­da Ševa.

    Provirio sam iza stene, na jed­inu drugu stranu za beg, i video da je pri­li­ka u crnom podigla suvon­javu ruku ispod sku­ta i prinela je glavi. Naprav­i­la je oštar pokret rukom nadole, kao da oki­da strune ili mož­da udara u drom­bul­je u svo­jim usti­ma. Ponovi­la je pokret još jed­nom, agre­sivni­je, i ja sam se spremio da čujem neš­to, nekakav zvuk, bilo šta što bi bila posled­i­ca te rad­nje. Ali čuo sam samo jecaj duboko ispod sebe.

    Ševa je poda mnom pao na kole­na i uhva­tio se za glavu.

    Bilo mi je mučno gle­dati ga kako se val­ja u praši­ni. Kad sam pono­vo pogledao ka peći­ni, crne pri­like više nije bilo. Nisam mogao da procen­im je li ušla u okno ili se bešum­no spusti­la ispod stene. Ako je uradi­la ovo dru­go, srešće Ševu. Kad sam, među­tim, pogledao dole, video sam samo njega.

    „Pođi sa mnom“, prosten­jao je digavši glavu ka meni. „Znam prečicu, niš­ta ti se neće dogodi­ti. Neću reći ostal­i­ma da sam te sreo.“

    „Ko je bila ova baba?“

    „Siđi, pa ću ti ispričati“, rekao je sa suza­ma u oči­ma. „Ne moraš da se plašiš. Ostali smo sami.“

    Nije mi bilo druge nego da poslušam. Šmugn­uo sam pored pećine najbrže što sam mogao i zvekn­uo glavom o stenu dok sam se provlačio ispod nje. Kad sam se spus­tio, Ševa je sedeo na niskom kamenu. Povrati­la mu se boja u lice i više nije plitko disao.

    „Moramo da pođe­mo“, rekao je.

    „Ne dok mi ne kažeš ko je ono.“

    Uzdah­n­uo je. „To je zviž­dač. Naš fru­laš. Naš glas­nik i čuvar. Stara se da bude­mo svi na bro­ju. Sa nama je tu dugo. Sva­ka prirod­na oblast navod­no je imala jednog. Koliko čujem, ostali ga više nemaju.“

    Bog ni ne zna da ovo pos­to­ji, gov­o­rio je moj otac.

    „Ajde, sada“, rekao je Ševa. Kad je kren­uo u šumu, sle­dio sam ga kao mesečar.

    „Kuda ide­mo?“, upi­tao sam.

    „Do tvo­jih kola. Znam gde ih je ostavio Drakša.“

    „Kako to mis­liš ’stara se da ste svi na broju’?“

    „Nije to neka mudrost. Ti moraš da odeš, mi moramo da ostanemo. U ovom kra­ju uvek je morao da bude isti broj lju­di. Ako neko umre, neko mora da se rodi. Porod­i­ca se kod nas uvek pažlji­vo plani­rala. Uspe­vali smo da održi­mo broj čak i u vreme zbe­go­va, kad su se tu skri­vali haj­duci. Moji su navod­no potom­ci haj­du­ka koji je ostao. Ako neko dođe, da bi se zadržao, neko mora da ode. Znam za bar jedan takav slučaj. Sušti­na je: ti si ovde višak.“

    „Ali zaš­to pris­ta­jete na to? Što biste želeli da ostanete ako ne želite?“

    „Nikad ni u čemu neće­mo oskude­vati“, rekao je. „Tako nam je obećano. Jesi li video moju kuću? Sve­ga imamo.“ Mož­da mi se samo učini­lo, ali nije zvučao uvereno u to. „Ajde ova­mo. Imamo još dugo da hodamo. Moramo da zao­biđe­mo rejon mog oca.“

    Ševa je znao kako da nas sprovede ispod nasi­pa da ne bude­mo primećeni sa osma­tračnice. Visoko na drvenoj plat­for­mi, Bica se oslan­jao obe­ma ruka­ma o ogradu, zagledan u daljinu. Čekali smo da se sagne, podigne se sa flašom i nateg­ne iz nje. Tek smo tad pošli dalje.

    Ljup­ka je na dru­goj obali reke bila zauze­ta pota­pan­jem marame vodu i stavl­jan­jem oblo­ga na čelo. Pre nego što smo uspeli da zađe­mo u novi šumarak, Ševa je zas­tao i zaž­mu­rio. Iz uglo­va oči­ju potek­le su mu suze.

    „Zviž­dač?“, upi­tao sam.

    Klim­n­uo je obrisavši lice. „Pod­seća nas da si još tu. Da i dal­je imamo čove­ka više. Tri dana. Pa sedam… I onda…“ Uću­tao je.

