Kvantno stanje pisanja

Boško Tomašević
Lat­est posts by Boško Tomaše­vić (see all)

    .

    .

                                                              “Novo telo pisan­ja u kome ni filosofija,

                                                               ni književnost ne bi naliko­vale na svo­ju sliku ili  povest.”

                                                                                                                             (Žak Deri­da)

         Ja sam jedan nepriz­nat pisac. To u srp­skoj kul­turi nepriz­na­van­je mene daje mi snagu koja će biti prisut­na do časa moje smr­ti. Pisan­je. To je ta sna­ga. Dru­go šta me ne intere­su­je niti u meni pobud­ju­je neke druge snage koje nisu u vezi sa pisan­jem.  Tre­ba voleti dis­ci­plino­vanost.  Ja sam je voleo, det­injom, nevi­nom odlučnošću priljubljen uz nju. “Biti Kami, ili niš­ta” od moje šes­naeste godine do danas, to je ta reče­na dis­ci­plino­vanost. Šezde­se­tak knji­ga koje sam objavio i  dese­tak koje do danas nisam objavio to je neprek­in­u­to uži­van­je u plodonos­noj dis­ci­pli­ni o kojoj je jed­nom pri­likom gov­o­rio Roland Bart. Plodonos­na dis­ci­plina jednog Balza­ka, jednog Tol­sto­ja, jednog Dos­to­jevskog, jednog Prus­ta — tih velik­ih rad­ni­ka u književnos­ti — odu­vek me je prisil­javala da o njoj san­jarim. Taj san bio je majčin­sko kri­lo sve­ga mog rada u književnos­ti, priro­dan oblik pris­nos­ti sa živ­o­tom koji me je čuvao od proklet­st­va metafiz­ičke dosade usred strahnog, strep­n­jom i pret­njom obav­i­jenog, živl­jen­ja. U toj priču­vanos­ti dis­ci­plino­vanog sna odsan­javao se bit­stveni hrbat moga dela. Delo kod mene znači: “uči­nak /tog/ bivstvo­van­ja”, “a ne prikaz bivstvu­jućeg”. “Uči­nak tog bivstvo­van­ja je u‑činjenje” (Er-wirkung), “pre­sad­ji­van­je u pros­tor vre­me­na” pozi­va i odluke bivstvo­van­ja da tokom (u toku) svo­ga vre­me­na datog mu živ­o­tom — piše. Tome pozivu bivstvo­van­ja čovek, kaže Emanuel Lev­inas, odgo­vara ili ne odgo­vara. Na ovom mes­tu pak val­ja dodati jed­nu takod­je važnu Lev­inasovu uputu o ovome o čemu je reč. Naime, Lev­inas upo­zo­ra­va da rečeni poziv dolazi od “bivstvo­van­ja koje nije bivstvu­juće (l’ êtant), od fos­foroscen­ci­je (phos­pho­res­cence) Niš­tine ili, tačni­je, od svo­jevrsne luminis­cen­ci­je (lumi­nosité) u kojoj se saleću (pur­suit) pli­ma i ose­ka Niš­tine i Bivstvo­van­ja. Sub­jek­tivitet ne pri­do­bi­ja od sebe svoj smisao, nego od te fos­foroscen­ci­je, od istine bivstvo­van­ja”. Okvir­i­ma toga sapri­pad­no je i jed­no post, doba obeleženo aurom pisan­ja o pisan­ju kojim se svo­di uči­nak bistvo­van­ja posvećenog pisan­ju. O tome učinku je sada i ovde reč. To će biti ovde pisano. Oda­tle i sa toga osvrtnog karak­ter­isan­ja temel­ja sle­di kon­ačan pohod na Utvr­du Pisan­ja koja će biti dovrše­na tek sa smrt­nim časom. U dovršen­je naše­ga opus‑a pre toga časa ne želimo da veru­je­mo. Pisao sam, čini mi se, cel­og živ­ota. Iako znam da to nisam činio (otu­da kažem: “čini mi se”) ja jesam pisao, jer je pisan­je od onog trenut­ka kada je u meni rod­jeno kao živ­ot­ni pro­jekt, pret­stavl­ja­lo total­itet moga bivan­ja na Zemlji, ono što se u savre­menoj fizici nazi­va kon­cep­tom kju­bi­ta, fenom­e­na koji ukazu­je na takoz­vano spleteno stan­je koje gov­ori o tome da naspram Bulove  (G. Boole) dig­i­talne alge­bre koja oper­iše na prin­cipu pos­to­jan­ja stan­ja nule i stan­ja jedinice, pos­to­ji i stan­je kada istovre­meno pos­to­je i nula i jedini­ca. Konkret­no, u ravni moga živ­ota, tak­va situaci­ja ukazu­je da je moj živ­ot i onda kada nisam pisao, bio pisan­je, sadržavao i ujed­in­javao u sebi i živ­ot i pisan­je, drugim reči­ma, nosio u sebi sušt­inu kvantnog stan­ja i ličio na nje­ga dok je svo­jim “čes­ti­ca­ma” istovre­meno pro­lazio kroz dva “otvo­ra” jednog i istog živ­ota: pisan­ja i živl­jen­ja. U takvim okol­nos­ti­ma kao što u kvant­noj teori­ji “čes­tice više nisu samo čes­tice, a talasi nisu samo talasi”, tako isto je i moj živ­ot-pisan­je pret­stavl­jao jed­nu dual­nu priro­du moga živl­jen­ja pre­ma kojoj je sva­ka tač­ka moga živl­jen­ja bila sprem­na da bude obrad­je­na u jed­nom pisan­ju koje nije samo pisan­je no živ­ot sâm, dok se u svakom pisan­ju u‑pisivala odred­je­na “kor­pusku­lar­na” struk­tu­ra živ­ota koji nije bio samo živ­ot, no i pro­jekat u čijem je središ­tu sta­jala vol­ja da se živl­jen­je ovekoveči pisan­jem pa se, sto­ga, pisa­lo-sa-živ­o­tom, u nje­mu, kroz nje­ga i putem nje­ga bez da se živ­ot time utvrd­ji­vao kao nekak­va odredlji­va odred­jenost. Takvu živ­ot­nu situaci­ju nazi­vam kvant­nom, a pisan­je koje je deo te situaci­je kvant­nim stan­jem pisan­ja. U nje­mu se kao i u onome što se nazi­va kvant­nim stan­jem ne otkri­va “niš­ta objek­tivno”, no se prak­som pisan­ja daje (i pokazu­je) stan­je “neo­dred­jenos­ti” (shod­no poz­natom Hajzen­ber­gov­om /W. Heisenberg/ načelu neo­dred­jenos­ti /Unschärferelation/ u fizici čes­ti­ca) koje ukazu­je da se pisan­jem ne mogu izmer­i­ti niti stan­ja duše, niti objek­tivni svet kojim je “duša” okruže­na, nego se piše bez da se išta “meri” u sve­tu koji je ion­ako nasum­ičan i nije nikako deter­min­is­tič­ki odred­jen. Drugim reči­ma, piše se da bi se izbe­gao živ­ot o kome se ion­ako niš­ta suvis­lo ne može reći, u najbol­jem sluča­ju tek samo banal­nos­ti, dok se Bog za to vreme (naše­ga živ­ota) itekako “igra koc­ki­ca­ma”, baca­jući ih “tamo gde se one ne mogu vide­ti”. Pisan­je je igra čiji je ulog živ­ot, a živ­ot igra koja se oper­važa­va pisan­jem, jer se pisan­je može sasvim da uor­tači sa živ­o­tom jednog čove­ka koji je odlučio da mu pisan­je bude način spasa­van­ja svo­je ind­vidue od masovnog iden­tite­ta i bezličnos­ti. Ovak­va situaci­ja samo potvrd­ju­je priro­du i bît lógosa kome u nje­gov­oj suš­tosti sto­ji da Reč na svet­lost dana dop­uš­ta tubivstvo­van­ju da dod­je do reči, to jest da dod­je do stan­ja svetlen­ja u onom smis­lu u kome se mis­li kada se, pop­ut Hajdegera (M. Hei­deg­ger), kaže: “Jezik gov­ori” (“Die Sprache spricht”). I još više, naime onako kako nam Džordž Šta­jn­er (G. Stein­er) sug­er­iše, pre­ma kome oprisut­n­ja­van­je tubivstvo­van­ja ne samo kod pes­ni­ka i lit­er­a­ta, nego i kod umet­ni­ka i kom­poz­i­to­ra uopšte, jeste jed­no pro­tiv-stvaran­je, jed­no stvaran­je sve­ta unutar sve­ta koje artikuliše čitavu sum­mu sve­ta koje sto­ji u istoj ravni sa stvaran­jem kojim Bog upravl­ja u trenutku dok se isti, kako Stiv­en Hok­ing (S. Hok­ing), suprot­stavl­ja­jući se Ajnš­ta­jnu (A. Ein­stein), kaže, “igra koc­ki­ca­ma”. U takvoj situaci­ji pisan­je je jed­no stvaran­je živ­ota unutar živ­ota, jed­no para­leno stvaran­je živ­ota pop­ut pos­to­jan­ja para­lel­nih sve­to­va u priči o zakrivl­jenos­ti pros­to­ra-vre­me­na o čemu gov­ori najnovi­ja teori­ja grav­itaci­je. Pisan­je, za raz­liku od uvreženih shvatan­ja o nje­mu po koji­ma pisan­je neš­to “odraža­va”, čovekovu dušu ili nje­gov živ­ot u istori­ji, sve­jed­no, zapra­vo je sve dru­go osim toga. Ono je stan­je (pop­ut kvantnog stan­ja) koje na svet­lost dana donosi same sin­gu­lar­itete, dak­le, nikakve kauzalne i deter­min­is­tič­ki uslovl­jene priče o onome što se “neka­da” dogodi­lo, no jed­no, u nazovi “sub­atom­skom” okružen­ju, tvoren­je dru­gog, para­lelnog sve­ta, nalik Božjim epi­fani­ja­ma. Sto­ga, drži­mo, da Rolan Bart (R. Barthes), ocr­tava­jući situaci­ju sub­jek­ta u sve­tu u jed­nom svom pre­da­van­ju oko 1973. godine, nije uza­lud rekao sledeće: “Sub­jekt, koji više nije onaj mis­leći ide­al­is­tičke filosofi­je, koji oskude­va­jući u svakom jedin­stvu i izgubljen u dvo­jakom nesh­vatan­ju — svo­jeg nesvesnog i svo­je ide­ologi­je — opsta­je samo na ringišpilu jezi­ka” jer, veli dal­je on, “jezik je taj koji gov­ori” (“c’ est le lan­gage qui par­le”) “ne autor”, (“ce n’est pas l’au­teur”). Drugim reči­ma, nije stvar­alačko “ja” “izvor tek­s­ta”, no sâm jezik koji se služi stvarao­cem. “Književnost više nije mesto na kojem ‘ja’ sebe može da nad­je, već pre mesto na kojem se ono gubi”. Sâm jezik je taj koji gov­ori, tvoreći svet u sve­tu, jedan para­le­lan svet u kojem je sub­jekt tek medij preko koga jezik artikuliše ono što se u jeziku-tek­stu (ili tek­stu-jeziku) artikuliše. Dak­le, ono napisano ne odraža­va nekakav ref­er­ent o stvarnos­ti, no pret­st­val­ja tek samo “imag­i­nar­nu insce­naci­ju” u kojoj sub­jekt više nije nikak­va “tvrd­ja­va” no mesto opsene kroz koju pro­lazi jezik. U takvoj kon­stelaciji stvari pisan­je posta­je para­lel­ni junak sve­tu koji je, s druge strane opet, para­lel­ni junak pisan­ju. Pisan­je gov­ori.  