Poezija

Maja Solar
Lat­est posts by Maja Solar (see all)

    .

    .

    .

    to besno, to voljeno

    .

    .

    gle, kada me pitaš je li to sigurno

    znamo da postavl­jaš neod­gov­orlji­va pitanja

    toliko skan­daloz­na

    kao kad jede­mo meko kuhana jaja

    masline parada­jz feta sir redove vožnje

    toliko vrtogla­va

    da odmah izbi­ješ moje pti­co­l­iko ja

    iz vodokotlića neba

    i zakačiš me na plju­vačku koja se sli­va iz tvo­jih u moja o‑usta

    dok svršavaš po pod­mitljivom stomaku

    neš­to tako čudesno kao kada drvo izraste usred sobe

    kako bilo šta može biti sigurno

    kada se kli­ma toliko uzje­bala da će nebo pasti

    kada su napa­di panike kućne tren­erke za sva­ki dan

    a ploče mrtve duše koje nema­ju poj­ma hoće li ika­da zaple­sati na gramofonu

    kada iz nes­pa­van­ja kul­ja­ju gusenice

    kada gaz­da može dati otkaz dok si rekao keks

    bez da ga bilo koji zakon o radu pritiska

    kad je verovat­noća da mleko na špore­tu prekipi zdepasta

    kada se može osta­ti bez kro­va nad glavom

    neko te pre­bi­je samo zato što čuvaš reke

    i sku­pl­jaš ih kao molitve u svežanj

    kada pušim duhan iako sam mis­lil­la da više nika­da neću

    kada srce može stati

    na košarkaškom terenu

    na nežnom ledu ljubavi

    neš­to tako čudesno kao kada drvo izraste usred sobe

    i da. odgov­or je da.

    sa tobom barem još tri­naest bil­iona godina

    sig­urno

    .

    .

    .

    uput­st­vo za umiranje

    ..

     

    neki lju­di umiru jako glupo. u najbizarni­jim situacijama,

    u sluča­jnos­ti­ma koje su toliko sluča­jne da niko ne može shvati­ti kako se to dogodilo.

    lju­di umiru

    lju­di žive koščate godine

    koje sve do jedne vode u tu besmis­lenu smrt.

    u pon­avl­ja­jući refren.

    .

    tako i ja.

    umr­la sam zbog ljubavi.

    mal­o­pre. šezde­setšestog jan­u­ara. dok me sati­rala šes­ta gno­j­na angi­na u mesecu.

    ali ne, nisam umr­la zbog virusa

    iako je izgleda­lo kao da me bolest hla­di i gre­je i na kra­ju udaljuje

    .

    ležala sam u našem posol­jenom krevetu

    zamišl­jala sneg i škri­pan­je mir­i­ja­da lopa­ta koje ga prevrću

    so na kapci­ma mi je zatvo­rila oči

    ko zna koji put  u  naj­dužem plošnom kadru

    lopate su posta­jale sve bučnije

    znoj se stapao sa imag­i­narn­im snegom

    bol iz utrobe pluća grla se skvrči­la u grudve i

    odjed­nom je sve nestalo.

    ljubav me ubila.

    .

    i tako je uvek bilo

    onda u vreme rata kada nis­mo šest mese­ci smeli provir­i­ti u druge pros­tori­je stana, bez stru­je, bez vode. sa pro­zorskim olupina­ma koje su bile opas­nost. jer su bile meta. ako se naziru naša tela… ležali smo kao sar­dine na jor­ganu u pred­soblju, gde nije bilo pro­zo­ra ili ono­ga što je osta­lo od pro­zo­ra. i dok smo ležali i venuli, dok je sav hlo­ro­fil odlazio iz naših mramornih tela, dok smo izbe­gavali pro­zore granate sna­jpere bombe, ja sam i tada umr­la. ali ne, ne od granate, ne od met­ka, ne od opas­nos­ti zvane pro­zor. ne zbog rata zbog kojeg je sve umi­ralo. nego opet na najglu­plji način. pregazi­la me pošast ljubavi

    .

    ovo jan­u­arsko jutro ni po čemu dru­gome ne liči na april­s­ki ili majs­ki poče­tak rata u sarajevu

    osim po smrt­noj fig­uri ljubavi.

    .

    bezveze je i što sam umr­la baš sredi­nom meseca

    jer danas su tre­bali stići svi računi

    obuzela me bla­ga pani­ka da li će moj cimer

    zbog utučenos­ti i gubitka

    plati­ti kir­i­ju i sve što tre­ba rebri­ma platiti

    ili će se gaz­da suos­jećati sa njim, izjav­i­ti mu saučešće

    i mož­da, ko zna, opros­ti­ti mu jed­no mesečno plaćanje

    zbog tužnog događa­ja. tako glu­pa smrt bi na kra­ju mogla imati i neki smisao.

    .

    obuzela me pani­ka i zbog toga što sam umr­la neizdepilirana.

    da sam barem znala sat­nicu smr­ti i dru­gači­je naprav­i­la tjed­ni raspored,

    izde­pili­rala bih se jučer

    bila bih lep leš sa glatkim noga­ma danas.

    .

    (nau­ka kaže da dlake ras­tu i posle smr­ti. u dnevnom snežnom kadru

    sve je vidlji­vo. migolji nemirno zver­in­je na kožnoj ploči)

    u trideset­pr­voj godi­ni deve­tom mese­cu i sed­mom danu života

    sam prvi put otišla na depilaciju voskom kod kozmetičarke. pre toga smo pinc­eta i ja bile najbol­je pri­jateljice, iako ne baš str­pljive jed­na sa dru­gom. dok je kozmetičar­ka, također nestr­plji­va i žus­tra, čupala dušu iz mojih stak­lenih nogu, ja ni tada nisam umr­la od bola.

    iako je tre­ba­lo. ne, ja sam opet umr­la zbog ljubavi.

    .

    lopatan­je sne­ga, trgan­je leđnih mišića, iskakan­je komične lopatice

    pro­zori koji ima­ju okna i ne gleda­ju na pofal­iće ili vogošću

    sve je zasuo sneg. težak slani sneg se sručio u najs­pori­ji snežni kadar ljubavnog filma

    u tupu tišinu snežnog testa

    zaš­to sada nisam umr­la uz svečanu muziku?

    muziku koja bi jed­noj takvoj smr­ti dala težinu. na primer godspeed!you.black.emperor.

    .

    najviše volim umi­rati uz kovrdžave gitare.

    .

    jed­nom sam umr­la uz ploču cocteau twins. album trea­sure. tada sam progutala

    kovit­lac plav­ih, flu­o­res­cent­no plav­ih table­ta. nisam bro­jala koliko. one su se usisavale u usnu duplju u rit­mu usporenog vetro­vi­tog kadra, najs­pori­jeg kadra ikad. ali nisam umr­la zbog table­ta. usm­r­ti­la me dobro znana brit­va, isekla me na plave komade i odnela kroz plavi pro­zor u dugačku vrpcu vetra.

    .

    i dok neki i neke umiru

    .

    svečano.tragično.pompezno.uz bub­n­jeve i topove.u rev­olu­cionarnoj čeljusti.zbog ide­ja koje men­ja­ju društveni sistem.radi spaša­van­ja drugih.radi spaša­van­ja sebe.na giljotini.na lomači.na žilav­im polji­ma u sel­jačkim mukama.u žilav­im fab­rika­ma u rad­ničkim muka­ma. od gladi.od rada.od raka.od granata.od zakona.od odmet­ničk­ih hromozoma.od silo­van­ja i torture…

    .

    neki lju­di umiru jako glupo. u najbizarni­jim situacijama,

    u sluča­jnos­ti­ma koje su toliko sluča­jne da niko ne može shvati­ti kako se to dogodilo.

    .

    tako i ja,

    fem­i­nis­ti­ca. koja se bori za dru­gači­je emo­tivne i proizvodne odnose.

    opet, uprkos sve­mu, umirem po ko zna koji put u dobro poz­natom vodvilju,

    zbog ljubavi.

    .

    *

    ‘’Ja sam još uvek daleko od poz­i­tivnih primera novih žena, koje pris­tu­pa­ju iskustvu bivan­ja ženom sa rel­a­tivnom lakoćom i, mog­lo bi se reći, sa zavid­nom površnošću, čija osećan­ja i men­talne energi­je su use­merne na neš­to dru­go u živ­o­tu a ne na sen­ti­men­tal­na ljubav­na osećan­ja. Ipak, još uvek pri­padam gen­eraci­ji žena koje su odrastale na prekret­ni­ci istori­je. Ljubav —  sa svim svo­jim razočaren­ji­ma, svo­jim tragedi­ja­ma i večitim zahte­vi­ma za savršenom srećom — još uvek ima veliku ulogu u mom živ­o­tu. Isu­više veliku!” (Alexan­dra Kol­lon­tai, 1926)

    .

    .

    .

    .

    potrošn­ja

    .

    usta­la sam u piz­du mater­inu ustala

    želela da mi je ceo živ­ot hobi

    otišla u svoj FB vrt i

    posadi­la Zebra Plant   Chom Pu   C. Spi­ralis   Sunshine

    fotografisala lisicu

    zalila biljke

    fokusir­ala se na slova

    i pocepala sve prste na tastaturi

    usta­la

    i nas­tavi­la da psujem

    plati­la sve što se platom može platiti

    račune hranu karte za jgsp

    recik­li­rala

    prokotrl­jala alaina badioua

    vek-stoleće-zver

    oljušti­la

    prosi­pala pon­avl­ja­juće dane    u koji­ma se radi da bi se trošilo

    sva­ki dan jebeno puno trošilo

    i dobro sam stis­nu­la zube

    kul­turno politički

    da ne bih opet u piz­du mater­inu ustala

    .

    .

    kad je pen­z­i­ja mala

    ..

     

    moje noge vole da idu na pijacu

    ruke man­je

    oči su ambivalentne

    nekad ih priku­je košni­ca voća i povrća

    a nekad plek­si­glas lica pijačnih rad­ni­ca i rad­ni­ka, umotanih u

    hlad­noću nabrek­le vene bežan­je od komu­nalne policije

    moje ses­tre i braća    svi potek­li iz suza

    ovo je naj­filo­zof­ski­ja pija­ca u gradu

    jer na njoj rade uglavnom ničean­ci i

    vit­genš­ta­jnov­ci, pone­ki stoik

    i jedan entuz­i­jas­ta, pro­davac košti­ca i suhog voća

    koji još uvek veru­je da je tu jer voli pričati s ljudima

    vrlo je mlad i nema sko­ro nika­da pauzu dok sto­ji za tezgom

    nje­gov red je najduži

    nje­gove kosti tonu u katran

    umor fotokopi­ra lice

    pijač­na košni­ca tela je neverovat­no izdržljiva

    poha­b­ani speci­jal­ni telesni efek­ti osta­ju kapetani broda

    koji se zaku­ca­va u sivi dan

    i raspro­stiru tepih od sede kose

    svim baka­ma koje dolaze da ukradu neku papriku ili luk

    oguglale na oči­ta­van­ja moral­nih lek­ci­ja ako su uhvaćene

    želu­ci im se sku­pl­ja­ju u zrno bensedina

    dok se moje oči okreću i prave da sve to ne vide

    a noge brže bol­je propad­nu u živi pesak očaja

    .

    .

    .

    cv

    ..

     

    ime: samo-još-jed­na-kič­ma-za-povi­jan­je

    prez­ime: ne bračno, jer brak je testo koje neke priv­i­legu­je a neke ne

    živ­ot­ni put: strm i stmoglav, uglavnom paničan i nezačinjen

    osamde­setih: još uvek u tzv. socijalizmu

    devedesetih: spal­jen stan

    rad­no iskust­vo: flek­si­bil­nost mob­ing  tren­inzi poslušnos­ti šut­nje nesol­i­darisan­ja sa ostal­im rad­nim senka­ma and so on

    ner­ad: bože­saču­vaj, svi mora­ju radi­ti i dopri­nosi­ti boga­ti­ma da budu još bogatiji

    prekovre­meni neplaćeni rad: ugod­no se oseća. veš­ta u rin­tan­ju vikendom

    hobi i druge veš­tine: umi­ran­je i stan­ji­van­je zbog ljubavi. njenih šest ses­tara i ona su odu­vek umele lako gubiti kile i nes­ta­jati zbog ljubavi, to je porodič­na tradi­ci­ja i tal­e­nat. da izgledaš kao špageta

    u slo­bod­no vreme: ako je poče­tak leta, sluša las­tavice koje se emi­tu­ju grad­skim uli­ca­ma. to su trenu­ci izlažen­ja iz tela-ten­ka. uta­pan­ja u frekven­ci­ju mal­ih grad­skih sinkopa

    tele­fon: uvek uključen i na raspo­la­gan­ju svim gaz­dama sve­ta. kao i nji­hovim pulenima

    telo: kišno. ume neu­morno da plače, u sebi, tako da ne ometa dru­ga rad­na tela

    držan­je: kič­ma je iskrivl­je­na ali još uvek buk­ti, posveće­na šefovima

    psi­ha: trpelji­va. rad­no-etič­ka. dobro izvežbana u uveren­ju da svako tre­ba da radi dok ne crkne

    edukaci­ja: sred­n­ja, za visoku nije bilo visokog novca

    poz­na­van­je jezi­ka: jezik kap­i­ta­la ne razume tečno, ali se snalazi

    i gmiže

    druge kval­i­fikaci­je: kosa ured­na, izrasle sede ofar­bane, najlonke nepocepane

    vreme pripravnos­ti: na nivou

    u kući: nikad plaće­na. kuća je krošn­ja i prirod­no je da budeš žena koja čisti svo­ju kuću i zbrin­ja­va decu. u knjizi za svaku ženu piše da je ipak mno­go gore dočekati goste nedoter­ana nego da ih doče­ka praši­na u sobi, što je jed­no veliko olakšan­je ako budeš u situaci­ji da moraš birati između ta dva

    .

    .

    .

     

    kad jebe­na psi­hologi­ja postane politika

    .

    .

    ustanem rano     otrčim kratko

    preskočim pijacu, danas man­je para i vitamina

    odem na biro da raz­go­varam sa savet­ni­com, tako treba

    na svak­ih šest meseci

    bacim se u film u kojem igram glavnu ulogu u privrežnos­ti radu

    mera­ma zapošl­ja­van­ja i aktivnog tražen­ja posla

    odgo­varam na pitanja

    savet­ni­ca kaže kako su zaposleni na fakul­te­ti­ma gadovi

    zato što su debe­li ružni isfrustrirani

    vraćam se istim kolosekom

    ulice su isprašene met­lom sunca

    upi­jam leto

    mis­lim na poli­tike koje bi jamčile osnovni doho­dak svima

    bez obzi­ra jesu li lepi našminkani obučeni prik­lad­no podšišani obrijani

    zas­takl­jenog hras­tovog smrvl­jenog pamučnog ili gra­matičkog lica

    jer poli­ti­ka koju kro­ji psi­hologi­ja se kotrlja 

    ka fašiz­mu

    poz­dravl­jam kat­a­loge lica u pro­lazu bez obzi­ra na nji­hove rel­jefe i boje

    nav­i­jam za društvo

    .

    ..

     

    real-soci­jal­is­tič­ka fotografija

    ..

     

    moja prva fotografija

    bila je fotografi­ja mame i tate

    na mese­cu

    dok je mama zaljubljeno gledala u tatu, a tata nepoverlji­vo u mene

    (kao uvek pun stra­ha hoće li neš­to uspeti)

    iza je bio dži­novs­ki novo­godišn­ji bor

    koji ih je šti­tio od letećih parčića asteroida

    u mesečas­toj dimenziji

    .

    tata u kari­ra­noj crveno-plavoj košulji

    koju je valj­da imao sva­ki muškarac sedamde­setih i osamdesetih

    u jugoslav­i­ji. mogla se vide­ti u bur­dama na stranicama

    posvećen­im muškarci­ma sa imenom i prez­i­menom ura­di sam.

    .

    mama u infracr­venoj tren­er­ci, od mater­i­jala koji

    apsor­bu­je sve teškoće beskra­jnog davan­ja. mama… skro­je­na od besplatnog

    emo­tivnog i kućnog rada, u papuča­ma koje nisu à pom­pons.

    .

    para­noični tata, prezaljublje­na mama.

    .

    tata koji se plaši da sve što je lepo ne nestane

    mama koja se ničeg ne plaši nezaus­tavlji­vo postavl­ja šine ka lepom

    .

    imala sam sedam god­i­na i još nisam

    razvi­la rit­u­al zamišl­jan­ja propadan­ja tokom zemljotresa.

    to je inače jedan vrlo koris­tan ritual

    u kojem se zamišl­ja izne­nad­ni zemljotres i zamišl­jan­je je

    tako snažno da se oseća pomer­an­je prostorije

    vidi se padan­je poli­ca, knji­ga, zido­va, uruša­van­je stropova,

    propadan­je školjke zgrade. rit­u­al se razvi­ja nesves­no i nekontrolisano.

    ili si tal­en­to­vana za to ili nisi.

    koris­tan je, jer ako se dogo­di zemljotres ti se ne iznenadiš.

    .

    sa sedam god­i­na još nisam otkri­la ovaj tal­e­nat, ali sada

    znam da je moj osećaj uzbuđen­ja u kratkom

    pros­tor-vre­menu jednog škljoca

    bio ravan soci­jal­is­tičkom ljubavnom zemljotresu

    u kojem sam od sreće propala

    u mesečev krater.

    .

    .

    .

    zbog puno­letnog mese­ca

    ..

     

    rado bih se umo­ta­la u veliku

    grim­iznu burku užitka

    zas­pala pored tebe na das­ci za sečenje

    u inat rato­bor­nom mesecu

    .

    pričala bih pevala u snu

    u horu sa glad­nim stomacima

    onesvesti­la se zbog noći pune benzina

                         nekad negde, podzemno

    da nisam toliko budna

    bila bih romantična

    i traži­la od tebe da odsečeš mese­cu grkljan

                        pok­lon za našu hil­ja­di­tu svadbu

     

    .

    .

    .

    Izbor sačini­la Dani­jela Jovanović

    .

    .

    .

    .

    .