Multikulturalni karakter sevdalinke

Jovo Cvjetković
Lat­est posts by Jovo Cvjetković (see all)

    .

    .

    .….Sev­dalin­ka je jedin­stven muz­ič­ki idiom nas­tao na tlu Bosne i Herce­govine za vreme otomanske epo­he. Kada se u naučnoj lit­er­a­turi i pub­licis­ti­ci naglaša­va da je reč o bosan­skoj grad­skoj ljubavnoj pes­mi snažnog lirskog patosa, onda izraz „bosan­sko,“ po izves­noj konz­er­v­a­tivnoj navi­ci podrazume­va njen geograf­s­ki okvir i mero­davnu aut­en­tičnost, što ne znači da ona pri­pa­da isključi­vo Bošn­jaci­ma, nego i ostal­im nar­o­di­ma koji žive na ovim našim južnosloven­skim prostorima.
    .….Reč je zapra­vo o ono­mas­ti­ci, antro­pon­im­i­ji i topon­im­i­ji, kao i nji­hovoj raspros­tran­jenos­ti u izvorn­im i (autorskim) ili kom­pono­van­im sev­dalinka­ma. Dok su u epskoj tradi­ci­ji Bošn­ja­ka antro­pon­i­mi žen­skih figu­ra vrlo retko prisut­ni, u sev­dalnka­ma ima­ju izuzetnu ulogu. Kada je reč o mus­li­man­skim žen­skim imeni­ma najčešće se pom­in­ju: Zule­jha, Emi­na, Han­ka, Ajka, Zlati­ja, Fata, Zej­na itd. Što se tiče mušk­ih, poseb­no se ističu ime­na: Ibrahim ili Ibro, Ali­ja, Zaim, Omer, Mehmed, Jusuf, Džafer, Osman itd. Kada je reč o hrišćan­skim antro­pon­im­i­ma, katoličko-hrvatske ili pravoslavno.srpske proveni­jen­ci­je, onda su najučestal­i­ja ime­na Ivo ili Jovo, Mara ili Kata. Rečju, radi se o delat­nom proži­man­ju ver­skih i kul­turno-etničk­ih iden­tite­ta što tvore speci­fičan južnosloven­s­ki sup­strat koji, u osnovi, ipak jas­no obeleža­va pre­vagu nad svim drugim uti­ca­ji­ma čija je prisut­nost nesumnjiva.
    .….Inače, danas je teško imati pred­stavu o tome kako su se pevale sev­dalinke pre neko­liko veko­va. Napros­to, nedosta­ju nam bilo kakvi tragovi ili radio­fon­s­ki zapisi. Ono što je sasvim izves­no, odnosi se na čin­jenicu pevan­ja sev­dalin­ki, pre sve­ga uz saz, ali, nar­avno i uz šargi­ju. Razume se, ovde se nije mog­lo gov­oriti o nekakvom obavezu­jućem kanonu inter­pretaci­je, uto­liko pre što su se izd­ifer­en­ci­rali određeni stilovi sazli­jskog muzi­ci­ran­ja, pa su nam do sada u okviru Bosne i Herce­govine poz­nati tuzlan­s­ki, zvornič­ki, sara­jevs­ki i dr.načini instru­men­talnog izvođen­ja, a samim tim i inter­pretaci­je sev­dalinke. Izvođač je bio dom­i­nan­tan u odno­su na instru­men­tal­nu prat­nju, uz obil­je meliza­ma i nazal­nu inpostaci­ju koja je, goto­vo po prav­ilu imala karak­ter naglašene improvizacije.
    .….Aus­tro-ugarskom oku­paci­jom Bosne i Herce­govine, doš­lo je do velik­ih prom­e­na u načinu pevan­ja sev­dalinke. Pored vio­line i duvačk­ih instru­me­na­ta, har­moni­ka je posta­la dom­i­nan­tan čini­lac u nar­o­d­nim orkestri­ma, naroči­to posle Dru­gog svet­skog rata. Blago­dareći Jozi Penavi, Isme­tu Ala­jbe­gov­iću Šer­bi, Jovi­ci Petkoviću, Rade­tu Jovanoviću, Safe­tu Kafedžiću, Selveru Pašiću, Mehme­du Ken­oviću, Spa­so­ju i Lju­bi­ci Berak – tradi­cional­no-folk­lor­na melodi­js­ka matri­ca ove čudesne pesme posta­je temelj njene autorske muz­ičke obrade. Safet Kafedžić je napisao preko tri sto­tine pesama koje su pevali vrhun­s­ki inter­pre­ta­tori pop­ut Zaima Imamovića, Safe­ta Iso­vića, Nedelj­ka Bilk­ića i mnogih drugih. Notal­izaci­ja je izvrši­la pravu rev­olu­ci­ju u inter­pretaci­ji sev­dalinke. Pre sve­ga, obuz­dano je preter­a­no držan­je tona i korišten­je meliza­ma, dis­ci­plino­vani tem­po, dinami­ka i rit­mi­ka pri­likom izvođen­ja. Što je poseb­no važno, duhovno i duševno pre­puš­tan­je glasa pevača egzalti­ra­nom sve­tu pesme sve­doči o sinkretiz­mu uma i oseća­jnos­ti, duha i duševnos­ti, ali i pre­sudne uloge glasa u obliko­van­ju sev­dalinke, njenih neponovljivih ton­skih valera koji plene naše emo­ci­je, čini nas boljim nego što jes­mo. Par­a­dig­matič­ki primer takvog izvođen­ja sev­dalinke vezan je za maes­tralnog dr Himzu Polov­inu čiji glas je pred­stavljo pravu nadreal­nu mag­i­ju, sup­til­nost, sug­es­tivnost i mekoću inter­pretaci­je, neš­to pop­ut čežn­je sub specie aeter­ni­tatis, sa imper­atvn­im načelom sev­da­ha da se dru­gi lju­bi i voli. Uostalom, u jed­noj prili­ci je Him­zo Polov­ina rekao i sledeće: „Sev­dah je za mene sve ono što čov­je­ka čini (ne) sret­nim i tužn­im i bol­nim i bespo­moćn­im. I sve ono što ga veže za sred­inu i društ­vo u kome se kreće i bez svo­je vol­je. Ja sev­dah doživl­javam sartro­vs­ki, a neka­da je to bespo­moćnost kao kod Čehova…to je za mene sev­dah. Kod današn­jeg čov­je­ka sve je man­je i man­je sev­dal­i­jskih emo­ci­ja. U trci sa vre­menom nema mogućnos­ti da se pre­pusti dubljim osjeća­ji­ma, a pogo­to­vo da ih ispolji“. (Izvod iz inter­vjua u lis­tu „Pre­porod“, br. 20, Sara­je­vo 1971). U nave­den­im for­mu­laci­ja­ma, Him­zo Polov­ina je pre­poz­nao nadolazak beskrupu­lozne civ­i­lizaci­je prof­i­ta koja potire ono što je naj­dragoceni­je za svakog čove­ka — kara­ma­zovsku poruku egzis­ten­ci­jalnog human­iz­ma: „Voleti živ­ot više nego smisao nje­gov“. Uostalom, muzi­ka nije samo jezik emo­ci­ja, ona je i gov­or karak­tera. Zna­meni­ti mostarac je kolega­ma umeo da kaže:“Lako je vama, vi pje­vate, a meni val­ja pjes­mu donijeti“. U jed­nom svom raz­gov­oru za novine „Pre­porod“ iz 1971godine, Him­zo Polov­ina je to objas­nio sledećim reči­ma: „Nije dovoljno samo korek­t­no otp­je­vati pjes­mu. Ima tu još neš­to. Tre­ba pro­dri­jeti u unutrašn­je tki­vo pjesme. Pjes­ma ima slo­jeve kao maj­dan. A sva­ka, pa i najloši­ja pjes­ma, ima svo­ju utrobu kao što je imamo vi i ja. Do utrobe tre­ba znati pro­dri­jeti. Tre­ba hti­jeti pro­dri­jeti. Kad se poz­abavite tom „geologi­jom“ ili takvom „anatomi­jom“, pa kad vi uđete u pjes­mu, a pjes­ma uđe u vas, pa kad takvu pjes­mu ispustite pre­ma drugi­ma, onda će i dru­gi shvati­ti da to nije tek pjes­ma radi pjesme, nego više od toga“. („Pre­porod“, Sara­je­vo 1971). Sasvim je izves­no da Him­zo Polov­ina ima ontološko-egzis­ten­ci­jal­ni prist­up sev­dalin­ki, uto­liko pre što ona nije puka folk­lor­na čin­jeni­ca jednog nar­o­da ili nar­o­da (u množi­ni) i pros­to­ra, nego način živ­ota, pa je uto­liko poš­to­van­je i odgov­ornost inter­pre­ta­to­ra pre­ma melan­holičnom i zanos­nom karak­teru bosanske duše stvar tumačen­ja čitave jedne epo­he i njenih kul­turnih for­mi. Zace­lo, sev­dalin­ka je zahtev­na i ni malo laka pes­ma, kako za vokalne izvođače, tako i za orkestarsku prat­nju. Ona je u osnovi jedan raskošan i neponovljivi svet pes­ničk­ih sli­ka i jedin­stve­na man­i­festaci­ja aso­ci­ja­tivnog i aluzivnog – koja, po priro­di stvari uvek žudi za glasovnom i muz­ičkom per­fek­ci­jom, znalačkom tehnikom dis­an­ja od strane vokalnog soliste, kao i vrhun­skom melodi­jskom har­mo­nizaci­jom. Umešnost izdrža­van­ja tona i vođen­ja fraze, dinami­ka, tem­po i rafini­ra­no ude­van­je meliza­ma ili ukrasa u osnovnu melodi­ju, čine ovu pes­mu osoben­im fenom­e­nom, čak i u okviru onog što se danas nazi­va „World music“.
    .….Neposred­no posle Dru­gog svet­skog rata započin­je rad radio Sara­je­va, toga trenut­ka najz­nača­jni­je medi­jske kuće u Bosni i Herce­govi­ni. Ubr­zo se formi­ra­ju nar­o­d­ni i tam­bu­raš­ki orkestar. Započin­je rad studi­ja gde se vrši prvi snim­ci leg­en­darnih izvođača toga vre­me­na, pre sve­ga Zaima Imamovića, a neš­to kas­ni­je Himze Polovine, Safe­ta Iso­vića, Nade Mamule i mnogih drugih. Veli­ki tal­e­nat pomenu­tih inter­pre­ta­to­ra mogao je da doseg­ne vrhunske umet­ničke domete blago­dareći znan­ju i trudu poz­natih muz­ičk­ih ped­a­goga, pre sveg Zvon­imi­ra Nevžala, Zije Kučukalića, Mar­i­ja Arkusa, Joze Penave, Ismeta Ala­jbe­gov­ića Šerbe i ostal­ih. Sačin­jeni su prvi radi­js­ki snim­ci izvornih sev­dalin­ki, a nji­ma je prethod­i­lo ozbiljno učen­je solfeđa, teori­je har­moni­je, vokalne tehnike itd. Svakom javnom nas­tupu je pretho­dio mukotr­pan korepeti­tors­ki rad. Bez preterivan­ja se može zaključi­ti da je zaslu­ga Joze Penave i Ismeta Ala­jbe­gov­ića Šerbe u tra­gan­ju za novim, mod­erni­jim nači­nom inter­pretaci­je sev­dalinke bio nemerljiv. Oni su udar­ili temel­je njene har­mo­nizaci­je i orkestracije.
    .….Pedesetih god­i­na prošlo­ga veka imamo pojavu prvih novokom­pono­vanih sev­dalin­ki među koji­ma je jed­na od prvih „Sje­tu­je me maj­ka“ kom­poz­i­to­ra Joze Penave, a koju je maes­tral­no otpe­vao Safet Iso­vić. Tek­stovi­ma bogatog poet­skog sadrža­ja istakao se sara­jevs­ki pes­nik Safet Kafedžić. Napisao je preko tri sto­tine pesama od kojih je goto­vo polov­inu otpe­vao bard sev­da­ha Zaim Imamović. Ostatak je pri­pao Safe­tu Iso­viću, Nedeljku Bilk­iću, Nadi Mamuli, i mnogim drugim pevači­ma. Tih god­i­na Rade Jovanović iz Goraž­da, čovek tanane duše, piše za Safe­ta Iso­vića neko­liko sja­jnih pesama koje su do današn­jih dana ostale bis­eri sev­dal­i­jskog pevan­ja. Među nji­ma su kom­pozi­ci­je: „Jablani se povi­ja­ju“, „Malen­im sokakom ne pro­laz­im više“ i kult­na pes­ma „Kad sret­neš Han­ku“. Po rasponu i jači­ni glasa, speci­fičnoj kolora­turi, Safet Iso­vić je ostao neponovljiv do današn­jih dana. Poseb­no je to doš­lo do izraža­ja u „Han­ki“ i u pes­mi „Stoj mjeseče“.
    .….Svo­jevre­meno samu lis­tu „Danas“ objavio in memo­ri­am Safe­tu Iso­viću u kojem sam sa neskriven­om egzaltaci­jom napisao sledeće: „Safet Iso­vić je po mno­go čemu bio unikatan. Nje­go­vo polu­vekovno puto­van­je kroz pes­mu sev­dalinku je vodi­lo goto­vo molitveno ka pla­hovitim reka­ma i polji­ma od behara, hitrim ati­ma sre­brom oko­van­im i prekriven­im zelenom dolam­om. U akšame rane se prikradao devo­jka­ma uz pendžere, i u večern­joj tiši­ni osluški­vao muziku saza u pozne jaci­je. Tumačeći harem­s­ka bekri­jan­ja Aziz Abdu­la­ha, vraćao nas u hedo­nis­tič­ka vre­me­na begovske čarši­je. Strasno je voleo Esmu majk­inu i bio opčaran zanos­nom Han­kom. Ostao je bis­erni ton­s­ki zapis o mahal­skim jaran­i­ma i giz­davim kona­ma, šeher Sara­je­vu i zemlji Bosni.
    .….Safet na sceni nije samo pevao, svag­da je to bila istin­s­ka umet­nič­ka ispovest – uzdah i krik, zanos i taj­na ašiko­van­ja, pohvala sev­dahu kao načinu živ­ota, iskon­s­ka vol­ja da esteteti­ci egzis­ten­ci­jal­no uzvišenog pri­do­da još poneko novo poglavl­je. Na takav način to niko nije umeo, ni pre ni posle Safe­ta“ (list Danas, od 15.09.2007, pod naslovom „Bio je unikat“).
    .….Zbog sve­ga nave­denog, Safe­to­va pop­u­larnost je bila nedostiž­na i nadamo se njenom punom oživl­ja­van­ju, na radost svih nas.
    .….Pre­di­vni sti­hovi Safe­ta Kafedžića našli su svo­je mesto u nez­ab­o­ravn­im par­ti­tu­ra­ma Ismeta Ala­jbe­gov­ića, Nedelj­ka Bilk­ića, imnogih drugih. Čuve­na sev­dalin­ka „Kraj pendžera Jusuf stari“, završa­va „pohval­om“ melanholiji:

    Šta je živ­ot, par koraka
    Od avli­je do sokaka
    Kratak, kal­jav put
    Šapće Jusuf mut­na čela
    Niz obraz mu suza vrela
    Kanu na dlan žut…

    .….U dirljivim sti­hovi­ma Safe­ta Kafedžića „U mahali, pus­ta kula stara“, koju je kom­pono­vao i maes­tral­no otpe­vao Nedeljko Bilk­ić, može­mo proči­tati i sledeću strofu:

    Kroz oda­ju tuga luta
    Iz duvara mem­la bije
    Kraj bunara dun­ja žuta
    Na šimšire suze lije…

    .….Motiv pro­laznos­ti i izgubljene ljubavi tek­stopisac dočar­a­va u pesmi:“Pjevala je Šem­sa mala“:

    Prošli dani raspjevani
    Kao pol­jem kon­ji vrani
    Nes­ta Šemse, šej­tan žene
    Umuk­le su pjesme njene

    Otišla je bez pozdrava
    Niz dru­move zaborava
    Bez đer­dana i dukata
    I bis­era ispod vrata…

    .….Mno­gi Kafedžiće­vi sti­hovi su upitnog karak­tera, ali snažnih emo­ci­ja koja pokreću najskrovi­ti­ja osećan­ja slušao­ca. Dobar je primer pesme „Sve za ljubav ja sam dao“:

    Ne znam, ne znam draga
    Šta se sa mnom zbiva
    U trepavke tvo­je spleo mi se um
    Gri­jel sunce žarko
    Svićel zora siva
    Il pro­lo­mi kiša
    Kvase bijel drum…

    Dal još Dri­na hladna
    Kao vranac skače
    Kad joj grive bijele
    Češl­ja vihor ljut
    Ne znam da se grane
    U behar presvlače
    Il na njim mrije
    Zad­nji lis­tak žut…

    .….Kom­pozi­ci­je Drag­iše Nedovića „U lije­pom starom gradu Više­gradu“ i „Prođoh Bosnom kroz gradove“, ostaće u tra­jnoj rizni­ci najlepših sev­dalin­ki. Pesme Jovice Petkovića: „Sa Igmana pogle­dat je lije­po“, „Da sam pti­ca“,“ Bosno, zemljo moja mila“,“Razbolje se srce moje“ i mnoge druge, takođe osta­ju za sva vre­me­na. Kom­pozi­ci­ju Joze Penave „Na tefer­ič pošla nana“, posle leg­en­darne Nade Mamule niko se nije usu­dio da je pono­vo snimi.
    .….Sve ove pesme su izišle iz tradi­cionalne matrice „poravnog“ izvođen­ja. One ima­ju daleko složeni­ju muz­ičku struk­tu­ru i najčešće ima­ju tri pot­puno različite har­monske i rit­mičke celine, tako da ih taka­va autors­ka rešen­ja čine znat­no bogati­jim, a za izvođača zahtevnijim.
    .….Naposletku, sev­dalin­ka pri­pa­da uni­verzal­nom muz­ičkom i estet­skom izrazu, ona je neverovatan spoj „kreativne različi­tosti“ kul­turnih iden­tite­ta, i kao tak­va je daleko od bilo kakve etnona­cional­is­tičke ide­ologi­je i poli­tičkog diskur­sa. Da ne zab­o­rav­i­mo: sev­dalin­ka je istin­s­ka oda aut­en­tičnoj ljud­skoj bliskosti, osoben tri­jum­fal­ni pohod emo­ci­ja i strasti – tvorevina duše koja koja hrli ka isče­zlim pros­tori­ma sumorne patri­jarhalne autori­tarnos­ti — što samo gov­ori da sev­dalin­ka ničim sputana nije. Kon­ačno, ono što pri­pa­da unutrašn­jim sadrža­ji­ma nepatvorene intime ljud­skog bića, neu­morno obliku­je našu pri­mordi­jal­nu potre­bu za slo­bodom koja je uvek i slo­bo­da za dru­gog. U osnovi, antropološ­ki smisao sev­dalinke je čežn­ja za drugim, i to samo sa jed­nom jedi­nom svrhom koju smo već prethod­no nagovestili — da bis­mo i sami bili bolji nego što jesmo.

    .

    .

    .

    .

    .