O Nikoli Živanoviću

Lat­est posts by Ili­ja Bak­ić (see all)

    .

    .

    Od geni­jal­nos­ti do ludiz­ma i nazad 

    .

    (Niko­la Živanović, 22, NB „Ste­fan Prvovenčaniˮ, Kral­je­vo 2019)

    .

    Nova knji­ga Nikole Živanovića (1979), zapaženog pes­ni­ka mlađe gen­eraci­je (mada ovaj pes­nik razložno zapaža i pita: „Šta bi kri­tičari koji me nazi­va­ju mladim pes­nikom / Rek­li da zna­ju da sam pišući i objavlju­jući / Proveo čitav jedan pseći život?ˮ u „Pseći živ­otˮ), objavl­je­na u prestižnoj pes­ničkoj edi­ci­ji „Povel­jaˮ Nar­o­dne bib­lioteke „Ste­fan Prvovenčaniˮ iz Kral­je­va, staviće na pri­jatne muke znatiželjne čitaoce kako svo­jim naslovom, tako i struk­tur­om u kojoj nema odvo­jenih cik­lusa kao rel­a­tivno uobiča­jenog nači­na formi­ran­ja pes­ničk­ih zbir­ki. Cik­lusi su svo­jevrsni fokusi pes­ničke pažn­je na određene teme koje su, u većoj ili man­joj meri, povezane sa ostal­im cik­lusi­ma-temama iz iste knjige. Takav „parcelisanˮ pogled i izraz svakako ima svo­je pred­nos­ti i nudi stvar­alačke iza­zove, mada je i pokriće za zbirke koje su nastale pukim sabi­ran­jem pesama bez neke dublje veze – otu­da i raz­liko­van­je na pes­ničke zbirke i pes­ničke knjige, koje su celine sa unutrašn­jom kohez­i­jom. Živanović se opre­de­lio za oblik knjige koja ima veće ambi­ci­je i pre­ten­z­i­je od nekom­pak­tne zbirke. Nje­go­va je nam­era da prezen­tu­je samosvo­jni pogled na total­itet real­nos­ti lirskog sub­jek­ta, koji podrazume­va telesnost, ali i duhovnost, seri­oznost i nesputani ludizam. Ovo, među­tim, ne znači odri­can­je od frak­tal­nos­ti kakvu može­mo vide­ti u pes­ma­ma sas­tavl­jen­im od više celi­na („Daniˮ, „Palilul­sko groblje u Kragu­jevcuˮ, „U tvo­ju slavu, Gospodeˮ, „Đulićiˮ), već njeno poseb­no ukla­pan­je u celinu, što ovoj daje dodat­nu dubinu i intelek­tu­al­no-emo­tivni patos.

