Novi Sad Noir (lav ju, tu)

Lat­est posts by Đorđe Majs­torović (see all)

     

    .     

         Tog jutra Mar­tin je sti­gao u grad i od tada niš­ta više nije bilo isto. Svi su to primetili: tak­sisti kod železničke stan­ice; vižl­jasti kol­porter u Zmaj Jovi­noj; pro­davci sa Najlon pijace; đubre­tar sa Petrovaradinske tvrđave; svi su istog trenut­ka zastali i pomis­lili: hm, kao da se neš­to odjed­nom prome­ni­lo. To se pros­to oseća­lo u vaz­duhu. Mar­tin je polako vukao ogrom­ni crni kofer za sobom, dok je u dru­goj ruci imao samo ono što mu je pre­osta­lo od cig­a­rete. Jutarn­ja koša­va ga nije omela da nes­razmer­no veću pažn­ju pok­loni stvaran­ju jednog pikav­ca, dok se čini­lo kao da kofer sam ide za njim, pop­ut kakvog četvr­tas­tog dober­mana. Zas­tao je da ugasi cig­a­re­tu tik ispred trafike, što je potra­ja­lo dovoljno dugo da pro­davači­ca pomis­li: kakav čudan tip, i da se onda vrati reša­van­ju ukrštenih reči. Mar­tin je zatim ušao u tak­si i dao voza­ču adresu hostela u cen­tru grada.

         Čila uvek kas­ni na posao. Naroči­to kad je rad­na sub­o­ta, kao danas. Čila, zapra­vo, uvek kas­ni, bilo gde. Upra­vo je vidi­mo kako se sa Limana preko Grbav­ice stušti­la ka sred­njoj školi u kojoj preda­je. Preda­je fran­cus­ki. Tako i izgle­da — fran­cus­ki, sa lju­bičas­tom kapom na glavi i roze šalom koji lagano poskaku­je na njenom lev­om ramenu. Hej, Čila, uzmi tak­si, kaže joj ponekad njen mačak. Ali ona nema vre­me­na. Nema vre­me­na da čeka tak­si, nema vre­me­na da čeka bus, nema vre­me­na da san­ja, nema vre­me­na za vezu, nema vre­me­na za decu, mačak je sasvim dovol­jan. Nedavno je u nov­ina­ma počela da čita neki članak o tome kako žene njenih god­i­na sve ređe rađa­ju zbog hedo­nis­tičkog nači­na živ­ota, ali, pogađate, nije imala vre­me­na da čita te glu­posti do kra­ja. Jed­nos­tavno se nema toliko vre­me­na, pogo­to­vo ujutru. Čila ipak stiže u zad­nji čas, dovrša­va svoj kroasan, i otvara vra­ta učionice.

         Lazo je sa Klise i Lazo je ped­er. To je rečeni­ca koju zapra­vo nikad nećete čuti uži­vo. Mada Lazo jeste sa Klise i to, iz nekog samo nje­mu znanog razlo­ga, uvek ponos­no ističe, iako se nije tamo rodio. Sa druge strane, Lazo je isto tako i gej, homić, ped­erči­na, gari-pozad­inac, ali bez obzi­ra što se tako i rodio, to neće nikom priz­nati dok je živ. A nije baš imao puno sreće od samog počet­ka. Kao prvo, rodio se u Vuko­varu… Kad je imao sedam god­i­na pogin­uo mu je otac, dok su baš dan pre nje­gov­og deve­tog rođen­dana morali na trak­tor pa za Novi Sad. Ipak, tu mu se svide­lo, usledi­lo je par god­i­na bezbrižnog pikan­ja fud­bala sa novim društvom, ali onda mu je neš­to poče­lo bivati sum­n­ji­vo. Prvi put je prime­tio da nije baš sve kao što nje­govi vršn­jaci priča­ju onda kad im je u gos­ti­ma bila dal­ja rođa­ka iz Pri­je­do­ra. Lazo je uporno virio kroz ključaon­icu dok se ona tuši­rala… i niš­ta. A onda, kad je sa dru­gari­ma prvi put išao na utak­micu omil­jenog tima, imao je dva puta po 45 min­u­ta neprestane erek­ci­je. Tako ti je to kad si maler ceo živ­ot, pomis­lio je Lazo, baš meni da zapadne da sam peder.

