Ne o literaturi

Vlatko Simunović
Lat­est posts by Vlatko Simunović (see all)

     

    Vlatko Simunović je rođen u Foči, 12. sep­tem­bra 1965. godine. Djet­injst­vo, dječašt­vo i mla­dost proveo je u nikšićkom pred­građu Strašev­ina. Na Filo­zof­skom fakul­te­tu u Nikšiću diplomi­rao je na Odsjeku za srp­skohrvats­ki jezik i književnost. Nov­inarstvom i književnom kri­tikom bavi se od 1995. godine. Autor je  knji­ga “Zapisi” i “Raz­gov­ori”. Aktuel­ni je član žir­i­ja za dod­jelu “Nje­goševe nagrade” i selek­tor za crnogorsko gov­orno područ­je književne nagrade “Meša Selimović”. Ured­nik je rubrike Kul­tura u crnogorskom dnevnom lis­tu “Pob­je­da”. Radi u Podgorici.

    .

    .

    Prva riječ koji ste izgovorili? 

    Ne. Stigla je u trećoj godini.

    .

    Vaše prve igračke?

    Mače­vi. Dva plas­tič­na mača reze­do boje. I jedan sivi avion sa crven­om zvi­jez­dom na repu. Lopta.

    .

    Vaše igre? 

    Igra borbe… Par­ti­zani i Njem­ci. Kao dijete dosel­jeni­ka morao sam rato­vati na strani Njemaca. Brzo sam te koje smo tamo atek­li naučio da niš­ta nije kao na fil­mu. Bio sam brži i vješti­ji od ostal­ih. Vječi­ti pobjednik.

    Igra piljci­ma… Sedam kamenčića koje dok je osmi u vaz­duhu jed­nim pokre­tom moraš pokupi­ti sa zeml­je… Prvom bacan­je pa pokupiš jedan kamenčić. Druo bacan­je pa pokupiš dva… I tako redom do završnog bacan­ja kada kupiš sedam… Izgle­da jed­nos­tavno, ali probaj to jed­nom da napraviš…

    Fud­bal.

    .

    Kao dijete želeli ste da postanete?

    Astro­naut.

    .

    Prvo slo­vo koje ste naučili? 

    A.

    .

    Šta Vas je rastuživalo? 

    Lagali su me…

    Društ­vo u najrani­jem djetinjstvu.

    Dra­gan Jelušić — hoda­jući tam­nom stra­nom pri­je dvade­se­tak dana nastradao u Trstu. Ivi­ca Puljiz — veletr­go­v­ac indus­tri­jskom robom sa Dalekog Isto­ka. Duda Bošković. Med­i­cin­s­ka ses­tra. Ne znam gdje je danas. Željko Đurović — gra­di kuće i zgrade u Šved­skoj… Nigdje nikog od njih nemam u svo­joj bizini.

    .

    Prvi bicikl?

    Samo­grad­n­ja. Dio djelo­va dobio sam od stri­ca Glig­o­ra. Za ostatak sam se snalazio po garaža­ma oče­va mojih dru­gara. Pam­tim da bicikl nije imao kočnice.

    .

    Prva lop­ta?

    Narandžas­ta. Plas­tič­na. Jugo­plas­ti­ka. Stadala istog dana. To me je jako ražalostilo.

    .

    Šta Vam bijaše najteže u školi?

    Baš sve sam savla­davao sa lakoćom. Uvi­jek najbolji u razredu.

    .

    Učitelj?  

    Radomir Bigov­ić Bigaš. Lje­potan. Vlas­nik najnovi­jih mod­ela FIAT-vih auto­mo­bi­la. Ne “tris­taća” koje je proizvodi­la Crve­na zas­ta­va. Ital­i­jan­skih auta. U prvom razre­du naučio me da igram preferans.

    .

    Pred­jeli Vašeg djetinjstva? 

    Beskra­jne livade na iman­ji­ma potoma­ka popa Đoke Mijuškovića uz čiju smo zapad­nu granicu sagradili našu prvu kuću… Vrbaci uz rijeku Mrkošnicu. Led­i­na na kojoj smo igrali fud­bal. Bagremi.

    .

    Da li ste pisali ljubav­na pisma?

    Ne.

    .

    Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gdje su, šta rade?

    Ne. Prva je izgublje­na zau­vi­jek iz mog živ­ota jedne teške tragedi­je koja je zade­si­la njenu famil­i­ju. Dru­ga živi negdje uz more i ima šest lijepih sino­va. Treća i četvr­ta su odavno na nekom mjes­tu bol­jem od ovo­ga na kom sam ja i svi mi danas… Nije nam se dalo.

    .

    Vaš nadi­mak iz škole?

    Žuti.

    .

    Da li ste se tukli? 

    Vrlo rado.

    .

    Šta ste čuli o Vašim precima? 

    S očeve strane stara smo loza… Kod nas u Crnoj Gori kaže se – stari nar­od. Hrabri i ponos­ni gorštaci. Kod dosel­ja­van­ja današn­ji stanovni­ci Pive tu su nas zatek­li… Prvi u pisanom rodoslovu je nekakav Radi­vo­je, Zadavili su ga Tur­ci u Travniku. Kao lju­di sa granice stal­no smo se tuk­li. Pljačkali smo i pljačkali su nas. Negdje u 17. vijeku zama­lo su nas istri­je­bili Rud­in­jani (pleme iz cen­tralne Crne Gore). Loza je nas­tavl­je­na zah­valju­jući ženi koja je se sa dva mal­odob­na sina u vri­jeme pohare zade­si­la u rodu. Prađed  Glig­or je posljed­nji uskok u lozi… Zanat je pla­tio glavom. Nje­ga i nje­govu ženu uhvatili su i žive odr­li Aus­tri­jan­ci iz karaule na Lebršniku.

    .

    Pre­ci koje ste sreli? 

    Đed po ocu Dim­itri­je otišao je iz Pive nakon što ostao siroče. Vra­tio se sa dovoljno nova­ca da kupi jed­no od najboljih iman­ja u tom dijelu Crne Gore sagra­di kamenu zgradu mli­na sa stupom. Mudar, vri­jedan, ćutljiv. Atlet­s­ki građen. U mater­i­jal­nom smis­lu, zbrin­uo sve svo­je sinove i unuke.

    Baba po maj­ci Sav­i­ca… Sive oči i crna mara­ma. Udovi­ca koja je podiza­la o “pres­li­ci i desni­ci ruci” tri kćeri i tri sina. Kćer­ka Vasa Krstovo­ga Markovića s Dobre Vode. Taj je na vijest da je u  Pljevlji­ma izgu­bio i posljed­njeg sina uzeo gusle u kri­lo i pje­vao “Ženid­bu Mak­si­ma Crnojevića”.

    .

    Sli­ka oca?

    Junak iz lati­noamer­ičke proze. Sje­di besposlen i zaje­ba­va ljude. Luci­dan. Obra­zo­van. Nepri­lagođen. Nema živo­ga stvo­ra koji može reći da je u nje­gov­im oči­ma ugledao strah. I danas je sa svo­jih 82 godine duhom vita­lan kao dvadesetogodišnjak…

    .

    Fud­bal ili košarka? 

    Bio sam odličan fud­bal­s­ki gol­man. Idol mi je bio gol­man Var­dara Dra­gan Mutibar­ić. Onda me osvo­ji­la košar­ka. E tu sam bio baš dobar. Na momente genijalan…

    .

    Gdje ste obuk­li uniformu?

    Beograd. Kasar­na na Ban­ji­ci. God­i­na 1987… Pješadi­ja. Često sam se tukao i opi­jao… Šti­ti­lo me neko­liko visoko­ran­gi­ranih ofi­ci­ra u koman­di Armi­je koji su bili pri­jateli moga oca. Sreo tamo neke dobre ljude… Duško Nedić. Agim Bljakaj. Serđo Dokoza. Ivi­ca Sporiš. Sašo Dimovski…

    .

    Ko Vam je došao na zakletvu?

    Otac i majka.

    .

    Gdje je otišla Vaša prva plata?

    Pro­pio sam je…

    .

    Gdje Vam biješe ljepše, u dan­i­ma ili u noćima?

    Noćni sam čovjek.

    .

    Da li ste ika­da požel­jeli da budete glumac?

    Ne.

    .

    Da li ste požel­jeli da odete? 

    Da. Maroko.

    .

    Vaša lje­ta? 

    Boka Kotors­ka. Muo. Don­ja Last­va. Bijela. Toliko mora stane u mali okvir od pro­zo­ra… To me obnavlja.

    .

    Grad? 

    Kad zimi san­jam naše tople gradove, san­jam Perast.

    .

    Selo?  

    Stubi­ca. Selo na grani­ci Crne Gore i BiH. Tu je rođen moj đed. Danas je opustjelo…

    .

    Plan­i­na?

    Vojnik… S vrha Nikšić vidim kao na dlanu.

    .

    Zaš­to se lju­di zaklinju?

    Jer lažu.

    .

    A zaš­to proklinju?

    Jer su ih slagali.

    .

    Čemu služe mil­ioni zakona i propisa?

    Da porobe ljude i da ološ lakše gospodari.

    .

    Kome vjeru­jete?

    Nikome.

    .

    Pred čijom slikom ste naj­duže stajali?

    Pred slikom Žar­ka Vojičića, godine 1988.  Žarko je Nikšićanin. Nesh­vaćeni geni­je. Već je mrtav. Da je bilo gdje dru­go rođen bio bi slavljen.

    .

    Kurosa­va ili Bergman?

    Bergman. Zato što izda­ju sma­tram čov­jeku ima­nent­nim svo­jstvom. Za raz­liku od vjernosti.

    .

    Kako danas izgleda­ju zablude iz Vaše mladost? 

    Kao viteške igre. Da mogu vrati­ti vri­jeme, sve bih ih na isti način odigrao.

    .

    Začin?  

    Kurku­ma.

    .

    64? 

    Isu­više pred­vidlji­va igra… Ne volim šah.

    .

    Vaši stra­hovi?

    Da mogu zas­rami­ti grobove svo­jih starih.

    .

    Šta čekate?

    Vaskrsen­je mrtvih. I živ­ot buduće­ga vijeka.

    .

    Čime se utješiti?

    Vri­jeme nosi utje­hu. Vre­menu tre­ba dati vremena.

    .

    Čega se stidite?

    Strah me da o tome mis­lim. Da počnem, umro bih od sramote.

    .

    Praš­tate li?

    Ne.

    .

    Tražite li da Vam se prašta?

    Ne.

    .

    Čime se ponosite?

    Imam lije­po i dobro dijete.

    .

    Ko Vas je razočarao? 

    Niko. Ne vjeru­jem ljudima.

    .

    Koga ste Vi razočarali?

    Strah me da jesam sve koji­ma je do mene istin­s­ki bilo sta­lo… Ćute i trpe.

    .

    Čemu uvi­jek dajete prednost?

    Sit­ni­ca­ma koje novac znače.

    .

    Šta ste naučili od Vaših potomaka?

    Igno­ran­ci­ja je maj­ka mudrosti.

    .

    Šta posveću­jete supruzi?

    Sve moje.

    .

    Da li ste ika­da bili bezbrižni?

    Ne.

    .

    Šta dal­je?

    Bor­ba… Na strani partizana.

    .

    .

                                                         Raz­go­varao Enes Halilović

    .

    .

    .

    .

    .