Kotrljajući pozdravi

Slađana Ristić
Lat­est posts by Slađana Ris­tić (see all)

    .

    .

    .

    .….Gospodin Petar Peli­v­anović sa trećeg spra­ta, pop­u­larni dok­tor za  za dušu uvek je bio zamišl­jen kada bi prošao pored mene  čak  i kada bi se sju­rio iz jednog stana u onaj dru­gi koji mu je bio ordinacija.

    .….Ali gospodin Popović koji je otvo­rio advokatsku kance­lar­i­ju tik do mojih vra­ta bar bi me na trenu­tak uljud­no pogledao kao da mi potvrđu­je da je napokon svan­u­lo, dok bi se treći, tek svršeni stom­a­tolog Polić koji je u potkrovlju otvo­rio pri­vat­no zub­no pro­tetičarsku ambu­lan­tu, vese­lo sme­juljio, kad god bi ugledao moje lice:

    .….– Oh, komšinice kak­vo vi lice imate, kao Dora Mar.

    .….I tako dok se polako udvarao i to na dese­tom ste­peniku od prizeml­ja, u stvari je u glavi otvarao kar­ton za moje zube. Malo me je gušio, mada je moja tet­ka uvek gov­o­rila kako je potreb­no da ode­mo kod nje­ga da bar njoj izmeri krvni pri­ti­sak. Naime, kod mladog Polića star­i­ji lju­di su svake srede mogli izmer­i­ti krvni pri­ti­sak ili šećer za  samo pet evrića.

    .….Najveći doživl­jaj za moje ukućane je bilo tajno otvaran­je pri­vatnog in cog­ni­to buvl­ja­ka, ali na pot­ki nar­o­dne radi­nos­ti, i to u jed­nom delu vešer­nice naše zgrade koja je gubi­la oblik mal­og beton­skog ogn­jiš­ta. Tu su se raz­men­ji­vale čarape iz zlat­i­borskog kra­ja, ćil­i­mi iz Piro­ta i vojvođanske šećerne jabuke. I ono najzan­imljivi­je: pro­davale su se karte za sajam trubača u poz­natom mes­tu na Balka­nu. U zgra­di je sve vrca­lo od mirisa i energi­je: od neg­a­tivne do one tople koju su nosili samo poje­di­ni pro­lazni­ci  na ste­peniš­tu ove velike kuće, a na odmoriš­tu bi poneko neš­to lepo reči­ma otkotrl­jao kao: „Auuu, uhuhuh, ejjjj gdeee sii“ ili „ćao“ sa kratkim a. Mogli su se čuti i uzdasi paci­je­na­ta našeg dok­to­ra za dušu, gospo­d­i­na P. Pelivanovića.

    .….Ova tri gospo­d­i­na imala su dos­ta toga zajed­ničkog. Prvo, prez­ime im je počin­ja­lo sa otmenim slovom P, mada sam  mis­lila da je to jed­no ozbiljno slo­vo i došla do zaključ­ka da me je uvek u živ­o­tu ugorožava­lo baš ono i da sam uvek volela osobe čije se prez­ime otvar­alo sa R i S a naroči­to sa M. Nisam se bojala kada sam izgo­var­ala prez­ime Sav­ić, Sovilj, Sotirovs­ki, Slavković ili Ris­tić. Osobe koje su nosile prez­ime sa slovom M sam jako uvažavala, osim jedne osobe koja je izgledala kao da se njeno prez­ime poste­peno pret­vara u Ga ili Ša ili Đa.

    .….Sve  je na ovom ste­peniš­tu bilo čud­no i ima­lo je sliku mal­og provin­ci­ja­log teatra koji je bio obo­jen geron­tološkom struk­tur­om.  Taj mali teatar bio je začin­jen nekim lažn­im opti­miz­mom, priča­ma ispod kreve­ta,  human­iz­mom ali i čuven­im gledan­jem ispod oka. Sve je mirisa­lo na jedan običan sno­bizam koji se širio ka potkrovlju pre­ma zubaru Poliću  koji mi je pred pro­leće rekao: – Tako bih vam samo tu četvorku namestio.“Ipak često idete na sas­tanke human­i­tara­ca pa rekoh da vam pomognem“. I tada me je dodir­n­uo lev­im okom. I to po kolenu, preko somot­skih crnih pan­talona. Oseti­la sam trn­jen­je u čaši­ci kole­na. Zarekoh se da ću to nje­go­vo retoričko kotrl­jan­je po ste­peniš­tu i nev­idlji­vo fler­to­van­je po zgra­di vrlo brzo pre­ra­di­ti  u ono suro­vo: — „Dobar dan kako ste?!“ (ili: dođi da ti otvorim kar­ton i poprav­im zube za oko hil­jadu evrića).

    .….Naj­man­je me je gnjavio moj prvi komši­ja advokat Popović. Jedi­no bi mom ocu izgov­o­rio usil­jeno : „Dobro veče“. Teš­ka  gov­o­ran­ci­ja koja je dopi­rala iz advoka­tovog stana smet­a­la je mom ocu, ali on to nije pokazi­vao. Pita­la sam se kakav je to komši­js­ki aparat za kafu kada toliko bru­ji i zuji, kli­ma moje slike i kruni mal­ter sa zida. Ali u sve­mu ima i dobrog. Imala sam odlično čulo sluha tako da bih za jed­no veče pre­bro­jala po deset kafa. Zid između našeg i nje­gov­og stana nije bio prepre­ka da izbro­jim i nje­gove klijente.

    .….Ali, bilo je još nećeg „eduka­tivnog“ u mom opažan­ju   advoka­ta Popovića. Naime, po nje­gov­om izrazu lica naslu­ti­la bih, da  se neš­to strašno dogodi­lo u gradu i odmah bih trčala do kios­ka da kupim dnevne novine i pogledam naslovnicu: Ubi­jen na parkingu mal­o­let­ni D.L. A kada bi ga teget džip sa voza­čem čekao ispred zgrade, znala sam da moj komši­ja vrlo brzo napre­du­je u svo­joj advoka­turi. Po nje­mu sam nav­i­jala ručni sat. Znao je za to moje nav­i­jan­je sata, ali nije pri­davao značaj tome ali ni mojim novim šešir­i­ma. Čovek je bio začau­ren od stra­ha da ću ga bilo šta pri­upi­tati.  Pre­raču­navao bi se onako nam­ršten i češkao po kosi. Čak sam ga jed­nom čula kako sam sebi šapuće u bradu: „Koliko bih vre­me­na i nov­ca izgu­bio ako bih joj rekao: Ana dobro jutro kako ste? “

    .….Nika­da mi neće biti jas­no zaš­to uštogljeni i matori gospodin Popović, koji je već zašao u sed­mu deceni­ju, ne prestane da juri po gradu i da se pri­bo­ja­va komši­ja, odnos­no da će mu neko od njih zatraži­ti bespla­tan pravni savet ili ne daj bože, uslugu.

    .….Maski­rao se kad kod bi mogao, pa je ono hlad­no poz­dravl­jan­je zat­var­alo usta svakome koji bi hteo da proćas­ka sa njim. Za to bežan­je znali su oni koji su nosili sunce na čelu i nisu se preter­a­no obazi­rali na hlad­ni kliza­jući poz­drav, ako bi se tako neš­to mog­lo i naz­vati, jer gospodin Popović je odisao tišinom.

    .….Ali, ako bi se između ove tro­jice muškara­ca naprav­i­la lestvi­ca hodan­ja, najlepše i najbrže silazio bi gospodin, šar­mant­ni psi­hi­jatar  Peli­v­anović — naš lekar za dušu. Jurio je tako brzo kao da klizi po kakvom tobo­ganu a uzput bi tako slatko, sa šećerom na jeziku, izgo­varao vaše ime i poz­drav. Zbog nje­ga sam nauči­la da kažem: „Je suis bien. I’m fine.“ Ili po našem: Dobro sam i kada nisam.

    .…. Gospodin Peli­v­anović je takvom brzi­nom izgo­varao „Kako si?“ da je to vre­men­s­ki tra­ja­lo od tri do pet sekun­di. To nje­go­vo kliza­juće „Kako si?!“  prele­ta­lo je u novi dan, u novo godišn­je doba.  Brzo su leteli i nje­govi paci­jen­ti sa osme­hom na licu. U stvari, više su imali grč sa teškim uzda­hom koji je dolazio iz pluća.

    .….Dru­go mi niš­ta nije osta­lo nego da za poče­tak uvežbavam odgov­or na nje­go­vo pitan­je koje se odnosi­lo na moje zdravl­je. Uzput sam sišla do vešer­nice i por­tir­nice i dobro se raspi­ta­la da li mogu preko tajnog buvl­ja­ka da nabav­im štoper­icu. I uspela sam… Sada za čitave dve i po sekunde izgo­varam: „Hvala, dobro sam.“ I postižem reko­rd. Da, pravi reko­rd i to takav da moj dra­gi gospodin Peli­v­anović ne tre­ba da brine jer moj odgov­or teče i zuji brzi­nom svetlosti.

    .….I na kra­ju pored sata i štoperice naruči­la sam naj­jači začin za pasulj i sar­mu. Naime, moj komši­ja zubar ima mirise u ordi­naci­ji koji se šire i na druge spra­tove pa svi mir­iše­mo na promin­cle i plombe, pa mi gosti ima­ju osećaj da jedu sarme začin­jene trun­jen­im gip­som i hipermanganom.

    .….Na kra­ju sam u istoj vešer­ni­ci na tajnom buvl­jaku našla neš­to što se zove čarob­ni kotrl­ja­jući začin koji je mirisao na bosil­jak i mir­tu, dva u jed­no, i to sa obale Egesjkog mora. Zači­nom sam zašti­ti­la svoj dom.

    .….Zdravstveni kar­ton nisam otvo­rila kod nežen­je zubara Polića ali sam osećala da paci­jen­ti kada otvore usta i izgov­ore: „Aaaaa…“, požele da siđu dva spra­ta niže i proba­ju moje sarme.  Miris tih sar­mi imao je kotrl­jan­je živ­ota — samo za moje ste­penište. Takvom toplinom i mili­nom vraća­lo je sve pro­laznike u krčka­jući san koji opušta…sa uzda­hom kako je ceo svet lep.  Suse­di su u hod­niku čavrl­jali između sebe kao da su hteli jed­no dru­gome da saopšte neš­to važno…nešto o pes­ma­ma ili drago­cenos­ti ozon­skog omo­tača, ili o prelju­bi ali i mal­im kućn­im ljubimcima.

    .

    .

    .

    .

    .