Kako je nastajao “Kameni spavač”

Lat­est posts by Mak Diz­dar (see all)

    .

    .

    .

    Ima knji­ga koje se jed­nos­tavno događa­ju – kao živ­ot. Jed­nom tako dogođene one ostavl­ja­ju pomen on svom pos­to­jan­ju, sliku svo­ga živ­ota neponovljivog i jedi­no mogućeg, trag svo­ga tra­jan­ja i pris­ust­va u vre­menu. Kao da je tre­ba­lo da prođe čita­vo jed­no dugo mučno doba nji­hovog nas­ta­jan­ja, do kon­ačnog postan­ka kada više nisu samo dje­lo auto­ra nego dje­lo vre­me­na i zbi­van­ja koji su ih dali i ostavili tako da žive svo­jim živ­o­tom i svo­jom sud­bi­nom. I čini nam se kao da su te knjige odu­vi­jek pos­to­jale i odu­vi­jek bile takve kakve su, kao što odu­vi­jek pos­to­ji živ­ot koji je u nji­ma, koji smo usvo­jili kao zakon ili nemi­novnost i našeg živ­ota, našeg otpo­ra ili pri­h­vatan­ja te suš­tine koja jeste kak­va jeste, te zbil­je koja je sama sebe stvo­rila po svo­jim zakon­i­ma i nužnostima.

    Malo je takvih knji­ga. Malo je poja­va koje nas tako izne­nade, da onda dugo živi­mo od tih izne­nađen­ja, dok ona ne postanu sama stvarnost koja više ne izne­nađu­je, nego se pokazu­je onakvom kak­va jeste. Kada se to dogo­di u poez­i­ji, ne tako često i ne tako očeki­vano, onda su tim dje­li­ma pred­sto­jala čita­va vre­me­na i istine u nji­ma, čitavi kolo­pleti zbi­van­ja, sudara i suprot­nos­ti koji su ta djela stvar­ali po sili svog unutarn­jeg smis­la i rit­ma zatoml­jenog saz­nan­ja, koji su se jed­nom negdje na neki svoj način morali odraz­i­ti. Tako je bilo sa knjigom Maka Diz­dara “Kameni spavač”. Do svog kon­ačnog obli­ka ona je imala svo­je etape i faze živ­ota koji je uloži­la u svo­ju kon­ačnu istinu, sadržinu i lje­po­tu, u svoj nemi­novni rizik izlas­ka u svi­jet zbil­je iz koga je nasta­la. Zan­imlji­va je nje­na geneza i meta­mor­foza i zato je i ovaj raz­gov­or kon­cipi­ran tako da otkri­je neš­to od onga što nije dovoljno poz­na­to, neš­to od oon­ga što se još ne zna o autoru i nje­gov­om djelu.

    .

    .

    Kako je nas­ta­jao “Kameni spavač”? Dugo i mučno, znam. Sporo i teško, vjerovat­no. Možete li, druže Diz­dar, pokaza­ti i objas­ni­ti taj pro­ces? Kako je doš­lo do kon­ačnog obli­ka, do knjige?

    .

    Pitan­je sadrži donek­le dio odgov­o­ra. Ja se uvi­jek čudim pjes­nici­ma koji u jed­nom nadah­nuću, u jed­nom zamahu pišu jed­nu knjigu poez­i­je. Evo zaš­to. Poez­i­ja se piše kao što se živi – dugo i mučno. Misaoni i poet­s­ki ele­men­ti iz moje posled­nje knjige vuku svo­je kori­jene iz samih poče­ta­ka mog stvar­alašt­va. Te kori­jene je lako uoči­ti i prati­ti nji­hov razvoj kroz sve moje knjige. Pažljiv čita­lac, koji poz­na­je moje dje­lo, pre­poz­naće u mojim sti­hovi­ma iz “Kamenog spavača” iste one tragove, akcente i preoku­paci­je o sud­bi­ni čov­je­ka koje sam fik­sir­ao još u svo­joj prvoj stvar­alačkoj fazi u svo­joj prvoj zbir­ci “Vidovopoljs­ka noć”. Pjes­mu “Petor­i­ca”, na prim­jer, napisao sam za vri­jeme rata i zabil­ježio je u svo­jim papir­i­ma ara­p­skim slovi­ma, radi kamu­flaže, da se ne bi otkrio njen sadržaj i smisao. Od rata do “Kamenog spavača” prošao je jedan dug vre­men­s­ki peri­od da bi tek tada ta pjes­ma našla svo­je kon­ačno mjesto i svoj pos­to­jbinu. Takav slučaj bio je i sa drugim mojim pjes­ma­ma iz ove knjige, naroči­to onim karak­ter­is­tičn­im za moju poeziju.

    .

    .

    Kako je, na prim­jer, pjes­ma “Petor­i­ca” došla u zbirku “Kameni spavač”?

    .

    Jed­nos­tavno zato što je ona izraz otpo­ra pro­tiv zla – koje uvi­jek mijen­ja svo­je moduse, ali je u suš­ti­ni isto. Što to zlo ima dublje kori­jene u prošlosti – to mu je sta­blo u savre­menos­ti jače i raz­gra­nati­je. Pjes­ma gov­ori o osaml­jenom čov­jeku sred­njov­jekovne Bosne uhvaćenom od strane roba­ca. On je sam pro­tiv petorice. Isto tako kao što je čov­jek u vre­menu rata, u toj poma­mi i stra­hoti zla koje bije iz neba i iz zeml­je, bio sam pro­tiv petorice oružanih mon­stru­ma – pro­tiv petorostruke sile. Često je jedan lači od te petorice.

    Nema potrebe da kri­jem čin­jenicu da je prob­lem egzis­ten­ci­je unutar sred­njov­jekovne Bosne, čov­je­ka sred­njov­jekovnog, uobličen u “Kamenom spavaču” četo sličan prob­le­mu savre­menog čovjeka.

    .

    .

    “Kameni spavač” je po mno­go čemu jedin­stve­na i izuzetna knji­ga poez­i­je. To je jed­na svo­jevrsna sin­teza vre­me­na, i čov­je­ka zbi­jenom i pri­tus­nu­tom u nje­mu, bez izgle­da na nebo i na zemaljs­ki mir. To je pokazao jedan dio kri­tike koja je išla za sušti­na­ma i slo­je­vi­ma u “Kamenom spavaču”, anal­izira­jući ih i otkri­va­jući. Mene intere­su­je, trenut­no, geneza. Kakvu je ulogu za tu knjigu imala već odavno poz­na­ta pjes­ma “Gorčin”.

    .

    Ja ne znam kako sam i zaš­to napisao tu pjes­mu. I to baš tu a ne neku drugu. Ali znam da sam je morao napisati. A napisana je davno, čak veo­ma davno. Ona ima već svoj živ­ot i svo­ju istori­ju. I svo­ju sudbinu.

    Čud­no je to da sam je u svo­jim rukopisi­ma dugo sržao kao neku poseb­nu pjes­ničku tvorevinu koja je bila izvan ser­i­je. Slučaj je htio da sam na Plitvičkom fes­ti­valu, 1958. godine morao naprav­i­ti izbor za svoj nast­up. Na putu od hotela do pozor­nice, na nekim trav­na­tim poči­val­i­ma, u uza­jam­noj kon­sultaci­ji sa pjes­nikin­jom Ves­nom Krm­potić ona mi reče: “Moraš čitati ovu čud­no­vatu pjes­mu”. Poslušao sam mlađeg (i ljepšeg!), jer mlađeg uvi­jek moraš slušati. I čitao sam, prvi put “Gorči­na”. Posli­je čitan­ja haj­duč­ki su me zaskočili Branko V. Radiče­vić, Vasko Popa i Radon­ja Vešović tražeći tu pjes­mu da bi je objav­ili. Oni su tu pjes­mu zaista i objav­ili, insi­s­ti­ra­jući, poruču­jući mi, da naprav­im takvu knjigu. Nar­avno, sve bi bilo uza­lud da tak­va knji­ga već nije bila u meni. Tre­ba­lo je da ona u meni doživi svo­ju fer­mentaci­ju. Da sama sebe doživi. Duh je bio tu. Samo se čeka­lo njeno otelovl­jen­je. Mis­lio sam dugo i mno­go kako da već u meni stvorenu, gotovu knjigu real­izu­jem. Tako je nas­tao “Kameni spavač”. čekan i pisan više od deset godina.

    .

    .

    Ima još neko­liko “čud­no­vatih” pje­sama u “Kamenom spavaču”. Ja bih pomen­uo samo neke: “Kosara”, “sunčani Hris­tos”, “četvr­ti jahač”, “Razmir­je”, “Kra­ji­na”, “Štit”, “Ruke”, “Večera”, “Zapis o Nespi­ni”, “Sva­tovs­ka” i čitav niz drugih iz ovog lan­ca koje se drži čvrsto i jedin­stveno, snažno. Mene intere­su­je “Zapis o zemlji”, toj bogu­mil­skoj, jeretičkoj, čud­noj zemlji. Zapis čud­ni­ji od mnogih koji su zapisani do danas.

    .

    Ja nika­da nisam pisao zav­iča­jnu poez­i­ju, ni ljubavnu, (u buk­val­nom smis­lu te riječi, nar­avno), – ali imam pra­vo na zav­ičaj i ljubav. Sušti­na te vokaci­je nalazi se u otporu pre­ma praznoslovlju koje je gov­o­rilo o zav­iča­ju i ljubavi. Moja mala zeml­ja, koja se zove Bosna, istori­js­ki nosi te otpore. Zbog toga je tre­ba vol­jeti. “Zapis o zemlji” posvećen je jed­noj takvoj zemlji. Zato je takav.

    .

    .

    Recite još neš­to o “Gorčinu”.

    .

    Šta! Kad je sve već tamo, u “Gorčinu”.

    .

    .

    Vra­ti­mo se na poče­tak. Kako ste prim­ili priz­nan­ja koja Vam je donio “Kameni spavač”? Šta su ona znači­la za Vas i za knjigu?

    .

    Poz­na­to Vam je da sam tu knjigu pisao veo­ma dugo, sa razumljivim prekidi­ma i zas­to­ji­ma koje čine stvar­alačke krize i nedoumice. Poš­to je poez­i­ja jedan od nači­na živl­jen­ja i mišl­jen­ja, a ponekad i jedi­ni mogući način toga dvo­ga – to nisam ni imao nekog dru­gog cilja.

    Even­tu­al­na društve­na priz­nan­ja su za pis­ca koji ovako rezonu­je o lit­er­a­turi od sekun­darnog i efe­mernog znača­ja. Poz­na­to je da dobra, čak i vrlo dob­o­ra lit­er­atu­ra, ne naiđe uvi­jek na razumevan­je savre­meni­ka, niti na prave sudove i ocjene o njoj, i ja ne bih bio razočaran da se to dogodi­lo i sa mojom lit­er­atur­om. Pisac uvi­jek ima jed­nu utje­hu, da pos­to­ji neki tajni, skriveni, nepoz­nati čita­lac koji zavoli jedan stih, jed­nu misao, jed­nu pjes­mu ili jed­nu knjigu iz stvar­alačkog opusa piščevog i to je za mene važni­je od mno­go čega dru­gog. Neka­da je tak­vo saz­nan­je i veće i znača­jni­je, nego sva saz­nan­ja i kri­tike. To sam doživl­javao i sam i u najvećim kriza­ma sti­cao sagov­ornike i one koje istin­s­ki osjeća­ju i pri­ma­ju moju lit­er­atu­ru koji su stim­uli­rali i krv i strah i bijes i poma­gali mi da postanem i istra­jem. Nar­avno, pos­to­je jav­na priz­nan­ja, kao što su nagrade, dru­ga izdan­ja knjige, pre­vođen­ja i tako dal­je. Sve to posta­je jedan meh­a­nizam koji radi sam za sebe i po sebi, a s kojim mi nemamo nikakve veze. Pjesme se preš­tam­pava­ju, pre­vode na strane jezike, cik­lusi i čitave knjige…

    .

    .

    Kad smo već kod pre­vođen­ja, recite, gdje je do sada pre­vođe­na Vaša poezija?

    .

    Za moju novi­ju poez­i­ju su se pre­ven­stveno zain­tereso­vali čehoslo­vač­ki časopisi, tako da su moji sti­hovi štam­pani u Bratislavi, Brnu, Pragu. Javl­jeno mi je ovih dana, pored osta­log, da u martvoskom bro­ju za stranu lit­er­atu­ru časopisa “Sve­to­va lit­er­atu­ra” izlazi oveći izbor moje poez­i­je u pre­vo­du Irene Venigove i grupe prašk­ih pjes­ni­ka. Ovih dana izlazi u Bratislavi veći izbor iz cjelokup­ne moje poez­i­je pod naslovom “Kameni spavač” u izdan­ju izdavačke kuće “Sme­na” u bib­liote­ci “Svjetlila”. Za moju poez­i­ju zain­tereso­vali su se i dru­gi izdavači i pre­vo­di­o­ci. Tako iz moje dvi­je zad­nje knjige “Kameni spavač” i “Ostr­va” na nje­mač­ki jezik pre­v­eli su moju poez­i­ju Ina Jun Bro­da i Paul Vins iz Beča i Berli­na. Zoltan Čuka, koji dos­ta pre­vo­di našu lit­er­atu­ru, zain­tereso­vao se za moju poez­i­ju, objavio je u mađarskim časopisi­ma i na radi­ju cik­luse mojih pje­sama. Pre­vo­di iz ovih knji­ga objavl­jeni su, takođe, na tal­i­janksi, fran­cus­ki, turs­ki, poljs­ki i šip­tars­ki. Tako je nedavno i u Sloveni­ji u časopisu “Sodob­nost” iza­šao izbor iz moje poez­i­je uz Esej Draš­ka Ređepa. Esej o mojoj poez­i­ji za “Sve­tovu lit­er­atu­ru” u Pragu napisao je Husein Tah­miščić, a pre­vod knjige moje poez­i­je na maked­nos­ki napravio je Ante Popovski.

    I ovog puta poez­i­ja je sama odluči­vala o svo­joj sud­bi­ni. Ja sam samo bio posred­nik između nje i onih koji su je prihvatili.

    .

    .

    Raz­gov­ori o poez­i­ji su raz­gov­ori koji nema­ju kra­ja. Odak­le god započin­jali oni se šire i raz­gran­java­ju u beskraj. I nika­da nije dovoljno rečenog i nika­da dovoljno otkrivenog, oni su samo najav­ili druge sus­rete i osvi­jetlili pros­tor od pjes­ni­ka do nje­gov­og djela. Posli­je sus­re­ta sa Makom Diz­darom s većom ljubavlju se pri­lazi “Kamenom spavaču”. Ovaj raz­gov­or i nije imao neki dru­gi cilj, do sa omogući da izbliže sagledamo ovu poez­i­ju, da bi nam posta­la pris­ni­ja i draža.

    .

    .

    .….….….….….Velimir Miloše­vić, ‘Bag­dala’, jan­u­ar-feb­ru­ar 1968.

    .

    .

    .

    .

    .