Lazar

Danilo Mrdak
Lat­est posts by Dani­lo Mrdak (see all)

    .

    .

    .

    .….Hlad­no je. Odavno nije bilo ovako. Kačket ne pomaže, šal i rukav­ice nemam. I baš se mučim. Ulice su zaleđene a ja sam malo više popio. Još par kilo­metara i tu sam.

    .….Zgrade su u mraku. Lju­di su se pop­ut sli­jepih miše­va zavuk­li u svo­je betonske rupe i spava­ju. Toplokrvne živ­ot­in­jice su lju­di a ipak su naprav­ili toplane i radi­ja­tore i sada spava­ju. Kak­vo je to uži­van­je. To spa­vati u toploj postelji u četiri ujutru. To je veli­ka stvar.

    .….Tišinu sve dublje cijepa neki hra­pav glas, nosi ga silue­ta što neu­morno poskaku­je i maše ruka­ma. Čov­ječul­jak posta­je sve veći i usko­ro ću raz­abrati šta to pjevuši.

    .….Ne budim se rano. Spavaću koliko želim. Mnoge toplokrvne živ­ot­in­jice će usko­ro krenu­ti na posao. Krenuće i moj otac. Taj čov­jek, moj otac, ima fin i topao dom. I nje­go­va žena i dje­ca mogu mirno da spava­ju. I to je baš veli­ka stvar. Mora mu se česti­tati na tome. Malo mu čak i zavidim. Ipak baš mi je dra­go što se moj ćale snašao i ima kuću i šporet, i drva za šporet. I ja često pres­pavam tamo, pa ujutru klopam a frižider je stal­no pun. I maj­ka živi sa mojim ocem. Ima­ju dva sina.

    .….Široke, zelene vene su dopi­rale sve do vrho­va nje­gov­ih prsti­ju. Dobra cirku­laci­ja, valj­da zato čika Milutin ima tako tople šake i zato nje­go­vo tije­lo nije zgrčeno. Uh, kako ovaj starac dobro pod­nosi hladnoću.

    .….Nje­gove okrugle, ovnu­jske oči se sil­no obradovaše, i istog tre­na se osili, pa još smjeli­je zaškri­pa: „Ne bi, ne bi lju­di živ­ot proklin­jali, sve bi ruže ženi pok­lan­jali! Kako bi se živ­je­lo i kako bi se vol­je­lo i kako bi dobro bilo! Da sam ja netko! Da sam ja netko!” 

    .….Baš mu je dra­go što me je sreo. Lije­po veče za proše­tati. Šta će on, samac, nego da šeta. Počeo je novi živ­ot! Svi to zna­ju! Prvih osamde­set god­i­na čov­jek često proćer­da, ali ne doz­vati se pameti sada, to bi bila pra­va šteta!

    .….Eto, sada kon­ačno ima poz­i­tivnu viz­iju o svo­joj budućnosti!

    .….Ja ću ga, Lazar, sig­urno shvati­ti! Ja sam u god­i­na­ma kada razmišl­jam o porod­i­ci! Ha! Upišanko! Zna da mi se bliži tridese­ta. Prvi komši­ja sve zna.

    .….Kada je bio u mojim god­i­na­ma, lju­di su gov­o­rili za nje­ga da je zak­leti nežen­ja pa im je na kra­ju i pov­jerovao. Prvo je sman­jio piće, posve­tio se nau­ci, radio na dok­toratu, čitao, mno­go čitao. Mno­go čitati,mnogo puto­vati, mno­go znati! Ha! Pre­više kafe na prazan želu­dac. Ispravl­jao je grdne pre­vode poez­i­je. Učio jezike. Ha! Na kon­cu je pot­puno prestao da pije! Da, da. Pisao je loše ese­je, tri­jezan čov­jek može da piše samo loše ese­je. I putopise da, loše putopise! Ha! Puto­vao je mno­go. Lutao! Sam. Da. Sam. E, sada je novi čov­jek! Puca od zdravl­ja! Jabuko­vača i lozo­vača, to su nje­gove konku­bine! Jed­na drugu ne poz­na­je! Ali neće da me zadrža­va! Srešće­mo se još!

    .….Mrak u zgradama. Nisam daleko od kuće mojih roditel­ja. Sto­jim pored sao­braća­jnog zna­ka i drhtim. Lju­di iz tak­si­ja ne obraća­ju pažn­ju na mene. Boli me gla­va. Bole me šake. Bole me vrhovi prsti­ju na noga­ma. Nika­da mi nije bilo ovo­liko hlad­no. Ne mogu se naču­di­ti da oni koji ima­ju topao dom nisu proglašeni za hero­je. Da ne pos­to­ji nji­hov dan, ma svjet­s­ki praznik bi to tre­ba­lo da bude! Sju­tra ću izgr­l­i­ti roditel­je. Kak­vo su dostignuće postigli u životu.

    .….Opet sao­braća­jni znak i moram se osloni­ti o nje­ga da ne pad­nem. Valj­da sam već blizu. Umiću se toplom vodom, ugri­jati ruke, popi­ti table­tu i uvući se u ćebe. Eto razlo­ga da nas­tavim! Kako su srećni sli­jepi miše­vi u svo­jim pećini­ca­ma, u svo­jim soba­ma, u tim divn­im sivim soli­ter­i­ma. Sto­tine spra­to­va i hil­jade stano­va su svu­da oko mene. Tu negdje je i kuća mojih roditel­ja. Gni­jez­do. Hodam. Tamo tre­ba stići. Veli­ka raskrsni­ca. Bule­var. Ogro­man bule­var sa osam tra­ka. Zatim park. Pa novi blok zgra­da. Ne pre­poz­na­jem niš­ta od toga i ne znam u kom se gradu nalaz­im. Ćutim i šir­im oči. Sješću u sni­jeg da razmis­lim malo o svemu.

    .….Polako, razmis­li, pogledaj oko sebe. Tragovi pti­ca u sni­jegu, barice svjet­losti na tro­toaru, breze u parku. To je svu­da isto. Novac! Dolari, dinari ili evri? Gledam u prazan novčanik i prom­r­zle prste. Mačke i psi. Lju­di bijele kože u bermu­dama i papuča­ma. Htio bih da me čuju, imao bih šta da pitam, ali ne mogu baš da gov­orim kako tre­ba, rekoh, malo sam više popio večeras.

    .….Žuta svi­jet­la. Auto­bus. Nekako ulaz­im. Naslan­jam glavu o pro­zor i ne brinem. Ja sam toplokrv­na živ­ot­in­ji­ca koja je pron­ašla svo­je sklonište.

    .

    .

    .

    .

    .