    „Zaš­to ja niš­ta ne čujem?“

    „Zato što nisi odavde.“

    Bio je u pravu, nar­avno. Bio sam potomak neko­ga ko je izn­ev­e­rio porod­icu, a dozvolu da ponovim istu grešku tražio sam ovde. Zaluđi­vao sam se mišlju da će mi klisura pruži­ti novu pri­liku, a jedi­no rešen­je bilo je da se vra­tim u grad i tamo isprav­im svo­je krive drine. Otac, maj­ka, žena, njen brat. Morao sam sa svi­ma da se suočim. Ovo ovde bila je iluz­i­ja koju sam pre­dugo zloupotrebljavao.

    Kad smo prošli kroz dug tunel od boro­va, Ševa nas je nat­erao da zaleg­nemo iza posečenog debla. Osećao sam se kao u rovu. S obe naše strane, osma­tračnice su se diza­le visoko u mod­ro nebo i sada više nisu bile napuštene.

    „Vidiš granicu?“, pokazao je ispred nas. Pre­poz­nao sam usko grlo klan­ca kroz koje sam prošao sinoć da bih zako­račio u nje­gov svet. „Sa druge strane je slo­bo­da. Samo da sačekamo noć.“

    Nazi­rao sam svo­ju narandžas­tu ladu kraj puta, pop­ut mam­ca koji je tu ostavl­jen da me privuče kako bih kon­ačno iza­šao iz nji­hovog brižlji­vo čuvanog kut­ka. Umorio sam se od tolikog pešačen­ja. Nikad mi poten­ci­jal tog starog auto­mo­bi­la i gra­da u koji će me vrati­ti nije delo­vao toliko primamljivo.

    Čekali smo kraće da padne mrak nego što sam očeki­vao. Sunce je u klisuri brzo propa­lo iza plan­i­na. Spre­man da se opros­tim od svo­jih boja, pružio sam ruku Ševi, a on ju je rado pri­h­va­tio. Pod okril­jem noći, ustao sam iz naše busi­je, ali nisam uspeo da naprav­im nijedan korak.

    „Kud si pošao?“, rekao je Ševa mal­tene tužno. „Ta slo­bo­da nije za tebe.“

    Stao je na noge, obišao me i počeo da se spuš­ta ka ulazu u klanac. Kad sam se osvr­n­uo, video sam da uz mene sto­ji zviž­dač i dugim, suvim prsti­ma čvrsto me drži za podlakticu.

    Ševa se nakratko okren­uo i klim­n­uo glavom zviž­daču. Ovaj se nije pomerio.

    „Mis­lio sam da ovde imaš sve što želiš“, dovikn­uo sam mladiću.

    „Mis­lio sam da ti želiš da ostaneš“, odgov­o­rio mi je Ševa.

    Dok sam se batr­gao pod zviž­dače­vim stiskom ne uspe­va­jući ni da pomer­im ruku, gledao sam kako Ševa ispravl­jenih leđa spret­no nes­ta­je kroz kapi­ju klan­ca. Pri­pala mi je muka dok sam izbliza udisao miris osobe kraj sebe, neš­to usta­ja­lo, prezre­lo i resko u njenoj odež­di ili koži.

    I zviž­dač je čeznutlji­vo gledao za Ševom ili sam bar takav uti­sak stekao. Izbliza sam shva­tio da ne izgle­da kao star­i­ca, već pre kao gubavac koji je preživeo čitav vek ili tri. Kad je nakriv­io glavu, video sam da je spra­va koju oki­da dok muzi­ci­ra u stvari deo nje­gove vil­ice, nalik tankoj, oštroj kosti koja mu štrči iz brade.

    Uspeo sam da nazrem kako Ševa zas­ta­je pred mojim autom na dru­goj strani. Isprobao je bravu i zado­voljno otvo­rio vra­ta. Kad je ušao u kola, mrak oko nje­ga se uskomešao.

    Iza stene s druge strane puta digle su se tri glave. Video sam im samo senke i ods­jaj mesečine u nji­hovim naočari­ma za sunce.

    „Mis­lio si da ćeš pobeći?“, povikala je jed­na od gla­va. Poz­navao sam taj pro­muk­li glas koji je odjekn­uo klancem. „Samo je tre­ba­lo da te sačekamo. Ovde je posled­nji put zabeležen sig­nal tvog mobilnog. Imaš poz­drave od moje ses­tre. Digla je ruku na sebe, gnjido.“

    Do nas su doprli Ševi­ni prigušeni protesti iz kola. Kad su tri senke pote­gle oruž­ja dugih cevi, zviž­dač kraj mene je slo­bod­nom rukom zadrom­bul­jao po parče­tu svo­je kosti, a rafale koji su s druge strane klisure izreše­tali moju ladu nivu nisam čuo od bola koje mi je prostru­jao glavom i ugnez­dio se u njoj.

    .

    .

    .

    .

    .