Jezik je sam pri odazivu bivstvo­van­ju. “Ne pos­to­ji nijedan nad­zor, nikak­va zalo­ga za jezik. ( …)  Nema značen­ja (sig­ni­fi­ca­tion) jezi­ka, pos­to­ji označa­van­je (sig­nifi­ance)”. Tako gov­ori Rolan Bart (R. Barthes). Pisan­je u takvom kon­tek­stu razumevan­ja posta­je pus­tolov­ina do kra­ja našeg živ­ota, pri čemu bivan­jem u‑svetu mi ne moramo biti aktivni, dovoljno je da bude­mo kako bis­mo uz pomoć imag­i­naci­je proizvodili pisan­je. Pisan­je kao pus­tolov­ina pred­vid­je­na da se zbi­va do kra­ja našeg živ­ota nije niš­ta dru­go do pus­tolov­ina sao­braz­na pute­vi­ma umi­ran­ja. Ne kaže li Blanšo (M. Blan­chot): “pisati, to je umi­rati”[1]. Ja sam o tome pisan­ju san­jario još u vre­menu kada sam kao dečak čitao tek­stove o Balza­kovom živ­o­tu čija mi se vita car­rac­ter­is­ti­ca veo­ma dojmi­la, jer u nag­nuću toga čove­ka beskra­jne vol­je i odlučnos­ti da piše romane, ja nisam video nje­govu pri­mar­nu potre­bu da piše o neče­mu (rec­i­mo o ” fran­cuskom društvu” Napoleonovog i posle Napoleonovog vre­me­na), no sam Balza­ka video isključi­vo kao pre­gao­ca pisan­ja, kao gigan­ta koji proizvo­di pisan­je i koji kao čovek pos­to­ji u mag­mi izgaran­ja, pišući. On je postao moja fan­taz­i­ja pisan­ja, tak­va koja mi je gov­o­rila da je posve sve­jed­no o čemu će se pisati ili šta će se pisan­jem reći, no je važno unutar aure  san­jaren­ja (baše­larovske proveni­jen­ci­je, na primer) biti čovekom Pisan­ja, čije je bivan­je u sve­tu tak­vo da liči kakvom ležan­ju u majči­noj utro­bi. Sa temel­ja takvog duhovnog okružen­ja praćenog pot­sti­ca­ji­ma mlade, neiskusne i jed­nos­tavne duše proishodio je moj nagon za pisan­jem. Emi­nent­no pisan­je kojem predleža­va sli­ka pisan­ja kao mreže koja pre­pokri­va celokup­no bivstvo­van­je jednog čove­ka beše mi izvorom koji je omogućio da moj œuvre nas­tane. Emi­nent­no pisan­je nije pisan­je o neče­mu (bar to nije pri­marno) nego je ono to: samo pisan­je. Svet u svom egzis­ten­ci­jal­nom i fak­tičkom stan­ju u tim trenuci­ma zadržan je na mar­gi­ni piščeve svesti. On je negde izvan, spol­jašn­jost je koja se neprimeću­je pa mu se zbog samog stan­ja sub­jek­ta pisan­ja ne dodelju­ju ikakvi atribu­ti fak­tičnos­ti. Ono što je pis­cu u takvim okol­nos­ti­ma tu — to je pisan­je jezi­ka. Takod­je, ono što je tu jeste pišče­va egzis­ten­ci­ja, pos­to­jan­je nasla­ga nje­ga-u-sve­tu, nje­go­va, da tako kaže­mo, geologi­ja i pale­ologi­ja u koji­ma je “sku­plje­na celokup­na sadrži­na” nje­gove jedin­stvene i neponovljive indi­vidue. Pisan­je će tu na jedan ne encik­lo­pe­di­js­ki, no na jedan kra­jn­je iscr­pan način, naći svu prošlost i sadašn­jost jednog živ­ota, sve traume u koji­ma je taj živ­ot nalazio svo­ja obitaval­iš­ta, iz njih izlazio, da bi, na kra­ju, u Sve­tom Spisu Toga Živ­ota  bio pokazan ne taj živ­ot, no Reč koja je obuh­vat­ni­ja od svako­ga živ­ota i svih živ­otâ ika­da živl­jenih na Zemlji. Konkret­no, kada je reč o meni, tre­bao je to biti, i jeste bio, i biće dal­je Spis Čove­ka koji je živeo i koji živi, dajući “sjaj i svežinu jezi­ka iz sna” (R. Bart/R. Barthes) i potom, još i više, odbacu­je sve fig­ure Istori­je i u sve­mu sagle­da­va sâmo bivstvo­van­je, samot­no i bez Boga. Pisan­ju, mome pisan­ju, ne tre­ba niko. Ja sam Bog koji nema čove­ka i obraćam se u‑topiji (ne-mes­tu) jezi­ka, uvid­ja­jući svu “tragiku Pis­ma”: onog kon­t­a­mini­ra­nog Istori­jom o kojoj bih navod­no tre­bao da pišem i onog Pis­ma koga moram sâm da stvorim, isključu­jući iz nje­ga sve što je u nje­mu pra­davno i nat­aloženo, obav­i­jeno “nom­i­nal­nom uni­verzal­nošću društvenog živ­ota” (R. Bart/R. Barthes), ugov­orima sklo­pljen­im unutar toga živ­ota i koji me  intim­no ne obavezu­ju, jer su isti počesto sklo­pljeni bez pris­tan­ka moje slo­bodne vol­je, na temelji­ma pukog dogad­jan­ja koji, doduše, ima­ju nekakav svoj uzrok, ali ja taj uzrok ne mogu da pra­tim od nje­gov­ih poče­ta­ka ili, najčešće, nikako. — Šta sam u takvoj situaci­ji mogao da radim? — Pisao sam, avaj!, top­io Svo­je da bi od toga ostao tanak usek svet­losti pred šumom koja ima puteve, ali nijedan od njih ne vodi niku­da. Pisao sam ono što u Mome Spisu niko nužno neće morati da otkri­va šta je to, osim da kon­statu­je da u nje­mu pos­to­je izvesne nîti čiste energi­je, neš­to pop­ut stringo­va koji, kao što znamo, takod­je nisu nikak­va mater­i­ja no, takod­je, čista energi­ja. Tu energi­ju moguće je, even­tu­al­no, upored­i­ti sa proizvodi­ma pos­tup­ka toka svesti, spisatelji­ma često omil­jenom sred­stvu pokazi­van­ja tzv. “ogol­jene stvarnos­ti” sve­ta. U Spisu ne tre­ba bezuslovno traži­ti čvrste smis­love bilo čega, no tek i even­tu­al­no tra­gati za pos­to­jećim pred­loz­i­ma koji mogu sadrža­vati ele­mente nekakvog otvorenog smis­la, koji, even­tu­al­no, može biti odgonet­nut jed­nom i nez­nano kada. A tada, moguće je, svet neće imati potre­bu za književnošću. Svet će u tom nez­nanom vre­menu — moguće je takod­je i to — biti samo Svet, jed­na čista, od nes­po­razu­ma isfil­tri­rana danost koja će svetleti mirnom svet­lošću tadašn­je čovekove duše. Ali, dotle je, kako rekos­mo, daleko. Pisan­je sada i ovde jeste tražen­je, davan­je, nedužnost davan­ja ono­ga što nazi­va­mo tako-to-tu-sada, dohvaćan­je poten­ci­je, neprekid­no dohvaćan­je nje u strah­nom obelo­dan­ji­van­ju kre­tan­ja “pokretne mater­i­je” (Ž. Delez/G. Deleuze) i “nemirne celine jednog zakrivl­jenog pros­to­ra” (M. Štajnveg/M. Stein­weg). Bez toga osećan­ja nedužnos­ti davan­ja o kome je ovde reč nema pisan­ja. Pisac se nalazi usred  nje, usred ima­nent­nos­ti toga najunutarn­ji­jeg instink­ta koji karak­ter­iše pisan­je, dak­le, posred apso­lutnog tako­bi­van­ja koje “nas­tan­ju­je vlasti­tu sred­inu” (M. Štajnveg/M. Stein­weg) i pose­du­je osećan­je o ne kriv­i­ci spram sve­ta u kome živi.  Mož­da se upra­vo u ovome nalazi fenom­e­nološ­ka defini­ci­ja književnos­ti?! Ili se pak u tako vid­jenom književnom prosedeu apso­lut­no književnosne poza­dine nalazi čita­va književnost?! U svakom sluča­ju, ja sam u takvom hor­i­zon­tu razumevan­ja pisan­ja pron­ašao kon­takt sa pisan­jem, sa efi­ci­jen­ci­jom toga šta tre­ba da bude moje pisan­je o sve­tu i u sve­tu. Na taj način sam, zapra­vo, našao mesto za sebe kao pis­ca-u-sve­tu. To nije bilo lako, iako sam taj odnos pre­ma pisan­ju i nje­gov­im razloz­i­ma u meni i za mene, isti­ni za volju, našao instink­tivno. Bilo je samo potreb­no da se pre­pus­tim sebi, svome osećan­ju nemoći spram sve­ta, nejas­nom osećan­ju da pos­to­ji tragedi­ja “živ­otnog stan­ja” čiji se uzro­ci nalaze unutar “same suš­tine samorodnog ljud­skog duha” (I.A. Iljin), u ranom iskustvu o čovekovoj “bit­noj usaml­jenos­ti” u‑svetu (Ž. Delez/G. Deleuze), u mom strahu od sve­ta, u mom osećan­ju nelagod­nos­ti što sam rod­jen (“ontološko ogorčen­je zbog svog pos­to­jan­ja”) — pa pisan­je, mogućnost pisan­ja kao tak­va, već je bila tu da me spaša­va od nave­denih mukâ prois­tek­lih zbog i od trenut­ka rod­jen­ja. Izlaz u pisan­je bio je, isti­ni za volju, otkriv­en u radosti, kao kada se čovek koji je u opas­nos­ti izne­na­da nad­je u spa­sonos­nom pribežiš­tu i na sig­urnom. Ono, pisan­je, je takod­je, bilo otkriveno u tihoj nadi da će mi njime biti pok­lon­je­na i nekak­va mogućnost da posle smr­ti u ovdašn­jem sve­tu nas­tavim da živim uz pomoć ono­ga što sam stvo­rio. Delo kao garan­ci­ja moguće besm­rt­nos­ti, pogo­to­vo u sli­ci Dela i o Delu u ranoj mla­dosti, bila je vrs­ta san­jar­i­je o pisan­ju koje taj zadatak tre­ba da sprovede u stvarnost. Ipak, dok nisam uistinu započeo sa prak­tiko­van­jem pisan­ja bio je potre­ban da prod­je znatan broj god­i­na, i to baš onih kada neki pis­ci u post­pu­bertet­skom dobu već započin­ju da rade na svom œuvre. Ja sam o Delu pre nego što sam započeo da ga ost­varu­jem, mno­go duže san­jario. Ili se mno­go duže vre­me­na spre­mao za nje­ga, ne, dakako, samo san­jaren­jem o nje­mu. Čitan­je velik­ih dela svetske književnos­ti, izuča­van­je književnos­ti kao dis­ci­pline ljud­skog duha tokom studi­ja spa­da takod­je u pripreme za pisan­je dela. Ova čin­jeni­ca pri­pa­da delu bitne fak­tografi­je moga spisateljskog živ­o­topisa. Ja iza sebe nemam nikak­vo delo koga je pisao ado­les­cent, već samo radove koje je pisao čovek više od četvrt veka star. Nek­ih rado­va (to se odnosi na rane pesme nastale izmed­ju 1971. i 1974.) sam se, štaviše odrekao, sma­tra­jući ih odveć počet­ničkim da bi bili uvršćeni u cor­pus spisa nastal­ih posle prve polovine 1976. godine, od kojih je med­ju prvi­ma nas­tao cik­lus pesama “Slikar Munk”. Tek sa cik­lu­som pesama “Tumačen­je Helder­li­na” i “Spomen na Mar­ti­na Hajdegera” započin­je moj put književni­ka. Vraćam se, posle ove kraće digre­si­je, vodećem toku ovo­ga rada.

