Jelena S. Mladenović

O Ivanki Kosanić

.

.

KRITIKA U OGLEDALU KRITIKE

.

.

.

(Ivanka Kosanić, Dodir duše pisca i čitaoca, Niš: Narodna biblioteka „Stevan Sremacˮ, 2019)

.

            Književna kritika nikada nije bila omiljeno čitalačko štivo. Bivajući oklevetana da večito kaska za književnošću, zli jezici su je poredili sa brzonogim Ahilejem iz čuvenog Zenonovog paradoksa, koji nikada neće moći da stigne sporu kornjaču, jer je ona u trku krenula pre njega. Uprkos tome, bez „kritikovanja” nema recepcije, nema povratne reakcije, pa su književnokritički osvrti dragoceni ne samo za autore knjiga, već i za najširu čitalačku publiku koja tim posredništvom bira svoju lektiru.

            Pred nama je četvrta po redu knjiga sabranih kritika Ivanke Kosanić. Prethodile su joj knjige Duže od dana (1988), Pred magijom knjige (2004) i Tragom književnog luka (2011). Sve ove zbirke sabranih tekstova koji pripadaju oblasti tekuće, dnevne kritike, imaju za cilj da široj čitalačkoj publici, koja ne iskuljučuje ni profesionalne čitaoce, predstave nove knjige, iznoseći i vrednosni sud kroz pozicioniranje dela u kontekstu stvaralaštva datog pisca, kao i u okviru većih nacionalnih i transnacionalnih književnih celina. Ne zadržavajući se kao akademska kritika na podrobnom analiziranju određenih detalja, i to najčešće kanonskih dela i pisaca, ona daje neophodne preporuke za čitanje novih knjiga. Moć dnevne kritike je u tome što je prva i što je selektivna. Želi da ukaže na to da li je knjiga vredna pažnje, kao i na sadržaj koji je čitaocima ponuđen. Dnevni kritičari i čitaoci otuda ostvaruju posebno važan prijateljski odnos. Kritičar ima u vidu publiku kojoj se obraća, a čitalac pak vremenom formira utisak u koje kritičare može imati poverenja. Tako je kritičar poput dobrog prijatelja čiju preporuku slušamo. To je taj „dodir duša” koji je iz knjige Nenada Šaponje došao do knjige Ivanke Kosanić da o tom poverenju posvedoči.

            Značaj sabiranja tekstova dnevne kritike je višestruk, jer ona, rasuta po novinama i listovima, vremenom postaje teško dostupna. Knjiga Dodir duše pisca i čitaoca obuhvata 55 tekstova, koji su gotovo svi izlašli u niškim Narodnim novinama od januara 2015. do prvih meseci 2017. godine. To su kritički osvrti na knjige iz domaće i inostrane produkcije, različitih žanrovskih karakteristika. Posebno je značajno što se tu ne nalaze samo dela čiji su autori već afirmisani, već i ona o kojima se retko i sporadično pisalo. Važno je ukazati i na poštovanje koje autorka ima prema piscima iz niške kulturne sredine. U tom smislu je njen rad usmeren i ka konstituisanju jedne kulturne scene, ali i ka razbijanju predrasuda o nemuštom jugu koji ne može da progovori dobrim i autentičnim glasom. Kao primer bismo istakli značaj recepcije knjige Zaustavljeni trenuci, iz rukopisne zaostavštine Ljiljane Bibović.

            Autorka bira način pisanja koji najviše pogoduje dnevnoj kritici – „integralni pristup i impresionistički stil” (6). Kao i kod svakog pravog kritičkog osvrta, i ovde ne izostaju ni interpretacija ni vrednovanje. Uprkos samoj heterogenosti diskursa kritike, dnevna kritika koju piše Kosanić, posebne je vrste. Iako nju mogu pisati i novinari i književni kritičari, može je pisati i posebna grupa književnih kritičara koja se i sama bavi umetničkim stvaranjem. Otuda to nije samo dnevna kritika, već i stvaralačka kritika, odnosno kritika stvaralaca.

