Kobno pismo

Zlatoje Martinov
Lat­est posts by Zla­to­je Mar­ti­nov (see all)

    .

    .

    .   

    Radio dra­ma

    .

    .

                      LICA :

    .

    Jaša Tomić, prvak radikalne stranke Srba u Ugarskoj i ured­nik „Zas­tave“

    Zari­ja Stanković, pro­ta iz Čene­ja, pri­jatelj Jaše Tomića

    Baron von Kinsky 

    Pukovnik Ester­hazy

    Lob­ma­jer, Predsed­nik sud­skog veća

    Državni tuži­lac

    Mil­i­ca Miletić Tomić, ćer­ka Sve­tozara Miletića,  supru­ga Jaše Tomića

    Branko Petro­vić „Šan­dor“, pus­tolov i zavodnik

    Kralj Milan Obrenović 

    Glig­ori­je Giga Geršić, pro­fe­sor pra­va i bivši radikal, sada dvors­ki poverljiv čovek  

    Miša Dim­itri­je­vić, lib­er­al, ured­nik „Brani­ka“

    Niko­la Jok­si­mović, sarad­nik „Brani­ka“ i pri­jatelj Miše Dimitrijevića

    Gospođa Dim­itri­je­vić, supru­ga Miše Dimitrijevića

    Gospođa Birg­er­ma­jer, novosad­s­ka dama

    Gospođa Petron­i­je­vić, novosad­s­ka dama

    Višon­taj, advokat,  brani­lac  Jaše Tomića na sudu

    Jovan Jovanović Zmaj, pes­nik

    Svetislav Kas­apinović, bivši  član Miletićeve Srpske nar­o­dne slo­bodoumne stranke, advokat u Pančevu

    Pijanac, kafedži­ja, kel­neri , ulič­na buka, glaso­vi razni

     

                                                                           Sce­na prva 

    MUZIČKI UVOD DOČARAVA VREME S KRAJA XIX STOLEĆA. TAKOĐE U FONU JE KUCKANJE KONJSKIH KOPITA PO KALDRMI, NEJASNI GLASOVI ULICE, PRODAVCI, KOLPORTERI… ŽAMOR PRESTAJE, KUCANJE NA VRATIMA

    Jaša Tomić: Da, napred! (OTVARAJU SE VRATA)

    Zari­ja Stanković: Dobar dan gospo­dine Tomiću! Zima, e, baš je zahladilo.

    Jaša Tomić: Dobar dan,  oče pro­to. Jeste, stegla ova zima… Ali nije ni to najgore…

    Zari­ja Stanković: Hm, a ja bio u crkvi, pa svra­tio. Vraćam se  popodne kući u Čenej, pa  k’o velim,  hajd’ da vidim šta mi moj gospodin Jaša radi.

    Jaša Tomić (besno) : Eto moj gospo­dine Zari­ja kako se raznose pis­ma moje žene svud po Novom Sadu! Pa i pil­jarice čini mi se već liku­ju i ogo­vara­ju. Ne smem od sramote da prođem kroz  varoš. To  se pis­mo uve­liko u prepisi­ma kol­por­ti­ra, moj pro­to! Evo, čujte i sami. (ČUJE SE OTVARANJE PROZORA I ULIČNA BUKA).

    Glas kol­portera: Kupite najnovi­ji BRANIK!!! Najnovi­ji BRANIK najavlju­je ljubavno pis­mo gospo­je Mil­ice Tomićeve!!! Škan­dal! Najnovi­ji BRANIK!!! Kupite… (ZATVARA PROZOR, GLAS KOLPORTERA POSTAJE NEPREPOZNATLJIV)

    Jaša Tomić: Ne, ne, ne znam šta da radim! Noći­ma ne spavam, ner­vozan sam, pal­im cig­a­ru na cigaru…Ta nji­na igra je pre­vrši­la svaku meru!

    Zari­ja Stanković: Pa neće biti da je baš tako crno, ne jedite  se gospo’n Jašo,  to zli lju­di rade. Ne mogu oni vama nauditi.

    Jaša Tomić: A šta ako ga objave, k’o što prete? Šta ako objave to nes­rećno pis­mo, oče pro­to? Šta ću ja? Šta će moja žena? Ode s tim pis­mom i i moja i čast moje žene!

    Zari­ja Stanković: Eeee, daa! Zli  lju­di ne miru­ju. Hoće da unište čove­ka i nje­govu čast. Nje­gov porodični živ­ot. Ali ne dajte se gospo’n Jašo. Ne dajte se deku­raži­rati! Ta biće sve u redu. Ne može BRANIK  da objavi TO pis­mo. Pa to bi bio…  to bi bio škan­dal prvo­ga reda…  to jest,  hoću  kasti  da bi time i javni moral povredili, mis­lim… ne sme­ju se ni po zakonu pri­vat­na pis­ma dis­tribuisati svud po okoli­ni! Vi ćete ih tuži­ti, pa će…

    Jaša Tomić: Ma haj’te gospo’n pro­to, kak­va tuž­ba kakvi bakrači. Tom zlikovcu Miši i nje­gov­i­ma iz  BRANIKA  tre­ba neš­to jače od tužbe, da ih nauči pameti  jedared za svagda!

    Pauza neko­liko trenutaka

    Zari­ja Stanković: E, pa ja se zadržao, a vreme pro­lazi… E, gospo’n Jašo, nemo­jte se za bada­va jedi­ti. Neće Miša Dim­itri­je­vić baš tako da udari na vašu čest­ne­jšu suprugu Milicu. Ta zabo­ga ona je ćer­ka našeg diva, našeg srp­skog soko­la Sve­tozara Miletića!  Ni Miša Dim­itri­je­vić ni Polit Desančić ma kako da se poli­tično više ne slažu ni s vama ni sa siro­tim našim obole­lim Miletićem, neće otići toliko daleko…

    Jaša Tomić: Eee, ne znate vi njih  oče pro­to. Đubrad su to lib­er­al­s­ka, đubrad… Sa nji­ma tre­ba… Oni razume­ju  samo silu. Silu, moj proto!

    Zari­ja Stanković: U zdravl­je gospo­dine Jašo i nek’  bude po onoj nar­o­d­noj: trpen spasen!

    Jaša Tomić: Zbo­gom!

    Sce­na druga

     

    GALAMA KAFANE: NEKA MAĐARSKA MUZIKA DOPIRE IZ DUBINE, ČUJE SE NEJASAN ŽAMOR GOSTIJU, KELNERI IZVIKUJU PORUDŽBINE, ZVEKET ČAŠA I ESCAJGA…

    Baron von Kin­sky: (Lista novine) Ne zvao se ja baron ple­meni­ti fon Kin­s­ki ako ne bih zbog ovo­ga što pišu te srpske novine nekome pro­suo džiger­icu i creva!!!

    Pukovnik Ester­hazy: Vaša visosti, na izdis­aju ovog devet­naestog stoleća izgle­da kako  izu­miru  i stari dobri dvobo­ji. Eto, čak su i u našoj  vrloj Carskoj i Kral­jevskoj armi­ji dueli najstroži­je zabran­jeni! Škan­dal!!! I sad će vas sva­ka fukara šikani­rati preko „slo­bodne štampe“?! O, kak­vo je to vreme došlo!

    Baron von Kin­sky: Pukovniče Ester­hazy, izgle­da da polako atrofi­ra­ju dobri maniri u društvu zajed­no sa pogub­nom „mod­ern­izaci­jom“ i fra­ma­son­skim „slo­bo­dama“. Da, da, da… Ali ima neš­to dobro i u ovom zlu. Kon­ačno je strgnu­ta mas­ka sa tih srp­skih bora­ca za nar­o­d­nost i slo­bo­du. Da se vidi šta je to.

    Pukovnik Ester­hazy: Matori Miletić šen­uo pameću a kćer­ka pisala ljubavniku pis­ma u stilu Mark­iza de Sada i Sto dvade­set dana Sodome! (ZACEREKAJU  SE OBOJICA)

    Baron von Kin­sky: U čast Sodome i Gomore – živeli!

    Pukovnik Ester­hazy: Živeli! (KUCAJU SE ČAŠAMA, ISPIJAJU)

    Baron von Kin­sky: Nego, zna li iko pouz­dano šta piše u tom pisamcu?

    Pukovnik Ester­hazy: Ne. Samo nagađan­ja. Ja lično mis­lim da je to samo kopi­ja pet­paračke pornografske lit­er­a­ture koja se pro­da­je ispod ruke u Beču i Pešti… Herr Ober! Done­site nam još po jed­nu čašu vina, molim.

    Baron von Kin­sky: Mogu mis­li­ti kako je sve to počelo?

    PONOVO GLASNI FON KAFANE, MUZIKA SVIRA ČARDAŠ

                                                                             Sce­na treća

    MUZIČKI PRELAZ KOJI TREBA DA DOČARA VRAĆANJE NEKOLIKO GODINA UNAZAD. PEŠTA, LETO 1884. GODINE. KIKOTANJE, POLJUPCI.

    Mil­i­ca Miletić: Kad ćemo se opet vide­ti, mili moj?

    Branko (nemarno): Pa rekao sam ti  da sutra  putu­jem u Beograd. Ti osta­ješ u Pešti da brineš o lečen­ju tvog oca. (Uzdahne)  Eto pute­vi nam se razd­va­ja­ju mila moja, ali veru­jem ne zadugo.  Zbil­ja, kako je tvoj gospodin otac? I ne pitah, jer sam te odmah zgra­bio i bacio u postelju, toliko sam te bio žel­jan. (Mil­i­ca se zakikoće)  Ima li kakvog napret­ka?  Zar baš nikog ne prepoznaje?

    Mil­i­ca: Branko, kad bi samo znao kako mi je tuga gle­dati ga takvog,  pom­račenog uma! Onakav čovek. Dika srp­skog nar­o­da s ove strane Save i Dunava!

    Branko: Znam mila moja da ti nije lako. Nikome  nije lako što je  tako veli­ki čovek  skren­uo pameću. Sećam se kao dete kako mu je pevano:  Oj, sokole vrli tiću, Sve­tozare  Miletiću!…  Mil­ice, šta mis­liš šta  bi Srp­st­vo kaza­lo da može da me vidi u kreve­tu sa ćerkom takvog  čove­ka, a?

    Mil­i­ca: Baš si ble­sav! (Kikot)  Mis­lim da bi svi poludeli, a moj jad­ni otac i da nekim čudom dođe k sebi,  pono­vo bi sišao s uma!  O, Branko moj, ja te lju­bim, ti si mi prvi i jedi­ni muškarac i molim te da ovo niko ne saz­na. Barem dok se ne ver­i­mo. A kad se ver­i­mo onda je to neš­to dru­go. Ver­iće­mo se je l’ da?

    Branko: Pa nar­avno. Samo znaš, moram da obav­im još neke poslove, tre­ba mi vre­me­na. Pa neće verid­ba pobeći, mila moja (lju­bi  je). Evo, sad me zove kralj Milan u Srbi­ju, hoće da mu budem šef Pres­biroa. Nisam ja bada­va dopis­nik Kel­niše caj­tun­ga, a? Zna kralj Milan  da smo  mi iz pre­ka pravi cvet Srpstva.

    Mil­i­ca (živah­no): E, pa fino, gledaj onda da se do tada barem ver­i­mo, a onda ni venčan­je nije daleko, zar ne, mili? Pa ti bi onda kad me oženiš preuzeo ure­đi­van­je ZASTAVE, otac ion­ako više to zbog bolesti ne može. Sad je met­n­uo moje ime tamo, ama ja ti  se baš ne razumem niš­ta u to.  A ne bi’ bila rada da onim nota­bilite­ti­ma dam  list kad već ne mogu da ga drugi­ma prodam.

    Branko (tobož zabrin­u­to): E, a  kako  ću Mil­ice ako postanem šef Pres­biroa  srpske vlade u Beogradu? Pak te onda neću moći ni žen­i­ti  niti ZASTAVU Miletiće­vu preuzeti!

    Mil­i­ca (pren­er­aženo): Ta šta to gov­oriš Branko?! Pa možeš ZASTAVU  i iz Beogra­da ure­đi­vati. A ja bih  s tobom mogla i u Beogradu i u Novom Sadu, a i na kraj sve­ta živeti!

    Branko: Pa svako­jako, mila moja, svako­jako ću gle­dati da i to nekako  reši­mo.   (Naglo  promen­jen­im tonom ali neiskreno, teatral­no)  Čujem da se po Novom Sadu divani da te je begenisao onaj bed­ni nov­inarčić Jaša Tomić. Da i tvoj brat Slavko a i otac  kad mu se um načas povrati, nema­ju niš­ta pro­tiv da se udaš za nje­ga. Kaži je l’ te već zaprosio?

    Mil­i­ca (odlučno):  Ja samo tebe volim. On čeka odgov­or moj, i brat i otac me ne sile da se udam za njega.

    Branko (šerets­ki): Pa? Kakav će biti tvoj odgovor?

    Mil­i­ca: Kad sam sto­bom ja na sve zab­o­rav­im. Ušao si u mene i  fiz­ič­ki  i duševno i ne mogu da te izbacim iz glave. Eto, je l’ si sad zado­vol­jan? (ČUJU SE OTKUCAJI ZIDNOG SATA).  Iju­uu, pa to je već podne. Moram  ići. Tata u dva ima ter­api­ju. (Lju­bi ga dugo i strasno, on joj uzvraća)  Zbo­gom mili i javi mi šta si ura­dio, piši mi ovde na Hotel Hun­garia Peš­ta, ostaću pored  oca  do kra­ja okto­bra. Ali samo da znaš — ako mi se do kra­ja okto­bra ne jav­iš  napisaću ti  najluđe pis­mo koja jed­na zaljublje­na devo­j­ka može svom momku pisati! (ČUJE SE OTVARANJE I ZATVARANJE VRATA)

    Branko (ironično, dvos­mis­leno): Zbo­gom, zbo­gom, Mil­ice, duga trepavice. (U sebi) E, lude devo­jke, umis­lila da hoću da je ženim!

                                                                         Sce­na četvrta

    MUZIKA KOJA NAS PRENOSI U KRALJEVINU SRBIJU U JESEN  1888. GODINE. BEOGRAD, DVOR)

    Kralj Milan:  Eto šta pišu srpske novine BRANIK u Novom Sadu!  Dok se mi ovde, dra­gi moj gospo­dine Geršiću, bori­mo za kon­ačno oslobođen­je i ujed­in­jen­je vascel­og srp­st­va oni se među­sob­no svađa­ju i pišu o ljubavn­im afera­ma  i škan­dal­i­ma. Ne zvao se ja Milan Obren­ović, ako ovo ne završi kakvom tragedi­jom. A tragedi­ja dra­gi moj gospo­dine Geršiću uvek počin­je komedijom!

    Giga Geršić (uz  osmeh):  U pravu ste Veličanst­vo. Sasvim u pravu. E, al’  taj škan­dal se mogao i očeki­vati nakon sve­ga što se tu izdešavalo!

    Kralj Milan (tobož ljubo­pitlji­vo): Ako se ne varam, vi ste gospo­dine Gigo, bili lični, sa Sve­tozarom Miletićem.  Vi najbol­je znate  nje­govu porod­icu. Pa je l’ moguće da mu je ćer­ka tak­va opas­ni­ca? Da piše tako škan­daloz­na pis­ma svom ljubavniku? E  baš me zan­i­ma kako će tu sramo­tu i udar na  čast svo­je supruge pod­neti  Miletićev zet,  radikal Jaša Tomić. Koga Pašić jako štu­je, voli i ceni. Pa kad tajno iz svo­je nove otadžbine Bugarske  otidne u Novi Sad  šta dru­go radi nego šuru­je sa Jašom. Zar on mis­li da ja ne znam  za to? (Pada u jarost).  Pa moji aus­tri­js­ki pri­jatelji su mi to odmah jav­ili. Aus­tri­ja ga nije uhap­si­la samo zato što meni trenut­no to nije u intere­su jer sad radim na novom ustavu i njime hoću da prim­ir­im radikale i to nji­ho­vo divl­jačko  nasil­je  koje su  vršili po celoj Srbi­ji. Odis­aj nar­o­d­ni! Ispeći živa čove­ka na ražn­ju, moj gospo­dine Gigo pa  to ne rade više ni divl­ja afrič­ka ple­me­na! I još to  nazi­vati odis­ajem nar­o­d­nim! Valj­da je sad ovaj ludi nar­od  kon­ačno shva­tio šta su  radikali čim im malo daš vlasti! Ali Savi Gru­jiću sam jas­no rekao:  vama  radikali­ma ću oprosi­ti­ti sve to gnus­no divl­jan­je i sil­na ubist­va koja ste po Srbi­ji prošle godine nekažn­jeno iz osvete činili.  Opraš­tam vam  u intere­su zeml­je. Ali ne i Pašiću! On se u Srbi­ju ne može vrati­ti sve dok se iskreno ne poka­je za pobunu tim­o­čku od pre pet god­i­na, pa ću tek onda kad se poka­je odluči­ti hoću li i nje­ga pomilo­vati.  (Posle kraće pauze, uzdahne)  E , moj gospo­dine Gigo,  u kakvoj zemlji  živi­mo! E, al ova afera sa Jaši­nom ženom, hm, baš sam znatižel­jan  šta će sad da odgov­ori  novosad­s­ka  radikals­ka ZASTAVA.

    Giga Geršić (oprezno): Veličanst­vo, ali Mil­i­ca je to pis­mo pisala još devo­jkom, tako da…

    Kralj Milan (preki­da ga): Da, ali samo šest nedel­ja pre uda­je za Jašu Tomića.  Devo­j­ka spa­va sa momkom, piše mu razblud­na pis­ma, a onda se šest nedel­ja kas­ni­je uda za dru­gog!  BRANIK  kaže da će pis­mo objav­i­ti u celosti i tako sasvim uništi­ti prečanske radikale. E, baš mi je mer­ak! Posluša­jte gospo­dine Gigo molim vas šta piše BRANIK:  „Što se tiče onog pis­ma od pre četiri godine, ceo svet zna da je napisano. A za ono dal­je, tre­ba g. Tomić da crveni,  da se pokri­je i da bude sre­tan ako MI o tome pis­mu jed­nako ćuti­mo, jer ako MI“ —  paz’te sad ovo gospo­dine Gigo! —  „ako MI bude­mo otvoreno gov­o­rili – neće se Tomiću znati ni tra­ga!“  Sva­ka im čast! (Dižući glas)  Znate šta gospo­dine Gigo, tre­ba tim radikali­ma već jed­nom doakati. Dižu bune, izigrava­ju nar­o­dne tri­bune i časne ljude, domaćine. Napred­n­jaci, lib­er­ali  i mi evrope­j­ci  im ne val­jamo. Pa molim vas lepo —  bojali su se železnce tobož  iskvar­iće nam omlad­inu!  A šta oni rade? Zar nije  tu sko­ro optužen  onaj  nji­hov Taušanović za državnu pron­everu? Kradu radikals­ki prvaci itekako!  A eto nji­hove žene i kćeri se vaćare sa pro­tu­va­ma. (Pauza. Milan spuš­ta ton.) Šta mis­lite gospo­dine Gigo, hoće li BRANIK  objav­i­ti to pis­mo? Ala bi to naseki­ralo i ove naše radikale u Srbi­ji! Mogu da zamis­lim onog uobraženog Pašića kako tamo u Bugarskoj grize onu svo­ju četku od brade! (Smeh)

    Giga Geršić (sme­je se): Sasvim, sasvim ste u pravu Veličanst­vo.  Zamis­lite Pašića kako trl­ja bradu i zamuck­u­je kad ga Bugari zap­i­ta­ju da l’ i druge žene i verenice srp­skih radikala ima­ju nameru slične stvari čini­ti i javnome moralu se narugati.

    Giga Geršić (uoz­bilji se): Samo, Veličanst­vo, bojim se da do toga ipak neće doći. Ako je istinit i samo delić ono­ga što se po Novom Sadu  i prečan­skim  varoši­ma priča, ni BRANIK  ni bilo ko dru­gi to pis­mo NE SME objaviti!

    Kralj Milan: Ne sme? A zašto?

    Giga Geršić: Veličanst­vo, Vi  vrlo dobro znate da pis­ma takve kom­pro­mi­tantne sadržine koja u sebi nose obelež­ja skarednog,  iz obzi­ra moralne pris­to­jnos­ti teško mogu biti pub­liko­vana u javnos­ti. Pak  još k tome napisano od strane jedne devo­jke, koja je samo par nedel­ja doc­ni­je posta­la  supru­ga vođe srp­skih radikala u Ugarskoj! Ne, ne, lib­er­al­ni BRANIK  ma koliko mrzeo radikale, neće se usu­di­ti da to pis­mo objavi!

    Kralj Milan: Ali gospo­dine Gigo zabo­ga, pa sadržaj tog pis­ma možete čuti od svake novosadske, som­borske ili panče­vačke pil­jarice. Isti­na, niko pis­mo nije video, ali za pret­postavi­ti je šta je u nje­mu mog­lo pisati … Ta svud po Ugarskoj se raznose prepisi  tog pisma.

    Giga Geršić: Kako god, jed­no je ola­ja­van­je čarši­jsko i ženske trač par­ti­je, a sasvim dru­go je objav­i­ti orig­i­nal­no pis­mo takvo­ga sadržaja.

    Kralj Milan: Nada­j­mo se da će biti tako, ali sa tom izvikanom „slo­bodom štampe“… nije se šaliti.

     

     

    Sce­na peta

     

    REDAKCIJA BRANIKA. UREDNIK MIŠA DIMITRIJEVIĆ I SARADNIK U NOVINAMA  NIKOLA JOKSIMOVIĆ. U POZADINI SE ČUJE ROTACIONA MAŠINA IZ ŠTAMPARIJE

    Miša Dim­itri­je­vić: Takooo. Novi broj se štam­pa. Friš­ka senzacija!

    Niko­la Jok­si­mović: Dobru ćemo poparu sku­vati radikali­ma! Od ovo­ga se neće brzo opo­rav­i­ti. Pa kako gospo­dine Mišo dođoste do tog pisamceta?

    Miša Dim­itri­je­vić: Ovo je tek nagov­eš­taj, dra­gi moj Jok­si­moviću. Još pis­mo neće­mo objavlji­vati ali ga čuvam na sig­urnom.  Eh, kako? Gospođa Tomić bila u ljubavnoj vezi sa Brankom Petro­vićem zvan­im  „Šan­dor“, znate ga svakako, bio je i preko, u Srbi­ji,  radio je u  nji­hovom Presbirou.

    Niko­la Jok­si­mović: Pra­va lisica!

    Miša Dim­itri­je­vić: Vrlo je inteligen­tan, obra­zo­van, gov­ori strane  jezike. Ali…  kad su žene i devo­jke u pitan­ju, kao lep­tir je – leti s cve­ta na cvet. I to nije ono  naj­gore, već  što je nepošten, što je obič­na vucibatina.

    Niko­la Jok­si­mović: O, to je poz­na­to! Znate li vi gospo­dine Dim­itri­je­viću  da je taj „Šan­dor“  pre tri  godine u  Smed­ere­vu  zaveo ženu jednog trgov­ca, pa posle pod pret­njom bati­na pobe­gao glavom bez obzi­ra? Mogu se kla­di­ti da vam je upra­vo „Šan­dor“ dostavio to kom­pro­mi­tu­juće  pis­mo. Koliko ste ga platili?

    Miša Dim­itri­je­vić: A ne!  Dra­gi  gospo­dine Niko­la, vi pot­cen­ju­jete tu vucibat­inu. Ipak je on švaler od rep­utaci­je. Evo kako sam dobio pis­mo: „Šan­dor“ je u  Bečk­ereku  zaveo i ženu advoka­ta  Miloša Đorđe­vića. Pobe­gao s njom i njezi­no dvo­je dece u Beč, napravio joj dete, a posle je sa decom ostavio na uli­ci. I jad­ni pos­raml­jeni gospodin  Đorđe­vić šta je mogao nego da svo­ju nev­er­nicu sa  dvo­je dece i kopile­tom pri­mi nazad.  A „Šan­dor“  je spasava­jući se od gne­va  muža, da, da,  baš onog  muža iz Smed­ere­va koga ste pomenuli mal­očas, zab­o­ravio paketić sa bro­jn­im naparfimisan­im pis­mi­ma. I eto, jed­no od tih  pis­ma­ma je i pis­mo Mil­ice Miletić danas udate Tomić. Pre­vareni muž iz Smed­ere­va je sva ta pis­ma ustu­pio advokatu Đorđeviću!

    Niko­la Jok­si­mović (kroz smeh) : Divan primer sol­i­darnos­ti dvo­jice rogon­ja! I Đorđe­vić ga je predao Vama, to jest nama liberalima?

    Miša Dim­itri­je­vić  (sme­je se): Tako je, osve­ta je slatka.

    Niko­la Jok­si­mović: Čujem da je ta bitan­ga sada u Kel­nu, opet piše za Kel­niše caj­tung  i razvi­ja neki posao, neko pre­duzeti­je. Ali  ako mu poli­ci­ja i zakoni ne doaka­ju, žene će mu doći glave,  nema sum­n­je.  A baš mi je žao starog  Miletića. Nije zaslužio sud­bu koja ga je tako suro­vo pogodila.

    Miša Dim­itri­je­vić: Svi smo mi iz Miletićevog šin­jela proizašli.

    Niko­la Jok­si­mović: Šta mis­lite kako će  ZASTAVA  reago­vati i tu bruku sa svo­ga šefa sprati?

    Miša Dim­itri­je­vić: U svakom sluča­ju, Vama se mogu pover­i­ti, ja onak­vo pis­mo ne bih smeo pub­liko­vati. Ni  sluča­jno! Ipak ćemo ga povre­meno „pod­gre­vati“ i preti­ti njime, držaće­mo Jaši pri­ti­sak… Videće­mo dokle.

    MUZIKA

                                                                      Sce­na šesta 

     JAUZNA KOD GOSPOĐE DIMITRIJEVIĆ. ČUJE SE TIHO KLAVIR: „ŠTO SE BORE MISLI MOJE“. ČAVRLJANJE ŽENSKOG DRUŠTVA.

    Gospođa Dim­i­ti­je­vić:  Izvol’te drage moje,  služite se.  Uz belu kafu pasir­aće  i kit­nikez,  baš je dobro uku­van!   Ah, moja Ilon­ka  pravi je majs­tor  za kitnikez.

    Gospođa Birg­er­ma­jer:  Mein Gott  frau Dim­itri­je­vić, da nije danas kakav praznik ili da ne slavite što­god? Otkud i kit­nikez!? Ta zar ovo nije obič­na jauz­na?  Il’ nas još kakav iber­ašung  čeka kod vas?

     Gospođa Dim­itri­je­vić (znača­jno):  Nije praznik, gospođo Birg­er­ma­jer,  a i ne slav­i­mo niš­ta. Samo želim da pro­bate  moj kit­nikez. Ali u pravu ste kad velite da vas čeka iber­ašung! I to iber­ašung prvo­ga reda!

    Gospođa Petron­i­je­vić (jed­va skri­va­jući  radost):   Bože, tako sam radoz­nala. Zdra­vo vole­mo izne­nađen­ja, zar ne gospođo Birgermajer?

    Gospođa Birg­er­ma­jer: I ja sam baš naj­girig! Frau Dim­itri­je­vić, tako vam Boga nemo­jte nas muči­ti, već kažite o čemu je reč, mada ja već iz vašeg pogle­da kan­da podozrevam…

    Gospođa Petron­i­je­vić (ustrep­ta­lo): Ju, a da nije ono… to jest pis­mo.… znate već… škan­dal oko gospođe Tomićeve? (Pljesne ruka­ma)

    Gospođa Dim­itri­je­vić: Slatke moje, vi znate da ja nikad ne bih vlastit­om voljom to pis­mo koje u pose­du drži moj muž… htela sam kaza­ti list BRANIK… mogla dati na čitan­je bilo kome da već  u samom ured­ništvu nije čitan­je dozvol­jeno  onome koga ono intere­sira…  Eto baš juče svra­tio je u ured­ništ­vo i onaj gospodin  Jok­si­mović pa  i on je nakon čitan­ja kazao  kako  je sadrži­na nje­go­va  zdra­vo bezo­braz­na i gadna!

    Gospođa Petron­i­je­vić (tobož nemarno):  Pa ja u to niš­ta ne veru­jem što on kaže!

    Gospođa Birg­er­ma­jer (sme­je se): Ne veru­jete? Ju, gnedi­ge, a zašto?

    Gospođa Petron­i­je­vić:  Pa ja… ovaj… ne znam…  Gospođo Dim­itri­je­vić, zar je to pis­mo baš tako gad­no i odurno?

    Gospođa Birg­er­ma­jer (uskače): Ta  zar ga vi frau Petron­i­je­vić niste već čitali u kakvom prepisu?

    Gospođa Petron­i­je­vić (zbun­jeno):  Ja… ne… nisam čita­la, ne pris­to­ji se čas­noj i uda­toj ženi takvog pis­ma i takvih gad­nih stvari čitati…

    Gospođa Birg­er­ma­jer:  Ja  jesam čita­la priz­na­jem,  iako kako rekoste to ne pril­iči jed­noj moral­noj i poštenoj ženi, al’ šta mogu, gorela sam od radoznalosti.

    Gospođa Petron­i­je­vić:  Da, sum­n­je nema nikakve, Mil­i­ca Tomiće­va je ovim pis­mom osramoti­la naše žen­skin­je i naš srp­s­ki rod.

    Gospođa Birg­er­ma­jer : E, eto ti sad! Otkud vi to, gnedi­ge, znate kad kažete da nijedan prepis toga pis­ma u ruka­ma niste imali, a nek­moli čitali?

    Gospođa Petron­i­je­vić (zbun­jeno): Paa… nisam…  ali  slušala sam od drugih. (Zabašu­ru­je)  A eto baš danas kad nam gospođa Dim­itri­je­vić tako ljubezno nudi orig­i­nal toga pis­ma, baš bi ga rado u vašem društvu pročitala!

    Gospođa Dim­itri­je­vić:  Kol’ko je ovaj orig­i­nal  pun gadosti i to od jedne devo­jke, od ćerke tako velikog čove­ka, gov­ori i fakat da je pre samo dva mese­ca Jaša Tomić zbog tog pis­ma poz­vao moga supru­ga Mišu na dvoboj!

    Gospođa Petron­i­je­vić : Ju slat­ka, pa zar na dvoboj?

    Gospođa Dim­itri­je­vić (znača­jno): Da,da,  na pravi prav­cati dvoboj. Možete li da zamis­lite tu drskost. Jaša je  kan­da zab­o­ravio u kojem vre­menu živi­mo, da nis­mo u sred­njem veku pa da mače­vi­ma stvari rešava­mo  nego u hil­jadu osam­sto devedese­toj godini!

    Gospođa Birg­er­ma­jer: Mein Gott, pa taj Jaša  je sasvim poludeo!

    Gospođa Petron­i­je­vić (sme­je se): Mogu da zamis­lim  sel­jač­ki nez­grapnog  gospodin Jašu  s rumenim obraz­i­ma u onom nje­gov­om izanđalom grud­n­jaku kako zamahu­je mačem izigrava­jući fran­cuskog viteza! Ha, ha, ha!

    Gospođa Birg­er­ma­jer : Ta oni bi, frau Petron­i­je­vić,  revol­vere imali, ne mačeve! (Kroz smeh)  Al’ kakvi su obo­ji­ca strel­ci  pre bi kan­da stradali nji­ni sekun­dan­ti neg’ koji od njih dvo­jice,  ha, ha, ha!

    SVE TRI GOSPOĐE SE CEREKAJU

    Gospođa Dim­itri­je­vić (vese­lo i tri­jum­fal­no): Moje dame, nakon badem torte sle­du­je obećano izne­nađen­je ove jauzne: čitan­je škan­dal-pis­ma. (ŠUŠTANJE LISTOVA, ISKAŠLJAVANJE.)

    Gospođa Dim­itri­je­vić: „Dra­gi moj Šan­dore, moj …“ (REČI SE GUBE U MUZIČKOM INTERMECU POMEŠANOM SA KIKOTOM, UZVICIMA IŠČUĐAVANJA I NEISKRENOG „MORALNOG ŠOKIRANJA“.)

                                                              Sce­na sedma

                                     KAFANA. ORKESTAR SVIRA NEKI BEČKI VALCER.

    Pukovnik Ester­hazy (lista novine): Bože, Bože, sve moguće nar­o­d­nos­ti traže  nekak­va svo­ja „pra­va“ u Monarhi­ji! Svi­ma sve malo.

    Baron von Kin­sky: Pukovniče  Ester­hazy, setite se da je ipak mađars­ki  nacional­izam bio najsil­ni­ji i da je on izde­jstvo­vao nagod­bu iz šezde­set sedme godine. Ne zab­o­ravite to!

    Pukovnik Ester­hazy:  Ako mis­lite, barone, da sam se ja ma i za trenu­tak sol­i­darisao sa mađarskim par­ti­jaši­ma i vele­posed­nici­ma – grd­no se varate! A – ne! Nika­da! Ali sad, razume se, šta je tu je – imamo Dvo­jnu monarhi­ju i čitav kolo­plet raznih autonomija.

    Baron von Kin­sky: Česi, Hrvati, Slo­vaci… kon­ačno Srbi… svi ti „mali nar­o­di“ ima­ju svo­je zahteve. Ali evo se Srbi zabav­iše o svom jadu. Stvarno, nije mi jas­no kako su se podelili na radikale i lib­erale? Zar svi nisu bili kod onog Miletića?

    Pukovnik Ester­hazy: Da, bili su kod tog luda­ka što je i for­mal­no završio u domu za sumanute. Pa pre pet god­i­na kada je Miletić boravio na lečen­ju i kada se vide­lo da je što se poli­tike tiče gotov, jed­na gru­pa real­is­tični­jih poli­tičara donela je novi pro­gram u Kikin­di gde su stali na stanovište da prek­inu zaoš­tra­van­ja sa Kral­jevi­nom Ugarskom i sa Mađari­ma, da priz­na­ju real­no stan­je i da ne huška­ju više svo­ju nar­o­d­nost  pro­tiv većin­skog  i državotvornog nar­o­da. I eto, odmah ih furi­je radikalske sa Jašom Tomićem  na čelu napadoše da su izdajnici…

    Baron von Kin­sky: Ah da,  to su „nota­biliteti“.

    Pukovnik Ester­hazy: Da, tako je, „nota­biliteti“. Te oni stvoriše  novu  stranku  sa Polit­om Desančićem i Mišom Dim­itri­je­vićem proz­vanu  „lib­er­al­na“. Dok je par­ti­js­ki list ZASTAVU pri­gra­bi­la stru­ja Jaše Tomića ver­na starom nacional­is­tičkom pro­gra­mu mržn­je pre­ma Mađari­ma. Te tako do danas evo i u novoj 1890. godi­ni Dim­itri­je­vićev  lib­er­al­ni BRANIK iz bro­ja u broj insinuira i preti tim ljubavn­im  pis­mom…  Možete mis­li­ti barone, pis­mo napisano pre pet god­i­na, a BRANIK bi tek sad da ga pub­liku­je!  Ali to još uvek ne čini!

    Baron von Kin­sky: Godine prođoše, a ne sme­ju  da ga objave?! Dok se  po novosad­skim pija­ca­ma  pro­da­je ispod ruke nje­gov tobožn­ji prepis. I sva­ki je dru­gači­ji!  (ZACEREKAJU SU OBOJICA) Mami­para za budale!!!  Kel­ner, molim vas  još po jed­no vino!

                                                                                   Sce­na osma

    PERON ŽELEZNIČKE STANICE U NOVOM SADU. ŠIŠTANJE PARNE LOKOMOTIVE, PIŠTALJKA OTPRAVNIKA VOZOVA, ŽAGOR PUTNIKA.

    Miša Dim­itri­je­vić: E, baš će mi  ovaj praznični predah dobro doći.  Radu­jem se što ću se odmori­ti od sil­nih obaveza u redak­ci­ji. Ta  Božiću se zato i radujemo!

    Gospođa Dim­itri­je­vić: Toliko mi  je zima, a voza još nema.

    Miša Dim­itri­je­vić (nežno): Ta  ženo moja, ne budi nestr­plji­va, znam da se radu­ješ da što pre vidiš tvo­je u Sen­ti, ne boj se, voz će ubrzo.

    Niko­la Jok­si­mović (sme­je se):  Gospo’n Mišo,  vi idete, ta  zar vas nije žao što nećete svo­jim oči­ma gle­dati kako od besa zelene i od muke puca­ju oni iz  ZASTAVE  dok čita­ju vaš najnovi­ji uvod­nik? Pa su,  da oprosti milosti­va, pustili u gaće od stra­ha da ćemo objav­i­ti pismo!

    Miša Dim­itri­je­vić (sme­je se):  Neka, neka, Jok­si­moviću, ne moram ja da vidim. Vi ćete vide­ti i sve mi potanko istolko­vati. E, baš da vidi­mo šta će sad da uči­ni onaj lupež Jaša! Prit­er­an je uz duvar, bitan­ga jed­na radikals­ka! Sko­ro će pet god­i­na od onog pis­ma nje­gove žene! Tem­pi­rana bomba!

    Niko­la Jok­si­mović: Samo još da upal­imo fitilj…

    Izne­na­da se pojavlju­je Jaša Tomić (Čuju se uzvi­ci: Evo Jaše, pazi pazi…)

    Jaša Tomić: Evo ti nož u srce, bitango!!

    Miša Dim­itri­je­vić (jekne):  Udario me  bandit!

    VRIŠTANJE , OPŠTA KONFUZIJA, ZAPOMAGANJE PRISUTNIH NA PERONU

    Jok­si­mović: Lekara, lekara! Brzo po doktora!!!

    Gospođa Dim­itri­je­vić: Mišo,  moj  Mišo… (plače, rida): Ubio je mog Mišu!!

                                                                       Sce­na deveta

                                                          SUDNICA. SUĐENJE

    Predsed­nik suda Lob­ma­jer (udara drven­im ček­ićem):  Pis­mo gospođe Mil­ice Tomić, devo­jač­ki Miletić, na zahtev tužio­ca  biće  proči­tano u  sudnici.

    Gra­ja, uzvi­ci odobra­van­ja ali i zviž­duci negodovan­ja iz publike

    Predsed­nik suda Lob­ma­jer: Molim za red! Mir u sud­ni­ci! (LUPA ČEKIĆEM, ZVONI. PUBLIKA SE UMIRI) Imate reč, kole­ga zas­tup­niče odbrane.

    Advokat  Višon­taj: Slavni sude, nema niti jednog razlo­ga da se to pis­mo ovde čita. Ovde se ne sudi gospođi Tomić, ne sudi se za pisan­je ljubavnog ili ne znam kakvog pis­ma, nego se sudi jed­nom čoveku koji je braneći svo­ju porodičnu čast pote­gao u jarosti a ne u nameri nož na dru­gog čove­ka. Taj dru­gi čovek, uz dužno poš­to­van­je pre­ma mrtvi­ma, bio je inadži­ja koji je sko­ro pet god­i­na iz bro­ja u broj svo­jih nov­ina pre­tio ovde optuženom da će objav­i­ti pis­mo nje­gove žene i tako ga moral­no raskrinkati. Poko­jni Miša Dim­itri­je­vić je pre­tio tim pis­mom kao da ono sadrži bogz­na šta za suprugu optuženog. Optuženi nije znao niti mogao znati sadržinu toga pis­ma, ako je ono uopšte i pos­to­ja­lo, ali kao i sva­ki čovek od krvi i mesa morao je na neki način držati da objavlji­van­je tog pis­ma stvarnog ili lažnog, može naneti ljagu na čast nje­gove supruge. Zašti­ti­ti sebe i svo­ju suprugu od  pret­nji poko­jnog Dim­itri­je­vića bila je sve­ta dužnost glave porodice. Neko će moz­da kaza­ti: pa ako je tako, ako je to pis­mo i lažno onda je ono  praz­na puš­ka koja ne opalju­je, pa je se ne tre­ba bojati. Tačno, to pis­mo jeste praz­na puš­ka koja ne opalju­je, ali onaj  u koga je uper­e­na to ne zna ili ne mora znati,  on se instink­tivno brani, jer je u priro­di čovekovoj da se od puške bran­i­ti mora. Dak­le, nikak­vo pis­mo ne tre­ba ovde čitati, nego po naše­mu  mišl­jen­ju tre­ba sagle­dati motive ubi­jenog i motive mog bran­jeni­ka. Stavi­ti  ta dva opreč­na moti­va na  ter­az­i­je  bogin­je Jus­ti­ci­je i ocen­ji­vati ih pa na osnovu toga doneti prav­ičnu pre­sudu zadatak je ovog  Slavnog sud­benog sto­la. Mi, Slavni sude, mis­limo da će pre­vagnu­ti tas na stranu našeg bran­jeni­ka i  da će ga sud ili sasvim oslo­bod­i­ti kriv­ice ili mu dodeli­ti blagu kaznu jer on nije krvoločni ubi­ca, već čovek koji je samo branio svo­je porodično gnezdo.

    Predsed­nik suda Lob­ma­jer: Hvala kole­ga na iscrp­nom objašn­jenu. Tužioče, vidim da ste se i Vi jav­ili za reč. Izvolite.

    Državni tuži­lac: Mi, Slavni sude, osta­je­mo pri odlu­ci da se pis­mo javno proči­ta u sud­ni­ci. Evo već punih pet god­i­na u javnos­ti se gov­ori o tom famoznom pis­mu. Svi ima­ju neke svo­je pred­stave šta u nje­mu piše. Peš­tan­s­ki „Lojd“  iz pera svog dopis­ni­ka je svo­jevre­meno pisao kako su u pis­mu opisane takve skared­nos­ti  kakve nisu viđeni ne ni  u spisi­ma Pje­tra Areti­na… Ja nar­avno ne tvrdim da je to baš tako, svakako da ima tog novin­skog preterivan­ja.  S druge strane  ima i onih koji sum­n­ja­ju da pis­mo uopšte postoji…

    Predsed­nik suda Lob­ma­jer  (preki­da ga) : Pa nar­avno da pos­to­ji, vidite da ga držim u ruci gospo­dine državni tužioče!

    Državni tuži­lac: Opros­tite molim,  Slavni sude! Nisam ni sum­n­jao, ali upra­vo sto­ga što se bran­itelj optuženog,  moj cen­jeni kole­ga Višon­taj, opire nje­gov­om čitan­ju, kola­ju razne priče o tom pis­mu,  a kolaće i nadal­je ako ono ne bude proči­tano. Tome se mora i tre­ba sta­ti na put i pis­mo tre­ba sad i ovde javno proči­tati. Jer kod čitan­ja toga pis­ma nas ne zan­i­ma­ju  erotske žud­nje i ras­pal­jene strasti te  mlade žene ma kakvim reči­ma, moral­nim ili nemoral­nim, bile iskazane. Mi ćemo preko njih pravnič­ki hlad­no preći. Ne žudi­mo dak­le da saz­namo pikan­ter­i­je. Nas jedi­no  intere­su­je čin­jeni­ca da je zbog tog pis­ma ubi­jen jedan sasvim nevin čovek.  A ubi­jen je ne zato što je ubi­ca proči­tao  pis­mo svo­je žene upućeno dru­gom muškar­cu, nego zato što ga nije proči­tao! Uto­liko je nje­gov greh veći, a kriv­i­ca teža. Da je bio uzbuđen i uzne­miren  onim što nje­go­va cen­je­na supru­ga piše u tom pis­mu, mi bis­mo donek­le razumeli nje­gov bes i srdžbu, iako nar­avno to ne može biti razlog da neko­ga ubi­je.  Ali on je na sam pomen da tak­vo pis­mo pos­to­ji, rešio da ubi­je ono­ga ko preti da će ga mož­da objav­i­ti, pazite, mož­da, a ne sig­urno objav­i­ti, i to da ubi­je ne dak­le u afek­tu, nego s planom, s pre­du­mišl­ja­jem. I zato ćemo mi traži­ti najveću moguću kaznu za optuženoga. Molim dak­le Slavni sud da donese odluku da se pis­mo ima javno pročitati!

    Predsed­nik suda Lob­ma­jer:  Hvala vam tužioče… Tročlano kriv­ično veće  jedno­glas­no je  odluči­lo  da se pis­mo ima proči­tati. (GRAJA U SUDNICI)  Ali kako ovo pis­mo baca tam­nu senku na ime nekadašn­je gospođice Miletić, a sadašn­je gospođe Tomić, to će ono biti proči­tano bez pris­ust­va javnos­ti. (POJAČANA GRAJA IZ PUBLIKE)  Dak­le, isključu­jem javnost i molim pub­liku da napusti sud­nicu! (ZVONI DUGO I UPORNO DOK PUBLIKA NAPUŠTA SUDNICU. NASTAJE MUKLA TIŠINA)

    Predsed­nik suda Lob­ma­jer: (iskašl­ja­va se)  Dak­le, pris­tu­pamo izvođen­ju dokaza: Ja ću proči­tati inkri­m­in­isano pisamo zave­de­no u sudske spise pod numerom 272… „Moj naj­draži Šan­dore, tvo­ja te…“ (REČI SE IZGUBE U VRTOGLAVOJ, BUČNOJ MUZICI)

                                                                 Sce­na dese­ta i poslednja 

                                         NOVI SAD,  KAFANA “KOD CARICE  JELISAVETE”

    ZVUCI KAFANE. SPOLJA DOPIRE NEJASNA VIKA OČITO PIJANOG ČOVEKA. ON OTVARA VRATA KAFANE I UPADA UNUTRA.

    Pijanac: Tu li si kur­vo uzda­jnič­ka! Doš’o si u naš Novi Sad! Madžarone  prokleti! Izdao si sve što je srp­sko, Jašu ste vi lib­er­ali, na robi­ju oter­ali! ‘Oćete Jevropu! Jebala vas Jevropa! Ja ću vam ovim mojim ruka­ma sudi­ti, zapamtite to! Dok Jaša nevin na robi­ji trune vi u BRANIKU   kujete planove kako ćete Srp­stvu doakati, kako ćete u Jevropu s Madžari­ma… Pa idite s nji­ma,  al’ nas tamo povesti nećete! A ti Zma­je! Šta ćeš ti naš vrli pes­niče sa ovim ovde Kas­apinovićem,  ovim nota… nota… lebi… bi.. tetom…, tebi je mesto sa nama, ti si Srbin, il’ si to bar dosad bio!

    Glas kafedži­je: Ajde  marš napol­je, pijan­duro! Vucibati­no! Zar u kafani “Kod carice Jelisavete” da  prav­iš nered!! Zar nemaš obzi­ra pre­ma imenu naše presve­tle carice?  Marš napol­je, bitan­go jed­na!!!  (GLASOVI GOSTIJU, VIKA PIJANCA KOJI NAJPOSLE IZLAZI).

    Jovan Jovanović Zmaj (uzdahne): Eh, eto vidite gospo­dine Kas­apinoviću kakav je naš svet. Sad su napali vas, al’ veru­jte da napada­ju i mene i neću se uopšte izne­na­di­ti ako se to već sutra možebit dogo­di! Mi Srbi, taki smo: nemamo str­pljen­ja, nemamo razumevan­ja ni za sebe ni za druge, neg’ šta nau­mi­mo makar to i pogrešno bilo,  to moramo odmah da ost­va­ri­mo  pa neka koš­ta šta koš­ta! Nek’ koš­ta i same naše propasti!  Makar nam to čin­jen­je i veća zla done­lo,  mi se ina­ti­mo! Taki smo, na našu  nes­reću, moj dok­tore Kas­apinoviću! Lib­erale napada­ju da su krivi  za Jašinu tragedi­ju, a mene moj stari drug lib­er­al Polit Desančić  napa­da da sam uz Jašu i da lib­erale napadam.  Al’ ono što je najs­ramini­je u nje­gov­im optužba­ma , jeste kako ja tobože  prav­dam ubist­vo Miši­no!  (Duboko uzdahne)  Pa ako je iko­ga smrt nez­ab­o­ravl­jenog Miše Dim­itri­je­vića  porazi­la — mene je, i mene će tuga za njim prati­ti cel­og živ­ota.  Ta meni je ta tucin­dan­s­ka nes­reća tako sveža rana na srcu i na duši kao da se juče dogodi­la! Al’ već  kao lečnik morao sam se naviknu­ti da ni u momen­ti­ma kakve nes­reće ne gubim prisut­nost duha, već da odmah pomišl­jam šta radi­ti da ne bude od zla gore. Odmah prvi dan nakon užasnog tog ubist­va, poručio sam kud sam mis­lio da poruči­ti tre­ba, da pored plača i jau­ka ne zab­o­rave obuz­dati strast koja u takvim pri­lika­ma ume bez­granično da se otme. Moj savet se nažalost nije prim­io, štaviše dao je povo­da  da se strasti i na mene okome.

    Svetislav Kas­apinović (s razumevan­jem): Znam dra­gi Zmaj Jovo, znam, proči­tao sam nedavno  ružan tekst u BRANIKU  kako vi navod­no bran­ite Jašu i podrža­vate  dep­utaci­ju srp­skih žena koja je  čak u Peš­tu kod ugarskog min­is­tra pravde  Silađi­ja išla, moleći za  puš­tan­je iz zatvo­ra Jaše Tomića.

    Jovan Jovanović Zmaj: Ta  to vam je gospo­dine Kas­apinoviću bio čitav jedan mali žen­s­ki pokret. Te časne Srp­kin­je su sma­trale da je Jaša time samo branio žen­sku čast, pa se zato one kao žene zalažu za nje­go­vo puš­tan­je na slobodu.

    Svetislav Kas­apinović: Da, da, čitao sam i sećam se da  je tu dep­utaci­ju pred­vodi­la gospođa Amal­i­ja Stratimirović.

    Jovan Jovanović Zmaj:  Jeste, ona.  Pošte­na i hrabra žena, iz fine famil­i­je,  sinovi­ca vovode Šupljik­ca, udo­va našeg dičnog Radi­vo­ja Stra­timirovića potom­ka čuvenih  Stra­timirovića koji su plem­st­vo dobili još pre jednog veka, a iz te famil­i­je je bio i mit­ro­pol­it Stra­timirović. Radi­voj je bio veli­ki pri­jatelj moga  oca.  Umro je rano, pre sko­ro trideset god­i­na, a gospođa Amal­i­ja, još čuva uspomenu na svog muža. Pošte­na i moral­na žena u svakom pogle­du.  Njene pobude su bile ple­menite. Pa iako taj pokušaj nije uro­dio plodom, ja sam te žene u tome nji­nom nau­mu podržao, sma­tra­jući da ako već naš dra­gi Miša trune u zemlji, ne mora  jedan živi čovek da trune na robi­ji… Moje pobude su bile čovečanske, a ne stranačke kako je “Branik” to bio prikazao.

    Svetislav Kas­apinović:  Apso­lut­no vas razumem. I ja mis­lim tako. Jer ako već imamo jed­no zlo, zar nam je u intere­su,  i kao ljudi­ma i kao nar­o­du,  da to zlo bude još veće.

    Jovan Jovanović Zmaj: Ta nit’ mi kao nar­od, a bogme ni inteligen­ci­ja naša,  kan­da ne umemo razd­vo­ji­ti važno od nevažnog, glavno od sporednog,  evo već neko­liko god­i­na  taj raz­dor među nama Srbima ugarskim,  zbog jednog ljubavnog pis­ma  tra­je! Desi­lo se zbog tog pis­ma i afere oko nje­ga  i ono naj­gore: smrt jednog čove­ka i tragedi­ja i samog ubice nje­gov­og! A svađe među nar­o­dom umesto da se smire i prestanu zbog opšte nes­reće naše, posta­doše još jače,  a  jaz još dublji.  Ja držim da je Jaša Tomić čast porodice svo­je mogao i drukče oprati, pa de ne bude ni gro­ba ni roba, a mož­da je i on sad dok robi­ja i sam došao do istog uverenja.

    Svetislav Kas­apinović: Strast ga beše obuzela. Strašno je kad kakvu osobu strasti obuz­mu  do mere da se ne zna uzdržati, a još strašni­je je kad strasti obuz­mu ceo nar­od i inteligen­ci­ju nje­govu. Onda je put do krvo­pro­lića i opšte propasti  vrlo kratak! Ja se samo bojim, a ovaj primer nam to belo­dano pokazu­je,  da mi kao nar­od nis­mo zre­li da na sebe  prim­i­mo sve iza­zove koje novo vreme  pred nas postavl­ja! Pogleda­jte samo našu braću  tamo s one strane Duna­va i Save, u Srbi­ji!  Plju­ju i po mladom kralju Alek­san­dru  i po Milanu što ih u Evropu, a ne u Rusi­ju vode! Zovu ih aus­tro­fil­i­ma! Pre samo tri-četiri godine čim su se vlasti dokopali, tamošn­ji radikali su žar­ili i palili po seli­ma srbi­jan­skim, ubi­jali, pljačakali i žive ljude pekli,  samo zato što neće s nji­ma, nego s Garašani­novim  napred­n­jaci­ma,  pa su te svo­je zločine bez ikak­va sti­da  nazi­vali “velikim odis­ajem narodnim”!

    Jovan Jovanović Zmaj (potre­seno):  I tu sramo­tu našu srp­sku i taj “odis­aj” sam propa­tio i pre­plakao kao istin­s­ki rodoljub  odavde iz Ugarske. Zar mi je kao Srbinu i patri­oti lako bilo čitati “Pesti nap­lo” i “Mag­yar Hirlap”  koji su o tome bom­bastično i sa zlu­radošću izveš­tavali! Ja sam prošle godine u Srbi­ji probavio celu god­inu gde sam u nji­nom Nar­o­d­nom pozoriš­tu radio, i tamo se  iz prve ruke se o sve­mu tome i sam izves­tio. Hteli su da ubi­ju i samog Miluti­na Garašan­i­na! Došli mu pred kuću pa se siro­ma’ morao revolverom bran­i­ti i iz svo­je kuće bežati! U sred Beogra­da! Tražili su  glave napred­n­jačke! O, Bože! Pa zar da na zločin­i­ma gradi­mo budućnost našu? Zar na tom i takvom temelju da gradi­mo i uzdiže­mo  sreću nar­o­d­nu?  Zar se samo ubistvi­ma  poli­tičkim mogu reša­vati  stvari međ’ nama Srbima?

    Svetislav Kas­apinović: Prim­i­tivizam moj Zmaj Jovo! Umesto da prim­i­tiv­ci i ogo­varači ‚kako je to u nor­malnog sve­ta, služe za podsmeh kao oličen­je prostašt­va, kod nas Srba  biva obr­nu­to, prostašt­vo se kod nas uzi­ma za vrlinu! Mera neukusa koju  su čak i naši inteligen­ti pokaza­li u sluča­ju ovog zlos­retnog, kobnog pis­ma Mil­ice Tomićeve,  pre­vrše­na je.

    Jovan Jovanović Zmaj: I dovela do strašne tragedije…

    Svetislav Kas­apinović (razočara­no):  Znate Zmaj Jovo, kad sam sa Nikom Mak­si­movićem i drugim viđeni­jim prvaci­ma Srpske nar­o­dne slo­bo­dumne stranke pre sko­ro deset god­i­na pravio Kikind­s­ki pro­gram, a sve u želji da učmalost stranke i cel­og našeg nar­o­da prekinemo i entuz­i­jastičnost povra­ti­mo,  nisam ni slu­tio u šta se upuš­tam i koliko je teško u nar­o­du srp­skom ma kakve reforme izvrši­ti. Što god pokušaš, odmah te optuže da si izda­ji­ca  intere­sa nar­o­d­nih.  Ovaj napad na mene  večeras  je samo  ružan odjek ono­ga što se zbi­lo pre deset god­i­na, još dakle1884. godine,  kad smo promene poli­tike naše srpske iskali. Pratili ste u to vreme svakako,  kako su  nota­bilitete  tada strašno  napadali gov­oreći da smo madža­roni (baš kao što je i večeras ovaj pijani nes­ret­nik gov­o­rio!)  da smo celo Srp­st­vo tim našim novim poli­tičkim pro­gramom izdali, tvrdili su kako nema i ne može biti spo­razu­ma sa Mađari­ma…  Pa su meni zamer­ili i to što sam u mojoj adresi na Kikind­skom zboru Ruse u usta uzi­mao i tvr­dio da smo zbog njinog mešan­ja u balka­nske poslove Bosnu izgu­bili. A ja tako što­god nisam kazao. To su oni skroz  izvr­nuli. Kazao sam samo da je rusko mešan­je i nji­na inter­ven­ci­ja 1877. koja je Srbi­ji tada išla u prilog, iza­z­vala drugu silu da isto tako inter­veniše i posle na Berlin­skom kon­gre­su uzme Bosnu pod svo­je okril­je. A Rusi su na to ne samo ćutali nego i odobravali. A kakvi su nam pri­jatelji bili,  pokazao je ne samo Đunis, nego još više San Ste­fano. Pa smo doživeli i tu sramo­tu da je Aus­tri­ja  morala spasa­vati  Srbi­ju pro­tiveći  se ruskoj ide­ji Velike Bugarske i poniš­tava­jući sanste­fanske odluke.  Sve su to istori­js­ka fak­ta, ali šta to vredi!

