Ilija Bakić

O Nikoli Živanoviću

.

.

Od genijalnosti do ludizma i nazad 

.

(Nikola Živanović, 22, NB „Stefan Prvovenčaniˮ, Kraljevo 2019)

.

Nova knjiga Nikole Živanovića (1979), zapaženog pesnika mlađe generacije (mada ovaj pesnik razložno zapaža i pita: „Šta bi kritičari koji me nazivaju mladim pesnikom / Rekli da znaju da sam pišući i objavljujući / Proveo čitav jedan pseći život?ˮ u „Pseći životˮ), objavljena u prestižnoj pesničkoj ediciji „Poveljaˮ Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčaniˮ iz Kraljeva, staviće na prijatne muke znatiželjne čitaoce kako svojim naslovom, tako i strukturom u kojoj nema odvojenih ciklusa kao relativno uobičajenog načina formiranja pesničkih zbirki. Ciklusi su svojevrsni fokusi pesničke pažnje na određene teme koje su, u većoj ili manjoj meri, povezane sa ostalim ciklusima-temama iz iste knjige. Takav „parcelisanˮ pogled i izraz svakako ima svoje prednosti i nudi stvaralačke izazove, mada je i pokriće za zbirke koje su nastale pukim sabiranjem pesama bez neke dublje veze – otuda i razlikovanje na pesničke zbirke i pesničke knjige, koje su celine sa unutrašnjom kohezijom. Živanović se opredelio za oblik knjige koja ima veće ambicije i pretenzije od nekompaktne zbirke. Njegova je namera da prezentuje samosvojni pogled na totalitet realnosti lirskog subjekta, koji podrazumeva telesnost, ali i duhovnost, serioznost i nesputani ludizam. Ovo, međutim, ne znači odricanje od fraktalnosti kakvu možemo videti u pesmama sastavljenim od više celina („Daniˮ, „Palilulsko groblje u Kragujevcuˮ, „U tvoju slavu, Gospodeˮ, „Đulićiˮ), već njeno posebno uklapanje u celinu, što ovoj daje dodatnu dubinu i intelektualno-emotivni patos.

Ambicioznost pesničke avanture najavljuje početna (programska) pesma „Voltu Vitmenuˮ, koja, pored „priznavanjaˮ Vitmenu veće bliskosti/srodnosti u spisateljskom svetonazoru i nervu (koji podrazumeva robusnost i „siroviji izrazˮ) u odnosu na T. S. Eliota, donosi i hrabru izjavu „Kao i ti, nikad nisam želeo da budem genije, / Želeo sam da geniji znaju moje pesme napamet.ˮ. Ova izjava u suštini priznaje postojanje poetske nesavršenosti, ali insistira koliko na njenoj sugestivnosti i upečatljivosti, toliko i na posebnoj vrsti/nivou recepcije od probrane i profilisane publike, što je sasvim u skladu sa tvrdnjom da je Poezija (bila, jeste i biće) Kraljica pisane reči. Ovom serioznom iskazu specifično kontrapunktiranje (ili indirektno data potvrda uz dozu vrednosnog relativizovanja) stići će će na samom kraju knjige, bukvalno u njenim poslednjim stihovima na kraju neodoljivo ludističke poeme „Đulićiˮ, koji glase „Ludak umišlja da je genije / Genije umišlja da je ludak.ˮ; njima se formira luk rasprostrt preko čitave knjige i njenih pesama, odnosno preko životnog multiverzuma koji poznaje i priznaje dijametralno različita tumačenja jednog pojma, koja su, ipak, deo jedinstvene, neponovljive ličnosti. Kontradiktornost, dakle, nije anomalija već normalnost (ili, ako to posmatramo sa strane, ukoliko nema kontradiktornosti, nema ni normalnosti). A kao primer funkcionisanja kontradiktornosti slede i šarmantni stihovi „A jedan pijanac u uglu / Znao je moju pesmu napamet.ˮ (u „Istim pokretomˮ) sa dilemom (da li je pijanac genije) koja je prepuna nenametljivog, a izvanrednog i zdravog apsurda.

U iščitavanju knjige znatiželjni čitalac će otkriti široku lepezu životnih situacija lirskog subjekta, od fizičkih trivijalnosti do promišljanja literature, od političke svakodnevice do filozofske bezvremenosti, od haosa civilizacije do prizora dugog porodičnog putovanja u tesnom automobilu. Odnos onoga što se zove „Stvarni životˮ (to je naslov jedne pesme) i njegovog derivata u obliku stihova dinamičan je i prolazi kroz niz tačaka na vrednosnoj skali: od rezigniranosti („Taj nevažni trenutak dok pišeš pesmu,ˮ u „Zar je to sve?ˮ i „(…) moj nečujni pokušaj da nešto napišem / Stidljiv, gotovo uplašen da ne napravim neki / suvišan zvuk,  / Da nešto ne poremetim u tananon rasporedu stvari.ˮ u „Radniciˮ, „Uvek sam bio spor. Pisao kilavo i bez volje. // Pisao samo zato što ništa drugo nisam znao da radim.ˮ u „Dakle, odlazišˮ) preko zdravog aktivizma i/ili cinizma („Pesnici dana, hajde, obdelavajte baštuˮ u „Nalogˮ) i dilema/izazova pesništva („Škola pisanjaˮ, „Prevođenje poezijeˮ, „Šeširˮ, „Roštiljˮ) do samozadatog cilja („A ove pesme ne treba da budu / Ni moja ispovest / Ni svedočanstvo moje posebnosti / Već samo enciklopedija / Mog prisustva u svetu.ˮ u „Enciklopedijaˮ). U pauzama, praznom hodu literarne samosvesnosti, udevaju se svakovrsni (bez)značajni dani (i jedan da otvorenim prelomom noge u „Šareni daniˮ), sećanje na roditelje i njihovu ljubav (suptilna pesma „Svećeˮ), jad starosti i smrti, sahrane i posete grobljima i manje-više isprazno i rutinsko trajanje u pukom smenjivanju dana (uz jetku dozu groteske „5 // Kad god počnem da brljam po zamrzivaču, / Tražeći kosku za supu ili komad mesa, / Iz najdubljih, najhladnijih slojeva / Zgrabi me nečija promrzla ruka. / „Izdržite momciˮ, kažem, / „Doći će i na vas red.ˮ u „U tvoju slavu, Gospodeˮ).

U nekoliko pesama („Vetar s moraˮ, „Sveta Eufemijaˮ, „Naše večeˮ, „Večna ljubavˮ, „Zajednički životˮ, „Dakle, odlazišˮ…) Živanović piše o emotivnoj vezi, zajedničkom životu, te okončanju ljubavnog odnosa. Insistirajući na sitnicama, ali i na rutinskom, pesniku uspeva da ostane svež i neopterećen melodramatskim, kao i da činjenice postojanja ljubavnih osećanja i dodira uvede u realni život i tako izbegne fetišizovanje i izdvajanje ovog odnosa iz konteksta tekuće egzistencije, upravo na tragu njegove pesme „Svećeˮ. U takvoj postavci humorni i apsurdistički tonovi deluju i prihvatljivo i stvarno(sno) („Tvoja baba je htela da bude glumica. / Posle me je celog života krivila što sam se rodio / pa je morala da odustane. / Ja tebe treba da krivim  zato što nisam odustao da budem pesnik.ˮ u „Dakle, odlazišˮ).

Nakon pesme „Gračanicaˮ u kojoj se uznemirujuće slike dopunjuju mističkim (bezmalo ezoterijskim), u finalu knjige nalazi se već pomenuta poema „Đulićiˮ, koja se izdvaja od prethodnih pesama vrcavim, kalamburskim stihovima nalik ranim nadrealističkim, odnosno zenitističkim iskustavima (kao i savremenoj praksi signalizma). U njima se slobodno spajaju (ne bez sudara) različite epohe i gradovi, literatura i politička istorija, ratovi, emigracija (Zmaj Jova Jovanović, Branko Radičević, Vlada Divljan, Mihajlo Pantić, I svetski rat, partizani i četnici, Obama, Beč, Beograd…), a nad svim se razastire atmosfera koja se, zavisno od afiniteta čitalaca, može tumačiti kao fatalni usud umetnika, ali i naroda, ili kao traženje (ne obavezno uspešno) namernih i slučajnih (zadesnih) razloga i izgovora za uspehe i neuspehe stvaralaca, ratnika i narodnih vođa. Razigrana neobaveznost i problematična serioznost, humor i karikaturalno, prepliću se u gromoglasnom i lepršavom „pevanjuˮ, koje razgaljuje, ali daruje i drugačiju perspektivu onome što zovemo istorija.

Zaključimo da nova pesnička knjiga Nikole Žavanovića pruža uvid u jedan od najosebujnijih i najubedljivijih pesničkih svetova savremene srpske poezije koji zaslužuje posvećenu čitalačku i kritičarsku pažnju.

           .

.

.

.

.


Ilija Bakić

Rođen je 1960. u Vršcu. Pesnik, pripovedač, romansijer, kritičar i urednik. Objavio više knjiga poezije i proze (pripovedaka i romana) na tragu avangardnih i signalističkih iskustava odnosno žanrovske i postžanrovske naučne fantastike. Zastupljen u više antologija srpske i jugoslovenske fantastike.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja