Ne o literaturi

Lat­est posts by Enver Kazaz (see all)

    .

    .

     

    .….Enver Kazaz rođen je u Kameni­ci. Završio je studij na Odsjeku za južnoslavenske književnos­ti Filo­zof­skog fakul­te­ta u Sara­je­vu 1985. Pohađao je post­diplom­s­ki studij na Filološkom fakul­te­tu u Beogradu, gdje je odbranio mag­is­tars­ki rad pod nazivom: “Poez­i­ja Muse Ćaz­i­ma Ćatića – književno nasli­jeđe i duh mod­erne” 1991. Dok­torsku dis­ertaci­ju pod nazivom: “Bošn­jač­ki roman XX vije­ka” odbranio je na Filo­zof­skom fakul­te­tu u Sara­je­vu 2000. Radio je u Insti­tu­tu za književnost u Sara­je­vu u peri­o­du 1986‒1992. Na Odsjeku za književnos­ti nar­o­da BiH Filo­zof­skog fakul­te­ta u Sara­je­vu radi od 1996. Pro­fe­sor je za područ­ja bosan­sko­herce­go­v­ačke i hrvatske književnos­ti i kom­par­a­tivne južne slav­is­tike. Tokom 2005. godine bio je gos­tu­jući pro­fe­sor na Insti­tu­tu za zapad­nu i južnu slav­is­tiku Uni­verzite­ta u Varšavi. Bavi se književnom his­tori­jom, književnom kri­tikom i poli­tičkom pub­licis­tikom. Bio je glavni ured­nik u izdavačkoj kući “Zoro”, te pokre­tač i glavni ured­nik časopisa “Lica”, kao i član redak­ci­je časopisa “Književ­na revi­ja” i časopisa “Sara­jevske sveske”. Član je P.E.N. cen­tra Bosne i Herce­govine. Učestvo­vao je na više među­nar­o­d­nih naučnih skupo­va kao i u radu niza naučnih skupo­va orga­niziranih u BiH. Književno­his­tori­jske studi­je i ese­ji preve­deni su mu na neko­liko jezi­ka: engles­ki, nje­mač­ki, poljs­ki, mađars­ki i bugars­ki i uvršteni u više među­nar­o­d­nih naučnih zborni­ka. Uvršten je u “Antologi­ju bošn­jačkog ese­ja” koju je za izdavačku kuću “Alef” prire­dio Ali­ja Isaković.

    .

    .

    .….Prva riječ koji ste izgovorili? 

    .

    .….Nar­avno da je ne znam, osim ako to nije kao i kod svih drugih – mama,  koje je kod moje kćerke zvuča­lo nekako dru­gači­je od druge djece. Bilo je to neš­to između tata  i mama, ne zato što sam ja neki pose­ban otac, već je ona poseb­na kćerka.

    .

    .

    .….Vaše prve igračke?

    .

    .….Eno ih na ahire­tu igrača­ka, traže neke druge dječi­je ruke. Danas se takvim igračka­ma niko ne igra. Bile su od drve­ta, ručno rađene, nasli­jeđene od najs­tar­i­jeg bra­ta. Neke sam pravio i sam od kra­tona. Sve­ga je tu bilo, kući­ca, gove­da, liva­da, kon­jića… I sve od drve­ta i kra­tona. Stvar­ale su svi­jet koji mi i danas leb­di pred očima.

    .

    .

    .….Vaše igre? 

    .

    .….Niko se danas ne igra tih igara: šige­ta, klisa, trule kobile, par­ti­zana i Nijemaca. Svi­jet se iščašio iz središ­ta i pre­sei­lo na kom­pjuter­s­ki ekran. Ne bih o igra­ma, neka ostanu tamo u miru davne mašte, tamo gdje poez­i­ja polaže svo­ja jajaš­ca iz kojih niču svi­lene bube jezika.

    .

    .

    .….Kao dijete želeli ste da postanete?

    .

