Matrix inferno, restart 2020

Renato Vujaković
Lat­est posts by Rena­to Vujaković (see all)

    .

    .

    .

    1

    .

    .….U pred­soblju zazvoni tele­fon, iz kuhin­je ota­banam tamo, kažem: »Halo?« Tu-tu-tu, fil­tri­ra mi bub­na opna. Tu-tu-tu, fil­tri­ra. Pukne veza. Okren­em se, pono­vo zazvoni. Kažem: »Halo?«

    .….Odonu­da, muš­ki glas zadro­bi: »Raskrsni­ca ulice Mak­si­ma Gorkog i Bule­vara slo­bode, kamion zas­ta­va, pretiče auto­mo­bil jugo.«

    .….Sunem u mikro­fon: »Opros­tite, a Vi ko ste?«

    .….»Da li je to 432–711?« pri­tišće odonud.

    .….»Pa, da,« kažem.

    .….Sune sad on meni: »Star­i­ji čovek upravl­ja volanom kamiona narandžaste cer­ade. Crveni jugo vozi mla­da žena. Kosa duga, crna. O, lepa je, ima plave oči.« Glas mu se pro­dubl­ja. Ali je mirniji.

    .….Muk. Potra­je.

    .….»Nebo­plave oči!«

    .….»Verovat­no nije za pen­z­i­ju,« cinično prošapćem. Pras­nem u smeh.

    .….»O, Vama je smešno? Vama je to, zar ne, smešno. A stvar je ozbilj­na. Mož­da i živ­ot u pitan­ju,« veli nepoznati.

    .….»U pitan­ju, dak­le, živ­ot – smrt u odgovoru!«

    .….»M‑molim?« pis­nu nepoznati.

    .….»No, ako je živ­ot u pitan­ju,« kazah tiho i goto­vo ravno, »onda mu je smrt u odgov­oru. Razumete? Šta, ne razumete?«

    .….Tu-tu-tu: prek­in­u­ta veza.

    .

    .

    2

    .

    .….Vraćam se u kuhin­ju. Novine gra­bim u pro­lazu, sa natkasle. Naslov­na stran­i­ca: sli­ka i krat­ki naslov Sud­bonos­no pret­i­can­je. Nema pod­naslo­va, nikakvog komen­tara, objašn­jen­ja; goli naslov i ta sli­ka. E, a sada, zamis­lite ovo – i nared­na, i sva­ka nared­na stran­i­ca: raskrsni­ca, ista dva vozi­la! Vidim jas­no šta je crveno, a šta je narandžas­to, na mut­no­sivim tj. crno-belim fotografi­ja­ma. Izlišno je dal­je ih listati!

    .….Utom, pono­vo tele­fon. »Halo?«

    .….S onu stranu: »Halo?«

    .….Ja pro­mu­cam: »Vi ste? Izvi­nite, načis­to sam zbunjen!«

    .….Prekine me, tada, neko dru­gi: »Ej, halo, ja sam. Halo, je l’ me čuješ? Mar­i­ja ovde!«

    .….»Čujem-čujem,« odg­lu­mim joj spokoj.

    .….»Ukratko ću: ovde je lud­ni­ca! Čuješ li me? H‑a-o‑s! Znaš za pret­i­can­je?« Veza se prekine.

    .….»Halo, Ma-ari­ja!« Lju­di moji, šta sa preticanjem?

    .

    .

    .

    3

    .

    .….Pal­im te-ve: na svim pro­grami­ma, satelit­skim, lokalnim, isti pri­zor kob­ne raskrsnice. Jedan sni­mak zumi­ra šofera, starčića iz dotra­ja­log kamiona, dru­gi će da otprati devo­jku u crven­om jugu. Helikopter, ozgo, s visine sle­di stu­pid­ni pri­zor, elise zaglušu­juće krče iz zvučni­ka. Gasim te-ve, tada ga ugasim.

    .….Strčim dole. Tu u našem haus­toru – kuš­trav malac cmiz­dri: tata mu je rek’o da je žena u crven­om jugu »pri-koči­la«; dru­gi pak, kratko ošišani, ne pop­uš­ta, nego i prkosi: e, pa, nije, nego je »dodala gas«. Žuč­na svađa, tajac. Podigli glav­ice. Gleda­ju me. Čujem kako trepću – tako lep­tir lep­rša krilima.

    .….Podne je. Mar­i­je nema, do dva.

    .….Hajde sad bar, dovršiću ručak. Ali, mozak mi stao, ne mogu da se setim, kako se ono, beše, spre­ma pilav. Pani­ka! To se i sive ćeli­je reprogramiraju?!

    .….Najzad, Kuvar! No, u nje­mu, ipak, recept.

    .

    .

    4

    .

    .….Sutradan, komši­je na kafi: šta bi dru­go – pre­tre­samo raskrsnicu! Lagod­no zaval­jen, muž (izves­ni Sale) srkne gutl­jaj, a vre­li nap­i­tak pari ove reči: »Noć pre toga legao sam kas­no. Odspavao do podne. Među­tim, video sam, kao na javi, n‑da, sva­ki detalj. Veru­jte, kao da sam bio tamo, nije mi pro­mak­lo niš­ta, ni u snu!« Rtom nosa gnju­ra po šolji­ci, sad će da se hvali: »Preko­su­tra, u osam naveče, gos­tu­jem na tele­viz­iji. Otvoreni stu­dio na temu Snovi i raskrsni­ca. Upra­vo, n‑da, na tu temu! Lju­bi­ca će biti u pub­li­ci.« A Lju­bi­ca (žena) prekrsti­la noge: čeka da se kafa »malko ladne«.

    .….Svi odre­da, dak­le, traže svo­je mesto, opš­ta trka da se dopri­nese zna­meni­toj stvari. Valj­da ćemo i ja i Mar­i­ja, valj­da ćemo i nas dvo­je, rekoh, ma i per­ifer­ni, u celoj toj opsesivnoj priči naći svo­je mesto. O, valj­da hoćemo!

    .

    .

    5

    .

    .….Sed­micu doc­ni­je, evo danas, mal­očas, zazvoni tele­fon. »Halo?«

    .….S onu stranu – pon­a­jpre zujan­je. Nepoz­nati muš­ki glas će (no, ne onaj iz prvog poglavl­ja): »Pred kraj utak­mice, kod rezul­ta­ta 2:2, sudi­ja isključu­je cen­tar­fo­ra rumunske reprezentacije.«

    .….Ne upi­tam koji broj mu tre­ba. Ni sluča­jno to ga ne upi­tam. On nas­tavi: »Gru­bi­jani u žutim dreso­vi­ma opko­lili delio­ca pravde, koji se pred nji­hovim sve bezobzirni­jim nasrtajima –.«

    .….Tu prekinem vezu.

    .

    .

    .

    .

    .

    .