    Jovan Jovanović Zmaj: Vi ste se  kao pošten čovek zato i povuk­li iz politike!

    Svetislav Kas­apinović: Jesam. Pa me posle pitali:  zaš­to Svetislave?  Pitao me je to nedavno i Polit Desančić: “Zaš­to si ti Svetislave napus­tio poli­tičku bor­bu našeg nar­o­da? Bio si mlad, obra­zo­van, dika srp­s­ka! Tre­bao si nam i još nam tre­baš!” Kao da je zab­o­ravio kako me je grubo napao posle zbo­ra koji sam držao u Ulj­mi te nes­rećne 1884. godine!  Sukob sa nama su tada iza­z­vali pris­taše Jaše Tomića i Laze Nančića, napali su naše ljude vatren­im oruž­jem, umešala se poli­ci­ja da raz­va­di sukobljene strane i tom pri­likom u puškaran­ju s poli­ci­jom ubi­jen je jedan sel­janin, učes­nik zbo­ra. Tada je Polit zlu­ra­do pisao:  “Zbog te tvo­je reforme Svetislave, pala je srp­s­ka krv! Zaš­to Svetislave? “ To me je tad jako zaboleo moj Zmaj Jovo. I otišao sam iz poli­tike.  A on me sad, deset god­i­na kas­ni­je,  najnor­mal­ni­je pita:  “Zaš­to si ti otišao Svetislave? Tre­baš nam Svetislave!”

    Jovan Jovanović Zmaj:  Vi ste dobro učinili. Al’ meni nisu dali mira. Tre­bao sam im ja. Hteli su me za sebe i lib­er­ali Poli­tovi i radikali Jaši­ni. I sve su činili da me pri­do­bi­ju.  Al’ ja kao pes­nik srp­s­ki pri­padam celom nar­o­du našem, ne  stran­ci kakvoj poli­tičkoj. A znam i to da sam im tre­bao ne kao Jovan Jovanović, tre­bao sam im kao Zmaj, kao ugled­ni pes­nik da mogu da me isko­riste za svo­je sebične poli­tičke cil­jeve.. . Kad se pre par god­i­na pojav­i­la afera sa tim kob­n­im pis­mom ja sam se zala­gao da se to sram­no i pošte­na  čove­ka nedos­to­jno poli­tičko trgo­v­an­je inti­mom jedne mlade devo­jke prekine. Još tada sam upo­zo­ravao one koje je upo­zo­ra­vati tre­ba­lo da tak­va sramot­na polemi­ka vodi ka zlu, i da niče­ga dobro ni jed­noj ni dru­goj strani doneti ne može!  I čim je “Zas­ta­va” objav­i­la to moje pis­mo, taj moj apelat na javnost  srp­sku, na inteligen­ci­ju našu, odmah je iz “Brani­ka” sti­gao odgov­or kako sam ja radikal i Jašin čovek! Još su mi zamer­ili što sam taj moj apelat poslao ”Zas­tavi”, a ne “Braniku”. Kao da bi ga “Branik” objavio, ta “Branik” je jed­va dočekao da se dočepa tog pisma!

    Svetislav Kas­apinović (zamišl­jeno): Eh, koliko je samo bede i jada u živ­o­tu našem društven­om i poli­tičkom!  Kako smo zlu­ra­di na tuđu nes­reću i kako je samo spret­no umemo zloupotrebiti!  Ah te nar­avi naše! Usko­ro će i dvade­se­to stoleće nas­tupi­ti, a bogz­na  hoće­mo li se mi u tom novom veku kao nar­od i kao lju­di  nabol­je promeniti!

    Jovan Jovanović Zmaj (poma­lo pone­seno): Znate dok­tore Kas­apinoviću, šest god­i­na sam star­i­ji od vas, nisam više mlad, dos­ta toga sam proživeo i doživeo, al’ opet voleo bi da mogu makar malčice da zavir­im u taj novi dvade­seti vek. Čovek se nada dok je živ što kažu, pa kako s čovekom, tako biva i s jed­nim nar­o­dom. I nar­od naš nada se da će sve biti bol­je neg’ što je dosad bilo. E, a kad bih znao da će našem nar­o­du bol­je biti, da će prosvećenost veću steći, da će bolji i razum­ni­ji posta­ti, da će tam­nice biti prazni­je a škole puni­je, da će aten­tati  i krva­va poli­tič­ka ubist­va zau­vek nes­ta­ti  te se poli­ti­ka bez strasti vodi­ti, veru­jte mi,  ne bih mario ni da taj novi  vek ja osob­no i ne dočekam!

    Svetislav Kas­apinović : Svi bi to voleli moj Zmaj Jovo. Samo taj put je trn­jem posut i neće biti lako njime proći. Ali kako ste izv­oleli kaza­ti, nada umire posled­n­ja. Za nadati se da će naš nar­od srp­s­ki svo­ju dušu pron­aći u mirnom razviću svome i  uz slogu kako bi celj svo­ju u novom  dvade­se­tom stoleću ost­vario i putem slo­bode i  demokrati­je krenuo.

    Jovan Jovanović Zmaj: Jeste, jeste, put će biti težak i trnovit, kako rekoste.  Al’  uvek kad samo pomis­lim, dok­tore Kas­apinoviću, na to da l’ ćemo i  mi Srbi jednog dana biti k’o  i svi  dru­gi napred­ni i prosvećeni  nar­o­di evrop­s­ki,  u meni se odjedared probude Muze. Nadamo se  i  veru­je­mo da će nam dvade­seti vek doneti smiren­ja i razvit­ka nar­o­dnog, a ne sukobe poli­tičke i aten­tate. Za tako što­god  može­mo samo da se Bogu molimo pa sam Mu spev’o ovu pesmicu (prva dva sti­ha  recitu­je Zmaj, a potom recito­van­je preuz­i­ma glas iz off‑a):

    Što nisi Bože, sazd’o svačeg sina, 

    sazd’o svaču ćerku od samih vrlina? 

    Da im je ljubav sveti­ja od svega, 

    da žrtve nose sve do časa svoga

     časa poslednjega! …

    …Da vole videt samo sreć­na brata

    Da ljube onog  kog su

    Podigli  iz blata!

    Oh,  al’ bis­mo bili s vrli­na­ma jaki.

    Ako sad tog nema

    Hoće l’ , Bože, ikad Srbin biti taki?

                                                                                         Epi­log

    GLAS: Pis­mo  Mil­ice Miletić „Branik“  nika­da nije  objavio i o nje­gov­oj  sadrži­ni  se ni danas  niš­ta pouz­dano ne zna.  Orig­i­nal­no pis­mo je čitano na sudu bez pris­ust­va javnos­ti i bilo je sas­tavni deo sud­skih spisa.  Danas ono ne pos­to­ji, ne zna se ni kada je nesta­lo iz sudske arhive.  Jaša Tomić  osuđen je prvoste­peno na doživ­ot­ni zatvor. Nakon žalbe, Kral­jevs­ki sud­s­ki sto u Seged­inu sman­jio je kaznu na dvade­set god­i­na a Apela­cioni sud u Pešti 29. maja 1891. godine doneo je pravos­nažnu pre­sudu kojom se  osuđu­je na 6 god­i­na zatvo­ra i na 5 god­i­na gubit­ka građan­skih i poli­tičk­ih pra­va.  Jaša Tomić iza­šao je iz zatvo­ra 1895. godine i nas­tavio poli­tič­ki rad. Umro je 1922. godine u Novom Sadu.

    .

    .

                                                                                     K R A J

    .

    .

    .

    .

    .