    .….Svaš­ta, ali ne kao ono lekar, pekar, apotekar, već baš svaš­ta. Npr. želio sam biti uzga­ji­vač kon­ja i jahač na trka­ma, jer sam imao moje ždri­jebe koje­mu sam dao ime Buruš­ka kos­matuš­ka,  po ždrebe­tu iz jedne divne knjige. S njom sam bio najbrži jahač u kos­mo­su. Želio sam biti tore­ador, zbog jednog volića u očevom krdu stoke. I Euze­bio, jer sam, kako se kaže, jeo lop­tu. I Sava Kovače­vić, da budem par­ti­zan, kao neki moji bližn­ji. O nji­ma sam samo slušao priče, jer su pogin­uli u ratu, nar­avno, na pravoj strani, par­ti­zan­skoj, koji današn­je ofi­ci­jelne vlasti u zemlji u kojoj živim počesto proglašava­ju zloči­načkom, a ulice i škole imenu­ju po fašis­ti­ma. I još svaš­ta, ali nikad vozač, nikad ljekar, nikad za nikad hodža, koji je dolazio u kuću i divanio o nekim zelen­im ljudi­ma što sve zna­ju i niko im niš­ta ne može. A u djet­injstvu htio sam posta­ti i moj najs­tar­i­ji brat, jer je za moje poj­move bio neza­mis­li­vo snažan i poma­gao ocu u teškim poslovi­ma. Da, moj najs­tar­i­ji brat. Ne bi bilo loše i da danas postanem on.

    .

    .

    .….Prvo slo­vo koje ste naučili? 

    .

    .….Ne, zaista se ne sjećam. Ali bih volio das sam naučio prvo napisati broj 17, jer ga je nosio jedan čehoslo­vač­ki  fud­baler sre­dine ter­e­na. One Čehoslo­vačke koja je bila prvak Evrope. Mora­ju se star­i­ji sjećati kakav je penal izveo Pan­jen­ka. Dok sam gan­jao ametrs­ki fud­bal, tražio sam da mi na dresu bude taj broj.

    .

    .

    .….Šta Vas je rastuživalo? 

    .

    Majčin umor. Puno je radi­la na seoskom iman­ju. Njen umor me je bolio. Bukvalno.

    .

    .

    .….Društ­vo u najrani­jem djetinjstvu? 

    .….Bol­na priča. Svo moje društ­vo iz djet­injst­va je pogin­u­lo ratu. Ono najbliže društ­vo iz djet­injst­va. Iz rodnog sela. To je selo spal­jeno 1993. Ne bih o tome, pre­tuž­na priča.

    .

    .

    .….Prvi bicikl?

    .

    .….Nisam ga imao, ali sam sa mojim dru­gom improvizirao prvi moto­cikl, od starog, kojeg je nje­gov otac htio bac­i­ti na smetljište. Čuda smo radili na tom moto­cik­lu za koji najčešće nis­mo imali gori­vo, pa smo morali moli­ti komši­ju da nam posu­di iz svog auta. I jeste, izvlačili smo ga šlau­fom iz rez­er­vo­ra nje­gove lade.

    .

    .

    .….Prva lop­ta?

    .

    .….Probuše­na u trn­ju. Obič­na plas­tič­na, pla­va. I plač zbog toga. Ali, prvi fud­bal, kožni, onaj smeđe boje, neću zab­o­rav­i­ti. Otac ga je pokušao isjeći sjekirom i tad se povri­je­dio. Isjeći, jer smo ga gan­jali do iznemoglosti, a poslovi na iman­ju su osta­jali neurađeni.

    .

    .

    .….Šta Vam beše najteže u školi? 

    .

    .….Nikad niš­ta. Sve je bilo prozračno lako, kao kad po tijelu pri­ka planin­s­ki lahor za ljet­njih žega.

    .

    .

    .….Učitelji­ca?

    .

    .….Moja učitelji­ca Džemi­la, zbog koje sam danas ovakav kakav jesam. Otkri­la mi je draž čitan­ja. Milo me gledala, kao das sam njen sin. Posli­je, dugo posli­je, bili smo ponos­ni jed­no na dru­go. Jed­nom me je i kazni­la, jer sam hti­jući da dokažem kako sam dobro razu­mio pauze u čitan­ju iza tača­ka bio toliko spor da je pomis­lila kako nis­ma naučio čitati. Kad mi je pokaza­la globus u učion­i­ci pomis­lio sam kako je to laž. Ne može sve oko mene biti tako okrug­lo, tako lop­tas­to. Ni danas nisam sig­u­ran da jest, kad se toga sje­tim, da je Zeml­ja baš tako loptasta.

    .

    .

    .….Pre­deli Vašeg djetinjstva?

     

    .….O, livade, livade, brežulji­ci. Rođen sam na Nišićkoj viso­ravni. Ona blješti u sun­cu, sija pod sni­je­gom, mir­iše u prol­jeće. Tamo je sve tako kao da je, kad je stvara­no, bilo toliko dobrote da se napros­to pro­su­la u sva­ki detalj. Zbog te lje­pote pomišl­jao sam da sav hor­i­zont, svi ti brežulj­ci, sve livade nalaze u stom­aku nekog dobrog stvo­ra, a sve to isto u mom stom­aku, samo uman­jeno, malec­no, kao moj stom­ak, I tako une­dogled. Moja djet­in­ja kos­mogo­ni­ja po sis­te­mu ruskih babuš­ki, zbog te lje­pote predjela.

    .

    .

    .….Da li ste pisali ljubav­na pisma? 

    .

    .….Ne pis­ma, poruke u kori drve­ta. Poruke na papri­nom avionu u razre­du. Više čup­kan­je za kosu, nego pisan­je pisama, biješe naše dječi­je udvaranje.

    .

    .

    .….Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gde su, šta rade?

    .

    .….Ko se toga ne sjeća, bol­je mu je da se odrekne sebe. Znam sve o njoj, samo neću da dije­lim s javnošću. Čuvam tu tajnu.

    .

    .

    .….Vaš nadi­mak iz škole?

    .

    .….Bilo ih je mno­go: Žuti, zbog kose, Brzi, zbog fud­bala, Gazap, jer samo volio jesti. Ali, u mom selu svi su imali nadimke, to je takav običaj. Naj­gore, uvredljive, davao je moj sred­nji brat. A on je poseb­na priča, pose­ban po sve­mu, čak i po davan­ju nadi­ma­ka. Sva­ki nje­gov nadi­mak imao je iza sebe priču. Najčešće vrlo smi­ješnu, ner­i­jetko uvredljivu. Na osnovu toga sklo­pio sam niz priča o mom selu, onih humornih, ironičnih, naroči­to autoironičnih. Takve zezan­ci­je su čisti odušak, jer kroz njih duša dobi­je kri­la i pod oblake odmašta.

    .

    .

    .….Da li ste se tukli? 

    .

    .….A ko se nije tukao u djet­injstvu. Zbog jedne tuče moj me naj­draži nas­tavnik tako iša­ma­rao da i danas pam­tim. Mno­go kas­ni­je, na jed­nom tak­mičen­ju iz istori­je, neću da kažem koje sam mjesto osvo­jo na onom čuven­om tak­mičen­ju Titovim staza­ma rev­olu­ci­je usred Beogra­da, bilo mu je kri­vo što me iša­maoro, pa sam se na nje­gov račun najeo kolača, a bogme i napio kola.

    .

    .

    .….Šta ste čuli o Vašim precima? 

    .

    .….Rec­i­mo, to da je moj dedo imao više supru­ga i najbol­je kon­je na cijelom dun­jaluku, a nje­gove su pčele bile tako pametne da se nikad nisu oro­jile, tj. da ih mat­i­ca nije odvela u šumu. O pori­jek­lu Kazaz svaš­ta se priča­lo, da su došli iz Turske, Alban­i­je itd. Smi­ješne priče u nepis­menom kra­ju. Sve se kas­ni­je, osim tog o Dedi Ahme­du pokaza­lo kao glu­pa laž. Lik je bio taj Dedo Ahmed. Maj­ka nije pričala o svo­jim, jer su pobi­jeni u pokolju na Dri­ni 1942/43.

    .

    .

    .….Pre­ci koje ste sreli? 

    .

    .….O, svi u ili umr­li pri­je mog rođen­ja, ili ubi­jeni u rat­nom pogro­mu. Morao sam sve rekon­stru­irati u mašti.

    .

    .

    .….Sli­ka oca?

    .

    .….Eno je u uglu sobe, gle­da me upra­vo, šarmer. A mom sjećan­ju je rasko­račen na liva­di s kosom u ruka­ma, pokazu­je mi taj pras­tari majs­tor­luk, to vitešt­vo koje je nesta­lo s mašinama.

    .

    .

    .….Šta bi danas požel­jela Vaša majka? 

    .

