Opsenari

Saša Radojčić
Lat­est posts by Saša Rado­jčić (see all)

    .

    .

    Kamer­na muzika

    .

    stari su znali znan­je. u njihovim
    padovi­ma, više no pridizanju,
    odz­van­ja­lo je mnošt­vo. što je bilo
    za slavu, slav­i­lo se bez obzira
    na žrtve. ponekad su i žrtve
    slavl­jene. ponekad je muzika
    doseza­la do boga. nije se moglo
    isteći zata­jno, da ne vidi niko
    (kap po kap). a mi, gov­orim bez ubeđenja
    da me slede, neće­mo svirati
    u velikom orkestru. našem zvuku
    su potreb­ne granice, zidovi ove sobe,
    koža ovog tela. reči jednog jezika.

    .

    .

    All you need is love

    .

    noć je pala na grad i ne prolazi.
    zvezdice bućka­ju kao alasi
    zarobljeni u sop­stven­im pričama.
    leto je, i gust vaz­duh razblažuje
    gos­pod dahom lakšim od rečenice.

    opisa dos­ta, veli moja draga
    i zat­vara okna s ulice. reči
    pomažu i ne pomažu, velik je
    svet koji znamo i još veći onaj
    nepoz­nat. zab­o­ravi, dođi: veli.

    kro­tak kao oblak tro­mi prilazim.
    napolju, čujem, pome­rio se list.
    iz dale­ka zovu cvrč­ci. mirisi,
    lavež, tre­sak vago­na na stanici -
    sve osta sa one strane prozora,

    puko moguće, nikak­va sigurnost.
    van granice sobe, jezi­ka, tela,
    taj stra­hotan skok u tuđe i strano
    što ga svag­da čin­i­mo. opsenari
    koji svoj um i čula opčinjuju.

    - ali dođi, lekovit je zaborav.
    sum­n­ja je samo jedan, a ti možeš
    poželeti dru­gi vid pouzdanja.
    ne temel­je, već skelu što u praznom
    opsto­ji. ljubav je sve što ti treba.

    .

    .

    Trak­tat o suzi

    .

    jutro je jutro, grad je grad.
    stvari su ono što jesu. govorim
    o zvuku sirene vatro­gas­nih kola.

    o sja­ju čeličnih delova.
    o mirisu ruže u vazi na stolu.
    i kažem “ruža”, i kažem “sto”,

    ne mis­leći na ime niti na suštine
    skrivene iza stvari. pos­ma­tram suzu
    koja se suši na obrazu dečaka.

    kamičak u bašti. drvored. jutro, kako
    preko­raču­je kuću s dvorišne strane
    i ćutke odlazi niz ulicu.

    .

    .

    Držeći se ono­ga što nije

    .

    ovde se uzdiza­la trešn­ja jak­ih grana
    na koje su se pen­trale devo­jke, ne sasvim lepe,
    bez sti­da se sme­jući svo­jim glatkim kolenima.

    sta­blo posekos­mo zimus, u vedar dan, bučni
    i crveni u licu od mraza i pijanstva,
    grubo se šaleći, iz hladne zeml­je išču­pas­mo panj.

    znam da ti, dok s novim letom dru­ga sta­bla zru,
    teško odvraćaš pogled od knji­ga, ne daš taj
    sporni mir, ali preni se i ipak smotri -

    pticu koja kruži nad onom bivšom krošnjom
    i svi­ja u njoj svo­je imag­i­narno gnezdo,
    kao i nas što se baška­ri­mo u zamišl­jenom hladu

    i kao da čuje­mo lakom smeh devojaka.

    .

    .

    Moj sin čita

    .

    i ne primećuje
    kako sunce smen­ju­je višed­nevnu kišu,
    kako vaz­duh posta­je topao i težak,

    kako pro­leće uzmiče pred letom,

    moj sin čita i ne primećuje
    metež, ne vidi niko­ga, niš­ta ne vidi,
    ni pčelu koja mu je sletela na koleno,

    ni oca mog koji sedi kraj unuka,
    zamišl­jen u neku svo­ju misao,
    zagledan u neku svo­ju nepos­to­jeću tačku,

    moj sin, trag moje duše, čita,
    i ne primeću­je ni zvuke ni mirise,
    ni promene boja na običn­im stvarima,

    ne vidi ni mene, ponosnog i nespokojnog,
    jer znam: on čita i živ­ot će proći kraj njega
    kao što evo pro­lazi kraj mene,

    koji sam proživeo više knji­ga no dana,

    moj sin čita i ne tiču ga se godišn­ja doba,
    mršti se, zadubljen u putovanje,
    i kaže mi, ne sasvim tamo, ne sasvim ovde,

    kaže mi kao da odgo­vara na moje pitanje,
    kaže mi glas­nim i mirn­im glasom,
    i ne dižući pogled sa slo­va, žedan sam, tata,

    tako sam žedan.

    .

    .

    Nauk o elementima

    .

    taj cvet na vodi
    ta sta­blji­ka trske
    taj oblak što se polako skuplja
    a ujutro ga više neće biti
    taj žabac koji se ner­azum­no raduje
    riziku­jući da prsne

    taj šum vetra u krošnjama
    to krck­an­je granči­ca u rogozu
    što oda­je neš­to veliko
    vepra ili srnu
    a mož­da i malo
    miša ili izgubljeno pače

    ta sveži­na trave
    ta toplina na koži
    sve to što napada
    utr­nu­la grad­s­ka čula
    ili-ili dig­i­talnog uma
    sav taj život

    ne znam šta je

    a šta je pesma

    znam
    ali

    ne mogu ti reći

    .

    .

    Na ostrvi­ma blaženih

    .

    gle, dra­ga moja:
    naša baš­ta posta­la je
    mediteran.
    bez milosti prži zvezda.

    sred suve trave,
    neko­liko busenova
    još ode­venih u zeleno.
    u nji­ma se krije
    neu­morni cvrčak.

    pogledaj, dra­ga:
    naše mačke,
    odrođeni noćni lovci,
    provode dane
    na ostrvi­ma blaženih.

    naš pas, lav vatreni,
    silazi u podzemlje
    i čeka da mu izrastu
    još dve glave.
    ako se to ne dogodi,
    iza­ći će da se doziva
    sa drugim, man­jim lavovima.

    i mi smo od vatre sazdani,
    igra u nama plamičak,
    pleše neumorno.
    leto je naše vreme,
    sunce nam je brat.

    pogledaj: sko­ro je golo
    smokvi­no drvo.
    otku­da toli­ki stid?
    i čemu?

    jer, pogledaj
    i mene, dra­ga moja:
    kako sam ti lep,
    velik i miran.
    zab­o­ravl­je­na alatka,
    naprsla kame­na ploča,
    svoj sop­stveni spomenik.

    .

    .

    .….….….….….….….….….….….….Izbor sačini­la Dani­jela Jovanović

    .

    .

    .

    .

    .