         Pišući o pisan­ju zatočeni smo — kao i u sluča­ju neposrednog pisan­ja o bilo čemu dru­gom — na iman­ju Imag­i­narnog. Sećan­je na Napisano pruža isto toliko zado­voljst­va kao i pisan­je neče­ga posve novog. Tak­vo sećan­je usto pre­ob­liku­je i stan­je postignu­to u onome neka­da Napisanom, “mir­iše”, rekao bi Prust, “na iris”, na mesto gde dolazi do srašći­van­ja Napisanog sa sfer­om imag­i­naci­je koja prizi­va fan­tazam da se Napisano na temelju nove mašte i novih stvar­alačk­ih napo­ra dopiše. Pisan­je (koga ćemo upra­vo na ovim strani­ca­ma nas­to­jati da sprovede­mo) o Napisanom nije samo hvatan­je “prvo­bitne scene” koja je vodi­la tome da Napisano bude napisano, no i hvatan­je Neupisanos­ti ono­ga bitnog u Već-Napisanom, odnos­no san­jaren­je o Još-Nenapisanom u Napisanom. Sa toga mes­ta započin­je puto­van­je ka pros­tori­ma novog tek­s­ta, ka onome što još sto­ji u sta­ja­ma latentnog i još Neispisanog a pri­pa­da samo tom autoru i nje­gov­im auto­hton­im domeni­ma. To je ono što će taj autor mož­da još napisati uko­liko mu puki živ­ot­ni elan i zdravl­je budu dozvo­lili. U tom smis­lu, ja se pitam: šta je, dak­le, osta­lo Ne-upisano u sve­tu moga do sada U‑pisanoga; šta je u okvir­i­ma toga U‑pisanog srod­no, goruće važno, jed­nos­tavno i čis­to pre­pušteno da se u meni bori da bude Upisano, biva­jući do sada, sve­jed­no iz kojih razlo­ga, van domaša­ja mojih već učin­jenih spisateljskih poduh­va­ta. Nad ovim pitan­jem autor može da san­jari, obraća­jući se neu­taženos­ti­ma svo­je duše, snaga­ma svo­je imag­i­naci­je u koji­ma će svakako naći ono svo­je Još-Nenapisano za kojim žudi i koje mu, kako rekoh, pri­pa­da (pop­ut neke svo­jine) već na temelju ono­ga što je do tada napisao.

