O Ivanki Kosanić

Jelena S. Mladenović
Lat­est posts by Jele­na S. Mlade­n­ović (see all)

    .

    .

    KRITIKA U OGLEDALU KRITIKE

    .

    .

    .

    (Ivan­ka Kosanić, Dodir duše pis­ca i čitao­ca, Niš: Nar­o­d­na bib­liote­ka „Ste­van Sremacˮ, 2019)

    .

                Književ­na kri­ti­ka nika­da nije bila omil­jeno čita­lačko šti­vo. Biva­jući okleve­tana da veči­to kas­ka za književnošću, zli jezi­ci su je poredili sa brzonogim Ahile­jem iz čuvenog Zenonovog paradok­sa, koji nika­da neće moći da stigne sporu korn­jaču, jer je ona u trku krenu­la pre nje­ga. Uprkos tome, bez „kri­tiko­van­ja” nema recep­ci­je, nema povratne reak­ci­je, pa su književnokri­tič­ki osvr­ti dragoceni ne samo za autore knji­ga, već i za najširu čita­lačku pub­liku koja tim posred­ništvom bira svo­ju lektiru.

                Pred nama je četvr­ta po redu knji­ga sabranih kri­ti­ka Ivanke Kosanić. Prethod­ile su joj knjige Duže od dana (1988), Pred mag­i­jom knjige (2004) i Tragom književnog luka (2011). Sve ove zbirke sabranih tek­sto­va koji pri­pada­ju oblasti tekuće, dnevne kri­tike, ima­ju za cilj da široj čita­lačkoj pub­li­ci, koja ne iskuljuču­je ni pro­fe­sion­alne čitaoce, pred­stave nove knjige, iznoseći i vred­nos­ni sud kroz pozi­cioni­ran­je dela u kon­tek­stu stvar­alašt­va datog pis­ca, kao i u okviru većih nacional­nih i transna­cional­nih književnih celi­na. Ne zadržava­jući se kao akadem­s­ka kri­ti­ka na podrob­nom anal­iziran­ju određenih detal­ja, i to najčešće kanon­skih dela i pisaca, ona daje neophodne pre­poruke za čitan­je novih knji­ga. Moć dnevne kri­tike je u tome što je prva i što je selek­tiv­na. Želi da ukaže na to da li je knji­ga vred­na pažn­je, kao i na sadržaj koji je čitaoci­ma ponuđen. Dnevni kri­tičari i čitao­ci otu­da ost­varu­ju poseb­no važan pri­jateljs­ki odnos. Kri­tičar ima u vidu pub­liku kojoj se obraća, a čita­lac pak vre­menom formi­ra uti­sak u koje kri­tičare može imati pov­eren­ja. Tako je kri­tičar pop­ut dobrog pri­jatel­ja čiju pre­poruku slušamo. To je taj „dodir duša” koji je iz knjige Nena­da Šapon­je došao do knjige Ivanke Kosanić da o tom pov­eren­ju posvedoči.

                Značaj sabi­ran­ja tek­sto­va dnevne kri­tike je višestruk, jer ona, rasu­ta po nov­ina­ma i lis­tovi­ma, vre­menom posta­je teško dos­tup­na. Knji­ga Dodir duše pis­ca i čitao­ca obuh­va­ta 55 tek­sto­va, koji su goto­vo svi izlašli u niškim Nar­o­d­nim nov­ina­ma od jan­u­ara 2015. do prvih mese­ci 2017. godine. To su kri­tič­ki osvr­ti na knjige iz domaće i inos­trane pro­duk­ci­je, različi­tih žan­rovskih karak­ter­is­ti­ka. Poseb­no je znača­jno što se tu ne nalaze samo dela čiji su autori već afir­misani, već i ona o koji­ma se retko i spo­radično pisa­lo. Važno je ukaza­ti i na poš­to­van­je koje autor­ka ima pre­ma pisci­ma iz niške kul­turne sre­dine. U tom smis­lu je njen rad usmeren i ka kon­sti­tu­isan­ju jedne kul­turne scene, ali i ka razbi­jan­ju pre­dra­su­da o nemuš­tom jugu koji ne može da pro­gov­ori dobrim i aut­en­tičn­im glasom. Kao primer bis­mo istak­li značaj recep­ci­je knjige Zaus­tavl­jeni trenu­ci, iz rukopisne zaostavš­tine Ljil­jane Bibović.

                Autor­ka bira način pisan­ja koji najviše pogo­du­je dnevnoj krit­i­ci – „inte­gral­ni prist­up i impre­sion­is­tič­ki stil” (6). Kao i kod svakog pravog kri­tičkog osvr­ta, i ovde ne izosta­ju ni inter­pretaci­ja ni vred­no­van­je. Uprkos samoj het­erogenos­ti diskur­sa kri­tike, dnev­na kri­ti­ka koju piše Kosanić, poseb­ne je vrste. Iako nju mogu pisati i nov­inari i književni kri­tičari, može je pisati i poseb­na gru­pa književnih kri­tičara koja se i sama bavi umet­ničkim stvaran­jem. Otu­da to nije samo dnev­na kri­ti­ka, već i stvar­alač­ka kri­ti­ka, odnos­no kri­ti­ka stvaralaca.

