Kamen

Milovan Marčetić
Lat­est posts by Milo­van Marčetić (see all)

    .

    .

    Nači­ni iščezavanja

    udah­nem, naru­ga se vrijeme
    eno ga, na zid je obješeno
    diše duša kao lan
    kad pre­bro­jim devet, došapnem:
    oda­zove se dan

    kažem sam sobom okružen:
    obući ću taj pogled blag
    ući ću u taj mlaz

    zašu­mi ono što je
    od tišine sazdano
    začu­je se glas:
    daj nam danas
    tu šarenu javu
    daj dan danas

    okren­em jed­no od lica
    pa u brze cipele uđem
    gov­or da premrežim
    da pad­nem u lir­ičan pad
    na lice da nasloni se zrak

    .

    .

    Duša 

    .

    duša je svrgnut kralj, izaslanik
    pred dan, u sli­ci, u priči sablasnoj
    smi­je se lakon­s­ki taj dar
    duša je na polju lan, u tijelu so, košul­ja smrti,
    kad skineš procv­je­ta umor trajan,
    zamah pokosi lan
    duša je šum, između kora­ka oglasi strah,
    u krvi skriv­en led,
    daš dane za njen stan
    duša je ah, nebesnik, per­nat dah,
    u koli­ma dovezen lanac sa plodovima,
    za tije­lo, noći ruko­h­vat lak
    duša je sinkopa, katalep­si­ja, trans,
    žel­ja­ma pretr­pan kran,
    ima vrh, ima mens
    duša je sagor­jeli mak, alk, lelu­jav etar,
    pod sijenkom i imenom potok plah,
    duša je hljeb, u tijelu lûk tanan

    .

    .

    U stanu pesnikinje 

    .

    Tu je živela, u svo­joj metastazi
    tiha, sku­plje­na, povaz­dan gledala
    u gorn­jim uglovi­ma mreže,
    čuvala ih, negovala
    kao dobre metafore,
    sive bube nazi­vala srebrnim,
    mesin­gane kvake, kugle
    na kreve­ti­ma nazi­vala zlatnim.

    Ruku pružala zraci­ma svetlosti
    što se pre podneva
    pro­bi­jala iz god­i­na detinjstva,
    između prs­ta do lica puš­ta­la ih.
    Nije stigla da se nauči samovanju,
    živela je stal­no u počecima,
    nika­da bliska onom što je blizu,
    rav­na svo­joj suš­ti­ni, svo­jim odjecima.

    Od sveg stak­la ovo­ga sveta,
    pri­pa­lo joj je neko­liko čaša,
    jed­na vaza s mrtvim gardenijama,
    stak­leni slonovi iz Murana,
    iza pro­zo­ra sli­ka megalopolisa,
    kroz nje­ga je svoj užas gledala.

    Unutra: nje­na koža pripravna
    za rezan­je, kosa pepel­na, divlje
    rečenice razba­cane po listovima,
    ruža uvela još onog leta kad je
    svog prvog čove­ka upoznala.

    Posled­nje što je čula behu
    tri mačke ispred vra­ta, one predilje,
    pristigle po posled­nju dnevnicu,
    donoseći usput najnovi­je vesti iz grada.

    .

    .

    Ljubav­na poseta 

    .

    Došla si opet sa tri mačke svoje,
    donela si kupine otro­vne iza sve­ta ubrane,
    i pok­lone druge, stvari odbačene,
    da kosu prostreš na moje papire,
    bez reči, blud­na, pohotna.

    Pre ulas­ka si, da te ne prepoznam,
    nos nasloni­la na stak­lo prozora,
    pa si rukom kvaku milovala,
    već sa prvim koraci­ma haljinu prvu
    otkopčavala, dru­goj, trećoj, četvrtoj
    dug­mad otk­in­u­la, niti otplela,
    dok te nije pot­puno nestalo.

    .

    .

    Kako pre­poz­nati Gagauza 

    .

    Zid iz kojeg, kada nasloniš uho,
    čuješ penušan­je mora.

    Oni trenu­ci pre nego što snež­na lav­ina krene,
    tiši­na samo zbog ono­ga što će uslediti.