            Kakve su onda osobine te njene specifične stvaralačke dnevne kritike? Kritički osvrti Ivanke Kosanić uvek kazuju o dvema stvarima: o samim knjigama i o kritičarki koja ih piše. Iako je izvesnost prvog jasna, otkrivanje kritičarkine ličnosti jeste prepoznavanje kritičarke kao spisateljice lepe književnosti. Upravo zato su zanimljiva mesta gde Kosanić, iz snage svoje pripovedačke aure, analizira mesta koja bi joj kao (proznoj) spisateljici bila zanimljiva: uverljivost priče, elemente strukture, odnos stvarnosti i fikcije, kvalitet izgrađenosti likova, intencije i ideje autora. U njenim kritičkim osvrtima ne otkrivamo, dakle, samo književnu kritičarku, već i Ivanku Kosanić kao spisateljicu poznatog književnog opusa. U opisima sveta predstavljnih književnih dela vidi se i njen izbrušeni pripovedački stil, kao i suvereno vladanje naracijom, odnosno vođenjem priče. Moć lakog i sažetog iznošenja fabule i jasno uočavanje pripovednih tokova, potvrđuje ne samo njen talenat za pripovedanje, već i poverenje u samu priču. Otuda i autorkino implicitno uverenje da će ona svojom „pričom” o knjigama, privoleti čitaoca na čitanje.

            U funkciji približavanja novih knjiga, tu su i relevantna poređenja sa klasicima. Njima se autorka ne razmeće u cilju demonstracije sopstvene erudicije, već sa ciljem da posredstvom poznatog namami čitalačku publiku. Veoma funkcionalno upotrebljene jesu i selektovane informacije o piscima, gde je ukratko dato gotovo sve što treba znati i čega se valja podsetiti pre čitanja knjige o kojoj govori. Njene kritike uvek analiziraju književnost u onom aspektu gde je ona vezana za život, te u tom smislu, nešto oštrijoj kritici može biti podvrgnuto i podilaženje pisaca i literature ideološkim i tržišnim zahtevima.

            Autorka uvek jasno ume da izrazi o čemu jedna knjiga govori: „Zato je knjiga priča Pristaništa više knjiga o nemoći čoveka da dopre do lepših obzorja u surovoj zbilji zemlje koja je prolazila kroz ratove, bombardovanja, tranziciju, sankcije, političke i ideološke sukobe…” (53) Prisutna su i njena vrla poentiranja, u kojima je ili preporuka za čitanje kako je to, na primer, u slučaju sa Velikićevim Islednikom, ili preporuka za dodatna vraćanja nekom delu: „Ali to je i proza koja ima svoju samosvojnost, svoj specifični glas i knjiga koja zahteva višeslojno tumačenje… kako nam ne bi, ponekad, pobeglo… Kao zadovoljstvo otkrivanja lepote i smisla dobre literature.” (56) Na ovim ključnim mestima se ipak povremeno može naći i nešto suptilniji nagoveštaj da delo nije zadovoljilo njen kritičarski estetički i etički ideal. Kako uočavamo, ona neće biti sprečena da progovori i o slabijim delima onih autora koji su zbog svojih ranijih knjiga postali nezaobilazna imena srpske istorije književnosti (Priče o Kosovu, prir. I. Marojević i A. Ilić ili U ime oca D. Stojiljkovića i V. Kecmanovića).

            I sama autorka govori o krizi dnevne kritike koja je najbrži i prvi sud čitaocima u vremenu kada nastaje, ali i dobra smernica za kasnija opsežnija književnoistorijska istraživanja. Pisanje književne kritike je vid dvostrukog čitanja, poniklog iz potrebe da se o knjigama razgovara. Najpre je to dijalog koji kritičar obavlja sa samim sobom, ali on podstiče sve potonje razgovore. Dobar kritičar treba da prati unutrašnji glas i ritam pisca i mora biti spreman da se izmesti iz sebe i ostane otvoren prema svetu. U tom smislu je i u slučaju Ivanke Kosanić izbegnuta sva opasnost od jednodimenzionalnosti kritičarevog bića, budući da dolazi do efektnog saglasja profesionalnog pisca, po zanimanju, i profesionalnog čitaoca, prema zvanju profesora srpskog jezika i književnosti koje nosi.

.

.

.

.

.


Jelena S. Mladenović

Rođena je 1984. godine. Doktorantkinja filologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu, gde radi kao asistentkinja na Departmanu za srpsku i komparativnu književnost. Oblast njenog užeg naučnog interesovanja je srpska književnost 20. veka, odnosno savremena srpska književnost. Učesnica je brojnih naučnih skupova u zemlji i inostranstvu i objavljuje radove u časopisima i zbornicima. Živi u Nišu i voli poeziju.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja