Junak u krpljenju sopstva

Pavle Živković
Lat­est posts by Pavle Živković (see all)

    .

    .

     (Alek­san­dar Dobri­je­vić, Mešav­inar, Lom, Beograd 2018)

    .

    .….Knji­ga Mešav­inar tek je dru­gi roman Alek­san­dra Dobri­je­vića (Prvi roman Potrepš­tine po Mar­t­inu: roman objavl­jen je 2009. godine.), pro­fe­so­ra etike na Odel­jen­ju za filo­zofi­ju Filo­zof­skog fakul­te­ta u Beogradu. Iako se može očeki­vati da uni­verzitet­s­ki pro­fe­sor filo­zofi­je i u svo­jim prozn­im deli­ma ima mnošt­vo ref­er­en­ci povezanih sa naučnom gra­nom kojom se bavi, roman nije opterećen intertek­stu­al­nim ele­men­ti­ma, koji bi otežali čitan­je dela pros­ečnom čitaocu neupućenog u filo­zofi­ju. Delo je napisano pitkim stilom, „čita se u jed­nom dahu” (kako je i priređi­vač naglasio), ali ostavl­ja i mogućnost da pažljivom čitaocu pruži zado­voljst­vo tumačen­ja tek­s­ta kao uzbudljive mreže poj­mo­va i znakova.

    .….Alek­san­dar Dobri­je­vić dugim, pažlji­vo isprepli­tan­im rečeni­ca­ma glavnog juna­ka knjige Mešav­inar pred­stavl­ja kao sub­jek­ta u ras­cepu između soci­jal­nih i emo­tivnih prob­le­ma. Glavni lik ovog romana je prosvet­ni rad­nik koji se u kan­di­dovskom lutan­ju  poigra­va sa začaran­im trou­glom  porodica-ljubav-novac.

    .….Prateći  tok svesti glavnog juna­ka čije mis­li često grav­i­ti­ra­ju na ivi­ci sa groteskom, autor nam na neko­liko mes­ta postavl­ja žar­gonske odred­nice koje kon­sti­tu­išu juna­ka kao raspolućenu ličnost između stvarnog i imag­i­narnog. U toj potrazi je ključ­na i junako­va opsesi­ja za neprekid­nim čitan­jem, tako da mu je otac prip­isao izmišl­jeni glagol – mešav­inar­i­ti: „Opet mešav­inar­iš, jer čitan­je na mene ima­lo uvek ima­lo neverovatan uči­nak, nika­da me čitan­je nije uspavlji­va­lo, nego, napro­tiv, razbuđi­va­lo, leći sa knjigom u krevet kas­no noću za mene je znači­lo imati neprospa­vanu noć…”

    .….Prom­e­na pros­to­ra otvara zaplet romana  – junak odlazi iz Srbi­je u Kanadu (kako bi pose­tio umirućeg stri­ca) u trenutku kada ga nje­govi nepromišl­jeni pos­tup­ci dovode do suko­ba sa društvom i okoli­nom. Veš­to pre­meš­tan­je lika kroz pros­tor i nemogućnost pronalas­ka mira u sre­di­ni u kojoj se nalazi pred­stavl­ja dobar primer ono­ga što Nortrop Fraj žan­rovs­ki svrsta­va u komedi­ju bega, dok su likovi sa koji­ma se junak sus­reće uglavnom površno oslikani, ali ispun­java­ju funkci­ju stvaran­ja začud­nos­ti koja daje dinamiku romanu.

    .….Roman obilu­je egzotičn­im likovi­ma kao što su crnk­in­ja Ken­di ili pri­pad­ni­ci Sene­ka ple­me­na, sa koji­ma se sus­reće­mo tokom junakovog borav­ka u Kana­di. Sam glavni lik je pri­pad­nik sred­nje klase kome je veli­ki deo mla­dosti pro­tekao tokom rato­va devedesetih. Iako se ovaj roman ne bi mogao strik­t­no svrsta­ti u kor­pus gen­eraci­jskih romana, junak zajed­no sa pri­jatelji­ma Ćegom, Tucom i Serom često pro­lazi kroz pro­ces krpljen­ja, žar­gon­s­ki izve­den­im poj­mom u značen­ju suoča­van­ja sa razno­razn­im živ­ot­nim problemima.

    .….Za reflek­sivnost oca skri­bo­mana (neprekid­no piše knjige) i sina mešav­inara zaslužni su i događa­ji iz junakovog det­injst­va – često smen­ji­van­je maće­hi. Pored okupi­ra­nos­ti čitan­jem, dru­ga nje­go­va opsesi­ja je upra­vo vezana za taj odnos – opsed­nu­tost u potrazi za maće­hama koje su bile važne u peri­o­du nje­gov­og odras­tan­ja. Nagli preki­di odnosa oca i maće­ha bol­no su uti­cali na tok nje­gov­og odras­tan­ja, pa je legit­im­no pitan­je da li je Mešav­inar priča o nedovršenoj ličnos­ti, na koje bi mož­da neko psi­hoanal­i­tičko tumačen­je dela dalo najbolji odgovor.

    .….Iako nagomi­lane ljubavne afere prave putan­ju po kojoj pra­ti­mo doživl­ja­je pro­tag­o­niste, mešav­inaren­je i intro­spek­tivnost uvek ga vraća­ju na polazno pitan­je – „Gde je moje mesto u sve­tu?”. Ras­plet priče ovog post­mod­ernog Čajl­da Harol­da ispun­ja­va hor­i­zont očeki­van­ja koji je autor namet­n­uo u celom romanu, čineći ga intri­g­ant­nim i komičn­im u isto vreme.

    .….Dozvoli­ti sebi upadan­je u zamku biografiz­ma (autor svi­ra u jazz-fusion ben­du Man­gus) ne bi bila stra­hovi­ta greš­ka, ocenivši da ovaj roman naliku­je jazz albu­mu koji je pre­pun promišl­jenih improvizaci­ja koje nas naposletku vraća­ju na poče­tak rad­nje, praveći zaokruženu celinu, a zaba­van karak­ter ovako ukom­pono­vanog dela zaslužu­je da se još neki put pri­tisne dugme za Replay.

    .

    .

    .

    .

    .

    .