    Ambi­cioznost pes­ničke avan­ture najavlju­je počet­na (pro­gram­s­ka) pes­ma „Voltu Vit­menuˮ, koja, pored „priz­na­van­jaˮ Vit­menu veće bliskosti/srodnosti u spisateljskom sve­t­on­a­zoru i nervu (koji podrazume­va robus­nost i „sirovi­ji izrazˮ) u odno­su na T. S. Elio­ta, donosi i hrabru izjavu „Kao i ti, nikad nisam želeo da budem geni­je, / Želeo sam da geni­ji zna­ju moje pesme napamet.ˮ. Ova izja­va u suš­ti­ni priz­na­je pos­to­jan­je poet­ske nesavršenos­ti, ali insi­s­ti­ra koliko na njenoj sug­es­tivnos­ti i upečatljivosti, toliko i na poseb­noj vrsti/nivou recep­ci­je od pro­brane i pro­fil­isane pub­like, što je sasvim u skladu sa tvrd­njom da je Poez­i­ja (bila, jeste i biće) Kralji­ca pisane reči. Ovom seri­oznom iskazu speci­fično kon­tra­punk­ti­ran­je (ili indi­rek­t­no data potvr­da uz dozu vred­nosnog rel­a­tivi­zo­van­ja) stići će će na samom kra­ju knjige, buk­val­no u njen­im posled­njim sti­hovi­ma na kra­ju neodolji­vo lud­is­tičke poeme „Đulićiˮ, koji glase „Ludak umišl­ja da je geni­je / Geni­je umišl­ja da je ludak.ˮ; nji­ma se formi­ra luk rasprostrt preko čitave knjige i njenih pesama, odnos­no preko živ­otnog mul­ti­verzu­ma koji poz­na­je i priz­na­je dijame­tral­no različi­ta tumačen­ja jednog poj­ma, koja su, ipak, deo jedin­stvene, neponovljive ličnos­ti. Kon­tradik­tornost, dak­le, nije anom­al­i­ja već nor­mal­nost (ili, ako to pos­ma­tramo sa strane, uko­liko nema kon­tradik­tornos­ti, nema ni nor­mal­nos­ti). A kao primer funkcionisan­ja kon­tradik­tornos­ti slede i šar­mant­ni sti­hovi „A jedan pijanac u uglu / Znao je moju pes­mu napamet.ˮ (u „Istim pokre­tomˮ) sa dile­mom (da li je pijanac geni­je) koja je pre­puna nenametljivog, a izvanrednog i zdravog apsurda.

    U išči­ta­van­ju knjige znatiželjni čita­lac će otkri­ti široku lep­ezu živ­ot­nih situaci­ja lirskog sub­jek­ta, od fiz­ičk­ih triv­i­jal­nos­ti do promišl­jan­ja lit­er­a­ture, od poli­tičke svakod­nevice do filo­zofske bezvre­menos­ti, od haosa civ­i­lizaci­je do pri­zo­ra dugog porodičnog puto­van­ja u tes­nom auto­mo­bilu. Odnos ono­ga što se zove „Stvarni živ­otˮ (to je naslov jedne pesme) i nje­gov­og deriva­ta u obliku sti­ho­va dinamičan je i pro­lazi kroz niz tača­ka na vred­nos­noj skali: od rezig­ni­ra­nos­ti („Taj nevažni trenu­tak dok pišeš pesmu,ˮ u „Zar je to sve?ˮ i „(…) moj neču­jni pokušaj da neš­to napišem / Stidljiv, goto­vo uplašen da ne naprav­im neki / suvišan zvuk,  / Da neš­to ne poreme­tim u tananon ras­pore­du stvari.ˮ u „Rad­ni­ciˮ, „Uvek sam bio spor. Pisao kila­vo i bez vol­je. // Pisao samo zato što niš­ta dru­go nisam znao da radim.ˮ u „Dak­le, odlaz­išˮ) preko zdravog aktiviz­ma i/ili ciniz­ma („Pes­ni­ci dana, hajde, obdelava­jte baš­tuˮ u „Nalogˮ) i dilema/izazova pes­ništ­va („Ško­la pisan­jaˮ, „Pre­vođen­je poez­i­jeˮ, „Šeširˮ, „Roštiljˮ) do samozadatog cil­ja („A ove pesme ne tre­ba da budu / Ni moja ispovest / Ni sve­dočanst­vo moje poseb­nos­ti / Već samo encik­lo­pe­di­ja / Mog pris­ust­va u svetu.ˮ u „Encik­lo­pe­di­jaˮ). U pauza­ma, praznom hodu lit­er­arne samosves­nos­ti, ude­va­ju se svakovrsni (bez)značajni dani (i jedan da otvoren­im prelo­mom noge u „Šareni daniˮ), sećan­je na roditel­je i nji­hovu ljubav (sup­til­na pes­ma „Svećeˮ), jad starosti i smr­ti, sahrane i posete groblji­ma i man­je-više isprazno i ruti­n­sko tra­jan­je u pukom smen­ji­van­ju dana (uz jetku dozu groteske „5 // Kad god počnem da brl­jam po zam­rzi­vaču, / Tražeći kosku za supu ili komad mesa, / Iz naj­dubljih, najh­lad­ni­jih slo­je­va / Zgra­bi me neči­ja prom­r­zla ruka. / „Izdržite mom­ciˮ, kažem, / „Doći će i na vas red.ˮ u „U tvo­ju slavu, Gospodeˮ).

    U neko­liko pesama („Vetar s moraˮ, „Sve­ta Eufemi­jaˮ, „Naše večeˮ, „Več­na ljubavˮ, „Zajed­nič­ki živ­otˮ, „Dak­le, odlaz­išˮ…) Živanović piše o emo­tivnoj vezi, zajed­ničkom živ­o­tu, te okončan­ju ljubavnog odnosa. Insi­s­ti­ra­jući na sit­ni­ca­ma, ali i na ruti­n­skom, pes­niku uspe­va da ostane svež i neopterećen melo­dra­matskim, kao i da čin­jenice pos­to­jan­ja ljubavnih osećan­ja i dodi­ra uvede u real­ni živ­ot i tako izbeg­ne fetiši­zo­van­je i izd­va­jan­je ovog odnosa iz kon­tek­s­ta tekuće egzis­ten­ci­je, upra­vo na tragu nje­gove pesme „Svećeˮ. U takvoj postavci humorni i apsur­dis­tič­ki tonovi delu­ju i pri­h­vatlji­vo i stvarno(sno) („Tvo­ja baba je htela da bude glu­mi­ca. / Posle me je cel­og živ­ota kriv­i­la što sam se rodio / pa je morala da odus­tane. / Ja tebe tre­ba da kriv­im  zato što nisam odus­tao da budem pesnik.ˮ u „Dak­le, odlazišˮ).

    Nakon pesme „Gračan­i­caˮ u kojoj se uzne­miru­juće slike dop­un­ju­ju mist­ičkim (bez­ma­lo ezo­ter­i­jskim), u finalu knjige nalazi se već pomenu­ta poe­ma „Đulićiˮ, koja se izd­va­ja od prethod­nih pesama vrcav­im, kalam­burskim sti­hovi­ma nalik ran­im nadreal­is­tičkim, odnos­no zeni­tis­tičkim iskus­tavi­ma (kao i savre­menoj prak­si sig­nal­iz­ma). U nji­ma se slo­bod­no spa­ja­ju (ne bez sudara) različite epo­he i gradovi, lit­er­atu­ra i poli­tič­ka istori­ja, ratovi, emi­graci­ja (Zmaj Jova Jovanović, Branko Radiče­vić, Vla­da Divl­jan, Miha­j­lo Pan­tić, I svet­s­ki rat, par­ti­zani i čet­ni­ci, Oba­ma, Beč, Beograd…), a nad svim se raza­stire atmos­fera koja se, zav­is­no od afinite­ta čita­la­ca, može tumači­ti kao fatal­ni usud umet­ni­ka, ali i nar­o­da, ili kao tražen­je (ne obavezno uspešno) namernih i sluča­jnih (zadesnih) razlo­ga i izgov­o­ra za uspe­he i neuspe­he stvar­ala­ca, rat­ni­ka i nar­o­d­nih vođa. Razi­grana neobaveznost i prob­lematič­na seri­oznost, humor i karikat­u­ral­no, prepliću se u gro­mo­glas­nom i lep­ršavom „pevan­juˮ, koje raz­galju­je, ali daru­je i dru­gači­ju per­spek­tivu onome što zove­mo istorija.

    Zaključi­mo da nova pes­nič­ka knji­ga Nikole Žavanovića pruža uvid u jedan od najose­bu­jni­jih i najubedljivi­jih pes­ničk­ih sve­to­va savremene srpske poez­i­je koji zaslužu­je posvećenu čita­lačku i kri­tičarsku pažnju.

               .

    .

    .

    .

    .