Magija kratke proze

Ilija Bakić
Lat­est posts by Ili­ja Bak­ić (see all)

    .

    .

    .….Krat­ka priča bila je i osta­la veli­ka pripovedač­ka taj­na. Čini se da je sve u vezi sa njom upit­no — i dužina/kratkoća i poet­i­ka i dubina/širina zah­va­ta. Otu­da recep­ta za pisan­je kratk­ih priča nema kao što nema ni jedin­stvenog sta­va o njenom „izgle­du“ pa je sva­ki autor pred tajnom praznog papira/ekrana pre­pušten sop­stven­om tal­en­tu i osećaju/instinktu za meru, za potreb­no i nepotreb­no, za bit­no ili nebit­no što, sveukup­no, garan­tu­je pravu šaro­likost (čitaj, bogat­st­vo) obli­ka u koji­ma se krat­ka priča pojavlju­je. Nar­avno, s druge strane, za čitaoce su sve ove dileme nebitne jer oni traže da priča ispuni samo jedan kri­ter­i­jum — da oni uži­va­ju u njoj. U svakom sluča­ju, posle god­i­na oseke čini se da krat­ka priča pono­vo int­ri­gi­ra pisce (iako i dal­je živi­mo u dobu romana) i privlači pub­liku. Ovog puta osvr­nuće­mo se na dve knjige kratke proze koje zavređu­ju čita­lačku i kri­tičarsku pažnju.

    .

    (Auto­bi­ografske (i druge) nest­varne priče Saše Radon­jića; izdavač Solaris, Novi Sad, 2015)

     

                Saša Radon­jić (1964), pes­nik, romanopisac i pripovedač, ese­jista i bluz muz­ičar, već neo­bičn­im naslovom knjige „Auto­bi­ografske (i druge) nest­varne priče“ „podri­va“ uobiča­jene, stan­dard­i­zo­vane jez­ičke fraze jer, nar­avno, kako auto­bi­ografske priče mogu biti nest­varne; auto­bi­ograf­sko bi tre­ba­lo biti reper za stvarno — ili, ipak, to nije? Zar nis­mo bili sve­do­ci razno­raznih koris­nih „doterivan­ja“ sop­stvenih živ­o­topisa? Uz ovakvu zadršku znatiželjni čita­lac ulazi u avan­tu­ru išči­ta­van­ja knjige i među dvade­se­tak proza (od mini­jatu­ra na jed­noj strani­ci do priče od 24 strane) nalazi njih čak 15 koje se, bez zadrške (ili uz min­i­mal­nu rez­ervu) mogu sma­trati (uverljivim) auto­bi­ograf­skim epi­zo­dama iz živ­ota Saše Radon­jića i u koji­ma se punim imeni­ma i prez­i­meni­ma pom­in­ju  stvarne ličnos­ti. U nji­ma se svakod­nevne situaci­je po prav­ilu pret­vara­ju i izvanredne, bizarne, na momente groteskne a „fiz­ič­ka“ stvarnost nerask­idi­vo sras­ta sa lit­er­arnom (od odabi­ra knjige „za zau­vek“ do zamene iden­tite­ta pisaca istih ime­na i sličnih prez­i­me­na). Ton ovih priča je neu­tralan i objek­tivi­zo­van (u smis­lu da autor pot­puno definiše događa­je i svo­je emo­ci­je) čime se final­na činjenice/konstatacija pot­cr­ta­va sa dodat­nom snagom — poseb­no u zas­trašu­jućem zaključku mini­ja­ture „Voja i ja“ koji kao nepore­civu čin­jenicu dovo­di u vezu NATO agre­si­ju i bom­bar­dovan­je iz 1999.g. i smrt pis­ca Voje Despo­to­va odnos­no izne­nad­nu Radon­jiće­vu bolest.

    .….…..Nar­avno, kako se živ­ot sas­to­ji od mnošt­va triv­i­jal­nih, ruti­n­skih, nebit­nih deša­van­ja svako, pa i najmin­i­mal­ni­je odstu­pan­je (izne­nad­no, zbun­ju­juće kucan­je na vra­ta, odbrana od napa­da psa, uvid u sud­binu lju­di koji su, ipak, samo sta­tisti u piščevom živ­o­tu) otvara — sen­z­i­bil­noj ličnos­ti koja nije potonu­la u bezličnost — niz pitan­ja i tera je da se samoodređu­je pre­ma sop­stven­om tra­jan­ju, pređenom putu, očeki­van­ji­ma i postignu­tim rezul­ta­ti­ma. Ova povre­me­na, zadesna „svođen­ja raču­na“ još uvek nisu ona pre­sud­na ali jesu trenu­ci u koji­ma se ličnost razotkri­va samoj sebi.

