Karta sveta

Ilhan Pačariz
Lat­est posts by Ilhan Pačariz (see all)

    .

    .

    Mod­el šume

    .

    Jugov­ina pleše šumu.
    Sklad­no nji­han­je četinara

    mišolov­ka je za tvo­je oko.
    Potreb­na ti je triv­i­jal­na promena.

    Ulaz­iš kod frizera.
    Izlazite ispred salona.

    Pokazu­ješ mu kažiprstom
    pre­ciznu ste­pe­nas­tost šume,

    gov­oriš mu, zbunjenom:
    onako da me ošišaš.

    .

    .
    Kar­ta sveta

    .

    Jur­ca­ju putnici.
    Sve se kreće.

    Čak i o drvo je
    okačen ranac.

    Pod tim hrastom
    ležim ispresavijan,

    kao kar­ta sveta.

    .

    .

    Na starim sankama

    .

    Zaš­to češće ne tragam
    za žilom života,
    s entuz­i­jaz­mom kopača zlata
    koji je namirisao zlat­nu žilu,
    pomis­lim i uđem u garažu.

    Tamo, u ćošku,
    na starim sankama,
    bure s rasolom.
    Odvrnem česmicu i
    sipam rasol u posudu.

    Na izlasku,
    dok zat­varam garaž­na vrata,
    pogled mi odleti na tele­fon­sku žicu.
    S nje padne mali beskril­ni avion snega.

    .

    .
    Magleni sobičak

    .

    Ideš tur­ob­nom ulicom.
    U jed­nom trenutku
    ugledaš komu­nalnog radnika
    koji se elegantno
    spuš­ta u šaht.
    Potom prođeš kroz kapsulu
    magle.

    Tek kas­ni­je, u toploj,
    olam­pljenoj sobi,
    shvatiš da si neke gnjile ideje
    zau­vek ostavio u onom
    maglenom sobičku.

    .

    .

    Sličuge

    .
    Sličuge od plas­tične gajbe.
    Odavno nisam video
    da neko juri na tome,
    god­i­na­ma, sve dok danas
    jedan dečak nije pro­le­teo pored mene.
    A zar nije veličanstveno sledeće:
    nađeš gajbu i bon­sekom izrežeš
    dve plas­tične letve,
    koje su malo uže od tvog stopala
    i otpri­like dugačke kao ono.
    Kra­jeve letvi, s jedne strane,
    potopiš u vre­lu vodu
    i pri­tis­neš o dno šerpe,
    kako bi se dobi­lo zakrivljenje.
    Pustiš da se nove sličuge ohlade.
    Zatim se, s tim sličuga­ma u rukama,
    popen­ješ na brdo.
    Staneš na njih.
    Duboko udahneš.
    Kreneš.
    Sneg zaškripi i led zapucketa.
    Kažem, zar nije sja­jno da
    sa jedanaest ili dvanaest godina
    sam sam­ci­jat naprav­iš neš­to na čemu letiš.

    .

    .

    .

    .

    .