Još jedan intimni Beograd

Nenad Avramović
Lat­est posts by Nenad Avramović (see all)

    .

    .

    (Sofi­ja Živković, Kafa u pet, Balka­n­s­ki književni glas­nik, 2017)

    .

    .

    .….……Pre slike, pre prvog poet­skog uobličen­ja ono­ga što po sve­mu pred­stavl­ja jedan posve lični doživl­jaj pros­to­ra i sve­ta uošte, sto­ji citat i ispod nje­ga ime tvor­ca koji se ni u kom sluča­ju zapra­vo ne može poveza­ti sa onim što sle­di, te takav uvod biva ispr­va speci­fičan, malo iščašen, ali istim tim citatom ipak…

                   Kao i u samom ovom tek­stu, uvo­di su načel­no prob­lematič­na stvar, te odmah tre­ba napomenu­ti da se zbir­ka Kafa u pet Sofi­je Živković izvan uvodnog cita­ta svo­jim prvim — nazovi­mo ga cik­lu­som pesama — otvara ka jed­nom pros­toru koji će kroz čitavu zbirku biti mapi­ran i sves­no topon­im­s­ki određen. Uzmi­mo da je pisati o Beogradu jed­nako kao i ispi­jati kafu popodne, jer je reč o prak­si kojoj mno­gi podležu, ali koja, iako tako omasovl­je­na, u sebi nosi dovoljno lirskog da se jedan pes­nič­ki sen­ti­ment u njoj može pron­aći i iskaza­ti. U pomenu­toj zbir­ci pros­tor Beogra­da ipak nije sve­den samo na intim­no, već se pre ono što je kolek­tivno i kul­turno-istori­jsko doživl­ja­va i iskazu­je kroz osećan­ja pojed­in­ca. Tako istovre­meno u sti­hovi­ma pesama obita­va viševekovni grad sa čitavom svo­jom istori­jom, kao i lič­na povest lirskog sub­jek­ta koji u nje­mu nas­to­ji da se odre­di. Ne može se ni u kom trenutku reći da je Gun­dulićev venac u ovim pes­ma­ma isti onaj koji se može naći negde na mapi, jer je on pre sve­ga odraz unutrašn­jeg impul­sa lirskog Ja.

                Dru­ga znača­j­na stvar koja se već u prvim pes­ma­ma ove zbirke uoča­va jeste izes­na muz­ič­ka pod­lo­ga koja, pop­ut saun­dtre­ka, prati kre­tan­je po Beograd­skom pros­toru, bilo da to kre­tan­je biva hor­i­zon­tal­no, bilo da je ono ver­tikalno i usmereno ka prošlosti. Zbir­ka svo­jim obi­mom kao da ukazu­je kako je goto­vo nemoguće bilo zauz­dati eskalaciju osećan­ja i uti­sa­ka koji se pop­ut Savskih popla­va pred čitao­cem razli­va­ju po tim Beograd­skim pros­tori­ma, te kao takvi uzne­miru­ju sve dok se zvukom Glaso­vih min­i­mal­is­tičk­ih eti­da poste­peno ne smire. Pesme su u svo­joj osnovi uglavnom obliko­vane određen­im nar­a­tivom koji se  zapra­vo ost­varu­je kroz stal­no obraćan­je nekome ili neče­mu. Samim tim, više puta pom­in­jana inti­ma zalazi u grube domene ono­ga što se kolokvi­jal­no nazi­va ljubavn­im odno­som, te Beograd tako posta­je i pros­tor u kome se pomenu­ti odnos ost­varu­je. Istori­ja gra­da se otkri­va upra­vo u takvim obraćan­ji­ma, kroz priv­id dijalo­ga, pri čemu se zamenom topon­i­ma ili određen­im iskaz­i­ma nas­to­ji stvoriti iluz­i­ja kre­tan­ja kroz na taj način kreirani svet. Upra­vo zato se kroz čitavu zbirku može gov­oriti o sep­a­raci­ji, odnos­no o udva­jan­ju delokru­ga lirskog Ja, koje obita­va ili u spoljnom sve­tu, ili u zidovi­ma ograđenom intim­nom pros­toru sobe. Pomenu­ti odnosi se jed­nako real­izu­ju u svakom od njih, pri čemu i samo lirsko Ja često biva mul­ti­p­liko­vano pa i rod­no nedefin­isano jer pro­go­vara iz više lica. Sve ukazu­je na to da je reč o frag­men­tarn­im zapisi­ma, o pes­ničkim med­itaci­ja­ma nad sop­stven­im bićem i gradom kojim se fiz­ič­ki uobliče­na poja­va tog bića kreće. Pisan­je se, takođe, anal­i­tič­ki postavl­ja kao upit­no, pa se lirs­ki sub­jekt često postavl­ja u onu meta ravan koja mu daje mogućnost da se pre­mišl­ja nad sop­stven­im činom stvaran­ja, prit­om neretko pro­go­vara­jući kroz dru­gog koji se u nekolici­ni pesama iskazu­je kao „pod­strekač“ stvar­alačkog čina, kao onaj koji tera na pisanje.

                Ambi­jent čitave zbirke podrazume­va izves­nu zamagljenost, pomućenost uti­sa­ka koji samim tim često vode do ner­azumevan­ja i razotkri­van­ja onog čis­to sen­ti­men­talnog tona koji donek­le uniža­va prethod­no izrečeno kroz dobre pes­ničke slike. Kroz pesme često dolazi do pon­avl­jan­ja moti­va, pa i čitavih pes­ničk­ih sli­ka, ali to ne biva puko pre­ob­liko­van­je i preinačen­je istog, već sves­na namet­nu­tost  stal­no prisutnog koje jača vezu među pes­ničkim seg­men­ti­ma koji na taj način dobi­ja­ju oblik celine što se, sa određenom slo­bodom defin­isan­ja, može imen­o­vati kao jedan pes­nič­ki dnevnik. Zbir pes­ničk­ih zapisa u koje je utis­nu­ta i određe­na emo­ci­ja — koju bi neki mogli naz­vati i mlakom, ali koja zazi­va tiho lamen­to­van­je i nos­tal­gi­ju za onim što je taj grad neka­da bio — vezu­je se i za ličnu istori­ju lirskog Ja. Ona se otkri­va u epi­zo­dama, u situa­cionim postavka­ma koje za scenografi­ju ima­ju kolek­tivnu istori­ju grada.

                No ako se vra­ti­mo na naslov čitave zbirke, koja se načel­no može podeli­ti na pet cik­lusa, uočiće­mo da se sva prethod­no izreče­na priča nas­to­ji donek­le detron­i­zo­vati, svesti na svakod­nevno i, po sve­mu, triv­i­jal­no. Ipak, uti­sak je da se takvim pos­tup­kom čita­lac ini­ci­jal­no odvo­di od pravog sadrža­ja knjige. Seman­tičko razumevan­je tog iskaza je sve samo ne ono što što se u čitavoj zbir­ci može naći. Nar­avno, to pored triv­i­jalnog sobom nosi značen­je i jednog intimnog čina, koji je, kako je već pomenu­to, pripriveno reflek­siv­na rad­n­ja, ali se i dal­je ne može otrgnu­ti od utiska da on samo uzi­ma na uštrb same poezije.

                Nasuprot tome, kraj zbirke kroz pes­mu Među­soblje otkri­va taj kon­ačni uti­sak pod­vo­jenos­ti lirskog Ja, koje se na kon­cu sve­ga ne može odvo­ji­ti od pros­to­ra koji­ma pri­pa­da. Ona nudi jed­nu kon­ačnu sin­tezu sve­ga prisunog kroz čitavu zbirku, svih Kale­meg­dana i memljivih soba kroz koje se kreće, svih rem­i­nis­cen­ci­ja i sećan­ja koja se javl­ja­ju u obrisi­ma, puck­e­tavi bleskovi nalik nitrat­nom fil­mu. Među­tim, ono što osta­je kra­jn­ji iskaz jesu jed­na ( ili više) vra­ta koja pruža­ju mogućnost kre­tan­ja i sus­re­ta opoz­it­nih pros­to­ra, sve­to­va i onih Ja. Speci­fično je da su ta i tak­va vra­ta stak­le­na, te iako samim tim pred­stavl­ja­ju granični pros­tor, ona opet pruža­ju mogućnost uvi­da u ono što jeste sa druge strane.

                Na kra­ju kra­ja osta­je uti­sak, osta­je donek­le nedefin­isano stan­je koje istovre­meno može podrazumevati i pri­h­vatan­je i nepri­h­vatan­je ono­ga što nam se nudi. Lat­i­tu­da koja bi opisala takav doživl­jaj je svakako jed­na krivu­da­va nit koja se uzdiže u trenuci­ma veš­to stil­skog obliko­van­ja sceničnih sli­ka i rem­i­nis­cen­ci­ja na istori­ju velikog gra­da, ali i koja ponire u trenuci­ma apos­trofi­ra­nog patosa i emo­ci­ja koja je ne da pri­h­vati­ti. Na jed­nak način obim i nabi­jenost napada­ju da goto­vo istovre­meno dolazi do pri­h­vatan­ja i do opi­ran­ja pri čitan­ju, te se sto­ga sa izves­nom slo­bodom može reći da je čita­va ova pes­nič­ka celi­na podel­je­na jed­nako koliko je to i lirsko Ja koje se u njoj određuje.

    .

    .

    .

    .

    .