    .….…..Korak izvan stvarne auto­bi­ografi­je pre­ma „čis­toj“ lit­er­a­turi autor čini u „Lirskoj kri­mi mini­ja­turi“ odnos­no u njenom dodatku koji će pomešati stvarnos­no i fik­ci­jsko (i to fik­ci­jsko u dva nivoa: onom „pri­marne“ priče i onom koji pos­to­ji kao širo okružen­je-postavka pozor­nice); naime, motiv plag­i­ja­ta koji je čest u deli­ma „pred­metnog pis­ca“ (koji „liči“ na Sašu Radon­jića) posta­je temelj zaple­ta u priči. Čita­vo zamešateljst­vo će se razreši­ti neočeki­vano i, rek­lo bi se, izvan racional­nih prin­ci­pa donoseći, ipak, adek­vat­no finale jedne apsurdne situaci­je. Sledeći korak izvan realne auto­bi­ografi­je je u poet­s­ki intoni­ra­noj ale­gori­ji „Došli su da me odve­du“ (koja, kao pro­voka­tivni ele­ment, otvara knjigu); u njoj junaka/pisca čeka­ju dvo­ji­ca neimen­o­vanih lju­di koji će ga odvesti a on, koji zna i zaš­to i gde ga vode, pokuša­va da odre­di šta je to što će poneti sa sobom i ni posle pet deceni­ja nije završio pako­van­je. Na tragu pes­ničke mak­sime da „reči­ma bude tes­no a duhu široko“ Radon­jić ispisu­je jed­nu dirljivu uni­verzal­nu priču.

                Kon­ačno, u priča­ma „Povratak sev­ernog deča­ka opnokril­ca“, „Čaj sa Kublaj-kanom“, „Kratko puto­van­je ka večnos­ti“ i „Begunac“ (uz prvi deo „Lirske kri­mi mini­ja­ture“) Radon­jić se vraća svo­joj „književnoj stvarnos­ti“ odnos­no sve­tovi­ma u koje začud­no i fan­tasti­ka neprestano remete ustaljene/naučene principe. Ti „upa­di“ onos­tra­nog, pak, način su zat­varan­ja kru­ga real­nos­ti u kome se uloge, po prav­ilu, men­ja­ju pa pro­go­nitelji posta­ju pro­gonjeni. Ova svo­jevrsna „Mebi­juso­va tra­ka“ bez počet­ka i kra­ja (jer su spo­jeni) način je i za pos­ti­zan­je „više pravde“ jed­nako čude­san kao što je obz­nana ono­ga „koji određu­je tok stvari“ (u „Begun­cu“).

                Ove priče Radon­jić ispisu­je boga­tim jezikom kojim zaokružu­je osećaj začud­nos­ti kao jed­nu od pre­poz­natljivih karak­ter­is­ti­ka koja mu obezbeđju­je izuzetno mesto na savre­menoj lit­er­arnoj sceni.

    .

    (Priče s Mar­su Srđana V. Teši­na; izdavač „Arhi­pel­ag“, Beograd, 2015)

     

                Dosadašn­ji opus Srđana V. Teši­na (1971) okrenut je kratkim priča­ma, prak­si nji­hovog pisan­ja odnos­no prouča­van­ju ove forme/žanra; posled­n­ja priča u ovoj knjizi upra­vo je naslovl­je­na kao „Kako napisati kratku priču o tome kako napisati kratku priču?“ i saži­ma oba iskust­va: reč je o tek­stu koji je, na prvi pogled, pre teori­js­ki nego priča ali – eto čitaocu novog pro­voka­tivnog pitan­ja: šta je, zapra­vo i zaista, priča?

                I sam naslov knjige je višesmis­len: Mars nije znana nam plan­e­ta već nasel­je, grad pa i drža­va ali i jedan pas te, rek­lo bi se, stan­je duha mnogih lju­di tako da je nje­go­va najpri­b­ližni­ja odred­ni­ca (mož­da) sadržana u triv­i­jal­no-kolokvi­jal­nom pitan­ju „Jesi li ti pao s Marsa“. Knjigu čine tri seg­men­ta: prvi naslovl­jen bro­jem „23“ (koliko je u stvari priča u nje­mu), dru­gi ima naslov „Poet­i­ka“ i čini ga pomenu­ta „Kako napisati kratku priču o tome kako napisati kratku priču?“ a knjigu završa­va „Epi­graf post fak­tum“ u kome su „Izvori, epi­grafi i citati“ književnih dela na koja se pisac poziva/nadovezuje. Nevoljni junaci priča (iz prvog dela), pri­zo­ra iz urbanog živl­jen­ja osim što žive na istom mes­tu, na Mar­su, slični su po opštem doživl­ja­ju (i nje­gov­oj real­izaci­ji) nezado­voljst­va sobom, sve­tom u sebi i sveukup­n­im sve­tom oko sebe.Ta frus­traci­ja guta svu pre­ostalu živ­ot­nu energi­ju jedin­ki i širi se kao zaraza, kao kužni zadah u hod­nici­ma i ste­peniš­ti­ma, pro­laz­i­ma ili trgov­i­ma, svu­da gde se lju­di kreću jer su upra­vo oni domaći­ni i kli­conoše koji šire zarazu. Ako su „opš­ta klin­ič­ka sli­ka“ bolesti i nje­na dijag­noza iste, poje­d­i­načne reak­ci­je na nju su veo­ma različite — od pot­pune povučenos­ti preko raznih nivoa odbram­benih reak­ci­ja do agre­sivnos­ti, man­je ili više brutalne/fatalne. Pred znatiželjim čitao­cem nižu se pri­zori-vin­jete-kro­ki portreti starice koja živi sama i pot­puno je zatvore­na u svoj svet, napuštenog dete­ta koje će posta­ti ubi­ca, posetiteljke kafića koja će nes­rećno završi­ti, kono­barice čiji će poraz biti blaži (izvući će živu glavu), sta­nara Samačkog hotela izgubljenog u svo­jim fan­taz­i­ja­ma, sahrane  na kojoj sina brinu nevažne pojedi­nos­ti (a zajedljivi svet druge triv­i­jal­nos­ti), „mule“ koja je umr­la jer joj se u stom­aku provalio paketić droge, bizarnog „feng šui“ proval­ni­ka, znatiželjne žene tiranke, salon­skog intelek­tu­al­ca sa usti­ma punim velik­ih reči i nji­hove vatrene sled­benice koja reči pret­vara­ju u dela (gin­ući od ruku najamnog rad­ni­ka obezbeđen­ja do čije svesti njene ide­je ne dopiru), bezličnih činovni­ka, sumanu­tog pis­ca, radi­jskog voditel­ja, dovitljive direk­torke smen­jene po poli­tičkoj lin­i­ji – sva­ki od njih heroj je sop­stvene drame koja se odvi­ja na širokoj pozor­ni­ci punoj sta­tista a kad započne sledeća epi­zo­da sta­tisti posta­ju pro­tag­o­nisti a dotadašn­jih hero­ji deo mase jer svet-Mars je mali i u nje­mu za svako­ga pos­to­ji ulo­ga. Pone­ka se ličnost može sagle­dati iz više uglo­va što „proizvo­di“ različite emo­tivne stavove i zaključke — pisac horor priča koji će biti optužen za kani­bal­izam neće uspeti da se „nametne“ pub­li­ci na književnoj večeri; dečak će biti žrt­va ras­pa­da porodice a potom i nasil­nik bez milosti koji će, opet, stra­dati od poten­ci­jalne žrtve što će, opet, dati izgov­or nekim ljudi­ma (jer ne zna­ju ko je on bio) za akci­ju odbrane ugroženih mal­o­let­ni­ka. Groteskni rezul­tati nečijih/bilo čijih napo­ra da ost­vare svo­je cil­jeve svo­jevrsni su dokaz da se iz okružen­ja Marsa ne može pobeći; tako će i devo­j­ka, posle svih ponižen­ja koja trpi da bi stigla u bolju zemlji i bolji živ­ot na kra­ju mučnog puzan­ja kroz bla­to stići tek pred kuću iz koje je pošla! A dobro­duš­na „akci­ja“ brižne majke, koja u ormar bračne sobe svo­je sna­je i sin „potu­ra“ priručnik iz sek­su­alnog živ­ota, dovešće ne do „poboljšan­ja odnosa“ već propasti porodice.

                Kako knji­ga odmiče posta­je sve očigled­ni­je da se priče (nji­hovi junaci i sud­bine) slažu kao koc­k­ice u veli­ki mozaik, u sliku Marsa sas­tavl­jenu iz frag­me­na­ta između kojih, mož­da, zjapi prazn­i­na ali se njeni osnovni obrisi jas­no mogu sagle­dati a nedosta­juće „koc­k­ice“ će pop­uni­ti maš­ta gledaoca/čitaoca. „Portret“ Marsa nije veseo niti obeća­va bilo kakav bolji­tak — to je tuž­na i ruž­na sli­ka batr­gan­ja u kalu, u besmis­lu sop­stvenog živ­ota i sveopš­toj besper­spek­tivnos­ti okružen­ja u kome on zalud­no tra­je. Ovu sliku Tešin ispisu­je škr­to ali pre­cizno, bez nepotreb­ne afek­taci­je, osta­jući dosledan svo­jim kanon­i­ma poet­ike pisan­ja kratke priče među koji­ma je naj­važni­ji – prin­cip sažimanja/sažetosti.

    .

    .

    .

    .