Krv na koturnama

Jelena Marićević
Lat­est posts by Jele­na Mar­iće­vić (see all)

    .

    .

     

    (Gor­i­ca Rad­milović, Striži masku, kon­ak nemaš, Branko­vo kolo, Srem­s­ki Karlov­ci – Novi Sad 2017)

    .

    .

    .….Pišući o pes­ničkoj knjizi Rast­ka Lončara Nervi od vol­fra­ma, kon­sta­to­vala sam da se „pokuša­jući da stvori svo­ju ’nim­fu’, Pan iz 2017. godine, pretvo­rio u instru­ment, čiji će ’duh muzike’ rodi­ti svo­jevrsnu tragedi­ju (τράγος jarac i ᾠδή pes­ma), a ta tragedi­ja je ust­vari nje­go­va Ona, nim­fa, vol­je­na, dra­gana, stvore­na od nje­gov­og rebra kao Eva od Adama, stvore­na takođe ’od rebra’ nje­ga kao instru­men­ta, stvore­na od rebara nje­gov­ih ner­a­va“. I u pes­ničkoj knjizi Gorice Rad­milović imamo svo­jevrstan odnos pre­ma tragedi­ji, ali bit­no dru­gači­ji. Odi­gra­va se, dak­le, dra­ma ljubavi i živ­ota u lirskim sub­jek­ti­ma poez­i­je pes­ni­ka rođenih 1992. godine.

    .….Najpre, naslov Striži masku, kon­ak nemaš posve je upečatljiv kada je reč o odno­su lirskog sub­jek­ta pre­ma tragedi­ji. Naime, od živ­ot­in­ja, neretko se za jar­ca kaže da striže uši­ma, a tragedi­ja upra­vo potiče od reči koje znače jarče­vu pes­mu. Nje­gove uši pois­tovećene bi onda bile sa maskom. Motiv uši­ju prisu­tan je u pes­ma­ma „Pes­ma za M. M.“: „Molim one koji ne čuju više/ uši su im pune zemlje/ i mojih reči u kamenu“, te „Μελπομένη“: „U mom uhu/ tvo­ja smrt se javl­ja“. Melpom­e­na je upra­vo Muza Tragedi­je, čiji su atribu­ti koturne, mas­ka i krvav bodež. Motiv uši­ju povezan je sa smrću (zeml­ja, kamen, javl­jan­je smr­ti), što se poseb­no pot­cr­ta­va u poslen­jnoj pes­mi „Zavesa“: „I pot­pisu­jem sada, tvo­ju večnu smrt“. Iako se u naslovu slu­ti eho dra­ma Mas­ka i Kon­ak Miloša Crn­jan­skog, u sin­tag­mi „kon­ak nemaš“, vidi­mo lirskog sub­jek­ta koji luta („još vitak“), tj. koji nema gde da prenoći i koji je sam, te koga poten­ci­jal­no pro­gone Erini­je. Even­tu­al­no, naslov bi mogao da sug­er­iše stri­g­an­je smr­ti, jer ne pos­to­ji kon­ačište živ­ota. To nas dovo­di u pozi­ci­ju razmišl­jan­ja o lirskom sub­jek­tu koji se u knjizi Gorice Rad­milović man­i­fes­tu­je kao glumac u tragedi­ji živ­ota, koji živi živ­o­tom vagabun­da i na ivi­ci bede, pa i egzis­ten­ci­jalne bede, oso­bito ako imamo u vidu da su i cipele koturne, koje su nosili glum­ci antičk­ih tragedi­ja bile obelež­je društvenog položa­ja lika.

    .….Živ­ot, sam po sebi, posta­je sto­ga važan topos ove knjige, što je naglašeno i u izvo­du iz recen­z­i­je Nena­da Gru­jičića, pod naslovom „Pesme koje živ­ot znače“. Živ­ot je knji­ga pred nama: „Uzmite ispred sebe život/ lis­ta­jte, kida­jte i saž­vaćite“ („Uput­st­vo“), „rodi­la se u četiri oka/ ljubav živ­ota … Da posadim u tanko i miris­no parče drveta/ naše grešne zemaljske živ­ote“ („Ono“), „Duša nam je gola/ na kora­ma života/ u godovi­ma smr­ti“ („Dve (sto­tine) reči“), „Oseti­la sam/ sobu svog živ­ota … Znaš li koliko u toj sobi/ mrtve prirode nosi ceo živ­ot“ („Soba mog živ­ota“), „Jed­na mač­ka u uglu pasaža/ nosi tvo­je ime/ iz prošlog živ­ota“ („Oda oči­ma“). Živ­ot je za pes­nikin­ju ono što nam daje svo­jim pes­ma­ma, ona je u to usadi­la ljubav, golu dušu i osuđenost na „komoru“ i „sobu“, ali nema „kon­a­ka“. Svet je „ubrao“ lirskog sub­jek­ta ove poez­i­je, pop­ut nekog cve­ta, ili mož­da tuge, jer, kako Crn­jan­s­ki kaže – tuga je cvet što ne vene; svet je, dak­le, ubrao tugu. Dirljiv je, u tom pogle­du, i pes­nikin­jin odnos pre­ma jed­nom odlomku iz Dnevni­ka o Čarno­je­viću: „Ja držim moj mali živ­ot sav potrešen i uplašen u ruka­ma, čudeći mu se, kao što drži crni evnuh prsten sul­tani­je u ruka­ma dok se ona kupa. On je u mojim ruka­ma a nije moj. I sve što je oko mene moje je i nije moje“. Radi se o pes­mi „Scor­pio“: „Pok­lonih noć planeti/ Saturnu/ u želji za dodirom, diram nje­gov prsten/ i stavl­jam ga na tvo­ju ruku.// Sad ja vladam tobom god­i­na­ma … Te živi večno, pod jas­tukom, crna“. Plan­e­ta Sat­urn vla­da rađan­jem i umi­ran­jem, te nije tek proizvoljno odabrana, ali, osmotre­na u svetlu odlom­ka koji je nave­den, lirs­ki sub­jekat ove pesme deklar­iše se kao onaj koji posta­je Sat­urn i ima vlast nad tuđim živ­o­tom. Ta oso­ba je, pop­ut crnog evnuha, samo rob i takođe je crna.

    .….U knjizi je crna boja znača­jno zas­tu­plje­na, i osim u ovoj pes­mi, man­i­fes­tu­je se kao crna Ven­era, stvarnost duše i otrov. Mož­da se mis­li na Bodlerovu „Crnu Veneru“, a mož­da i na istoimeni film Abde­lat­i­fa Kešišea o Afroamerikan­ki koju su izla­gali kao egzotiku, ne bi li završi­la u cirkusu nakaza i sve­tu razvra­ta i pros­ti­tu­ci­je. Iako je imala sklonost ka muzi­ci i umet­nos­ti, kao „različi­ta“, bila je pred­met nipo­daš­ta­van­ja i rasiz­ma. Ipak, važno je zapaz­i­ti i u ovoj pes­mi ironično intoni­ranu „želju za dodirom“. U pes­mi „Snovi­ma“ nam pes­nikin­ja poruču­je da „dodiri­ma se raz­go­vara“ („Snovi­ma“) i „od dodi­ra“ je „satkana Pes­ma“ („Rod­nost“). Lirs­ki sub­jekat takav dodir ost­varu­je umet­nošću: Mike­lanđelov David deli s njim „sladoled na polji­ma Toskane“, a „Van Gog nas uveče čeka i kaže:/ Vreme je da se posluša nebo puno zvez­da“. To verovat­no omoguća­va lirskom sub­jek­tu da se polemič­ki odnosi ka sti­hu iz pesme „Čuvam noć od bud­nih“ grupe Leb i sol: „Prav­ih se reči uvek na vreme setim“. Upra­vo reči, „dve (sto­tine) reči“ kadre su da se pre­vaz­iđe „gor­ka je daljina/ ko limuno­va kora/ iz jedne čaše dži­na“. Ima­jući u vidu zasig­urno sliku trudne Napoli­tanke koja u knjizi Kod Hiper­bore­ja­ca sisa limun, Gor­i­ca Rad­milović nam posre­du­je upra­vo „znan­je limu­na“: običaj je u Kam­pani­ji da ako želite s nekim raz­gov­or, pozovete ga na parče limu­na. Ako od parče­ta limu­na ostane samo kora, onda je i dodir raz­gov­orom onemogućen i ilus­trovan „gorkom dalji­nom“. Na tim kora­ma osta­je duša, a bez dodi­ra ona nes­ta­je. U „Glavnom aktu“, među­tim, lirs­ki sub­jekat pre kon­ačnog pada „Zavese“, kao na kra­ju pred­stave ski­da masku i gle­da „svo­joj duši u oči“, da bi se naglasi­lo „Traži se Kon­ak“ i pron­aš­lo upra­vo u ispi­si­van­ju ove knjige, tj. u poez­i­ji Gorice Rad­milović, koju nakon „Zavese“ može­mo oseti­ti kao katarzu, kao potre­ban odgov­or na pitan­je: Čemu poez­i­ja danas?

    .

    .

    .

    .

    .