    .….Umr­la je 1993. Volio bih da poželi da nas dvo­je dovršava­mo stog sije­na na jed­noj našoj njivi i da posli­je toga zapal­imo cig­a­re­tu, nasiti­mo se jed­no dru­gog pričom.

    .

    .

    .….Fud­bal ili košarka? 

    .

    .….Igrao obo­je. Oni koji zna­ju šta to znači, mogu neš­to naslu­ti­ti o tal­en­tu. Oni koji su gledali, zna­ju kako to radim. I danas igram, u pedest i šestoj. Ali, samo košarku, jer je desno kol­jeno na fud­ba­lo puk­lo (lig­a­ment). I pob­jeđu­jem, tri­ca­ma, ulaz­i­ma. Inače, raja s kojom sma igrao zvala me zbog šuta u košar­ci – Kićo, po Dra­ganu Kićanoviću, a u fud­balu – jeo sam lop­tu. To znan­je mi niko ne tre­ba potvrđi­vati. Volio bih makar još jed­nom osjeti­ti onu lakoću tijela na fud­bal­skom terenu i lop­tu s oči­ma, kako se to kaže, kada je provučem kroz pro­tivničku odbranu.

    .

    .

    .….Gdje ste obuk­li uniformu? 

    .

    .….Uni­for­mu sam, nažalost, obukao u ratu. Vojsku, tj. služen­je JNA sam majs­tors­ki isfoli­rao. Ko će gubiti god­inu dana živ­ota na glu­posti. Tako sam mis­lio kao mla­di anti­mil­i­tarist. Baš kao i danas.

    .

    .

    .….Ko Vam je došao na zakletvu?

    .

    .….Zak­let­va u ratu je odvrat­na, zbog onog: i dati život.

    .

    .

    .….Gdje je otišla Vaša prva plata?

    .

    .….Tamo gdje tre­ba — u kafanu, na dobru raju.

    .

    .

    .….Gdje Vam beše ljepše, u dan­i­ma ili u noćima?

    .

    .….Najl­jepše dane živim sad. Nikak­vo foli­ran­je to nije, ali baš sad. Oni koji me poz­na­ju, znat će zbog koga i zbog čega.

    .

    .

    .….Da li ste ika­da požel­jeli da budete glumac?

    .

    .….Bio u djet­injstvu, kada je tre­ba­lo, u lit­er­arnoj sek­ci­ji Osnovne škole Evgeni­je Spahić Željko. Pra­ti­zanu u čijem rađan­ju su se stopili jed­na Ruskin­ja i jedan Bošn­jak, a uživ­o­tu ile­gal­ni komu­nizam i par­ti­zan­s­ki antifašizam. Pogin­uo je boreći se na onoj strani koja je obliko­vala antifašis­tičku civ­i­lizaci­ju posli­je Dru­gog svjet­skog rata. Današn­je vlasti su to ime zabranile. Nije im po hodžin­skom svje­t­on­a­zoru. U kra­ju gdje sam rođen, biti u Željko­vo doba komu­nist znači­lo je biti u skladu s onim najboljim u svi­je­tu. Ukinu­ti nje­go­vo ime na školi, znači poništi­ti u vlasti­tit­om kolek­tivnom iden­tite­tu to najbol­je i najplementije.

    .

    .

    .….Da li ste požel­jeli da odete? 

    .

    .….Da, mil­lion puta i mil­ion puta ostao, gri­ješeći sva­ki put. Danas sam odveć star i uko­ri­jen­jen da bi odlazak bio moguć. Otišao bih odvade, jer mi se gadi paro­laš­ki patri­o­ti­zam hul­ja na vlasti.

    .

    .

    .….Odmor? 

    .

    .….U mla­dosti, nikad jed­no mjesto za lje­to­van­je, nego više njih. Stal­no kre­tan­je je bilo lje­to­van­je. Danas, plan­i­na, plan­i­na, planina.

    .

    .

    .….Grad? 

    .

    .….O, Krakov je grad u kojem se lje­pota pro­su­la u sva­ki kutak, a u Parizu sva­ka uli­ca je tako civ­i­lizaci­js­ki dubo­ka da ti se čini kako neprest­no po različitim vre­meni­ma hodaš. Ta dava gra­da nosim u očima.

    .

    .

    .….Selo?

    .

    .….Moje rod­no selo, spal­jeno u ratu. Tamo, tamo da putu­jem, rekao bi kao Tin.

    .

    .

    .….Plan­i­na?

    .

    .….Zvi­jez­da je najl­jepša plan­i­na u Bosni. Šumovi­ta sa puno viso­ravni. Da vjeru­jem u Boga, bio bih sig­u­ran da je tu rođen u obliku dječi­jih očiju.

    .

    .

    .….Pustin­ja?  

    .

    .….Ne bih nikad otišao tamo. Ne pod­nosim niš­tavi­lo života.

    .

    .

    .….Zaš­to se lju­di zaklinju?

    .

    .….Zato što lažu.

    .

    .

    .….A zaš­to proklinju?

    .

    .….Zato što lažu.

    .

    .

    .….Čemu služe mil­ioni zakona i propisa?

    .

    .….Gušen­ju slobode,ponjaprije,kroćenju mašte, potom, a onda vlas­to­dršcu da krade ili ubi­ja pokri­va­jući se njima.

    .

    .

    .….Kome vjeru­jete?

    .

    .….Ivanu i oso­bi Nj.

    .

    .

    .….Pred čijom slikom ste naj­duže stajali?

    .

    .….Tikveši­nom, onom čam­cu čije se dno nazire u beskra­jnoj dubi­ni, Nojevoj lađi s nepre­gled­nim dnom.

    .

    .

    .….Kurosa­va ili Bergman?

    .

    .….Oba, ne isključu­ju se.

    .

    .

    .….Kako danas izgleda­ju zablude iz Vaše mladost?

    .

    .….Divno, naj­di­vni­je, još jed­nom ih proživi­jeti, biti poražen.

    .

    .

    .….O začin­i­ma…

    .

    .….Poš­to­jum hranu s malo zači­na, jer je dobro prav­im. Naučio sam od jednog starog barbe na Jel­si da je hrana hra­nom ako pri njenom spravl­jan­ju ispoš­tu­je temeljne ukuse. Prav­i­lo koje se pokaza­lo tačn­im. Hrana bez mno­go zači­na je majs­torts­vo, čista poezija.

    .

    .

    .….64?

    .

    .….Igram to dobro, pobi­je­dio sam jednog majs­torskog kandidata.

    .

    .

    .….Vaši stra­hovi?

    .

    .….Mno­go ih je i obliku­ju me sržno.

    .

    .

    .….Šta čekate?

    .

    .….Da se daru­jem bratskom bilju, bez ostatka.

    .

    .

    .….Čime se tješite?

    .

    .….Dolaskom Nj. u moju samoću.

    .

    .

    .….Čega se stidite?

    .

    .….Vlastite ishitrenos­ti. Čes­ta je, prečes­ta za čov­je­ka u mojim godinama.

    .

    .

    .….Tražite li da Vam se prašta?

    .

    .….Samo rijetke, sitne stvari, sluča­jne greške.

    .

    .

    .….Čime se ponosite?

    .

    .….Lijepim ges­ta­ma onih koje volim.

    .

    .

    .….Ko Vas je razočarao? 

    .

    .….Mno­gi, mno­gi, mnogi.

    .

    .

    .….Koga ste Vi razočarali?

    .

    .….Mno­go njih, neke sluča­jno, neke, jer su pov­jerovali da vri­jed­im više od sebe samog.

    .

    .

    .….Čemu uvek dajete prednost?

    .

    .….Radosti igre, draži saznanja.

    .

    .

    .….Šta ste naučili od Vaše kćeri?

    .

    .….Da ljubav mora biti istra­j­na, ponekad mukotrpna.

    .

    .

    .….Šta posveću­jete supruzi?

    .

    .….Nema je, pa niš­ta. Nj. posveću­jem svo­ju poeziju.

    .

    .

    .….Da li ste ika­da bili bezbrižni?

    .

    .….Laki i nežni, kao kod Crn­jan­skog. Onaj ko je preživ­io rat zna da je to osjećaj mučan nakon tragedije.

    .

    .

    .….Šta dal­je?

    .

    .….Niš­ta, tj. živjeti.

    .

    .

                           .….….….….….….….….….….… Raz­go­varao Enes Halilović

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    2 thoughts on “Ne o literaturi

    Comments are closed.