Ljubavi će biti

Lat­est posts by Ste­fan Kostadi­nović (see all)

    .

    .

    1. i ako ne gledaš

    .
    ljubavi će biti i dok ne gledaš,
    odjek njen, mileni­jum­s­ka glad,
    pro­muko od ćutanja
    prosi pažn­ju ko lep­ota svetlost.
    dan­ju proždire ptice sa neba u snove
    da noći­ma hoda po hrskav­im telima vrana.
    kad mi priđe – ja u sebi kleknem.

    strašan je to pros­tor: ne znati.
    zato se roni za lepotom
    i davi u svim pogrešn­im morima.
    moja udavl­je­na perspektiva -
    — užas­no lokali­zo­vana kiša -
    o njoj san­ja kao pas
    o divljoj priro­di svo­jih morskih predaka:
    plaši se gašen­ja jednog bezumnog strpljenja,
    podrazume­va prirod­nu sklonost
    ka ron­jen­ju na dah
    (pluća su mi trošna
    ali davio sam se i ranije
    neka moja smrt ostane među nama)

    sve je odu­vek i sve se smeje.
    ti se sme­ješ seizmič­ki, čitavim svetom,
    tvo­je biće je smeh i kada si tužna,
    tek­ton­s­ki pore­meće­na i
    osu­jeće­na u svakoj pripadnosti:
    jed­i­na baš­ta među kazamatima.

    tražeći
    ja zapuštenih udo­va pronalazim
    spazam dodira
    a tra­gao sam u tebi tek za svo­jom sujetom
    u obliku izgubljene žene:
    bla­go onom ko se od nje ne sablazni

    čekam još da te nađem u mahovi­ni; korovu;
    nemom preziru rib­n­ja­ka; u nestrpljenju.
    ontologi­ji gli­ba i gloginja.

    ovakvi potre­si se ne pamte,
    o nji­ma sve­doči tkivo
    i sve dok starost guri leđa da se kaže

    ljubavi će biti (i ako ne gledaš)

    moje oči, arma­ture srušenih gradova
    stražare
    stražare

    .

    .

    2. gospo­dine molim vas izađite

    .

    počin­jem por­i­can­jem tvog telesnog,
    nedokazi­vo je i komu­nal­no, a ja ne
    veru­jem u boljše­vizam u ljubavi, mada
    tek tako obnarođenu i umem da te
    lju­bim, odmah­nem rukom, nek ide
    živ­ot, šta ja znam o bilo čemu i -
    — dođu takvi dani: roman­tično nebo,
    roman­tični pros­jak i nered, koješta.
    kao da mi uvek i svu­da, sa same
    ivice pogle­da, nekakav starac
    ner­vozno i žučno neš­to signalizira.

    .

    .

    3. vris­nu­la je pre no što je pala

    .

    izda­lo me čojst­vo ko zapos­tavl­je­na žena,
    u fatal­nos­ti­ma uvek set­na, než­na, možda
    žene dolaze iz grado­va u koji­ma svi žive
    nežno, u koji­ma svi ume­ju svaš­ta da kažu
    o sebi, samo nikad niš­ta pre­više ružno,
    mož­da one zato i beže otud u naše prozeble
    ulice gde je sve stvar živ­ota i smr­ti; i ništa;
    gde se voli sram­no i grubo – ali se voli.
    tako ja razmišl­jam o tebi.
    tako ti se nadam.
    dani otkri­va­ju pre­više i osuđuju.
    tre­ba­lo bi uvek da se nalaz­i­mo noću
    kada je savest pit­o­ma i pospana
    i tela prim­i­can­jem posta­ju grejna.
    pod­seti me, da li nas to uvek hladnoća
    neka pri­b­liži, ili pros­to ne presta­je decembar?

    .

    .
    6. a ti čučni pa ćeš biti mali

    .

    dos­ta je igara i crnjanskog!
    sva umet­nost seli se iz knjige
    u korist čove­ka kao takvog
    u hod­nike čije sve prostranstvo
    sićušno je ko neš­to što šapneš,
    gde sti­hovi pre­više su bučni,
    gde divovi nikad ne bi stali.
    zato kad te budu zvali
    da porasteš, a ti čučni…

    .

    .

    9. iz cik­lusa „baš­ta”

    .

    lju­di ne zna­ju niš­ta o žeđi zel­jas­tog bilja,
    o skučen­im senka­ma podzem­nih žila;
    više niko niš­ta ne zna o umirovl­jen­ju svetlosti
    i stidljivim prsti­ma noćne vegetacije,
    o razvratu u sve­tu paprati i gljiva.

    lju­di ni ne slute – baš­ta je zakopana,
    apstra­ho­vana iz dana,
    pokop jedne savesti i obećan­je steonih njiva,
    leja za lejom str­pljive smelosti,
    krtole i klice i skice grana;
    i tek pov­eren­jem čežn­je u obesti će obešenjak
    iz strašljive podsvesti straši­lo postati,
    a čežn­ja postaće vrana.

    nakon svih zabrana negde se skriva
    pohot­na žeđ zel­jas­tog bilja.

    .

    .

    10. kako se prizi­va žena koju voliš

    .

    da li je izroni­la, da li je plući­ma izborila
    pra­vo na oboža­van­je, ili je odu­vek krišom
    sedela na tvo­jim prsi­ma, to ne možeš znati.
    tek, neko je tu – neš­to ti oduzima.

    ti, budala, lakom na simbole,
    na srcu ti izras­ta slepi­lo, sve­mogući mrak
    i u nje­mu grad, usko­gru­da palata,
    skri­va stran­putice do m.-ske ulice
    gde slu­tiš njene buduće korake
    i mantraš: ako se ljubavi nadaš,
    nadaj joj se svakodnevno.

    ti – čovek pešadi­js­ka jedinica -
    — raštrkao se čarši­jom da uđeš
    joj u trag i uki­daš spon­tanost pobedi,
    puni su ti je dže­povi a nju ni
    ova ludač­ka jesen ne potresa,
    ona šte­di glas na račun proleća,
    ne ostavl­ja tragove, mimoilaze je
    pogle­di, ali i sumnje

    sig­u­ran si da postoji
    (snagom svo­je žudnje)
    sig­u­ran si da postojiš

    tako se prizi­va žena koju voliš

    .

    .

    .

    .

    .

    .