         Mile­na sa Pod­bare retko kad usta­je pre pod­ne­va, osim sub­otom. Jer sub­otom ujutru se rit­u­al­no ide na Najlon; jer tamo se pro­da­je najbol­ja garder­o­ba u uni­verzu­mu; jer tamo se mogu naći cipele njenog živ­ota; jer tamo se mogu zade­si­ti helanke koje je čine zgod­ni­jom; jer tamo može da kupi 7–8 majiči­ca za hil­jadu dinara; jer je tamo jed­nom našla omil­jene minđuše, itd. Mile­na inače radi u jed­nom kafiću u cen­tru, uvek treća sme­na, a ako radi i petkom onda ide na Najlon direk­t­no sa radnog mes­ta. Ima dredove na glavi i tak­tič­ki dobro ras­poređene pirsinge i mladeže po celom telu, kako kaže sasvim dovoljno da je šabani ne smara­ju. Među­tim, dok isproba­va deve­tu bluzu od jutros, jedan od pro­dava­ca se baš zakačio za nju. A Mile­na zna, Mile­na dobro zna, da su takvi kao on ljubazni samo kad se nada­ju neče­mu za uzvrat i ubeđe­na je da će joj ovaj uz kusur uval­i­ti i svoj broj tele­fona ili će zatraži­ti njen. Ipak, niš­ta se od toga nije desi­lo ovaj put. Pro­davac je samo pružio ruku i rekao: Ja sam Lazo… živim tu, na Klisi… svrati i sledeće sub­ote…“– Mile­na uz mla­ki sti­sak primeti i tu plavu senu u nje­gov­im crn­im oči­ma… i izva­di tele­fon iz torbe.

         Goran je ubeđen da živi u najružni­jem delu gra­da. Jed­nom je na svo­joj zgra­di nažvrl­jao grafit: Novo Nasel­je rađa novo nasil­je. Sma­trao je da nema baš puno mes­ta za nove ide­je. Mis­lio je kako ovaj grad i nije baš tako ide­alan za ulične pes­nike pop­ut nje­ga. Voleo je da priča o tome: sa komši­ja­ma, tak­sis­ti­ma, kasirka­ma, sa gos­ti­ma u hostelu u kojem je radio, itd. Naroči­to je to voleo da objašn­ja­va stranci­ma, na svom nedo­voljno dobrom engleskom jeziku. This town… pret­ty fucked up, man…– a stran­ci su ga uglavnom str­plji­vo slušali. Domaći gosti su bili neš­to man­je ljubazni, ali ga je te sub­ote ujutru jedan tip pažlji­vo saslušao od počet­ka do kra­ja. Goran je kren­uo da mu objašn­ja­va kako su pre par mese­ci po gradu demoli­rane pekare, zavladala je opš­ta his­ter­i­ja, dok je u tom trenutku kod nje­ga u hostelu bilo četvoro gosti­ju „prob­lematične“ nacional­nos­ti, pa je on bdio nad nji­ma, sug­erisao im koja mes­ta da izbe­gava­ju i nije dremao dok se nisu vratili iz noćnog izlas­ka. Sve u sve­mu, pril­ično sje­bano, zaključio bi priču tom uzreči­com, kao i obično. Tip mu je samo kratko odgov­o­rio: His­ter­i­ja je učitelji­ca živ­ota… – i Goran dobi ide­ju za novi grafit.  

         Niko­la je sa Detelinare i do pre par god­i­na su ga svi zvali Džoni. Voleo je da se gle­da u ogledalu, a voleli su i dru­gi da ga gleda­ju. To je bila nje­go­va hrana i zato je, između osta­log, rešio da napravi bend, kako bi ga još više gledali. Nije bio baš najbolji pevač, ali je bio dovoljno glasan. Tra­ja­lo je to par god­i­na, jed­nom su čak svi­rali i na Egz­i­tu pre Love Hunter­sa, na nekoj lokal patri­ot­skoj bini. Među­tim, prvo se ras­pao bend, a vrlo brzo i sve osta­lo… Džoni se osećao pop­ut zgaženog pikav­ca. I onda, hokus-pokus, Džoni je odjed­nom postao Džon­ki. Od onog zgodnog mom­ka ostao je samo zgo­dan nadi­mak. Sada ga vidi­mo kako čeka tro­jku da ga odveze do cen­tra. On je onaj sa naočari­ma za sunce, sedi na klupi­ci i stiska malenu limenku guarane sa obe ruke. Ne primeću­je lep­ti­ra koji je sle­teo pored njega…

         Agi je sa Telepa i radi u očevoj štam­par­i­ji. Ona ima dugu crnu kosu i raznobo­jne nok­te. Posle posla često proše­ta do Šodroša da gle­da u labu­dove. Samo sto­ji na pris­to­jnoj raz­dalji­ni i sa ruka­ma u dže­povi­ma gle­da u te dži­novske guske. Kada bi iza­šli na obalu, ona opet ne bi znala da pogo­di ko su muž­jaci, a ko ženke. To joj se jedi­no sviđa­lo kod njih, inače su joj bili jezivi. Jed­nom, dok je tako sta­jala, prišao joj je neki lik, pred­stavio se kao Goran i počeo da joj priča o labu­dovi­ma. Između osta­log, rekao joj je da mogu da prelete po hil­jadu kilo­metara u cugu, kao i da ima nek­ih među nji­ma koji žive i po pedeset god­i­na. Pola veka, pomis­lila je Agi, ona će imati toliko za man­je od dve deceni­je, to je tako­reći tu iza ćoš­ka, kad bi još samo mogla do tada da nauči da leti… Ner­ad­nim sub­o­ta­ma Agi ode do keja da traži lep­tire. To joj je zapra­vo samo izgov­or i onda šeta pored reke sve dok ne padne mrak. Ovo­ga puta joj je neš­to dru­go odvuk­lo pažn­ju, jer je duž cel­og keja neko, a ona pret­postavl­ja ko, na svak­ih pet metara ispisao grafite: Agi, volim te. Neču­veno, pomis­lila je ona, a onda nas­tavi­la da bro­ji nat­pise sve do mosta…

         Mrak je već uve­liko pao kad je Van­ja zako­račio na Varadin­s­ki most. Imao je trideset god­i­na, od čega je bar dve trećine vre­me­na proveo proklin­jući rođene roditel­je zbog žen­skog ime­na koje su mu dali. Van­ja je kao član vlada­juće stranke postao najm­lađi odbornik u grad­skoj skupš­ti­ni, a sada je pokušavao da se seti kada je posled­nji put ovako proše­tao do gra­da. Živeo je sa sremske strane i uglavnom je svu­da išao koli­ma. Na mostu je uočio gomilu katanaca zakačenih za ogradu, sa ugravi­ran­im datu­mi­ma. Prvo je pomis­lio da je reč o samoubi­ca­ma, ali je zbog količine katanaca shva­tio da mora biti da je to neka roman­tič­na pomodar­i­ja. On sma­tra da roman­ti­ka nije baš neophod­na, ali slično je mis­lio i o samoubistvi­ma, pošten­ju, savesti i istraži­vačkom nov­inarstvu. Rec­i­mo, kada bi se neki lokalni nov­inar ozbiljni­je poz­abavio Van­jom, mož­da bi u nekom trenutku iskopao to da Van­ja, osim što vara ženu, usput dilu­je i drogu. Teško da bi otkrio i za koga, jer to bi već bilo ravno samoubistvu, ali bi defin­i­tivno naruši­lo Van­jin poli­tič­ki ugled, poš­to se takve stvari ne zab­o­ravl­ja­ju tako lako u ovoj velikoj palan­ci. Van­ja upra­vo nosi jedan paketić stal­noj muš­ter­i­ji sa kojom ima razrađenu tak­tiku. Nađu se na određenoj klupi­ci u Dunavskom parku, poz­drave se pop­ut star­ih škol­skih dru­go­va koji su se sluča­jno sre­li posle dužeg vre­me­na, popriča­ju 5–6 min­u­ta, neprimet­no naprave rob­no-novčanu raz­menu i onda svako na svo­ju stranu… Džon­ki je čekao na svom mes­tu i ovo­ga puta, jer Džon­ki je dobar pas, Džon­ki ga nikad ne bi zaje­bao… Kakve glupe ptičurine, samo se vrte u krug u tom jezeru, kakav glup živ­ot… – rekao je Džon­ki pre nego što su se rastali, a Van­ja reši da napravi još jedan krug oko par­ka pre nego što pozove taksi…

         Mar­tin je poslao poruku Čili da će se večeras naći na nji­hovom mes­tu na Tvrđavi i iza­šao iz hostela neš­to pre ponoći. Ostavio je za sobom prazan kofer i nula oti­sa­ka. U holu je prošao pored recep­cionera koji je nekoj lep­uškas­toj devo­j­ci duge crne kose objašn­javao kako su svi lep­tiri zapra­vo his­ter­ični, a neki čak pate i od šizofreni­je. Mar­tin se na to samo nas­mešio i iza­šao na ulicu u ubedljivi mrak. Mimoišao se sa nekim krup­n­im momkom i devo­jkom sa dredovi­ma. U pro­lazu je čuo samo jed­nu rečenicu: Moram da ti kažem neš­to što do sad nisam nikom rekao…– i na trenu­tak mu je bilo žao što neće moći da čuje o čemu se radi. Ipak, zvono na kat­e­drali ga je pod­seti­lo da bi tre­ba­lo da požuri, da obavi taj posao zbog koga je opet došao…

         Sutradan ujutru, leš lokalnog odborni­ka ispli­vao je iz jez­erc­eta u parku; vižl­jasti kol­porter iz Zmaj Jovine već je mogao da pred­vi­di sutrašn­je naslove o nas­tavku ser­i­je ubis­ta­va korum­pi­ranih poli­tičara; pro­davci i tak­sisti su dobili novu temu za raz­gov­or sa muš­ter­i­ja­ma; đubre­tar sa tvrđave je upra­vo uklan­jao praznu pak­licu cig­a­re­ta; Mar­tin je po ko zna koji put rešio da će presta­ti da puši, a Čila je reši­la da će početi da dolazi na vreme… Ali, da li je kas­no za promene?, pitao se Dunav, veči­ti mrgud.

    .

    .

    .

    .