Ostatak života

Birsena Džanković
Lat­est posts by Birse­na Džanković (see all)

     

    .

    (Mah­mud Derviš, Ostatak živ­ota, izabrane pesme, Edi­ci­ja Ana­gram — preve­de­na poez­i­ja, Kul­turni cen­tar Novog Sada, Novi Sad 2015)

    .

    .….Kada čov­jek izgu­bi snagu i moć da rukom ukloni ili spri­ječi djela koja mu ugrožava­ju živ­ot i najel­men­tarni­je živ­otne potrebe, onda on vrlo često poseg­ne za per­om i papirom videći u tome svo­jevrsno rešen­je i spas. A tek tada počin­ju istin­s­ki okrša­ji, bor­ba bez kra­ja i kon­ca. Bor­ba na više fron­to­va istovre­meno. Bor­ba sa sobom ili pro­tiv sebe. Bor­ba sa drugi­ma, za druge, ili pro­tiv drugih. Riječ nam posta­je i pri­jatelj i nepri­jatelj. Njome bran­i­mo i napadamo. Liječi­mo i ran­java­mo. Pam­ti­mo i zab­o­ravl­jamo, ma koliko to paradok­sal­no zvučalo.

    .….Pre­vođen­jem određenog dijela stvar­alašt­va Mah­mu­da Derviša, i uvrš­tava­jući pjesme iz neko­liko nje­gov­ih zbir­ki, Tat­jana Botić nam pri­b­liža­va još jednog književni­ka, po usudu i istočn­jačkog i zapad­n­jačkog izraza. Iako je pri­jevodom nje­gov pjes­nič­ki izraz dos­ta izgu­bio, što je uglavnom nemi­novnost kada su pri­jevo­di u pitan­ju, emo­ci­ja i misao pre­ne­seni su vjer­no. Kroz dati izbor pje­sama iz zbirke Lišće masline (1964), preko tri­naest ostal­ih u među­vre­menu objavl­jenih pjes­ničk­ih zbir­ki, do posljed­nje uvrštene u ovaj izbor, a objavl­jen­je 2008. godine, koja nosi naslov Ne želim da se ova pes­ma završi, sus­reće­mo se sa jed­nim sasvim poseb­n­im poet­skim svi­je­tom, ispun­jen­im upeč­taljivim slika­ma iskazan­im boga­tim i zvučn­im jez­ičkim izrazom.

    .….Kažu da smo od zeml­je u kojoj smo rođeni, odlazak, napuš­tan­je iste, bilo svo­jevoljno ili ne,  uglavnom se doživl­ja­va kao čupan­je nekog dijela tijela čija rana ne presta­je da krvari a bol ne jen­ja­va, čija prazn­i­na kon­stant­no boli i  zjapi, otvore­na i neza­štiće­na. Nje­go­vo pjes­ništ­vo pri­je sve­ga može­mo pos­ma­trati kao neku vrstu autopo­et­skog iskaza i to iz više razloga.

    .….Čita­jući pjesme uvršetene u izbor Ostatak živ­ota stiče­mo uti­sak da je sva­ki Dervišov stih jed­na otvore­na rana, sva­ka riječ krvari i cvili zbog prek­in­u­tog djet­injst­va, otete zeml­je, otrgnute porodice, pri­jatel­ja, mla­dosti, živ­ota. Glaso­vi­ti, nared­bo­davač­ki, bije­som i uza­vrelošću ispun­jeni sti­hovi, istori­jskom potkom prožeti svje­doče o tor­turi i prog­nanstvu Palesti­naca, o neposla­tim pis­mi­ma, neizrečen­im riječi­ma, neod­san­jan­im i neost­varen­im snovi­ma, razrušen­im domovima…

    .….Pjes­mom Lič­na kar­ta (Derviš 2015: 13) Derviš poseb­no skreće pažn­ju na sebe, i iako je imao rani­je objavl­jenih ovo je pjes­ma sa kojom glaso­vi­to stu­pa na pjes­ničku ara­p­sku scenu. Ona ga čini omil­jen­im na duge staze u šir­im i užim kru­gov­i­ma poet­skog ali i običnog svi­je­ta. Bijes i stan­je mnogih iskazani su sti­hovi­ma ove pjesme. Ličnom kar­tom Derviš nas­to­ji potvrdi­ti uve­liko ospo­ra­vani iden­titet. Izre­volti­ran ophođen­jem i mar­gin­al­i­zo­van­jem, opovr­ga­van­jem i elim­in­san­jem spje­vao je pjes­mu kojom ostavl­ja lični pečat u poet­skom stvar­alaštvu Isto­ka i Zapada:

    Ja ne mrz­im ljude

    I niko­ga ne napadam

    Ali budem li gladan

    Jedem meso uzurpatora

    Pazi…pazi se… moje gladi

    I da se JA ne nalju­tim!!! (Derviš 2016: 13)

    .

    .….Ostatakom živ­ota pre­dočava­ju nam se živ­ot­ni ostaci prog­nanih, pro­t­jeranih, ili u ćošak svog doma sat­jeranih. Sti­hovi sabrani u ovom pjes­ničkom izboru svje­doče i potvrđu­ju Dervišovu pri­pad­nost „krugu pjes­ni­ka otpo­ra“, nemoćnici­ma pred oruž­jem koji nas­to­je razoružati zlo riječi­ma. Nje­go­va poez­i­ja duboko je prože­ta istori­jskim čin­jeni­ca­ma, ličnom i kolek­tivnom tragedi­jom, uni­verzal­nim poiman­jem živ­ota i smr­ti; izreče­na jezikom i stilom bliskim goto­vo svakome, ali opet kon­stru­isana tako da se pri­likom svakog čitan­ja može poimati i razum­jeti na osoban način.

    .….U određen­im pjes­ma­ma i peri­o­du stvar­lašt­va prim­jet­na je  komu­nikaci­ja Dervišovih sti­ho­va sa određen­im kur’anskim ili bib­li­jskim ličnos­ti­ma. To se može pos­ma­trati ili kao pois­tov­jeći­van­je sa nji­hovom sud­bi­nom, ili kao prenošen­je i pre­doča­van­je tragedi­je koja ih je zade­si­la, čime ličnom i kolek­tivnom stradan­ju daje dimen­z­i­ju uzvišenos­ti.  Naime, u jed­noj od pje­sama (Ja sam Josif, oče, Derviš 2015: 47) Mah­mud se pois­tov­jeću­je sa Josi­fom (Jusu­fom, a.s.), preispitu­je se raz­go­vara­jući sa Jakovom, ocem. Očigledan je osjećaj kriv­ice u nje­mu jer ispaš­ta zbog mržn­je svo­je braće koji je neter­mice ispol­java­ju i demon­stri­ra­ju buk­val­no i suro­vo, razlog i uzrok sve­mu tome osta­je nejasan. Na postavl­je­na pitan­ja osta­je bez odgov­o­ra i u ovom sluča­ju. Kada je u pitan­ju ova pjes­ma, što je uostalom i slučaj sa mnogim drugim, pjes­ničku sliku sa indi­vid­u­alnog može­mo preni­jeti i na kolek­tvi­no — stradan­je nje­gov­ih sunar­o­d­ni­ka i nje­gove zemlje.

    .….Osećaj nepri­padan­ja, nepronalažen­ja, nez­nan­ja ko je i šta, osećaj je koji pro­gan­ja ovog pjes­ni­ka. Derviš istovre­meno postavl­ja i poniš­ta­va granice, biva cen­tar i margina:

    Ovde mar­gina pred­n­jači. Ili centar 

    Uzmiče. Ni istok nije baš istok

    Ni zapad nije baš zapad

    Nego je iden­titet otovren za raznovrsnost

    Nema tvrđave ili rovo­va. (Derviš 2016: 112)

    .

    biva neko svjes­tan svog ime­na i pori­jekla, i neko ko svo to potisku­je u stranu i zaboravlja:

    A nisam ni tamo ni ovde.

