Maja Solar

Poezija

.

.

.

to besno, to voljeno

.

.

gle, kada me pitaš je li to sigurno

znamo da postavljaš neodgovorljiva pitanja

toliko skandalozna

kao kad jedemo meko kuhana jaja

masline paradajz feta sir redove vožnje

toliko vrtoglava

da odmah izbiješ moje pticoliko ja

iz vodokotlića neba

i zakačiš me na pljuvačku koja se sliva iz tvojih u moja o-usta

dok svršavaš po podmitljivom stomaku

nešto tako čudesno kao kada drvo izraste usred sobe

kako bilo šta može biti sigurno

kada se klima toliko uzjebala da će nebo pasti

kada su napadi panike kućne trenerke za svaki dan

a ploče mrtve duše koje nemaju pojma hoće li ikada zaplesati na gramofonu

kada iz nespavanja kuljaju gusenice

kada gazda može dati otkaz dok si rekao keks

bez da ga bilo koji zakon o radu pritiska

kad je verovatnoća da mleko na šporetu prekipi zdepasta

kada se može ostati bez krova nad glavom

neko te prebije samo zato što čuvaš reke

i skupljaš ih kao molitve u svežanj

kada pušim duhan iako sam mislilla da više nikada neću

kada srce može stati

na košarkaškom terenu

na nežnom ledu ljubavi

nešto tako čudesno kao kada drvo izraste usred sobe

i da. odgovor je da.

sa tobom barem još trinaest biliona godina

sigurno

.

.

.

uputstvo za umiranje

..

 

neki ljudi umiru jako glupo. u najbizarnijim situacijama,

u slučajnostima koje su toliko slučajne da niko ne može shvatiti kako se to dogodilo.

ljudi umiru

ljudi žive koščate godine

koje sve do jedne vode u tu besmislenu smrt.

u ponavljajući refren.

.

tako i ja.

umrla sam zbog ljubavi.

malopre. šezdesetšestog januara. dok me satirala šesta gnojna angina u mesecu.

ali ne, nisam umrla zbog virusa

iako je izgledalo kao da me bolest hladi i greje i na kraju udaljuje

.

ležala sam u našem posoljenom krevetu

zamišljala sneg i škripanje mirijada lopata koje ga prevrću

so na kapcima mi je zatvorila oči

ko zna koji put  u  najdužem plošnom kadru

lopate su postajale sve bučnije

znoj se stapao sa imaginarnim snegom

bol iz utrobe pluća grla se skvrčila u grudve i

odjednom je sve nestalo.

ljubav me ubila.

.

i tako je uvek bilo

onda u vreme rata kada nismo šest meseci smeli proviriti u druge prostorije stana, bez struje, bez vode. sa prozorskim olupinama koje su bile opasnost. jer su bile meta. ako se naziru naša tela… ležali smo kao sardine na jorganu u predsoblju, gde nije bilo prozora ili onoga što je ostalo od prozora. i dok smo ležali i venuli, dok je sav hlorofil odlazio iz naših mramornih tela, dok smo izbegavali prozore granate snajpere bombe, ja sam i tada umrla. ali ne, ne od granate, ne od metka, ne od opasnosti zvane prozor. ne zbog rata zbog kojeg je sve umiralo. nego opet na najgluplji način. pregazila me pošast ljubavi

.

ovo januarsko jutro ni po čemu drugome ne liči na aprilski ili majski početak rata u sarajevu

osim po smrtnoj figuri ljubavi.

.

bezveze je i što sam umrla baš sredinom meseca

jer danas su trebali stići svi računi

obuzela me blaga panika da li će moj cimer

zbog utučenosti i gubitka

platiti kiriju i sve što treba rebrima platiti

ili će se gazda suosjećati sa njim, izjaviti mu saučešće

i možda, ko zna, oprostiti mu jedno mesečno plaćanje

zbog tužnog događaja. tako glupa smrt bi na kraju mogla imati i neki smisao.

.

obuzela me panika i zbog toga što sam umrla neizdepilirana.

da sam barem znala satnicu smrti i drugačije napravila tjedni raspored,

izdepilirala bih se jučer

bila bih lep leš sa glatkim nogama danas.

.

