Ne o literaturi

Sonja Atanasijević
Lat­est posts by Son­ja Atanasi­je­vić (see all)

    .

    .

    Son­ja Atanasi­je­vić rođe­na je 1962. u Lebanu. Diplomi­rala na Ekonom­skom fakul­te­tu u Beogradu. Objav­i­la je sedam romana i zbirku priča. Dobit­ni­ca je nagrade Branko Ćopić Srpske akademi­je nau­ka i umet­nos­ti i dva puta nagrade Zlat­ni hit Liber Redak­ci­je za kul­tu­ru RTS‑a. Njene knjige bile su u užem ili najužem izboru za bro­jne nagrade, dva puta za NIN-ovu, više puta za nagradu Žen­sko pero, kao i za nagrade Isidorin­im staza­ma, Miroslav Dere­ta i Ste­van Sremac. Nje­na proza zas­tu­plje­na je u neko­liko antologi­ja, a pre­vođe­na je na fran­cus­ki, engles­ki, bugars­ki, rumun­s­ki i make­don­s­ki jezik. Radi­la u Tan­jugu. Sada radi kao slo­bod­ni nov­inar. Živi u Beogradu.

    .

    .

    Prva reč koju ste izgovorili?

    .

    Nepoz­na­ta. Moji roditelji bili su učitelji i naša kuća bila je pre­puna reči, prepričavale su se i  aneg­dote iz učion­i­ca, odrasta­la sam zajed­no sa svom tom decom. Bili su jako posvećeni roditelji, ali, eto, nisu zapisali moju prvu reč. Zato ja jesam — prve reči svo­je dece, i čitave rečenice, naroči­to one koje je tre­ba­lo dešifrovati pop­ut dragocenih zagonetki.

    .

    .

    Vaše prve igračke?

    .

    Veli­ka lut­ka s plav­im oči­ma. Neš­to kas­ni­je Ste­va, krpeni lutak koga sam sama naprav­i­la, u kari­ran­im pan­taloni­ca­ma na tregere. Bacila sam ga tek kad sam se udala i  malo otplakala za njim.

    .

    Vaše igre?

    .

    Sa svo­jim mal­im psom u dvoriš­tu. Zvao se Luks, neki mešanac… Evo jedne sličice: krišom iznosim iz kuće veliko ogleda­lo i stavl­jam ga pred nje­ga, a on laje i laje… na sebe. Da zaključi­mo da je bio vrlo samokritičan.

     .

    .

    Kao dete želeli ste da postanete?

    .

    Bale­ri­na.

    .

    .

    Prvo slo­vo koje ste naučili?

    .

    Redosled je bio škol­s­ki, dak­le A. Dru­go je verovat­no bilo M.

    .

    .

    Šta Vas je rastuživalo?

    .

    Neprava­da.

    .

    .

    Društ­vo u najrani­jem detinjstvu?

    .

    Deca naših pri­jatel­ja, kas­ni­je iz razre­da, i deca iz ulice: Jed­na Zor­i­ca koja je posta­la učitelji­ca, jedan Mile koji je postao nas­tavnik fizike, Suzana koja je posta­la pro­fe­sor­ka fiskul­ture, i jed­na Mica, debeljuškas­ta i dobroćud­na. Nije volela školu i ne znam čime se bav­i­la. Umr­la je oko svo­je četrdesete.

     .

    ,

    Prvi bicikl?

    .

    Zeleni. Pomoćni točkovi su tek skinu­ti. Voz­im se našom uli­com kojom su tada retko pro­lazili auto­mo­bili. Ushiće­na sam što uspešno održavam ravnotežu. Izne­na­da čujem zvuk sirene, okren­em se i spaz­im oca kako se novim autom lagano pri­b­liža­va našoj kapi­ji. I padam. Ali, brzo se podižem, sada oduševl­je­na novoku­pljen­im vozilom.

    .

    .
    Prva lop­ta?

    .

    Veli­ka gume­na, žuta, kao sunce. Nesta­la je iz sećan­ja, ali osta­la na neko­liko fotografi­ja, crno-belih. Tako da i ne znam da li je bila žuta, ali je tako zamišljam.

    .

    .
    Šta Vam beše najteže u školi?

    .

    Niš­ta mi nije bilo teško, verovat­no bi me današn­ja deca pro­glasi­la štre­berom. Omil­jeni pred­met bila mi je matem­ati­ka, tokom cel­og školovanja.

    .

    .
    Učitelj?

    .

    Alek­san­dar-Aca Milen­ti­je­vić. Visok, ogro­man, do pla­fona, dubokog, pri­jatnog glasa, s naočari­ma na nosu. Po blagosti i po tome što nika­da nije vikao, pod­sećao je na moju majku. Kakvi smo ispali, brat i ja, ne znam, ali znam da  nika­da nije povisi­la ton na nas. U učion­i­ci sam sedela u prvoj klupi. Ne sećam se oseća­ja povlašćenos­ti, zato što sam bila kćer nje­gov­ih kole­ga, ali pam­tim da je znao da sedne na svoj sto, uzme mi ruku u svo­ju, i predaje.

    .

    .

    Pre­deli Vašeg detinjstva?

    .

    Skrom­no grad­sko nasel­je. Male pro­davnice i zanatske rad­nje načičkane duž glavne ulice, Ulice Cara Dušana. Reka i njene obale, i obližn­je brdo gde ću jed­nom u krošn­ji drve­ta prvi put vide­ti zmi­ju. I gde ću s pro­leća brati vis­i­babe i lju­bičice. Odras­tan­je u mal­om mes­tu ima nek­ih pred­nos­ti, pogo­tovu ako imaš brdo u blizi­ni. Vrlo rano možeš da se pop­neš na nje­ga, sagledaš svoj grad u celi­ni i kažeš, evo, tu sam rođen.

     .

    .

    Da li ste pisali ljubav­na pisma?

    .

    Nisam. Pisala sam ljubavne pesme, neke su i objavlji­vane u lokalnim lis­tovi­ma. A kad su na red došle prave ljubavi, i kad se živ­ot uoz­biljio, pre­sta­la sam. I okrenu­la se prozi.

    .

    .
    Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gde su, šta rade?

    .

    Svi­rala sam klavir u učion­i­ci muz­ičke škole, pred poče­tak javnog časa, i odjed­nom čula da me neko prati na gitari. Okrenu­la sam se i videla nepoz­natog mladića duge kose i lep­ih šaka, dugačk­ih prsti­ju. Ostali smo zajed­no dve godine. Nika­da ga nisam srela i ne znam niš­ta o njemu.

    .

    .

    Vaš nadi­mak iz škole?

    .

    Moje ime je kratko, verovat­no sam se zato nekako provuk­la kroz čitavu školu bez nadim­ka, i malo mi je žao zbog toga, jer je nadi­mak donek­le odraz ono­ga kako vas dru­gi vide.

    .

    .
    Da li ste se tukli?

    .

    Pa, bilo je i toga. Sto­jim na terasi na spratu, u kući moje dru­garice, i bacam kamenčiće na neke dečake s koji­ma smo se svađale. Posle ću zara­di­ti prvi kamen u glavu. I kopče i flaster. Eto, mi njih kamenčići­ma, oni nas kamenjem.

    .

    .

    .Šta ste čuli o Vašim precima?

    .

    Moji pre­ci su sa Stare pla­nine,  a o nji­ma sam slušala iz oče­vih priča. Vrcavog duha, krot­ki, vred­ni. Taj kraj će me tek kas­ni­je snažno privući, te će se naći i u nekim mojim romanima.

    .

    .
    Pre­ci koje ste sreli?

    .

    Nažalost, nisam odrasta­la okruže­na baba­ma i dedovi­ma. Ni jed­nu ni drugu babu nisam upoz­nala, umr­le su mlade. Dedovi, bez obzi­ra na to što sam ih retko viđala, drže se dobro u mom sećan­ju. Jedan sitan, bistrih plav­ih oči­ju, tih, ćutljiv, ali bi se ponekad  brec­n­uo i kratko zagalamio, izne­nadi­vši sve oko sebe. Dru­gi visok preko 190, malo klem­pavih uši­ju, takođe plav­ih oči­ju. Prvom sam bila omil­je­na unuka, najm­lađa. Dru­gi mi je delo­vao poma­lo nepris­tu­pačno, ostao mi je nekako stran.

    .

    .
    Sli­ka oca?

    .

    Pun priča. Iz prošlosti, sa puto­van­ja, sa pijace, iz pro­davnice. Nje­ga su događa­ji čekali na uli­ci, da u njih uskoči, i da nam ih po povratku prepriča­va. Najviše je bilo humoris­tičnih priča. Imao je mno­go harizme… Pre­min­uo je 2016.

    .

    .
    Šta bi danas poželela Vaša majka?

    .

    Da čita moje knjige koje nije stigla da proči­ta, napus­tivši ovaj svet, 2012. I da gle­da svo­je unuke kako polako posta­ju ljudi.

     .

    .

    Sport?

    .

    Nisam volela kolek­tivne sportove. Vožn­ja bicik­la, trčan­je, pli­van­je, odlas­ci u prirodu.

    .

    .
    Gde je otišla Vaša prva plata?

    .

    Poš­to sam iza­šla iz Tan­ju­ga, negde u Carice Mil­ice prišla mi je mala Romk­in­ja i traži­la neki dinar. Pruži­la sam joj neku krup­nu novčan­icu (mož­da kao sada dve hil­jade), zgra­bi­la je i pobegla, mis­leći da sam pogreši­la. Kupi­la sam i pok­lone roditelji­ma,  bratu, nekim prijateljima…

    .

    .

    Gdje Vam beše lep­še, u dan­i­ma ili u noćima?

    .

    Najlepše na prelazu dana u noć, u sum­rak, to je doba dana naj­pogod­ni­je za intro­spekci­ju, za rez­imea, za suoča­van­ja i preispi­ti­van­ja… I za inspiraciju.

     

    Da li ste ika­da poželeli da budete glumica?

    .

    Igrala sam neko vreme kao dete u lutkarskom pozoriš­tu, a često sam bila i na bini svi­ra­jući klavir, recu­tu­jući… Tada jesam to poželela, verovat­no, ali nije bilo ozbiljnih plano­va… To lutkarsko pozorište… mož­da je u tome bilo nekog pred­skazan­ja. Lutke su danas moje knjige, njih istu­ram, dok ja osta­jem u pozadini.

    .

    .

    Da li ste poželeli da odete?

    .

    Od zlobe, pakosti, od nepravde, mal­o­građanš­tine… Da, mno­go puta.

    .

    .

    Odmor?

    .

    More, uvek. Ne samo zbog pli­van­ja i fiz­ičkog užit­ka, već i kao pros­transt­vo koga ću se nagutati svim čuli­ma, pop­uni­ti pos­to­jeće praz­nine i još obezbe­de­ti zal­i­he za celu godinu.

     .

    .

    Grad?

    .

    Svi pri­mors­ki gradovi i gradići. I Veneci­ja, Pariz i Sankt Peterubrg.  I Beograd, poseb­no kad mu se vra­tim sa putovanja.

     .

    .

    Selo?

    .

    Planin­sko, zbi­jenog tipa, ušuškano u visoke pla­nine, kao uni­verzum za sebe.

     

    Plan­i­na?

    .

    Vidlič, Stara Plan­i­na. Kad se pop­neš na vrh i iza­đeš iz vozi­la da predah­neš, zapahne te snažni miris lekovi­tog bil­ja. Onda pron­ađeš Mar­ičinu čes­mu i utoliš žeđ lede­nom vodom koja iz nje teče neprekid­no, sto­tine godina.

     .

    .

    Pustin­ja?

    .

    Pečat na zemaljskoj kugli. Negde je morao biti stavl­jen. 

     

    Zaš­to se lju­di zaklinju?

    .

    Zbog sla­bosti.  

     .

    .

    A zaš­to proklinju?

    .

    Takođe zbog sla­bosti. I primitivizma.

    .

    Čemu služe mil­ioni zakona i propisa?

    .

    Da ure­de živ­ot koji se tome neprekid­no otima.

    .

    .

    Kome veru­jete?

    .

    Pri­jatelji­ma koji sa mnom dele moje radosti i uspehe.

     .

    .

    Pred čijom slikom ste naj­duže stajali?

    .

    Imam dve velike opsesi­je – impre­sion­isti i Šopen. S vre­me­na na vreme, gledam nji­ho­va plat­na na netu, sluša­jući Šopen­ove val­cere i nok­tur­na. Za ovu pri­liku, neka to bude Mon­eov „Snežni put u Onfleru“ — lju­bičasti ods­jaj sne­ga i koči­ja koja nekud odlazi…

     .

    .

    Kurosa­va ili Bergman?

    .

    Bergman, ne samo zbog fil­mo­va, već i zbog odličnih romana – „Najbol­je namere“, „Rođeni u nedelju“, „Raz­gov­ori u četiri oka“, u koji­ma je majs­tors­ki ugra­dio dra­mu u roman.

     .

    .

    Kako danas izgleda­ju zablude iz Vaše mladosti?

    .

    Moja najveća zablu­da potiče iz one gen­eraci­jske, kolek­tivne: dovoljno je završi­ti školu, biti odličan đak, stu­dent, steći diplo­mu, biti vredan, radan, kreati­van – osta­lo će odra­di­ti okružen­je i insti­tu­ci­je. Nisam raču­nala na ama­ter­i­zam, indo­len­ci­ju, igno­raci­ju, zav­ist, muš­ki šovinizam, bahatost. Ni na lobi­je i klanove, ni na poltronstvo.

    .

    .
    O začin­i­ma?

    .

    Neza­o­bi­lazni orig­ano, bosil­jak, tim­i­jan, kurku­ma. Cimet i biber u toplom kakaou.  Karan­fil­ić u kuvanom vinu sa narandžom.

    .

    .
    64?

    .

    Igrala šah samo tokom osnovne škole, išla čak i na tak­mičen­ja, ali odavno nemam vre­me­na za to.

     .

    .

    Vaši stra­hovi?

    .

    S god­i­na­ma, čini mi se, posta­jem sve hrabri­ja, sves­no eli­m­inišući područ­ja gde su se rani­je javl­jali, pot­puno suvišni. Drugim reči­ma, učim da delu­jem pre­ven­tivno. Ako se ipak dese, pokrećem meh­a­nizme za nji­ho­vo pre­vazi­lažen­je – uz dobro društ­vo i dobro vino.

     .

    .

    Šta čekate?

    .

    Na jed­nom mes­tu u nekom romanu Džon Banvil, odnos­no, nje­gov glavni junak, opisu­je svo­ju majku kao osobu koja je čitavog živ­ota čekala neko veliko izv­in­jen­je s neba, koje nikako ne stiže. Ne čekam izv­in­jen­je, ali čekam praved­ni­ji svet u kome je dobro kon­ačno uspostvi­lo kon­trolu nad zlom, a pamet vlast nad glupošću i  osred­njošću. Dotle svo­jim roman­i­ma upirem prstom u ono što je loše. Ne štedeći niko­ga i ne povlađu­jući nikome. Ni sebi, ni čitaoci­ma, ni kritičarima.

    .

    .
    Čega se stidite?

    .

    Teško se nosim sa sop­stven­im stidom. Zato se svim sil­a­ma trudim da uvek pos­tu­pam po savesti, ako mi i iskl­izne neka reč, gest, pos­tu­pak — istr­pim stid, ali s mukom, naučivši kako da ga sledeći put izbeg­nem. Uostalom, uči­mo dok smo živi.

     .

    .

    Praš­tate li?

    .

    Uglavnom lako. Ono što je teško opros­ti­vo, arhivi­ram sa oznakom „opros­ti­ti“. Na sreću, nema toga mno­go. Odradiću i to kad-tad. Valjda.

     .

    .

    Tražite li da Vam se prašta?

    .

    Ne tražim. Jako sam stro­ga pre­ma sebi, tako da najteže sama sebi opraštam.

    .

    . 

    Čime se ponosite?

    .

    Onim što sam ost­var­i­la zah­valju­jući svom radu, znan­ju i tal­en­tu, bez iči­je pomoći, i bez ikakvih povlas­ti­ca i priv­i­legi­ja. I na svo­ju decu, na nji­hove ličnos­ti i uspehe.

     .

    .

    Ko Vas je razočarao?

    .

    Svet koji okreće leđa moralu i humanosti.

    .

    Koga ste Vi razočarali?

    .

    Volela bih to da znam. Mož­da bi se neš­to mog­lo popraviti…

    .

    Čemu uvek dajete prednost?

    .

    Iskrenos­ti i isti­ni – u živ­o­tu. U svo­jim knjiga­ma — književnoj isti­ni. Ne da uver­im čitao­ca da se ono o čemu pišem — dogodi­lo, već da je moguće.

    .

    .
    Šta ste naučili od Vaše dece?

    .

    Verovat­no mno­go toga, ali nesves­no. Kako da razum priz­na da uči­mo od dece koju smo stvo­rili? Ali UZ decu, i na sves­nom nivou – dos­ta, pro­jek­tu­jući se u nji­hove male glave i pos­ma­tra­jući svet nji­hovim oči­ma. To su puto­van­ja na mes­ta na koji­ma smo bili, a kao da nis­mo. Toliko toga je novo i dru­gači­je. Ono što je lepo, još je lep­še, ono što je loše, još je gore.

    .

    .

    Šta posveću­jete suprugu?

    .

    Svaku priču, sva­ki roman. Zato što je moj prvi i najverni­ji čita­lac. I zato što duboko  razume deo mog bića iz kojeg stvaram.

    .

    .

    Da li ste ika­da bili bezbrižni?

    .

    Samo kao dete. Tada pot­puno, danas u retkim trenuci­ma. Mno­go infor­ma­ci­ja… Svet je sve nesig­urni­je mesto za život…

     .

    .

    Šta dal­je?

    .

    Puto­van­ja, fiz­ič­ka i duhov­na, u sus­ret inspiraciji.

     .

    .

     

    .….….……Raz­go­varao Enes Halilović

    .

    .

    .

    .

    .