Mala noćna radio-drama

Saša Ćirić
Lat­est posts by Saša Ćir­ić (see all)

     

    ——————————— ——- — — - — - — — —— ————————– — - — —- — - — -

    UVOD (Spik­er):

    Radio-dra­ma je šar­mant­na vrs­ta drame: slušate njenu rad­nju, ali ne možete vide­ti njene izvođače. Kao zvuč­na halu­ci­naci­ja. Glaso­vi nev­idljivih nepoz­natih lju­di i tiši­na. U redu, možete pre­poz­nati nekog od glumaca, ili sve njih, možete pre­poz­nati tišinu studi­ja u kome je dra­ma sniml­je­na, možete imati zamerke na to kako spik­er ili glumac čita ili izgo­vara svoj tekst, može vam zas­metati nametljivost ili nedostatak odgo­vara­jućeg instru­men­ta­la i još hil­jadu sit­ni­ca pride, ali glaso­vi koji seda­ju u vašu fotelju i gleda­ju zajed­no s vama kroz pro­zor, to su glaso­vi lju­di koji odavno ne gov­ore uži­vo, u trenutku emi­to­van­ja pro­gra­ma – ustu­pak veš­ti­ni mon­taže i ure­đi­vačkoj super­viz­iji – glaso­vi mož­da umr­lih ili nestal­ih lju­di, glaso­vi koji se čuju iako su nji­hovi pro-izvođači pre­stali da gov­ore, kao u Linčovom fil­mu, glaso­vi koje je čuvala mag­neto­fon­s­ka tra­ka pohran­je­na u arhivu, dig­i­tal­i­zo­vani glaso­vi pretvoreni u zelene ampli­tude raču­narskog pro­gra­ma: ence­falo­gra­ma, ili seiz­mo­grafa, ili rit­mičkog otku­ca­ja hronome­tra…, glaso­vi čine da poveru­jete da su stvarni – ne likovi koje pokušava­ju da pred­stave, ne sadrža­ji koji se roje u vašoj glavi kao značen­ja koja se među­sob­no ulančava­ju, ne ni glum­ci za koje znate da pouz­dano ne pos­to­je jer nisu ono za šta se sve vreme svog živ­ota izda­ju, uvek neš­to dru­go – već vi, da ste stvarni vi koji slušate, da se glaso­vi izgov­oreni jed­no­ličn­im steril­nim tonom obraća­ju vama i jedi­no vama, kao da nosite slušal­ice i radio preda­jnik emi­tu­je sig­nal samo za vaš pri­jem­nik pričvršen na mes­tu gde se rač­va tan­ki beli kabao, nalik elastičnoj pertli, stvarnost nas­ta­je u sluhu, glaso­vi nose stvarnost na svo­jim eter­ičn­im vibraci­ja­ma kao kitovi zemljinu ploču na svo­jim teškim grbav­im leđi­ma. Stvarnost je zvuk. Zvuk je istina.

    ——————————— ——- — — - — - — — —— ————————– — - — —- — - — -

    PROLOG

    Bendžamin: Dobar dan, ja sam Bendžamin. Više me nećete čuti.

    Robert: Dobar dan, ja sam Robert. Ni mene više nećete čuti.

    Eleono­ra: Dobar dan.

    ——————————— ——- — — - — - — — —— ————————– — - — —- — - — -

    ZAPLET

    Neko, ili Neka: Vidite, ja sam tu.

    Neko: Ja nisam ja. Ja sam, razume se, neko dru­gi. Ne znam ko. Ali, niko dru­gi nije ja. Otu­da ja ne pri­pa­da nikome. Zbog toga ja ne mogu i ne volim i ne bih voleo da upotre­bl­javam zamenicu ja. Ali, moram. Moram da se pov­in­u­jem prav­il­i­ma gra­matike i logike. Bogovi jezi­ka, bogovi komu­nikaci­je i, poseb­no, arhis­tratezi radio-difuz­i­je doneli su strik­t­na prav­i­la koja se mora­ju poš­to­vati po cenu samog glasa. Glasne žice su u pitan­ju. Ako se ne pov­in­u­jem, promeniće mes­ta samo­glas­ni­ka i sug­las­ni­ka u kod­nom sis­te­mu mojih glas­nih žica. To je gore nego da ih pre­režu i ukinu dotok vaz­duha u moja pluća i učine me nemuš­tim pred mikro­fonom. Mikro­fon ne bi video gadan ožil­jak ispod Adamove jabučice, ili iznad, nisam sig­u­ran, ali bi ose­tio moju ner­vozu i nesig­urnost. Zamis­lite da vama ispre­tu­ra­ju dirke na klaviru i da više ne znate koje dirke su crne a koje su bele, koje daju visoke a koje niske tonove. O, zamis­lite samo to.

    Neka: Nisam slavuj, već grmuša s oštrim krikom, koja se kri­je duboko u šumi da bi samo sebe čula… Oštar krik, hitro seči­vo glasa hit­nu­to ravno po pro­planku, da reže hrbate lis­to­va, kao pro­pel­er, kao… Zariv­en u sluh, glas-bumerang, zariv­en u meku kožicu bub­ne opne, glas-ekser, sik­tan­je, urlik, krik, hropac, krkl­jan­je, hračak, sik, pre­ludi­jum za jed­nu kosu i apso­lut­ni sluh. Duboko u grmlju, duboko u šumi, slušam se – ne slušam se. Drhtim pred krikom koji s mukom zadržavam u grlu, krik je sužanj koga ću udavi­ti u nje­gov­oj ćeli­ji. Krik je bodež sa drškom od slonove kosti, beo kao ljud­s­ka kost i gladak kao sjaj zakrivl­jene met­alne oštrice, zabiću ga u meku zemlju, da izdahne.

     ——————————— ——- — — - — - — — —— ————————– — - — —- — - — -

    ZAPLET

    Ja: Nikad nisam znao kako i kada da nas­tavim. Kada još i nekako – ponekad, kad se rodi žel­ja, ali kako je nes­ta­ja­lo u blesku autokas­tracije. Autor – autokas­trat. Znao sam kako da počnem. O, pa to je lako, poče­tak je uvek – uvek kad otvoriš usta, poče­tak je novi dan – kada otvoriš oči, kada ti se neko obrati – kada obratiš pažn­ju, kada te dodirne – kada pružiš ruku, udah­neš i osetiš pris­ust­vo. Da, poče­tak to je pris­ust­vo. Ako nema niko­ga, ima neče­ga. Zgod­no. Ima ja, imam mene, ja sam tu, ja imam sebe, jesam jer imam – jer imam sebe. Nas­tavi­ti, lepo nam reč sug­er­iše, to je nas­tavi­ti niti, uplesti onu od juče sa današn­jom. Ali to nisu iste niti. Nema veze, ko će to primeti­ti i šta će se zbiti ako upari­mo neiste niti? Ne znam, neš­to će biti, ja će se pobuni­ti, ja će se pitati: a gde je tu smisao, kako ćemo bogove smis­la umilostiv­i­ti? Šta će se zbiti ako bogovi smis­la na nas bace napalm proklet­st­va i osude nas na večno glav­in­jan­je bez smis­la, da udaramo u jezik kao u kotao krepao, da nam se uši same čude i vijuge mož­dane u čvor uple­tu, ne od neuhran­jenos­ti već od zle i sulude hrane što im se kroz slušni kanal dotu­ra mučno? Ne, to ne smemo radi­ti, proizvoljno upari­vati niti. I opet na početku, četku po četku, metak u metku… Budi kot­lokr­pa, krpi kotao što prazno ječi, krpi, krpi pa se str­pi, ili str­paj u Nemi gaj. Netopire, dodaj mi daire. Nepomuk.

    On: Šta da radi zvuk u šumi začara­noj i ukle­toj? Beži kuda te noge nose i otku­da ti dopire trag stopala tvojih.

    ——————————— ——- — — - — - — — —— ————————– — - — —- — - — -

    ZAPLET

    Niko­la: Gledaj kako nas­ta­je noć, iz ljuske ćutan­ja. Velovi zastiru prazn­inu, u dolu zas­pa­lo je lane, pro­zor je osvetl­jen pod prav­im uglom, čovek kopa rupu kopa rupu kopa rupu kopa rupu ne bi li prez­imio u njoj. Noć je več­na noć, noć je ujela mesec, lam­pa je želu­dac noći, noć je mir­na površi­na ogledala moje duše gorile koja se kupa u podne je prasak i mit i muk tiši­na har­ti­je, tiho zujan­je mon­i­to­ra, sitan topot miše­va po tas­ta­turi, cvrčak se ne čuje, slušaj kako se ne čuje, poslušaj kako je zas­pao, greh, veli­ki greh i zav­era tla pro­tiv neba je grad koji nikad ne spa­va i mi što men­jamo dan za noć, slikar noći ište kap­ke spavača, kap­ci su zvez­dane kupole film­sko plat­no i sce­na na kojoj lome se lelu­ja­vo duše preda­ka. Poslušaj, ali polako, jed­va čujni kas tišine – ona grgolji u vodovod­nim cevi­ma i zuji u motoru frižidera, puck­e­ta u laki­ra­nom drve­tu par­ke­ta, oglaša­va se mačjim vabom i lavežom pse­ta, lelu­jan­jem pahul­ja, krešen­dom i dekrešen­dom njiska auto­mo­bil­skih kon­ja, pos­to­jan­im elek­tricite­tom neon­skih natpisa.

    ——————————— ——- — — - — - — — —— ————————– — - — —- — - — -

    ZAPLET

    On: Tiši­na je priv­i­legi­ja. Tiši­na je, razume se, pro­jek­ci­ja čežn­jivog uma. Kad slušaš i ne čuješ niš­ta, ne znači da si gluv, znači da se niš­ta oko tebe ne oglaša­va ili ne emi­tu­je zvuk: cvrčak, pas, muva, auto­mo­bil, tele­vi­zor, frižider, čovek koji hoda, čovek koji gov­ori, vika, plač, glasan smeh. Muzi­ka, arti­fi­ci­jel­ni izvor zvu­ka. Priro­da – vetar i lišće koje šumi, potok, slap, detlić, sova, vrana, štiglica.

    On: Da li me čujete, da li me čujete? Neko uvek sluša, pris­luški­van­je je zanat najs­tar­i­ji, čuti je dis­ci­plina duha i privrženost žel­je, neko uvek čuje, pre ili kas­ni­je. Slušaj vamo! Ko sluša, posluša. Poslušati i poslušnost nisu uvek isto. Netrem­ice lete ptice telegrafske žice. Sig­nal je zauzet, veza se preki­da, halo, da li me čuješ, klikni pono­vo na istu ikon­icu. Slušali smo dobru muziku sinoć, repro­duk­ci­ja je bila tako vero­dos­to­j­na da smo pomis­lili da smo u dvo­rani – imali smo velike slušal­ice na uši­ma, pokrile su ušne školjke, niš­ta nas se nije tica­lo, čuli smo i nakašl­ja­van­je diri­gen­ta i tihi žamor koji se netom utišava.

    On (nije on ni on): Dok mi je gov­o­rio, gledao sam vrhove svo­jih prsti­ju. Nok­te sam bio pod­sekao dan pre. Tek na palče­vi­ma i kažiprsti­ma budi­la se ble­da sun­co­l­i­ka polu­lop­ta. Moje ruke su nego­v­ane, koža glat­ka, bez bora, sa zlat­nim neprimet­nim mal­ja­ma. Dok mi je gov­o­rio, video sam kako nje­gove reči plašu po mojim dlanovi­ma, skaču sa prs­ta na prst kao sa grane na granu, palče­vi su im služili kao doskočne daske. Moje ruke su oživele a sluh mi je brideo od uzbuđen­ja. Znao sam da sam čuo neš­to važno. Nadao sam se da ću opet u nekom od sno­va čuti taj glas, tu poruku. U snovi­ma su moje ruke slale dimne sig­nale, lupale po trbuhu kao po zateg­nu­tom tam-tamu, glad­ile suvu kožu, puck­e­tale krute prste kao plas­tične preki­dače. Prsti su saču­vali nje­gov glas u izo­hip­sama svo­jih oti­sa­ka. Zato ti zuji u uši­ma kada ti zavučem prst.

    ——————————— ——- — — - — - — — —— ————————– — - — —- — - — -

     

    ZAPLET

     

    Polu-spik­er: Juče je izbio Treći svet­s­ki rat, ali to niko nije čuo. Ne znam da li su to saopštile državne agen­ci­je. Bio je ner­ad­ni dan. Ne znam ko je s kim zara­tio, da li je reč o starim omraza­ma i večn­im nepri­jateljstvi­ma ili o neočeki­van­im koali­ci­ja­ma. Očeku­je se da bude puno mrtvih, spiskovi dobro­vol­ja­ca se uve­liko sas­tavl­ja­ju. Mno­go lju­di je već izbe­g­lo iz svo­jih domo­va, isti­na deo iz tur­is­tičk­ih razlo­ga. Mno­gi su sami spalili svo­je domove i razo­rili svo­ja ogn­jiš­ta, kažu da im je tako lakše nego da dozv­ole da nji­hove vekovne svet­inje dopad­nu u nepri­jateljske ruke. Neki su se namaza­li rat­ničkim a neki kamu­flažn­im boja­ma. Poseb­no su na ceni kos­ti­mi nev­idljivih lju­di. Zli jezi­ci kaži zbog mobi­lizaci­je, dru­gi, prag­matični­ji, da bi se izbegla kob kolat­er­alne štete. Iako, niko ne zna šta piše u dnevnom ras­pore­du Man­i­tuove knjige živ­ota koju neki zovu Man­i­tuo­va crna kuti­ja. Stara raspra o fatal­iz­mu i aktivnom otporu je uti­h­nu­la. Neki kažu da je sve­jed­no da li svo­ju sud­binu čekamo u omil­jenoj fotelji u svo­joj dnevnoj sobi, u rovu ili u atom­skom skloniš­tu, dru­gi kažu da nije sve­jed­no hoće­mo li pre sud­njeg časa sa sobom na put poći sami ili omogući­ti još nekome da krene sa nama ili neza­v­is­no od nas, istim putem. Onaj koji sve zna se ne oglaša­va. Mož­da su zato spik­eri poslati kuća­ma. Ili su regru­to­vani u vrhovnu koman­du da gen­er­al­i­ma čita­ju izveš­ta­je sa fronta. Ko bi ga znao. Važno da je rat počeo. U toku je priprema velike ofanzive, velike kon­tra-ofanzive, velike zamke i velike odstup­nice, velikog preokre­ta i velikog finala. Svi raču­na­ju na dos­ta pobe­da, nisu isključene ni one Pirove, neće im se gle­dati u krvave okra­jke zuba, gubi­ci su unapred ukalkulisani i ofi­ci­jal­no ožal­jeni, crk­va je održala pre­ven­tivni mole­ban za one koje će umreti, mori­t­uri te salu­tant su je poz­drav­ili gromkim aplau­zom i uz pogruženu skrušenost pali ničice na hladan pod nedovršenih hramo­va bez podnog gre­jan­ja, tri­jumf je garan­to­van svakome po veo­ma pris­tu­pačnoj ceni. Rat, posle objave rata, može zaista da počne. Samo da ne bude po onoj nar­o­d­noj: objavlji­van­je ludom radovan­je ili tres­la se infor­ma­tiv­na služ­ba, rodio se deman­ti fame o moto­cik­lis­ti­ma sa šle­movi­ma i ser­i­ja lančanih nes­lanih šala. Daće Bog Mars, neće biti nepravde – prav­da za okleve­tani rat!

    ——————————— ——- — — - — - — — —— ————————– — - — —- — - — -

    OBRT

    Hor:       Išli smo i gin­uli smo, gov­o­rili smo i svetili smo se,

                    Videli smo gradove i sela koje smo sravnili sa zemljom

                    I pretvo­rili u prah. Videli smo rod­na pol­ja, ne više izdašna,

                    Pres­re­li smo vese­le žene a već mlade udovice,

                    Videli smo ljude koji su učili i molili se, uzalud,

                    Gazili smo min­s­ka pol­ja, pol­ja pir­inča i pol­ja krompira,

                    Bili smo prož­drljivi­ji od krom­pirovih zlat­i­ca skakava­ca miše­va i vaši

                    Svu­da su bežali od nas i rado nas dočeki­vali otvorenih vra­ta i s darovima.

                    Niko nam nije pretekao, niko­ga nis­mo pošt­edeli, svako je pot­pisan bar jed­nim metkom

                    U čelo ili u potil­jak. Iskaza­li smo se u slavu rata u tri­jum­fu krvi prekaljeni nemilosrdni.

                    Nis­mo to uradili zbog nagrade, ne traži­mo je, slavu prezire­mo iz dna duše.

                    Ljud­sko sećan­je nas pod­seća na seme koje istruli pre nego što se zaseje.

                    Pra­vo prve noći poš­tu­je­mo, jer volimo noć i vatre u noći, logors­ki krug zajedništva,

                    I oganj koji pročišću­je duše nepri­jatel­ja, ali ga ne konzumiramo.

                    Žeteo­ci smr­ti mora­ju osta­ti dev­ci apokalipse, netaknu­ti pro­ro­ci Sud­nje­ga dana.

                    Onaj ko donosi kraj ne sme poniža­vati, niti dati lažnu utehu.

                    Put u tminu nije ni put naniže ni put nav­iše, već slepa jed­nos­mer­na ulica

                    Koja se završa­va tišinom.

    ——————————— ——- — — - — - — — —— ————————– — - — —- — - — -

    SLOVO O ZVUKU 

    Ćir­il Filo­zof: Sni­mali ste me krišom, zato vam niš­ta neću reći. Ali ću ipak gov­oriti nemim glasom i nemuš­tim gov­orom, pa ko ima uši, neka ih pok­lopi testi­ja­ma, a ko ima telepats­ki trans­miter, neka ga uključi.

    Moj stan je moja ćeli­ja. Moji zidovi su moja koža. Moj glas je moj vapaj. Moj vapaj i moje rugan­je isti su. Ja sam tužan i ozbil­jan, ispod maske ozbiljnos­ti je mas­ka tuge, ispod maske tuge nema niče­ga. Moje lice je nale­pljeno na moje maske, kao tečni vosak. Ja nikad nisam sam jer su dru­gi lju­di, svi koje sam upoz­nao, svi s koji­ma sam raz­go­varao i družio se, raz­me­nio reč ili poz­drav, svi s koji­ma sam se ruko­vao, svi koje sam video: na uli­ci, u knjiga­ma ili u snu, svi su oni stal­no oko mene, kao avet­injs­ki vihor, ili u meni, kao peščana olu­ja u bubregu. Moje mis­li su čas bageri za raščišća­van­je peščanih dina, čas isterivači duho­va. Kada pože­lim da dođem do sebe, ja se okren­em ljudi­ma koji su pron­ašli boga. Nji­ho­vo sve­dočen­je je blagodet za filo­zo­fa: lavirint krim­i­nal­is­tičkog tril­era i egzis­ten­ci­jalne drame, diskurs o meto­du i pitan­je diskur­sa vere, ute­ha filo­zofi­je i radost detek­tivskog pozi­va, ime ruže i „ime, druže!“, ivan kara­ma­zov i knez potemkin. Nikad ne dođem do sebe, razume se, rukav­ci potrage se raspu i vrlo brzo zaus­tave pred moč­varom dile­ma, dvos­mis­li­ca i demo­tivisanos­ti. Oni koji su pron­ašli boga su nes­nos­ni pop­ut srećni­ka bez zasluge (ah, ta ničim uslovl­je­na bož­ja milost), pop­ut hroničnih kon­ver­ti­ta, zilota iz uveren­ja ili pokrš­tava­jućih usrećitel­ja. Do boga se ne stiže, ali je bar leše­va napretek i na svakom koraku, o ambisi­ma da i ne gov­o­rimo. Tu i tamo pro­trči hoplit angaž­mana, nekakav ofu­cani kopl­janik, pod­buo od kuraži trčan­ja jed­nom te istom sta­zom koju obdela­va deceni­ja­ma. On deli dlaku na četvoro, bal­an­sira na vrhu igle i do sam­rtnog hrop­ca pridrža­va se ini­ci­jalne agende kao svete nafore koja je čini­la srce nje­gov­og iden­tite­ta – bez prangi­jan­ja nema orgijanja.

    Sreća prati hrabre. I umobol­no uporne. Evo za vas i moje zvanične izjave: otpor opor, topot i rop­tan­je, ropac u trupcu – tropar u rupcu, raport tara­pana, trpi i potri, prti i otpri, trči, trči, trti, ko nap­ne ne boji se smrti.

    ——————————— ——- — — - — - — — —— ————————– — - — —- — - — -

    ZALET

    Jernej Kopi­tar, nje­go­vo pra­vo i Peter Klepec: Noćnu dra­mu pišeš noću. Niš­ta logični­je od toga. Noćne seni odu­vek ratu­ju s vide­lom dana, zujan­je noći sa dnevnom uzru­janošću. Noć unosi mir u not­ni sis­tem glaso­va. Gov­or teče ravno, vokali su puni i dubo­ki, reč ne gle­da u potil­jak svog suse­da niti stu­pa u stro­ju, korača kao u šet­nji, san­jar­i­je usaml­jenog šetača, lep­še zvuči izvorno: les rêver­ies d‘un promeneur soli­taire, znam, može se san­jar­i­ti i preko dana, u vreme sieste, pred­veče ili u svi­tan­je, kada se ljus­ka noći odva­ja od glatkog tela vre­me­na, u doba pre­o­braža­ja, kad metež zam­re, kad se lju­di povuku i dopuste oku da se zagle­da u sebe i uhu da uperi antene pre­ma nutri­ni, da oslušne rad cre­va i dah­tan­je slezine. To je taj mir, mir intro­spekci­je. Neki kažu da unutra nema niš­ta, uopšte, neki da nema niš­ta više od ono­ga što je neko unapred ili odoz­go tu postavio, zaš­to ne – i zab­o­ravio. Ako su u pravu, samo­pos­ma­tran­je bilo bi leb­den­je nad ambi­som. Da li bis­mo imali tada težinu, onaj deo koji pos­ma­tra nad onim delom koji je kao kori­to reke ukotvio prazn­inu? Da li bis­mo osetili neko stru­jan­je odoz­do, da li bi nas ponor mamio i grav­itaci­ja vuk­la ka pod­nožju? Ako je dole tek ogleda­lo boga, frak­tal­ni odraz, zane­marlji­vo sićušan, celine bića, ako, dak­le, znamo šta je dole, ali ne mari­mo, kako bi rekao onaj među trag­ičari­ma koga su naj­man­je voleli savre­meni­ci a najviše prepi­si­vači i istori­ja, ne mari­mo jer već znamo ono što tre­ba da znamo pa ne traži­mo ono što nam je rečeno jer čemu potvrđi­van­je oveš­tal­ih isti­na, ne mari­mo jer ne veru­je­mo, ne veru­je­mo ni u šta, ni u ono što je rečeno, ni u odraze, prikaze i ostale avet­inje, u boga, jer dobiće­mo svo­ga boga već, kada se nit vre­me­na istan­ji i postane provi­dan kraj… Nije nas niko stvo­rio, nis­mo ni mi sami stvo­rili sebe, izmiče­mo i gvoz­den­im zakon­i­ma nasleđi­van­ja, hemi­jskih lančanih reak­ci­ja i usudu prvog pokre­tača i nje­gov­og prvog impul­sa, stvaran­je je iznad naše moći, naše je da ćuti­mo u noći, da udiše­mo bla­go razređenu tminu… Kada nas niko ne rasteže na točku ili proklin­je večn­im ogn­jem, kada su sva uzbuđen­ja koja donose pitan­ja min­u­la, osta­lo je tek plu­tan­je nad ugašen­im ogn­jištem. Žar se tuli, dim tan­ji, gasne toplina, mož­da će se nekad izno­va razbuk­tati žar, ni teskob­no u studu jeze i drhtan­ja, ni eksta­tično u unutrašn­joj vre­li­ni samooslobođen­ja, bez hlad­noće i vre­line, dak­le, mlako, indifer­ent­no mož­da, biće­mo izblju­vani, o da, ali neće­mo više nikad oseti­ti stid izg­nanst­va ili težinu poraza. Noć­na dra­ma je dra­ma pomiren­ja sa uti­ran­jem čula i gašen­jem svesti, priprema pred dugu noćnu plovidbu.

    ——————————— ——- — — - — - — — —— ————————– — - — —- — - — -

    Xyz: Nemam vam šta više reći.

    ——————————— ——- — — - — - — — —— ————————– — - — —- — - — -

    PRAZAN HOD – INTERMEZZO 

    Rap­tor: Vidi, veni i vici kasne. Ili su tu negde, sakriveni. Vidi, videh sve što se mene tiče. Vidi opet, pogledaj na šta se sve svelo ono o čemu smo maš­tali. Doći ću opet kao što sam dolazio i rani­je. Mene ne spreča­va niš­ta da vam banem večeras na vra­ta. Ili sutra uveče. Ili preko­su­tra tačno u podne. Niš­ta me i ne pod­stiče. Kao Buri­danov mag­a­rac (a da se mag­a­rac nije zvao Buri­dan), između dva sto­ga niče­ga, odsut­nih moti­va. Ostaće mrtav gladan, neod­lučan, i mrtav nepokre­tan, zgađen na obe odbo­jne opci­je. Osta­ti ili otići, zadržati se ili iza­ći, odmori­ti se ili poseti­ti na neko­liko dana, tu ili tamo, ti ili sam… Pobe­dih (uvek) kad se ne uneredih. Always ultra plus i primus inter pares. Dva para po ceni jednog.

    ——————————— ——- — — - — - — — —— ————————– — - — —- — - — -

    NA BIS

    Hor:       Lju­di više ne ume­ju da žive. Sede sami po kuća­ma i rogobore.

                    Niš­ta im ne val­ja, sve­mu nalaze manu, ni u čemu ne uživaju.

                    Rask­i­da­ju se pri­jateljst­va, veze puca­ju, vre­lo posta­je hlad­no a blisko daleko.

                    Prek­in­u­lo se gde je bilo tanko. Ali, da li je moguće da je uvek bilo tanko

                    I padu sklono od samog počet­ka, od prvog poteza arhitek­te po har­ti­ji i prvog leta zaludne

    Mis­tri­je?

    Šta je to sa ljud­skim rodom nastalo?

                    Godine prosi­pa­ju teret a ne donose olakšan­je. Mozak odbacu­je mudrost

                    Kao stra­no telo, ponos žudi za priz­nan­jem. Nis­mo umeli da nosi­mo teret mašte, zabagovali

                    Smo a da nis­mo ni primetili, kao vlak u sni­jegu bez sne­ga i dečaci Pavlove ulice iseljeni

    Iz doma za nezbrinute čitaoce. Kada se bagovi nakupe, kupiće­mo bager na kredit.

    Mož­da neće­mo imati niš­ta a mož­da niš­ta nikad neće imati nas.

    ——————————— ——- — — - — - — — —— ————————– — - — —- — - — -

    INTERMEZZO

    DJ u pen­z­i­ji: Posluša­jte malo muzike. Kada glas oglu­vi a smisao usahne, osta­je čist i nepatvoren zvuk. Oslobođen potrebe da gov­ori, da služi, da se klan­ja i sklan­ja sa puta, da uzdiše sa napaćen­im i izdiše sa umirućim, da marši­ra i servi­ra, da se poda­je i uda­je, zarađu­je i umil­ja­va se, da prede kao ris, da pleše kao ali­ga­tor u rad­nji za polovnu robu i nađene izgubljene stvari… Ili izdubljene – iz dubine, de pro­fundis, ah, kako pišti žica kao da je sto vrago­va gan­ja, od paprati do vrgan­ja, za neš­to imati žicu, imam žicu i udicu, kao da hodam po žici, zateg­nu­toj između uma i Neu­ma, na čara­pi puk­la mi je žica, op žica, žica, žica, drma mi se kaban­i­ca, zlat­na žico bakarnog srca, u žici – uži­ci, od žice mreža, od mreže pauk, od reči nauk, od ćutan­ja neuk, od pesme sel­jak-vesel­jak, ljubav preko žice, žick­am za hleb, jetrenu pašte­tu i cig­ar duvana, gde će ti duša, žico, u sajlu se uplela, u konopac vratogubac, u nit o koju visi mač onaj oštrozu­bi što visi nad glavom svakog presto­drš­ca, u nit sunčevog zra­ka što odag­na­va stud i tri­jum­fu­je pro­tiv mraka.

    ——————————— ——- — — - — - — — —— ————————– — - — —- — - — -

    FINALE PRE FINALA

    Alkesti­da: Mno­gi mis­le da žene nema­ju dušu, dru­gi da nema­ju pamet a mno­gi iz jedne i druge skupine, te poneko izvan njih, da nema­ju ni pamet ni dušu. Neko veru­je da žene ne mogu pose­dovati duh geni­ja, pozi­va­jući se na indeks ime­na u različitim encik­lo­pe­di­ja­ma. Mnoge žene u našem dobu same pri­h­vata­ju podređenu ulogu zato što im je tako lakše, zato što mis­li da tako tre­ba, zato što, ustrašene, idu lin­i­jom man­jeg otpo­ra, zato što im se, povodljive, tako više isplati. Razume se, prob­lem je u sis­te­mu, ali i u onim žena­ma koje u ime sig­urnos­ti odbacu­ju slobodu.

    Nestor: Ponekad mi se čini da je suviše reči u opti­ca­ju. Nijedan dan bez lin­i­je pretvo­rio se u nijedan sekund bez reči. Gov­or i vreme. Ako gov­or ili tekst, glas­no ili javno izgov­ore­na reč, ili nemi gov­or, gov­or koji se stvara u nama dok čita­mo odš­tam­pane ili pos­to­vane reči, ne pokri­ju vreme „koje teče“, taj nev­idljivi flu­id po kome neču­jno gacamo, nas­taće prazan tok ili obnaženo vreme, zavladaće nemost i gluvi­lo egzis­ten­ci­je. Kako pokri­ti vreme koje teče, koje teče brže od svakog gov­o­ra? Tre­ba ga opasati višes­lo­jnom žicom gov­o­ra, mil­i­jar­dama reči i hil­jadama jezi­ka, uključu­jući i one izum­r­le, dijalek­ti­ma i provin­ci­jal­izmi­ma, argoom, mucan­jem, Bra­jevom azbukom, gov­orom prsti­ju, dimn­im sig­nal­i­ma, sig­nal­i­ma sig­nala…, opasati i prožeti, neka bude armi­ra­no vreme, vreme sa kap­su­la­ma reči, reči su ato­mi pul­sir­a­juće pro­laznos­ti, tan­ka opna, mem­brana, nam­reškani celo­fan. Pre­više, pre­više reči. Mož­da nam je dat samo određeni broj, da se nji­ma služi­mo umereno i po potre­bi, kao srpom, kosom, iglom, krpom, met­lom, ček­ićem ili nožem, više da gledamo i dodiru­je­mo kožu sve­ta, jezik da miru­je u futroli ćutanja.

    Nerei­da: Trenu­tak u kome zavla­da tiši­na u raz­gov­oru posta­je por­tal koji se otvara da pro­pusti pro­lazak anđela. Tiši­na koja se oteg­ne između dva sagov­orni­ka trpi topot legi­je anđela. Tiši­na koja zameni raz­gov­or posta­je okean u koji se zari­va­ju kri­lati besm­rt­ni­ci, naglavačke, kao harpuni, i izran­jan­ja­ju sunđere, korale i školjke. Tiši­na koja kao usta­jao vaz­duh prekri­je nedosta­juće sagov­ornike posta­je ver­tikalni grob anđela, koor­di­nant­ni sis­tem nakr­can per­jem kao seos­ki jas­tuk. Tako je top­lo u tišini.

    ——————————— ——- — — - — - — — —— ————————– — - — —- — - — -

    EPILOG

    Hor (na zahtev slušala­ca): Min­u­lo, min­u­lo, sve je min­u­lo. Vreme hero­ja i gradovi u slavi.

                                                       Dolaze i došla su nova vre­me­na i novi glasovi.

                                                       Može se gov­oriti sati­ma i ne kaza­ti niš­ta suvis­lo, a može

                                                       Se vre­bati anđeo sna dok se spuš­ta sa belo okrečenih nebe­sa plafona.

                                                       Ali, jedi­no, mora se vodi­ti raču­na o umet­ničkoj for­mi i str­pljen­ju slušalaca.

                                                       To je prvi i osnovni zadatak glaso­va koji dopiru iz kutije.

                                                       Iako su to bili glaso­vi najo­bični­jih grem­li­na. Ne veru­jete? Vrlo važno.

                                                       Vašom nev­eri­com oni neće posta­ti man­je stvarni ni man­je zlobni.

                                                       I inače, šta su lju­di do prikaze i glaso­vi, šta su aparati sem šumovi

                                                       I svet­los­ni signali?

                                                       Sto­ga… No, osta­lo je još malo vremena.

        Zato:

        Laku noć.

    .

    .

    .

    .

    .