    Tiši­na u bombi, okruže­na čvrstinom –
    neš­to nedosta­je nakon eksplozije.

    Malo selo u planini:
    živeći iznad obla­ka, stanovni­ci veruju
    da su nji­hovi pragovi pošteđeni
    kad beše smak sveta.

    Jedan grad iz sno­va: prazan pros­tor postao je čvrst,
    a građevine prazan pros­tor – seća­jući se praznina.

    Trg na kojem su se odomaćile metafore:
    tamo odlaz­im sa Rečnikom figura
    da bih tražio pred­mete i ljude
    s imeni­ma drugih pred­meta i ljudi.

    Spomenik oslo­bo­d­i­ocu na kra­ju grada –
    tamo je nekad ležao crveni lonac, u koprivama.

    Rus zaleđen na Kamčatki,
    toliko da više nije Rus.

    Jedan tihi ludak, toliko tih
    da niko ne primeću­je nje­go­vo ludilo.

    Trenu­ci u koji­ma je dik­ta­torov strah na vrhuncu:
    urlan­je i pena pro­bi­ja­ju skra­mu normalnosti,
    što je samo znak za poče­tak legal­izaci­je ludila.

    Niko ne obraća pažn­ju na inter­val tišine
    između dva nje­go­va urlika.

    Kada je eksplodirao,
    naša je dolina bila puna leptira.

    Gagauzi – eksper­ti za pre­poz­na­van­je ćutljivaca
    u časo­vi­ma kada ćutljiv­ci brbljaju.

    Kako pre­poz­nati gagauza?
    Kad izgov­oriš reč gagauz, gagauz se ponaša
    kao da je izgov­ore­na sasvim obič­na reč.

    .

    .

    San o letenju 

    .

                   .….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….…..   Po jed­nom indi­jskom predan­ju i Sloterdajku

    .

    To što svake noći, mada i u snu nekri­lat, san­jaš da letiš, koris­teći silu grav­itaci­je kao sred­st­vo vra­tolomne igre, srećan, začuđen, sva­ki put veštin­om leten­ja zatečen

    mož­da je dokaz da je tvoj naj­dalji predak bio jed­na od onih pti­ca što se legu u najvišim vaz­dušn­im kori­dori­ma, koje oslobođene zemljine teže, nika­da se ne spuš­ta­jući na tlo i ne uzi­ma­jući hranu, spava­ju u letu, vodeći i ljubav pod otvoren­im nebom i nad otvorenom zemljom

    da je bio jed­no od onih stvoren­ja koji­ma ne tre­ba niš­ta osim visine i daljine, koja sve potrebe zado­vol­java­ju kroz pupčanu vrpcu sop­stvenog blaženstva.

    Te ptice i jaja polažu u vazuhu, pa odlećući dal­je ostavl­ja­ju ih Sun­cu da ih ono leže. Jaje se ka zemlji sur­va­va sve brže i obično negde na sre­di­ni puta božan­sko pile iznu­tra razbi­je svoj oklop, oslo­bo­di se opne i usko­ro, kad mu Sunce osuši kri­la, pad obrne u uzlet, u povratak u visine, gde mu rod leti.

    Ali desi se da zbog oblačnog vre­me­na, prekratke putan­je ili čvrs­tine opne neko jaje stigne celo do Zeml­je i tek se od udara o tlo razbije.

    Stvoren­je koje se izleže na taj način, osta­je da živi na Zemlji, više ni besm­rt­no ni božan­sko, ne zna­jući niš­ta o svo­jim prec­i­ma, ali često san­ja­jući da leti. Kroz sferu podsvesnog ono ovaj san prenosi potomstvu.

    Ovu priču, nikad uhu dosad­nu, često su pričali Ramakriš­na, Sva­mi Muk­tanan­da i Sri Auribindo, a s nji­ma i sto­tine drugih, sva­ki na svoj način, a ipak sva­ki ispravno.

    .

    .

    Vra­ta

    .

    Ima ih nemih i šap­tači­ca, ali i onih
    što svu noć škripe im šarke,
    pa od te pesme sove se sklan­ja­ju u dimnjake
    a dan­ju uplašene vrane
    oko oblakodera kruže.

    Neki­ma kroz brave teče mleko,
    neka sto­je u sto­let­noj koroziji,
    ima ih s ključe­vi­ma i onih
    koji­ma su ključevi
    prvog dana zagubljeni.

    Ne oglašava­ju se uvek istovetno
    kad na njih zakucaš,
    različi­ti su im i refreni kvaka
    i šar­ki uzdis­aji, a brave
    obično kao zav­ereni­ci ćute,
    detal­je zavere nove
    s ključe­vi­ma razrađujući.

    Ima ih slepih i vra­ta kiklopa,
    maski­ranih u zidove, ormane,
    u ulja na plat­nu, ima ih kružnih,
    što najbol­je vetar varaju,
    pravo­gaonih i strukiranih,
    ima ih sa širokim ramenima,
    ta su sama sebi telohranitelji.

    Neka su teža od onog što zatvaraju,
    vred­ni­ja od onog što čuvaju,
    neka su otpor­na na vapa­je zaljubljenih,
    ima ih nev­idljivih: bled uđeš,
    crven iza­đeš, vena presečenih.

    Nekim vra­ti­ma naj­draži su
    neočeki­vani gosti. Tak­va znaju
    da se naglo otvore, da i ona
    s gos­tom u kuću banu,
    u zagrl­jaj da vam ga izruče.

    .

    .

    Pre tog leta

    .

    Pre tog leta obećah gradu
    u kojem sam dotad živeo,
    doli­ni i dve­ma planinama,
    reci od koje se učih
    mudrosti ponavljanja
    da ću zau­vek u nji­hovoj blizi­ni ostati.

    Obećah trgov­i­ma i ulicama,
    šumi i najbližim hrastovima
    da ih neću napuštati.

    Vide­lo se da i tek ocvala jabuka
    očeku­je da je na jesen oberem.

    Čini­lo mi se da se i jedan oblak
    stal­no u istoj fig­uri pokazuje,
    u pro­lazu da me uvek pozdravlja.

    Kao prov­erenog prijatelja
    vra­tolom­n­im pikiranjima
    i početkom tog leta
    poz­dravl­jale su me dve laste.

    Videh na lici­ma nepoz­natih ljudi
    da su i oni pri­h­vatili moje prisustvo.
    Druge sam u sebi uveravao
    da ću ih brzo na sebe navići.

    Zaista, hteo sam da zauvek
    ostanem u toj zemlji
    s reka­ma što teku ka severu
    i vetro­vi­ma što duva­ju ka jugu,
    s ljudi­ma što i vole i mrze
    tako odlučno i istrajno.

    Ali tog leta iza­đoh iz grada,
    pređoh reku i jed­nu od planina,
    odlučan da se nika­da više
    u tu zemlju ne vratim.

    .

    .

    Razmišl­jan­je jednog entropiste 

    .

    To je samo ponovno uspostavljanje
    ter­mod­i­namičke ravnoteže,
    kratak korak ka harmoniji,
    jed­na nesta­bil­nost manje,
    samo umiren­je tela, te tako
    laba­vo orga­ni­zo­vane materije.

    Samo još jedan povratak kući,
    ulazak kroz nova vrata,
    za najveće optimiste
    čak jed­na vrs­ta uvoda
    u neko buduće rođenje.

    To je samo kraj jednog
    kratkog izle­ta, završetak
    puto­van­ja zvanog život,
    koji je imao tu veliku,
    čudesnu, tako retku moć
    da izves­no vreme zadrži svoj oblik,
    da na kra­ju, ipak, tu vrednu,
    jedin­stvenu pozajmicu
    tako veliko­dušno vrati svetu.

    A ako neko pita šta je sa dušom:
    ne, ni njenih pet­naest gra­ma težine
    nema­ju više nikakvu privilegiju
    u odno­su na mater­i­jal tela
    u kojem je boravila.

    .

    .

    Sio­ra­nove pouke

    .….……P. Krduu, Sio­ra­novom prevodiocu

    .

    Sad kad si se rodio ludost je
    pre­pusti­ti se običnim,
    svakod­nevn­im gestovima,
    na to troši­ti vreme, simuli­rati život,
    a najbol­je bi bilo da možeš
    odmah da nes­taneš, da pono­vo stekneš
    onu pre­počet­nu naivnost.

    Ali, ako već nisi te sreće
    da se brzo vratiš u stanje
    pre­det­injeg blaženstva,
    nas­toj da ti šahovske partije
    s onom gospođi­com koja će te
    posle posled­njeg daha preuzeti
    budu što duže, što podrazumeva
    da glu­miš što dos­to­jni­jeg protivnika.

    I budi i sam smrt metaforama
    i svim drugim ukrasima.
    Samo su suvišan teret na tom
    brzom puto­van­ju do cilja.

    Ali nika­da nemoj sasvim da izdaš život,
    ili bar nemoj da dozvoliš
    da sam živ­ot to ika­da sazna.

    Budi mu do kra­ja zah­valan za prvi osmeh,
    za onaj prvi, tajni, nez­ab­o­ravni susret.

    .

    .

    Kamen 

    .

    Ako baš niza­š­ta ne možeš da se uhvatiš,
    ako ti i kva­ka na vra­ti­ma izmiče,
    zagrl­jaj najbližih, ruka prijatelja,
    usne vol­jene žene, najzad i pero
    kojim bi ovu pes­mu da prepišeš,
    seti se kame­na, običnog kame­na se seti.

    Tog svemirskog zrna prašine,
    u trenu stvrd­nute čaše magme,
    niz haljinu planine
    skotrl­janog njenog viška,
    ceo mileni­jum vajanog oblutka,
    tog raskolnog steninog sina,
    tog opakog praćkinog đuleta,
    te najteže i najbrže ptice.

    Onog što naslon je suncu,
    što iz zeml­je proviruje,
    otkotrl­janog, prevrnutog,
    u naj­tam­ni­joj noći zaboravljenog,
    tog običnog kame­na se seti.

    Seti se da ti je i dlan
    pre­ma nje­mu oblikovan,
    da je sve osta­lo doš­lo u nje­go­vo leglo,
    da je ruka kamen­o­vo gnezdo,
    da je kamen njeno prvo jaje.

    Uhvati se za njega
    kao za najs­tar­i­ju pomisao,
    za najvred­ni­ji dragulj,
    za svoj prvi poljubac,
    za posled­nji spa­sonos­ni oslonac.

    Leći će u tvoj dlan
    kao da se vra­tio u svo­je prvo gnezdo.

    Ni kada ga baciš
    neće ti otkaza­ti vernost.

    .

    .

    Jed­na pomisao o vremenu

    .

    Ako je prošla prošlost,
    ako još nije stigla budućnost,
    ako u sadašn­josti smešteno je sve

    šta u taj nerazmak
    između dva nepostojanja,
    u raz­daljinu tan­ju od žileta,
    u tren od tre­na kraći,
    u taj kvark nematerije

    mora da stane
    da bi i dal­je pos­to­jao svet?

    .

    .

    Pred Mileševskim anđelom 

    .

    Šta ako je to jedan običan mladić
    u belu togu obučen samo za priliku,
    sa skip­trom u ruku stavljenim
    pro­tiv nje­gove volje,
    lica suviše jedrog, pre­više zemaljskog,
    da bis­mo pri­h­vatili da nas sa te freske
    zaista gle­da lik anđelov?

    Šta ako je to bio iz obližn­jeg sela pastir,
    sin sirom­a­ha, dužni­ka manastiru,
    što višenedeljn­im poziranjem,
    uz dva tan­ka obro­ka i čašu vina uveče,
    stare dugove oca svog je plaćao?

    Dužan da i sve molitve odstoji
    u freskopiščevom očekivanju
    da mu duh božji lice ozrači,
    a opet, da onu odlučnost zadrži,
    onaj sa freske pogled naredbodavni
    što kao da zajed­no s rukom upozorava:
    Čuva­jte ovaj manastir,
    po svaku ga cenu sačuvajte.

    A mož­da je baš sve što na tom liku vidimo
    sa sobom doneo taj pastir ubogi,
    mož­da mu je već gore, na pašnjacima,
    bez nje­gov­og znan­ja, bez zna­ka ikakvog,
    duh božji jednog dana lice prožeo.

    .

    .

    Groblje poez­i­je

    .

    Nisu to ostaci života
    nagomi­lani u piramide,
    već kao u svim svetovima
    u koji­ma pros­ečnost je mera
    to je pol­je ravno,
    beskraj jednoličnosti.

    Tu ne veje zloslut­ni vetar,
    ne lete sim­bolični gavranovi,
    psi se za kost ne bore,
    nećeš ni usaml­jenog čoveka
    štapom po zemlji što prebire
    da sret­neš tu, u svitanje.

    Zas­ja­ji pokatkad tu samo
    prekrat­ka neka vatra
    kad se u srećnom spoju
    sluča­jem retkim nađu
    pet ili šest reči,
    praveći moćnu sintagmu.

    Ali, nikad sa tog mesta
    sluča­jnost ta iza­ći neće,
    neće je preneti vetar,
    nikad se neće u glas
    ni u melodi­ju pesme
    vinu­ti taj deo beskraja,
    pa da ga jednog jutra
    čuje­mo izdaleka.

    Ipak, kažu da onaj
    što na samom početku
    u reči je stvarao svet
    čita samo tu knjigu,
    neopterećenu veštinom,
    nezatvorenu u forme,
    koja oblik knjige nema.

    .

    .

    Kape

    .

    Mada vam je gestiku­laci­ja drugačija,
    kao i izvi­jenost obr­va, ras­pored bora,
    tam­ni­lo ispod oči­ju, pege, nose­vi, brade,
    a tek frizure, kragne, kroj košulja,
    pa poja­se­vi, kaiše­vi, pod­vez­ice, pertle,
    dru­gači­ji čvorovi koji­ma gaj­tane vežete,
    tek konac kojim ste šili svo­je smešne nošnje,
    i dal­je, ćuraci, nakurn­jaci, čakšire, haljine,
    nji­ho­va duži­na, boje, vrste tkanina,
    obuća ista kao naša, a toliko drugačija…

    A tek kako sedite, kako hodate, i te vaše igre,
    pre­glas­na i nema kola, pokreti vaši apački,
    refreni sasvim patetični, ili dnevni govor,
    ta unjkavost, naglas­ci na neo­bičn­im mestima,
    otezan­je vokala, uopšte korespodencija,
    vaša razvuče­na dozi­van­ja i kad vam se prezimena
    završava­ju kao naša, kad su nam ime­na ista…

    Ipak, pored sve­ga nabro­janog, pored vaših
    podrugljivih osme­ha i nepri­jateljskih namera,
    svih vaših psov­ki, kletvi, ružnih znakova,
    pustili bis­mo da reku graničnu pređete,
    da nam i vi već jed­nom dođete u goste.

    Ali ono što ne može­mo da propustimo
    i što ćemo i puška­ma i topovi­ma zaustavljati
    jesu te vaše kape, te ćureće kreste,
    ti neu­gled­ni kalpaci, vaša odvrat­na pokrivala,
    na glava­ma vam ružn­im te otr­cane ruže.

    Zato vam, po ko zna koji put, poručujemo:
    splavove svo­je razvežete, ves­la polomite,
    lađe seki­ra­ma pro­bi­jte, zapalite jedra,
    ni ćupri­je, ni mos­ta grad­nju ne započinjite
    i ni u snu ne pomišl­ja­jte da ika­da možete
    s tim vašim kapa­ma na našu stranu da pređete.

    .

    .

    Radoz­nalosti

    .

    Kao što ponekad dve ruke
    pohrle jed­na drugoj,
    to učine i dve radoznalosti,
    ti unutarn­ji pros­ja­ji dva srca
    kada ih izne­nad­ni nervni poticaji
    nat­er­a­ju da brže zakucaju.

    Pogle­di im se već izdale­ka prožmu,
    i mada najčešće jed­na do druge
    ne uspe­va­ju da stignu,
    ne mogu one više
    jed­na za drugu da nestanu.

    I zato još jed­nom kaži da nije dobro
    kada se sneg pre­br­zo istopi,
    da sva­ka noć tre­ba da sačuva
    bar jed­no zrno svetlosti,
    da radoz­nalosti moraju
    zau­vek da ostanu detinjaste
    i od daš­ka vetra naivnije.

    .

    .

    .

    .

    .