(nauka kaže da dlake rastu i posle smrti. u dnevnom snežnom kadru

sve je vidljivo. migolji nemirno zverinje na kožnoj ploči)

u tridesetprvoj godini devetom mesecu i sedmom danu života

sam prvi put otišla na depilaciju voskom kod kozmetičarke. pre toga smo pinceta i ja bile najbolje prijateljice, iako ne baš strpljive jedna sa drugom. dok je kozmetičarka, također nestrpljiva i žustra, čupala dušu iz mojih staklenih nogu, ja ni tada nisam umrla od bola.

iako je trebalo. ne, ja sam opet umrla zbog ljubavi.

.

lopatanje snega, trganje leđnih mišića, iskakanje komične lopatice

prozori koji imaju okna i ne gledaju na pofaliće ili vogošću

sve je zasuo sneg. težak slani sneg se sručio u najsporiji snežni kadar ljubavnog filma

u tupu tišinu snežnog testa

zašto sada nisam umrla uz svečanu muziku?

muziku koja bi jednoj takvoj smrti dala težinu. na primer godspeed!you.black.emperor.

.

najviše volim umirati uz kovrdžave gitare.

.

jednom sam umrla uz ploču cocteau twins. album treasure. tada sam progutala

kovitlac plavih, fluorescentno plavih tableta. nisam brojala koliko. one su se usisavale u usnu duplju u ritmu usporenog vetrovitog kadra, najsporijeg kadra ikad. ali nisam umrla zbog tableta. usmrtila me dobro znana britva, isekla me na plave komade i odnela kroz plavi prozor u dugačku vrpcu vetra.

.

i dok neki i neke umiru

.

svečano.tragično.pompezno.uz bubnjeve i topove.u revolucionarnoj čeljusti.zbog ideja koje menjaju društveni sistem.radi spašavanja drugih.radi spašavanja sebe.na giljotini.na lomači.na žilavim poljima u seljačkim mukama.u žilavim fabrikama u radničkim mukama. od gladi.od rada.od raka.od granata.od zakona.od odmetničkih hromozoma.od silovanja i torture…

.

neki ljudi umiru jako glupo. u najbizarnijim situacijama,

u slučajnostima koje su toliko slučajne da niko ne može shvatiti kako se to dogodilo.

.

tako i ja,

feministica. koja se bori za drugačije emotivne i proizvodne odnose.

opet, uprkos svemu, umirem po ko zna koji put u dobro poznatom vodvilju,

zbog ljubavi.

.

*

‘’Ja sam još uvek daleko od pozitivnih primera novih žena, koje pristupaju iskustvu bivanja ženom sa relativnom lakoćom i, moglo bi se reći, sa zavidnom površnošću, čija osećanja i mentalne energije su usemerne na nešto drugo u životu a ne na sentimentalna ljubavna osećanja. Ipak, još uvek pripadam generaciji žena koje su odrastale na prekretnici istorije. Ljubav –  sa svim svojim razočarenjima, svojim tragedijama i večitim zahtevima za savršenom srećom – još uvek ima veliku ulogu u mom životu. Isuviše veliku!” (Alexandra Kollontai, 1926)

.

.

.

.

potrošnja

.

ustala sam u pizdu materinu ustala

želela da mi je ceo život hobi

otišla u svoj FB vrt i

posadila Zebra Plant   Chom Pu   C. Spiralis   Sunshine

fotografisala lisicu

zalila biljke

fokusirala se na slova

i pocepala sve prste na tastaturi

ustala

i nastavila da psujem

platila sve što se platom može platiti

račune hranu karte za jgsp

reciklirala

prokotrljala alaina badioua

vek-stoleće-zver

oljuštila

prosipala ponavljajuće dane    u kojima se radi da bi se trošilo

svaki dan jebeno puno trošilo

i dobro sam stisnula zube

kulturno politički

da ne bih opet u pizdu materinu ustala

.

.

kad je penzija mala

..

 

moje noge vole da idu na pijacu

ruke manje

oči su ambivalentne

nekad ih prikuje košnica voća i povrća

a nekad pleksiglas lica pijačnih radnica i radnika, umotanih u

hladnoću nabrekle vene bežanje od komunalne policije

moje sestre i braća    svi potekli iz suza

ovo je najfilozofskija pijaca u gradu

jer na njoj rade uglavnom ničeanci i

vitgenštajnovci, poneki stoik

i jedan entuzijasta, prodavac koštica i suhog voća

koji još uvek veruje da je tu jer voli pričati s ljudima

vrlo je mlad i nema skoro nikada pauzu dok stoji za tezgom

njegov red je najduži

njegove kosti tonu u katran

umor fotokopira lice

pijačna košnica tela je neverovatno izdržljiva

pohabani specijalni telesni efekti ostaju kapetani broda

koji se zakucava u sivi dan

i rasprostiru tepih od sede kose

svim bakama koje dolaze da ukradu neku papriku ili luk

oguglale na očitavanja moralnih lekcija ako su uhvaćene

želuci im se skupljaju u zrno bensedina

dok se moje oči okreću i prave da sve to ne vide

a noge brže bolje propadnu u živi pesak očaja

.

.

.

cv

..

 

ime: samo-još-jedna-kičma-za-povijanje

prezime: ne bračno, jer brak je testo koje neke privileguje a neke ne

životni put: strm i stmoglav, uglavnom paničan i nezačinjen

osamdesetih: još uvek u tzv. socijalizmu

devedesetih: spaljen stan

radno iskustvo: fleksibilnost mobing  treninzi poslušnosti šutnje nesolidarisanja sa ostalim radnim senkama and so on

nerad: božesačuvaj, svi moraju raditi i doprinositi bogatima da budu još bogatiji

prekovremeni neplaćeni rad: ugodno se oseća. vešta u rintanju vikendom

hobi i druge veštine: umiranje i stanjivanje zbog ljubavi. njenih šest sestara i ona su oduvek umele lako gubiti kile i nestajati zbog ljubavi, to je porodična tradicija i talenat. da izgledaš kao špageta

u slobodno vreme: ako je početak leta, sluša lastavice koje se emituju gradskim ulicama. to su trenuci izlaženja iz tela-tenka. utapanja u frekvenciju malih gradskih sinkopa

telefon: uvek uključen i na raspolaganju svim gazdama sveta. kao i njihovim pulenima

telo: kišno. ume neumorno da plače, u sebi, tako da ne ometa druga radna tela

držanje: kičma je iskrivljena ali još uvek bukti, posvećena šefovima

psiha: trpeljiva. radno-etička. dobro izvežbana u uverenju da svako treba da radi dok ne crkne

edukacija: srednja, za visoku nije bilo visokog novca

poznavanje jezika: jezik kapitala ne razume tečno, ali se snalazi

i gmiže

druge kvalifikacije: kosa uredna, izrasle sede ofarbane, najlonke nepocepane

vreme pripravnosti: na nivou

u kući: nikad plaćena. kuća je krošnja i prirodno je da budeš žena koja čisti svoju kuću i zbrinjava decu. u knjizi za svaku ženu piše da je ipak mnogo gore dočekati goste nedoterana nego da ih dočeka prašina u sobi, što je jedno veliko olakšanje ako budeš u situaciji da moraš birati između ta dva

.

.

.

 

kad jebena psihologija postane politika

.

.

ustanem rano     otrčim kratko

preskočim pijacu, danas manje para i vitamina

odem na biro da razgovaram sa savetnicom, tako treba

na svakih šest meseci

bacim se u film u kojem igram glavnu ulogu u privrežnosti radu

merama zapošljavanja i aktivnog traženja posla

odgovaram na pitanja

savetnica kaže kako su zaposleni na fakultetima gadovi

zato što su debeli ružni isfrustrirani

vraćam se istim kolosekom

ulice su isprašene metlom sunca

upijam leto

mislim na politike koje bi jamčile osnovni dohodak svima

bez obzira jesu li lepi našminkani obučeni prikladno podšišani obrijani

zastakljenog hrastovog smrvljenog pamučnog ili gramatičkog lica

jer politika koju kroji psihologija se kotrlja

ka fašizmu

pozdravljam kataloge lica u prolazu bez obzira na njihove reljefe i boje

navijam za društvo

.

..

 

real-socijalistička fotografija

..

 

moja prva fotografija

bila je fotografija mame i tate

na mesecu

dok je mama zaljubljeno gledala u tatu, a tata nepoverljivo u mene

(kao uvek pun straha hoće li nešto uspeti)

iza je bio džinovski novogodišnji bor

koji ih je štitio od letećih parčića asteroida

u mesečastoj dimenziji

.

tata u kariranoj crveno-plavoj košulji

koju je valjda imao svaki muškarac sedamdesetih i osamdesetih

u jugoslaviji. mogla se videti u burdama na stranicama

posvećenim muškarcima sa imenom i prezimenom uradi sam.

.

mama u infracrvenoj trenerci, od materijala koji

apsorbuje sve teškoće beskrajnog davanja. mama… skrojena od besplatnog

emotivnog i kućnog rada, u papučama koje nisu à pompons.

.

paranoični tata, prezaljubljena mama.

.

tata koji se plaši da sve što je lepo ne nestane

mama koja se ničeg ne plaši nezaustavljivo postavlja šine ka lepom

.

imala sam sedam godina i još nisam

razvila ritual zamišljanja propadanja tokom zemljotresa.

to je inače jedan vrlo koristan ritual

u kojem se zamišlja iznenadni zemljotres i zamišljanje je

tako snažno da se oseća pomeranje prostorije

vidi se padanje polica, knjiga, zidova, urušavanje stropova,

propadanje školjke zgrade. ritual se razvija nesvesno i nekontrolisano.

ili si talentovana za to ili nisi.

koristan je, jer ako se dogodi zemljotres ti se ne iznenadiš.

.

sa sedam godina još nisam otkrila ovaj talenat, ali sada

znam da je moj osećaj uzbuđenja u kratkom

prostor-vremenu jednog škljoca

bio ravan socijalističkom ljubavnom zemljotresu

u kojem sam od sreće propala

u mesečev krater.

.

.

.

zbog punoletnog meseca

..

 

rado bih se umotala u veliku

grimiznu burku užitka

zaspala pored tebe na dasci za sečenje

u inat ratobornom mesecu

.

pričala bih pevala u snu

u horu sa gladnim stomacima

onesvestila se zbog noći pune benzina

                     nekad negde, podzemno

da nisam toliko budna

bila bih romantična

i tražila od tebe da odsečeš mesecu grkljan

                    poklon za našu hiljaditu svadbu

 

.

.

.

Izbor sačinila Danijela Jovanović

.

.

.

.

.


Maja Solar

Rođena 1980. u Zagrebu. Doktorirala je filozofiju. Bavi se političkom teorijom, prevodi sa engleskog i francuskog, piše poeziju i prozu. Članica je kolektiva Gerusija i deo uredništva časopisa za teorijske prakse Stvar. Od 2015. godine prevodi za srpsko izdanje novina Le Monde Diplomatique. Objavila je zbirku poezije Makulalalalatura (2008) za koju je dobila Brankovu nagradu (2009). Zbirka je nagrađena na konkursu za prvu knjigu (SKCKG), dobila je prvu nagradu Festivala poezije „Đuro Papharhaji“ u konkurenciji do 30 godina i bila je u užem izboru za Vitalovu nagradu. Drugu knjigu poezije, na mađarskom jeziku, Jellemzõ, hogy nem természetes (Naravno da nije prirodno) objavila je izdavačka kuća Forum (2015). Treća knjiga poezije, Bez začina, objavljena je u izdanju Kulturnog Centra u Novom Sadu (2017). Pesme su joj objavljene u antologijama i zbornicima: Nešto je u igri: Zbornik nove Novosadske poezije (Centar za novu književnost Neolit i Kulturni centar Novog Sada, 2008), Iz muzeja šumova, antologija novije srpske poezije (1988-2008) (V.B.Z., Zagreb, 2009), Ulaznica Srbija: Panorama pesništva 21. veka (Drava, Klagenfurt, 2011), VAN, TU: FREE, Izbor iz nove srpske poezije(Cetinje, 2012), RESTART, panorama nove poezije u Srbiji (Dom kulture Studentski grad, Beograd 2014), Antologija nove srpske lirike ’’Serce i krew’’ (Lublin, Poljska, 2015), U MREŽI STIH - Pjesnikinje regiona (ShuraPublikacija, Opatija, 2016), Cat Painters: An Anthology of Contemporary Serbian Poetry (Diálogos, New Orleans, 2016), Ovo nije dom. Pesnikinje o migraciji (Rekonstrukcija Ženski Fond, Beograd i Bulevar Books, Novi Sad, 2017) i Dostojno jest (BELhospice i Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2018). Od 2007. do 2014. godine je bila deo uredništva časopisa za književnost i teoriju Polja. Bila je članica Centra za novu književnost Neolit, poetsko-političkog teatra Poetske rupe, autorka i učesnica performersko-poetskog programa LILITiranje (izvođenje poezije pesnikinja), te nekoliko performansa i poetskih video radova. Živi u Novom Sadu.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja