Manifest pitomog feminizma

Lat­est posts by Jele­na Cvetić (see all)

    .

    .

    Man­i­fest pit­o­mog fem­i­niz­ma i nje­gov uni­verzal­ni značaj

     

    Čima­man­da Ngozi Adiči, Svi bi tre­ba­lo da bude­mo fem­i­nisti i fem­i­nistk­in­je, MILICA mag­a­zin, Beograd, 2018.

     Dra­ga Idžeavele ili Fem­i­nis­tič­ki man­i­fest u pet­naest pred­lo­ga, MILICA mag­a­zin, Beograd, 2019.

    .

    .

    .….Knji­ga, odnos­no esej, prethod­no gov­or na kon­fer­en­ci­ji, kao i (raz)govori koji su kas­ni­je usledili, niger­i­jske autorke Čima­mande Ngozi Adiči, skrenuli su pažn­ju lju­di svo­jim nenametljivim, ali britkim zapažan­ji­ma koja tre­ba da se tiču svih nas, jer su neizostavno deo svakod­nevnog živ­ota. U Srbi­ji je preve­de­na i objavl­je­na knji­ga Svi bi tre­ba­lo da bude­mo fem­i­nisti i fem­i­nistk­in­je, u okviru rada Udružen­ja društveno odgov­ornih žena MILICA mag­a­z­i­na. Sa Čima­man­din­im radom najpre se sus­rela glav­na ured­ni­ca mag­a­z­i­na i ured­ni­ca izdan­ja, Mil­i­ca Laufer, koja je pre­poz­nala značaj osnovne ide­je autorke i potre­bu za njen­im širen­jem. U završn­im faza­ma pripreme očeku­je se i još jed­na Čima­man­d­i­na knji­ga Dra­ga Idžeavele ili Fem­i­nis­tič­ki man­i­fest u pet­naest pred­lo­ga, čiji će izdavač takođe biti MILICA magazin.

    .….U knjizi koja je objavl­je­na prethod­ne godine, ide­ja vodil­ja je data već u naslovu, dok u tek­stu autor­ka razrađu­je objašn­jen­je ove ide­je, zas­tu­pa svo­ju tezu ilus­tru­jući je uobiča­jen­im primer­i­ma iz svakod­nevnog živ­ota iz sop­stvene sre­dine, ali i kroz iskust­va drugih oso­ba, u drugim sre­d­i­na­ma. Naiz­gled obične, svi­ma bliske situaci­je, koje su, besmis­leno oprav­dane, postale uobiča­jene, dobi­ja­ju dimen­z­i­ju uni­verzal­nos­ti i nameću pitan­je prob­le­ma roda. Na taj način se prob­lem roda pro­stire od Niger­i­je do Amerike jed­nakim inten­zite­tom, uz prisutne kul­tur­ološke raz­like, potvrđu­jući sveprisut­nost ovog problema.

    .… Autorkin šar­man­tan auto­bi­ograf­s­ki stil s počet­ka ese­ja pre­ras­ta u otvoreni i sadrža­jni monolog, čiji se završe­tak može pos­ma­trati kao neophod­ni deo struk­ture usled poš­to­van­ja forme, dok zapra­vo čitav esej ostavl­ja uti­sak jedne započete diskusi­je za koju se čini da će dugo tra­jati. I dobro je da je tako. Čima­mandin pre sve­ga prirod­ni, nea­gre­sivni i pot­puno saves­tan fem­i­nizam, anal­i­tič­ki promišl­jen na nivou soci­ološk­ih, biološk­ih, psi­hološk­ih, poli­tičk­ih i uopšte kul­tur­ološk­ih pitan­ja, nen­e­matlji­vo stvara atmos­feru pogod­nu za shvatan­je i pri­h­vatan­je prob­le­ma kojim se ona bavi. Pre sve­ga ističe da se fem­i­nizam tiče svih, dak­le, ne samo žena, niti samo nek­ih žena koje se njime bave u teori­ji ili u prak­si, već svih lju­di, dak­le, oba pola. Komen­tar­išući stereotipe koji prate ovaj pojam, kao i reak­ci­je poje­d­i­naca ili čitavog društ­va, pod­seća kako je lako uvide­ti koliko se ovom prob­le­mu pruža otpor, prati ga izbe­ga­van­je, ignorisan­je, lep­ljen­je neg­a­tivnih kono­taci­ja i prećut­no sla­gan­je sa tim da je prob­lem roda nerešiv i da ga otud tre­ba i ostavi­ti po strani. Srećom, ona se s tim ne slaže, već kroz konkretne ide­je pruža mogućnost reša­van­ju ustal­jene rodne ner­avno­pravnos­ti i pod­stiče stvaran­je bol­jeg društ­va, uz napomenu da su to pro­ce­si koji će dugo trajati.

    .….Poseb­nu pažn­ju pok­lan­ja vaspi­tan­ju dece, time logično krenu­vši od samog počet­ka na putu promene društ­va. Komen­tar­iše uspostavl­jene raz­like u načinu odga­jan­ja devo­jči­ca i deča­ka, kao i u nji­hovim kas­ni­jim inter­ak­ci­ja­ma. Teret rod­nih ulo­ga se, takođe, pom­in­je, pri čemu autor­ka ospo­ra­va bilo kakvu manip­u­la­tivnu pred­nost koja bi bila naklon­je­na muškom ili žen­skom rodu, neprestano insi­s­ti­ra­jući na ravno­pravnos­ti i pri­h­vatan­ju raz­li­ka u osobi­na­ma, koje nas nemi­novno prate. Prob­lem roda, dak­le, definiše kao naklon­jenost podrazumevanoj potre­bi za onim kakvi bi tre­bali da bude­mo, što kod svih stvara veliko opterećen­je. Rešen­je ovako kon­cipi­ra­nog društvenog sta­va vidi u okre­tan­ju onome kakvi zapra­vo jes­mo i među­sob­nom poš­to­van­ju svih evi­dent­nih razlika.

    .….Čima­man­da fem­i­nizam pred­stavl­ja kao deo ljud­skih pra­va, uz znača­jnu kon­stat­aci­ju da to jeste podrazumevano, ali ne i dovoljno, jer se time isključu­je, ili makar zane­maru­je, čin­jeni­ca da je pitan­je roda prob­lematično kroz čitavu istori­ju i da žen­s­ki rod pred­stavl­ja deo ljudske pop­u­lacije koja je u svakom društven­om ure­đen­ju imala man­ja pra­va, što se odnosi i na savre­meno doba.

    .….Knji­ga koja će se usko­ro naći u pro­da­ji, Dra­ga Idžeavele, pred­stavl­ja jed­nu vrstu mater­i­jal­izaci­je stavo­va iz prethod­no objavl­jene knjige, odnos­no sprovođen­je ovih ide­ja u prak­si. Započe­ta kao intim­na pri­jateljs­ka pomoć maj­ci koja želi da svo­ju ćerku odga­ja kao fem­i­nistk­in­ju, razvi­la se u ese­jis­tičko delo, man­i­fest fem­i­niz­ma i ujed­no priručnik roditelji­ma za vaspi­ta­van­je, i to ne samo devojčica.

    .….Na početku ese­ja nailaz­i­mo na post­mod­ernističku ostavšt­inu u vidu tvrd­nje da „fem­i­nizam uvek zav­isi od kon­tek­s­ta”, što je važno razumeti da bi se zapra­vo na pravi način razumela filo­zofi­ja ovih knji­ga i ono pro­tiv čega se Čima­man­da bori, a to je da je fem­i­nizam teško tumači­ti kao jedan stereotip­ni mod­el ili she­mu ispravnog nači­na razmišl­jan­ja i pon­ašan­ja, zbog kojih bi ubr­zo zado­bio neg­a­tivnu kono­taci­ju. Fem­i­nizam za autorku pred­stavl­ja sasvim priro­dan prist­up živ­o­tu, koji pod­jed­nako uvaža­va oba pola i pomoću kojeg je moguće vrši­ti zdravu eval­u­aci­ju koja se tiče pitan­ja roda i sve­ga što iz toga proističe.

    .….Kroz pet­naest pred­lo­ga datih za vaspi­tan­je devo­jčice, Čima­man­da pedagoš­ki stu­diozno polazi zaista od samog počet­ka, naglašava­jući koliko je za pravil­no (fem­i­nis­tičko) vaspi­tan­je potre­ban istin­s­ki zdrav odnos roditel­ja, a zatim i čitavog okružen­ja, koje će joj pomoći da usvo­ji i pot­puno u sebi utemelji zdrave stavove za čitav živ­ot. Kroz konkretne primere, reminscen­ci­je iz tip­ičnog odras­tan­ja, komentare sa koji­ma se žene tokom živ­ota sus­reću, kao i komen­tarisan­je tradi­cional­nih raz­li­ka uspostavl­jenih tokom odras­tan­ja devo­jči­ca i deča­ka, Čima­man­da ovim tek­stom pomaže usva­jan­ju zdravog pris­tu­pa u vaspi­ta­van­ju novih gen­eraci­ja među koji­ma ravno­pra­van odnos između polo­va tre­ba da se podrazumeva.

                           „Zato što si žen­sko” nije razlog ni za šta. Nikad.

    .….Osvrćući se na to „koliko rano društ­vo počin­je da formi­ra rodne uloge”, ističe kako je neophod­no shvati­ti i oseti­ti da „u istin­skoj ravno­pravnos­ti ne pos­to­ji ogorčenost” i tako pomaže razumevan­ju, kako na psi­hološkom, tako i na biološkom empir­i­jskom nivou i podrža­va sazre­van­je ide­ja o rod­noj ravno­pravnos­ti koju čovečanst­vo toliko dugo izbe­ga­va na sve načine.

    .….Izuzetno važn­im se čini i sam autorkin prist­up, koji je human­is­tič­ki, filantrop­s­ki, fem­i­nis­tič­ki, pit­om i ujed­no pre­pun besa, te tako formi­ra sasvim novi pravac u okviru fem­i­nis­tičkog pokre­ta – savre­men, sta­bi­lan, pro­gre­si­van i odlučan u nameri da se o prob­le­mu roda javno gov­ori, da se odbaci jednodi­men­zion­al­nost u nje­gov­om shvatan­ju i da se vre­menom uspostave novi društveni odnosi koji će podrazumevati razvi­jenu svest o ravno­pravnos­ti rodo­va i istin­skog značen­ja tog pojma.

    .

    .

    .

    .

    .

    One thought on “Manifest pitomog feminizma

    Comments are closed.