         Sva­ki opus jedno­ga pis­ca osta­je nedovršen. I to je čin­jeni­ca sa kojom pisac mora da raču­na. Pone­ki pisac, nakon što su mu najzre­li­je godine stvaran­ja već prošle, zna u kom pravcu bi val­ja­lo da ide kako bi koliko-toliko u bit­nom dop­unio svoj opus. I takvi pis­ci na tome rade. Pone­ki pak pis­ci samo o tome san­jare, zna­jući da bi im za navod­no “dovršen­je” opusa bili potreb­ni još bro­jni živ­oti. Čin­jeni­ca nedovršenos­ti svači­jeg opusa pri­pa­da oblasti tragedi­je sa kojom se suoča­va sva­ki pisac i sva­ki stvar­alac, makar isti bio i drvodel­ja. Moje Nenapisano i danas za mene pret­stavl­ja jed­nu ogrom­nost kao i na početku spisateljske kar­i­jere i sliči jed­nom osećan­ju koje mi se neposred­no obraća reči­ma: “Sve tvo­je Napisano do sada pri­pa­da jed­noj para­lel­nos­ti sa Nenapisan­im pa se u kon­ačnos­ti sve­ga sve svo­di na to kao da do sada niš­ta nisi napisao”. Ja ovim, u reči preve­den­im osećan­jem, gov­orim zapra­vo o neče­mu što se unutar oblasti ljudske delat­nos­ti real­no nazi­va nekakvom prisut­nosšću odsut­nos­ti, odnos­no otsut­nošću prisut­nos­ti. Ovo osećan­je potiče sa tla čin­jenice da svači­je raskri­van­je bivstvo­van­ja pret­stavl­ja po sebi jed­nu nedo­voljnost, da real­izaci­ju uvek uman­ju­je pros­tor nere­al­i­zo­vanog  i prati je osećan­jem da rečeno nika­da nije dovoljno istini­to, niti pot­puno. Nad tim nijedan stvar­alac, na žalost, nema nikakvu vlast. Po tome on liči nomadu, čoveku bez mes­ta, “svesnog sebe u hodu, a ne na nekom mes­tu, na grani­ca­ma ne-istine, kral­jevst­va koje se pro­stire dal­je od istine”[2]. Otu­da potiče nje­go­va potre­ba kao i osećan­je da svo­je Stvoreno i Napisano za živ­ota veči­to dop­un­ja­va onim Još-Nenapisan­im. Sto­ga se, pop­ut Emanuela Lev­inasa, može i reći da pisan­je fak­tič­ki vodi bivstvo­van­ju “kao mes­tu lutan­ja (lieu d’ errance), onome nenas­tan­jivom (inhab­it­able)” ali, se isto tako s pravom, može reći “da pisan­je (književnost) tome i ne vodi”. Ovo rel­a­tivi­ra­juće stanovište potkre­pljeno je čin­jeni­com na koju s pravom ukazu­je Emanuel Lev­inas, naime, da je “književnost jedin­stve­na pus­tolov­ina tran­scen­den­ci­je koja opko­raču­je sva obzor­ja sve­ta koji se ne mogu izbeći ni naj­haz­ard­ni­jim odlasci­ma (izlasci­ma) iz njih”.

         Kada je reč o mom Nenapisanom ono je, kako sam već naglasio, sas­tavni deo moga Napisanog. U tom smis­lu za očeki­vati je da na ovom mes­tu ponudim jedan abre­vi­jaturni “popis” moga Nenapisanog. Ipak, ovde neću tak­sativno gov­oriti o pukom “mater­i­jalu” i “ide­ja­ma” koje su ostale izvan cor­pusa moga Napisanog, nego o čin­jeni­ci pos­to­jan­ja zablude o smis­lenos­ti pisan­ja koja je tu upra­vo sto­ga da održi kre­tan­je pisan­ja ka “nesig­urnos­ti i nes­reći ono­ga što izmiče svakom zah­vatu, svakoj svr­si”. U nave­de­nom pravcu razmišl­jan­ja pomaže nam i sâm Moris Blanšo (M. Blan­chot) koji veli: “Umet­nik i pes­nik kao da su dobili zadatak da nas uporno opom­in­ju na zabludu (rap­pel­er obstiné­ment à l’ erreur) okre­tan­ja pre­ma onom pros­toru u kojem se sve što nam­er­ava­mo, sve što smo stek­li, sve što jes­mo, sve što se otvara na zemlji, preokreće u bez­nača­jno, u kojem je ono što se pri­b­liža­va (s’ approche), upra­vo ne-ozbiljno i ne-istini­to, kao da tamo (u pros­toru pisan­ja, prim. B.T.) mož­da izvire vre­lo sveko­like navlasti­tosti”. No, zablu­da o kojoj gov­ori ovaj fran­cus­ki mis­lilac književnos­ti i pisan­ja nikako nije posve nihilis­tičke proveni­jen­ci­je, već je i tak­va da u sebi nosi i poz­i­ti­van sadržaj o čemu sve­doči i nje­na for­mal­na struk­tu­ra. Iz struk­ture i bîti te zablude stvar­alac-književnik otkri­va spomen na čin­jenicu da samo sna­ga, odnos­no “energi­ja zablude” o kojoj povodom dela L. N. Tol­sto­ja gov­ori Vik­tor Šklovs­ki prisil­ja­va pis­ca da, uvid­ja­jući raz­liku izmed­ju nam­era i ost­varen­ja, opet izno­va dopisu­je ono što mu se čini da nije (već) napisao. “To je rad”, kaže Šklovs­ki, “čiji je cilj da se svet shvati nekako izno­va”. “Svako književno delo” (mi bis­mo rek­li ono Nenapisano koje teži da bude Napisano) “je nova mon­taža sve­ta, nova nepred­vid­jenost, nova poja­va” (V. Šklovski).