    Imam dva ime­na koja se sas­ta­ju i razilaze…

    Imam dva jezi­ka al’sam zaboravio

    Na kom sam jeziku sanjao,

    Imam engles­ki jezik za pisanje

    Poko­rnih reči

    I imam jezik na kom nebo

    S Jerusal­imom raz­go­vara, sre­brnog zvuka

    Al’mojoj mašti nepoko­ran. (Derviš 2015: 111–112).

    .

    Našavši se po ko zna koji put na raskršću Derviš postavl­ja pitanje:

    Odak­le da počnem?…gde da završim?

    Dok vreme beskra­jno otiče

    I sve ovo u mojoj tuđini

    Prtl­jag suvog hle­ba i osećanja

    I sves­ka koja nosi deo mog tereta

    I na čijim sam stranicama

    Pljun­uo na mržn­ju od koje klonem

    Odak­le da počnem?“ (Derviš 2016: 7)

    .

    .….Pod­nošen­je silnog tere­ta koji dijeli sa tuđi­nom koju ipak pris­va­ja (mojoj tuđi­ni)  navo­di ga na preispi­ti­van­ja koja pril­iče nekome ko je na početku svo­je živ­otne potrage, smis­la, razlo­ga za živ­o­tom. Nave­deni sti­hovi su iz zbirke Lišće masline objavl­jene 1964. godine, jedne od nje­gov­ih prvih objavl­jenih zbir­ki. Trenut­no stan­je je teško, a bez­i­zlaznost i nepos­to­jan­je izgle­da da će se to stan­je okončati ili promi­jen­i­ti, budi osjećaj pot­pune poraženos­ti jer: odak­le početi kad se čov­jeku na svakom koraku kraj pre­doča­va? kad ni za kakav novi, dru­gači­ji poče­tak nema izgle­da? kada za sve što je rečeno i što će se od sutra reći/Neće se svrši­ti zagrl­ja­jem… ili dodirom ruke/Neće vrati­ti stran­ca kući…(Derviš 2015: 7)

    .….Pitan­je egzis­ten­ci­je, osjeća­ja dru­gosti, nepo­voljnog sta­tusa i položa­ja izg­nani­ka pod jed­nim, istim nebeskim tam­n­im plaš­tom – pitan­je je koje pro­gan­ja Derviša. Strah, strep­n­ja od toga da niko ne mari za uta­pan­je još jedne duše, još jednog svi­je­ta u svi­jet umr­lih čini da se spje­vane riječi pro­la­ma­ju pop­ut grml­javine. Te riječi razbi­ja­ju muk koji noći­ma vla­da, od nje se strepi jer će pokri­ti još jed­no stradan­je čov­je­ka koji pita:

    Šta vre­di čovek

    Bez zeml­je

    Bez zas­tave

    Bez adrese

    Šta vre­di čovek? (Derviš 2016: 11)

    .

    .….Bor­ba i potre­ba za kolek­tivn­im uta­pan­jem javl­ja se kao vid spasen­ja, među­tim, nemogućnost ost­vari­van­ja istog dovo­di do trenu­ta­ka obesmišl­ja­van­ja sve­ga pos­to­jećeg. Riječi­ma prib­je­ga­va u nekim od najtežih živ­ot­nih trenu­ta­ka, iako ih pos­ma­tra na sljedeći način:

    Reči nisu ni izg­nanst­vo ni otadžbi­na (…) (Derviš 2015: 93)

    .

    .…. Odnos Mah­mu­da Derviša pre­ma riječi­ma mož­da i najbol­je oslika­va nje­go­vo stan­je, nje­gov osjećaj  i poiman­je položa­ja u svi­je­tu. Ta vrs­ta osjeća­ja se očigled­no proži­ma kroz nje­govu cjelokup­nu poet­iku čvrsto je uvezujući.

    .….Lič­na tragedi­ja – pro­gon­st­vo iz zeml­je i oti­man­je doma, ali i kolek­tivno stradan­je, ostavi­lo je očiglednog tra­ga na stvar­alašt­vo Mah­mu­da Derviša. Goto­vo sva­ki nje­gov stih odjeku­je bolom za izgubljen­im, ote­tim i napušten­im. Teme prois­tek­le iz takvog stan­ja očigled­no ga prate tokom cijel­og nje­gov­og poet­skog stvaranja.

    .

    .

    .

    .