Margine bivstvovanja

Lat­est posts by Valenti­na Novković (see all)

    .

    .

    .

    Zaigrana

    .

    I danas sa dvo­jn­im prisustvom
    Na mar­gina­ma bivstvovanja
    Znam da se zaigram
    Zamišl­jen­im kar­ta­ma sudbine
    Ove koje su mi dodeljene
    Po svim matem­atičkim pravilima
    Na jed­no se svode
    Slabašno među velemajstorima
    Ne po umeću već po predodređenosti
    Dobre vol­je delioca.
    Znam da se plo­du od koštice uznadam
    I pogači od opni ječmenih
    U tom poigra­van­ju uše­tam u
    Kakav pri­zor nežnosti
    Obedu­jem iz limenih malo obijenih
    Posu­da iskrenosti
    Natrun­jene okra­jke bdenija
    zanemarim
    Bede­mi u nama silom nepomerivi su
    meko­ta se sve­ta pod trnovl­jem naslućuje
    .

    .

    Vajaru dru­go­likosti

    .

    Moja je vlas na tromeđi
    mašte zanoći­la, zato me kuštravu,
    zato me raznovlasu
    jed­va prepoznaješ.
    Pod dlanom planinskih
    iscelitel­ja lice mi sveko­like crte
    poprimilo,
    zato me teško zab­o­ravl­jaš nikad
    na istom mes­tu ne prenoćivši.
    God­i­na­ma dle­to i šilo u
    neizmis­livu alatku spa­jaš koja bi do
    leg­en­di zab­o­ravnih stara­ca doprela,
    kojom bi se odvažnost tvo­ja usudila
    da me u tebe ne dodir­nu­vši izvaja
    usna­ma se na tajnu oslonivši.

    .

    .

    Potom­ci

    .

    Vil­ice sve­ta provlače
    reči pri­jateljst­va, škrgut nemoći,
    pone­ki prekor i pomisao da bismo
    mogli bol­je, mi neki dru­gi, a zapravo
    pon­avl­ja­juće jednaki.
    U teškom promi­can­ju kroz otvore
    nepoz­nan­ja lak­tovi­ma, kolenima
    skra­mu razmiče­mo. Upornost na
    stvaran­je poko­rice ne utiče.
    Ona je dokaz da se smisao čekanjem
    u tra­jnost odeva.
    Znala sam, dok ron­dam po delićima
    saču­van­im da im se ne vratim,
    pruži­ti pri­liku ras­pore­du zvezda
    po prav­il­i­ma slučajnosti.
    Onako kako to čine u zapise verujući.
    Pesme su potom­ci nabubre­lih prstiju
    neuspelih u oslika­van­ju snova,
    vri­juće žuči osme­ha i smirenja
    u osluški­van­ju ček­ića koji će ti
    drveno pokri­va­lo dovršiti.

    .

    .

    Slut­n­ja peta

    .

    Peti pok­lon­jeni pogled :
    desno utopi­ja, levo zapuštena
    nasleđa pril­ježnih beležnika
    sigurnosti.
    Delim se na leteće prolaznike.
    mileće čuvare pravremena.
    Pod­vi­jam gađen­je da ne pokažem
    koliko se kože pod čežnjom
    smežu­ralo, naglo kao dodir u vodi.
    Upijam :
    urušene krovove obližn­jih postojanja,
    mačju glad i opomenu.
    Svest da sam se kandža­ma bezljublja
    predala kao u tran­su nekog strašnog obreda
    i lažne magije.
    Peti iznuđeni pogled:
    iznad istre­sene mrvice pod­vi­jenih moranja,
    ispod nemi­novnost pred kojom samo bezruk
    možeš doticati.
    Sudim najstrože oku svom i tabanu
    što ne gleda­jući ne pobe­goše sa tavanica,
    sa zidan­i­ca koje suzu namučenog rad­ni­ka u
    sebe upiše.
    Da se klet­va nekako poništi u pogle­du Petom,
    posled­njem, kako slutim.

    .

    .

    Svodovi

    .

    Jedi­ni zvuk koji od mene ostane
    Biće svi­rala trščana na usnama
    Prvorođene
    Za poj predodređene
    Gov­oriće evo me evo me
    Na glu­va brda podeljene
    Na pro­planke neočešljane
    Gde se rojem vile dolinarke
    Na poči­nak spremaju
    Jedi­ni trag koji ću ti pružiti
    Las­tavice će sakri­ti u gnezda
    Da se za let nespreman
    Stazi na koju tek pokušaj prstiju
    Pristaje
    Pokloniš
    Kad bes u košulji okl­e­van­ja otkopčaš
    Nad pri­padan­jem će se svodovi raspršiti

    .

    .

    .

    .

    .