         Napisano, naše Napisano, gov­ori o Nenapisanom. Kada smo pisali ono što smo napisali, to smo radili na temelju rečene “energi­je zablude”. Pos­to­ji li ta energi­ja sada kada želimo da dopiše­mo Napisano jed­nim Ne-napisan­im? Čime smo obo­gatili sebe, kakvim iskustvom dok smo ispi­si­vali a potom i dovršili Napisano? Unutar smis­la ovih pitan­ja rec­i­mo sledeće. — Kad god smo započin­jali da piše­mo Napisano koje smo napisali uvek smo počin­jali sa iste razine: sa razine osećan­ja da nam je za živ­ot potreb­na pot­po­ra pisan­ja kako bis­mo svoj živ­ot iz haosa, iz “nepokret­nos­ti bezbo­jnog, nemog niš­tavi­la” (Ž. Delez), iz “okean­skog bez­dana” izbav­ili i pron­ašli u nekakvom pribežiš­tu, ne, dak­le, u nekakvoj ide­al­i­zo­vanoj sig­urnos­ti, no u pri-bežiš­tu, u privre­menom zak­lonu koji će privre­meno čuvati kon­takt sve­ta i nas. Jer, kako veli jedan inter­pret Dele­zove filosofi­je (Mar­cus Stein­weg), “dodir haosa ne može osta­ti bez posled­i­ca, sub­jekt je stekao iskust­vo. Ne pos­to­ji mišl­jen­je, ni filosofi­ja, ni umet­nost, onkraj iskušen­ja realnog: haosa, niš­tavi­la ili bez­dana. Naočigled te izves­nos­ti kon­takt je samosvest filosofi­je”. U kon­tek­stu naših promišl­jan­ja mi bis­mo rek­li kon­takt je samosvest dela koje nas­ta­je, koga piše­mo. Delo biva započe­to sa svešću da je ono, pop­ut svake umet­nos­ti, “zas­no­vano na izgubljenoj sig­urnos­ti prisut­nos­ti” (M. Blanšo), odnos­no na izgubljenoj sig­urnos­ti bivstvo­van­ja. Ne liči li, pita­mo se, sin­tag­mats­ki pojam rečene izgubljene sig­urnos­ti bivstvo­van­ja Hajzen­ber­gov­om (W. Heisen­berg) načelu neo­dred­jenos­ti (Unschär­fer­e­la­tion) koje fig­uri­ra unutar kvantne mehanike i odgo­vara jed­nom mod­elu Uni­verzu­ma koji je pot­puno inde­ter­min­is­tič­ki i pre­ma današn­jem razumevan­ju pret­stavl­ja nje­go­vo temeljno ustro­jst­vo? U tom smis­lu san­jar­i­ja o do-pisi­van­ju Napisanog, san­jar­i­ja o Još-Nenapisanom poči­va, dakako, na istoj osnovi. Ako je ono prvot­no našeg pisan­ja poči­va­lo na rečenoj nesig­urnos­ti unutar haosa zaš­to bi dru­gači­je bilo sada kada sto­ji­mo pred onim što želimo do-pisati? Ako već prvot­no naše pisan­je zapra­vo “bdi­je nad otsut­nim smis­lom” u sve­tu “gde sli­ka presta­je biti dru­goste­pe­na u odno­su na mod­el, gde obmana pre­tendu­je na istinu, gde, kon­ačno, više ne pos­to­ji orig­i­nal, nego neprestano večno treperen­je (scin­til­la­tion) u kojem se raspršu­je, u sja­ju (clarté) zao­bi­lažen­ja i vraćan­ja, otsut­nost iskona” (M. Blanšo) (kvant­na mehani­ka, pot­sećamo, poči­va na ele­men­ti­ma “treperen­ja”: nepred­vidljivosti i nasum­ičnos­ti), zaš­to bi ono naše Još-Nenapisano nas­ta­ja­lo iz dru­gači­jih okol­nos­ti? Pa ipak, i to je paradoks pisan­ja, svakog pisan­ja uopšte, uprkos rečenom iskustvu o kome je reč, ono Još-Nenapisano nas­ta­ja­lo bi, izmed­ju osta­log, opet iz “energi­je zablude”, jer su čoveko­va nada udruže­na sa nje­gov­om iskon­skom naivnošću, jače od svakog presnog iskust­va i bez obzi­ra na pon­avl­jan­je davno naučene lek­ci­je. Književnost se pali upra­vo usred svog ontološkog neuspe­ha. “Ako se jezik, a poseb­no književni jezik, vaz­da ne uspin­je pre­ma svo­joj smr­ti, on neće biti moguć, jer upra­vo to kre­tan­je pre­ma nje­gov­oj nemogućnos­ti uslov je nje­gov­og utemel­jen­ja” (M. Blanšo). Tako isto sto­ji stvar i sa ontologi­jskim “star­tom” u pisan­je. Do-pisi­van­jem Napisanog u avan­turi pisan­ja Još-Nenapisanog rečeni “start” se odvi­ja beskon­ačno, pon­avl­ja­jući se.  Beskon­ačno pon­avl­jan­je istog posta­je zapra­vo nje­gov­im odjekom. U temelju toga odje­ka poči­va samo “prazn­i­na i dubo­ka tiši­na” ali, takod­je, i opet, sâm odjek “ono­ga što ne može presta­ti da piše”. I to je sve. Tako se krug zat­vara. Šta sada može­mo da čin­i­mo? — Rek­li smo: niš­ta nam ne sto­ji pri ruci osim upra­vo rečenoga i ovde opisanog. Izbili smo u pros­tor nemis­livo­ga. Nekako smo ušli u područ­je tran­scen­den­ci­je i neo­dred­jenos­ti. Upra­vo, da, u pus­tolov­inu književnos­ti koja na taj način (tran­scen­den­ci­jom) “opko­raču­je (enjam­bant) sva obzor­ja sve­ta” i koja se (obzor­ja) nikakvim putem ne mogu napusti­ti. Ono nemis­li­vo, “kuda ne vodeći, vodi pisan­je, odnos­no pes­ma”, Blanšo, pot­seća nas Lev­inas, “imenu­je bivstvo­van­jem” (être). Ali ne u Hajdegerovom smis­lu koji kaže da pisan­je, odnos­no pes­ma, čini da u nje­mu, odnos­no njoj zab­lista “isti­na bivstvo­van­ja” (“Wahrheit des Seins”), no u smis­lu da pisan­je, odnos­no pes­ma, otkri­va (décou­vre), “otkri­van­jem koje nije isti­na — tamu” (obscu­rité) bivstvo­van­ja. U toj tami “ne može se naći nikak­vo stanište” (domi­cile), već se iz nje “poma­l­ja spomen na neš­to nomad­sko”, pokazu­je se jed­no tra­jan­je bez mes­ta borav­ka, raskri­va tra­jan­je u nenas­tan­jivom (inhab­it­able) i pustopoljskom. Ono što pisan­je kao tak­vo pokazu­je čoveku —  lutan­je kao obzor istine —  na to isto čovek-pisac, kako Homer, tako Beket, u svome delu pot­seća i opom­in­je čove­ka na “ljud­sku bît nomadiz­ma”[3]. U tome je sadržana kvant­na strana, odnos­no kvant­no stan­je pisan­ja o kome gov­o­rimo u ovom radu. Pisan­je pokazu­je čoveku ono što čovek pokazu­je pisan­jem čoveku. Ne biva se čovekom bez pisan­ja, niti ima pisan­ja bez čove­ka. Nomadizam pisan­ja koje pokaz­je svo­ju “egzil­nu bît”, to jest da ono (pisan­je) čoveku ne može da pruži zašti­tu pri nje­gov­om boravl­jen­ju na zemlji no i sâmo neprestano bâza i luta oko prirode čove­ka, ne raz­jašn­java­jući je (otu­da stal­na potre­ba pisaca za do-pisi­van­jem svo­ga Već-Napisanoga) i nomad­s­ka ljud­s­ka bît koja tra­ga za istin­om, pri čemu je “isti­na uslov lutan­ja, a lutan­je uslov istine”, sadrži priro­du jedne kružnice kojom se potvrd­ju­je da se čoveku posvu­da preči nje­go­va isti­na bivstvo­van­ja. Egzil­na bît čove­ka i nomad­s­ka bît pisan­ja jesu vrs­ta jed­nadžbe koja svakom čoveku-pis­cu pret­stavl­ja­ju iza­zov i biće to do nje­gov­og posled­njeg dela. Kon­ačno, do posled­njeg dela koga će ljud­s­ka ruka ika­da napisati. Pre­bi­val­ište je otsut­no, čovek je otsu­tan i od sebe i od sve­ta, pisan­je je spram tih čin­jeni­ca dos­ta nemoćno pa se pisac upra­vo sto­ga, zavar­ava­jući sebe beskon­ačno, baca u novu avan­tu­ru pisan­ja, tra­ga­jući za suštin­skom prirodom čove­ka. Otu­da je pisan­je živo i još uvek veo­ma živ­ot­no. Sâm stvar­alac se uvek nalazi “pred večn­im stru­jan­jem spol­jašn­jeg”, pred iza­zovom toga spol­jašn­jeg, pa mu pisan­je sto­ga “ima stal­no bde­ti nad otsustvu­jućim smis­lom”. Kvant­no stan­je pisan­ja sadržano je u ovoj for­muli. I na način kako kvant­na mehani­ka tre­ti­ra dual­nu priro­du mater­i­je “po kojoj se svakoj čes­ti­ci prip­isu­je talas odred­jene frekvence, a svakom tala­su odgo­vara­juća kor­pusku­lar­na struk­tu­ra”, pri čemu “čes­tice više nisu samo čes­tice, a talasi nisu samo talasi”, no se “svakoj čes­ti­ci prip­isu­je talas odred­jene frekvence, a svakom tala­su odgo­vara­juća kor­pusku­lar­na struk­tu­ra” što, u sve­mu, rezul­ti­ra čin­jeni­com da se priro­da jedne ele­men­tarne čes­tice (čes­ti­ca koja se dal­je ne može deli­ti) i njen karak­ter mogu sagle­dati tek i samo u području verovat­noćâ kao i u području izvesnog “uveren­ja” bez pouz­danos­ti o njenom “štastvu” (Hajzen­ber­go­vo “nače­lo neo­dred­jenos­ti”), tako se i pisan­je koje se odnosi na pret­stavl­jan­je čovekovog bivstvo­van­ja suoča­va sa izgubljenom sig­urnošću toga bivstvo­van­ja pa smo sto­ga priro­du pisan­ja u skladu s onim što odgo­vara našem sadašn­jem razumevan­ju Uni­verzu­ma odredili kao “kvant­no stan­je pisan­ja” koje je sao­brazno tzv. “kvant­noj mehani­ci” gde “kvant­no stan­je” nije niš­ta objek­tivno, nego je “izraz jednog sub­jek­tivnog uveren­ja pos­ma­trača” kojim on (po)kazuje jed­no posve novo i orig­i­nal­no iskust­vo sve­ta svo­je “bitne usaml­jenos­ti”[4]. Ovde nave­de­na Dele­zo­va sin­tag­ma “bit­na usaml­jenost” po svome smis­lu koji joj autor daje u svo­jim radovi­ma umno­gome liči na smisao posled­njih reči knjige Morisa Blanšoa “Udeo ogn­ja” (La part du feu”, 1949.) koje glase: “Samoća koja isi­ja­va, prazn­i­na neba, odgod­je­na smrt: katastrofa/razveždje” (“soli­tude qui ray­onne, vide du ciel, mort dif­fére: désas­tre”). I sve ovde nave­dene odred­nice koje navo­di Blanšo tiču se zapra­vo pisan­ja, odnos­no mišl­jen­ja i kazu­ju da mis­li­ti, odnos­no pes­mo­vati katas­tro­fu “znači više nemati budućnos­ti da se ona mis­li”, odnos­no da se peva i piše. Blanšo ovde promišl­ja, dakako, holokaust i pisan­je posle dogad­ja­ja “nemoguće realnog” u koga “tone cela i neošteće­na čita­va real­nost”. Pisan­je toga (o tome) već je i samo katas­tro­fa, gašen­je pisan­ja samog. Ipak, ne sadrži se celokup­ni smisao sve­ta u čin­jeni­ci da je holokaus­ta bilo. Mi koji smo uvereni da će ga biti i dal­je i da ga i dal­je, štaviše, ima, ne može­mo se zaus­tavi­ti nad tom čin­jeni­com, kao što se niš­ta, de fac­to, posle tih dogad­jan­ja, i nije zaus­tavi­lo. Zaš­to bi onda smisao pisan­ja u jed­nom takvom sve­tu bio stavl­jen pod znak pitan­ja? Toliko duboko u ništ­inu ne smemo zalaz­i­ti uko­liko želimo da mis­limo ne samo budućnost, nego ono što je sadašn­jost. Ko kaže da pojavnos­ti sadašn­josti nisu gore od dogod­jenog holokaus­ta? Ko je taj koji zna da te pojavnos­ti nisu gore od uistinu teško pojmljivih dogad­jan­ja koji su im prethod­ili? Nama, ipak, unutar celokup­ne književnos­ti nije u amanet ostavl­je­na samo Celano­va poez­i­ja i nje­go­va “Todesfuge”, nisu nam se zaveš­tale samo ruine reči, već i sti­hovi Čarl­sa Bukovskog, jednog neverovatnog pis­ca živ­ota koji gov­ori o našem pravu da živi­mo u svom vre­menu, u real­noj sadašn­josti koja je istovre­meno i novi poče­tak. Pisan­je je, kaže Delez, “stvar posta­jan­ja, uvek nedovršenog, uvek u času da se uči­ni, stvar koja pre­mašu­je svaku živu i doživl­jenu tvar”. Dele­zov savre­menik, Rolan Bart, reći će u tom kon­tek­stu da je “pisan­je tek jedan pred­log čiji odjek zau­vek osta­je nepoz­nat”. Hajzen­ber­go­vo nače­lo neo­dred­jenos­ti (Unschär­fer­e­la­tion) po sve­mu sudeći u skladu je sa ovde nave­den­im iskaz­i­ma Žila Deleza i Rolana Bar­ta. Obo­ji­ca, naime, kažu ono što kazu­je Hajzen­ber­gov iskaz po kome mi koji piše­mo (odnos­no, u fizici kvan­ta, mi koji pos­ma­tramo jedan fenomen) ne može­mo pisati (pos­ma­trati) a da svo­jim pisan­jem (pos­ma­tran­jem) ne “ometa­mo” poruke drugih pisaca, budući da naše pisan­je samo po sebi i u ravni svo­je ima­nent­nos­ti, već vodi ka “jed­noj neo­dred­jenos­ti” toga kako mi piše­mo (stil) i toga o čemu piše­mo[5]. Unutar pisan­ja uvek val­ja pos­ma­trati naj­man­je dve ravni: prvu, ima­nent­nu, u kojoj se pro­ces pisan­ja razume­va u istoj ravni kao i ono što iz nje­ga proizilazi, dak­le kao jed­no rel­a­tivno neš­to gde to neš­to ne sadrži apso­lu­tan način pisan­ja o nje­mu (neš­to ono­ga napisanog pos­to­ji da bi oslo­bod­i­lo mogućnos­ti svo­jih var­i­jaci­ja drugih i dru­gači­jih pisan­ja o tome, drugih “fluk­se­va”) i, drugu, koju nazi­va­mo “stan­jem stvari” (“dogad­jaj”) koji su uvek mešav­ina uzro­ka i posledice, Duše i Tela, “neoz­načivih beste­lesnih posled­i­ca”, tolik­ih dogad­ja­ja koji ras­tu u tome jed­nom dogad­ja­ju koji se “ne mogu iscrp­sti svo­jim ost­vari­van­jem”, bezbro­jne moći afi­ci­ra­nos­ti, umnoža­van­ja afir­ma­ci­je i negaci­je — sve to pos­to­ji u jed­nome “Sa” sapos­to­jan­ja posta­jan­ja u pisan­ju: “skokovi preko prazn­i­na”, “pre­meš­tan­je iz nekog težiš­ta na neku apstrak­t­nu lin­i­ju”, zajed­ništ­vo napisanog i dogod­jenog, infini­tivno je, neo­dred­jeno i neo­dredlji­vo i ima samo jed­no ime, ime lakanovsko, i zove se Žel­ja: ono neš­to što se izgrad­ju­je i, istovre­meno, ono neš­to što nedosta­je. U tim okvir­i­ma se odvi­ja rad pisan­ja. To čini pisan­je onim što ono jeste. “Sve ono što posta­je”, kaže Žil Delez, “biva objekat pisan­ja”. Sva­ka neo­dred­jenost prože­ta je prirodom lógosa koji dop­uš­ta bivstvo­van­ju da se pojavi. Na taj način — moramo to pono­vo da kaže­mo — književnost i pisan­je opko­raču­ju (enja­mant) “sva obzor­ja sve­ta”. Crux toga leži u čin­jeni­ci da je jezik “uvek potvr­dan” a književno pisan­je tek­s­ta čini da on bude mestom “otvorenog smis­la”. To mesto otvorenog smis­la sa kojim se suočava­mo kad god čita­mo, odnos­no piše­mo, u momen­ti­ma davan­ja pisan­ja (davan­ja-na-uvid-pisan­ja), čija pozad­i­na leži na priro­di jezi­ka “kao mno­gostrukog sis­tema u kome nijedan kôd nema pred­nost i nije središn­ji”, mi zove­mo kvant­nim stan­jem pisan­ja. Vred­nos­ti koje proishode iz pisan­ja i koje se kon­ju­gi­ra­ju (dogad­ja­ji, likovi, stil, priro­da jezi­ka, priro­da čovekovog bivstvo­van­ja) svi zajed­no i svi ponaosob u tek­stu su mes­ta otvorenog smis­la, mes­ta neo­dred­jenos­ti, u koji­ma se “pro­ce­si mora­ju razumeti kao i ono što iz njih proizilazi”. Po tome je svako pisan­je slično onom koje proisho­di iz znan­ja kvantne fizike gde se veli da nepos­to­jan­je “tačnog znan­ja o tome gde se jed­na čes­ti­ca nalazi isključu­je svaku mogućnost da se odre­di njen impuls”[6] (Peter Etkins/Peter Atkins). Slikovi­tije rečeno: “ili se zna gde smo, ali se ne zna kuda ide­mo, ili se, pak zna, kuda ide­mo, ali se ne zna gde smo” (isti autor). Sličnu situaci­ju otkri­va­mo i u činu pisan­ja. U tom smis­lu da bis­mo ovaj rad priv­eli kra­ju moramo se vrati­ti nje­gov­im osnovnom izriča­jnom polju, onome čemu se tokom ovog rada teži­lo da bude rečeno u okvir­i­ma jednog osvr­ta koji upuću­je na naše do-sada-stvoreno, odnos­no napisano.

          Nedovršenost svači­jeg pisan­ja jeste osno­va svih naših tvrd­nji u ovom radu. Njih potvrd­ju­je­mo ovde sa izves­nom nos­tal­gi­jom i ne bez izvesne tuge što je to tako. S druge strane, nomad­s­ka bît pisan­ja o kojoj smo takod­je u ovom radu gov­o­rili okreće nas jed­noj radosti koja gov­ori da je pisan­je čoveku dato pri svakom nje­gov­om putu po ovom sve­tu, pri svakoj nje­gov­oj nes­reći kao ute­ha, a pri svakoj nje­gov­oj radosti kao potvr­di da je ovo tra­jan­je na ovoj Zemlji bilo vred­no trpljen­ja. — Šta smo dru­go mogli nego pisati, jer isto je pisati i radi­ti bilo koji dru­gi posao, pa je Dru­gi radio ono, a mi ovo, a sve to beše posledi­com naše nes­reće da smo uopšte rod­jeni. Rod­jen­je je naša najveća tragedi­ja, nepotreb­na, kojoj se osvrće­mo, ako smo rados­ni, tako što o tome piše­mo, i isto tako ako smo nes­rećni. Čin nevoljnog rod­jen­ja, rod­jen­ja po odlu­ci ono­ga üto zove­mo “To-Je-Tako”, gov­ori nam da će i sâmo pisan­je biti, da je bilo način bivstvo­van­ja, samotnog i bez Boga. Svako napisano delo zas­no­vano je na izgubljenoj sig­urnos­ti bivstvo­van­ja, na neo­dred­jenos­ti puta koji, nakon rod­jen­ja, nama pred­sto­ji, pa smo u tom smis­lu, veru­je­mo s pravom, isto doveli u neposred­nu vezu sa najem­i­nent­ni­jom porukom savremene fizike, sa Hajzen­ber­gov­im načelom neo­dred­jenos­ti (Unschär­fer­e­la­tion). U tom smis­lu smo rek­li da je svako pisan­je, zapra­vo, jed­no emi­nent­no pisan­je kojem predleža­va sli­ka pisan­ja kao mreže koja pre­pokri­va celokup­no bivstvo­van­je jednog čove­ka unutar utvrd­jene nesig­urnos­ti toga bivstvo­van­ja. Pisan­jem mi zapisu­je­mo tek jedan pred­log o tokovi­ma jednog bivstvo­van­ja, o nje­gov­om posta­jan­ju čovekom, čiji cilj uvek osta­je nedovršiv i nedosežan, infini­ti­vam, neo­dred­jen i neo­dredljiv. Taj sis­tem koji takvim pro­duku­je pisan­je a pisan­je pro­duku­je sliku takvog sis­tema bivstvo­van­ja na Zemlji, mi smo naz­vali kvant­nim stan­jem pisan­ja. I time, mož­da, omed­jili, svaku budućnost pisan­ja, sleg­nuli ramenom i rek­li: tako će pisan­ja i dal­je biti, tako ćemo i dal­je pod okril­jem toga cruxa pisati. Okril­je kvantne fizike je okril­je pod kojim kvant­ni čovek bivstvu­je, mož­da tek prvi put iz najveće moguće daljine naslu­tivši šta je, gde je i ko je.