                Kakve su onda osobine te njene speci­fične stvar­alačke dnevne kri­tike? Kri­tič­ki osvr­ti Ivanke Kosanić uvek kazu­ju o dve­ma stvari­ma: o samim knjiga­ma i o kri­tičar­ki koja ih piše. Iako je izves­nost prvog jas­na, otkri­van­je kri­tičarkine ličnos­ti jeste pre­poz­na­van­je kri­tičarke kao spisateljice lepe književnos­ti. Upra­vo zato su zan­imlji­va mes­ta gde Kosanić, iz snage svo­je pripovedačke aure, anal­izira mes­ta koja bi joj kao (proznoj) spisatelji­ci bila zan­imlji­va: uverljivost priče, ele­mente struk­ture, odnos stvarnos­ti i fik­ci­je, kvalitet izgrađenos­ti liko­va, inten­ci­je i ide­je auto­ra. U njen­im kri­tičkim osvr­ti­ma ne otkri­va­mo, dak­le, samo književnu kri­tičarku, već i Ivanku Kosanić kao spisateljicu poz­natog književnog opusa. U opisi­ma sve­ta pred­stavljnih književnih dela vidi se i njen izbrušeni pripovedač­ki stil, kao i suv­ereno vladan­je naraci­jom, odnos­no vođen­jem priče. Moć lakog i saže­tog iznošen­ja fab­ule i jas­no uoča­van­je pripoved­nih toko­va, potvrđu­je ne samo njen tal­e­nat za pripovedan­je, već i pov­eren­je u samu priču. Otu­da i autorki­no implic­it­no uveren­je da će ona svo­jom „pričom” o knjiga­ma, priv­o­leti čitao­ca na čitanje.

                U funkci­ji pri­b­liža­van­ja novih knji­ga, tu su i rel­e­vant­na poređen­ja sa kla­sici­ma. Nji­ma se autor­ka ne razmeće u cilju demon­stracije sop­stvene eru­di­ci­je, već sa cil­jem da posred­stvom poz­natog nama­mi čita­lačku pub­liku. Veo­ma funkcional­no upotre­bljene jesu i selek­to­vane infor­ma­ci­je o pisci­ma, gde je ukratko dato goto­vo sve što tre­ba znati i čega se val­ja pod­seti­ti pre čitan­ja knjige o kojoj gov­ori. Njene kri­tike uvek anal­izira­ju književnost u onom aspek­tu gde je ona vezana za živ­ot, te u tom smis­lu, neš­to oštri­joj krit­i­ci može biti pod­vrgnu­to i podi­lažen­je pisaca i lit­er­a­ture ide­ološkim i tržišn­im zahtevima.

                Autor­ka uvek jas­no ume da izrazi o čemu jed­na knji­ga gov­ori: „Zato je knji­ga priča Pris­taniš­ta više knji­ga o nemoći čove­ka da dopre do lep­ših obzor­ja u surovoj zbilji zeml­je koja je pro­lazi­la kroz ratove, bom­bar­dovan­ja, tranzi­ci­ju, sankci­je, poli­tičke i ide­ološke sukobe…” (53) Prisut­na su i nje­na vrla poen­ti­ran­ja, u koji­ma je ili pre­poru­ka za čitan­je kako je to, na primer, u sluča­ju sa Velik­iće­vim Isled­nikom, ili pre­poru­ka za dodat­na vraćan­ja nekom delu: „Ali to je i proza koja ima svo­ju samosvo­jnost, svoj speci­fični glas i knji­ga koja zahte­va višes­lo­jno tumačen­je… kako nam ne bi, ponekad, pobe­g­lo… Kao zado­voljst­vo otkri­van­ja lep­ote i smis­la dobre lit­er­a­ture.” (56) Na ovim ključn­im mes­ti­ma se ipak povre­meno može naći i neš­to sup­til­ni­ji nagov­eš­taj da delo nije zado­volji­lo njen kri­tičars­ki estetič­ki i etič­ki ide­al. Kako uočava­mo, ona neće biti spreče­na da pro­gov­ori i o slabi­jim deli­ma onih auto­ra koji su zbog svo­jih rani­jih knji­ga postali neza­o­bi­laz­na ime­na srpske istori­je književnos­ti (Priče o Kosovu, prir. I. Maro­je­vić i A. Ilić ili U ime oca D. Sto­jiljkovića i V. Kecmanovića).

                I sama autor­ka gov­ori o krizi dnevne kri­tike koja je najbrži i prvi sud čitaoci­ma u vre­menu kada nas­ta­je, ali i dobra smer­ni­ca za kas­ni­ja opsežni­ja književnois­tori­js­ka istraži­van­ja. Pisan­je književne kri­tike je vid dvostrukog čitan­ja, poniklog iz potrebe da se o knjiga­ma raz­go­vara. Najpre je to dija­log koji kri­tičar obavl­ja sa samim sobom, ali on pod­stiče sve poton­je raz­gov­ore. Dobar kri­tičar tre­ba da prati unutrašn­ji glas i ritam pis­ca i mora biti spre­man da se izmesti iz sebe i ostane otvoren pre­ma sve­tu. U tom smis­lu je i u sluča­ju Ivanke Kosanić izbeg­nu­ta sva opas­nost od jednodi­men­zion­al­nos­ti kri­tičarevog bića, budući da dolazi do efek­tnog saglas­ja pro­fe­sion­alnog pis­ca, po zan­i­man­ju, i pro­fe­sion­alnog čitao­ca, pre­ma zvan­ju pro­fe­so­ra srp­skog jezi­ka i književnos­ti koje nosi.

    .

    .

    .

    .

    .