    .

    ————————————————————————————————————————————-

    [1] Tim povodom Emanuel Lev­inas će sa svo­je strane dodati ovo: “Književno nas delo pri­b­liža­va smr­ti, jer smrt je to neprekid­no bru­jan­je (bruisse­ment) bivstvo­van­ja, romoren­je (mur­mur­er) kojeg se oči­tu­je kroz delo. U smr­ti kao i u delu, uho­dani se poredak preokreće budući da tu moć vodi do ono­ga što se ne može preuzeti. Tako da je odsto­jan­je (dis­tance)  izmed­ju živ­ota i smr­ti beskon­ačno (infinie). Kao što je beskon­ačno i delo pes­ni­ka pred neis­crp­n­im jezikom koji je odvi­jan­je ili, tačni­je, beskra­jno kre­tan­je ili čak komešan­je (remue-ménage) bivstvo­van­ja”. U:   Emanuel Lev­inas: “Pogled pes­ni­ka”. Lev­inasov rad napisan je u okviru nje­gove knjige ““Sur Mau­rice Blan­chot”, Fata Mor­gana, Mont­pel­li­er, 1994, str. 7–26. Prim. B.T.

    [2] Eman­ule Lev­inas: “Pogled pes­ni­ka”, u: E. Lev­inas: “Sur Mau­rice Blan­chot”, 1994, str. 24

    [3] O tome, pišući o delu Morisa Blanšoa, u ogle­du “Pogled pes­ni­ka”, gov­ori opširno Emanuel Lev­inas. Na tu čin­jenicu ovde s dužnom pažn­jom pot­sećamo čitao­ca. Prim. B.T.

    [4] Ne kaže li Žil Delez s pravom: “Stvaran­je će pon­a­jpre biti neš­to veo­ma usaml­jeno”. Žil Delez: “Šta je stvar­alač­ki čin?” u: “Shi­zofreni­ja i društ­vo. Tek­stovi i raz­gov­ori 1975–1995”, str. 300. Prim. B.T.

    [5] Hajzen­ber­go­va for­mu­laci­ja neo­dred­jenos­ti unutar prob­lematike kvant­nih sis­tema glasi: “Mi ne može­mo da pos­ma­tramo a da ne smeta­mo pos­ma­tra­nom fenomenu, budući da kvant­ni efek­ti koji delu­ju na sred­st­vo pos­ma­tran­ja sami po sebi vode ka jed­noj neo­dred­jenos­ti u fenomenu koji se pos­ma­tra” ( V. Hajzen­berg: “Deo i celi­ina”). Citat u orig­i­nalu glasi: “Wir kön­nen nicht beobacht­en, ohne das zu beobach­t­ende Phänomen zu stören, und die Quan­ten­ef­fek­te, die sich am Beobach­tungsmit­tel auswirken, führen von selb­st zu ein­er Unbes­timmtheit in dem zu beobach­t­en­den Phä­nenomen” (W. Heisen­berg: “Der Teil und das Ganze”).

    [6] Kon­ju­gi­ra­juće vred­nos­ti pri­likom meren­ja u kvant­noj fizici su: mesto čes­tice (x), brz­i­na čes­tice (v), impuls (p) i masa (m). Pre­ma načelu neo­dred­jenos­ti  (Unschär­fer­e­la­tion) nemoguće je nave­dene vred­nos­ti unutar para “vreme” (t) i “mesto” (x)  istovre­meno mer­i­ti kako bi se  u svako doba dobile vred­nos­ti brzine čes­tice  (v/t) i vred­nost njenog impul­sa (p/t).  U tom smis­lu, kaže se, da za “kvantne čes­tice ne pos­to­je pute­vi na koji­ma se one kreću zbog toga što se takvi pute­vi ne mogu mer­i­ti”.  Prim. B.T.

    19. juni 2015. — 2. jula 2015. i 8. sep­tem­bar 2015. — 17. sep­tem­bar 2015.

    .

    .

    .

    .

    .