Pančevački Titan

Lat­est posts by Neman­ja Kuč (see all)

    .

    .

    Panče­vač­ki Titan[1]

    (Ste­fan Stano­je­vić, Mla­di Atlas, Balka­n­s­ki književni glas­nik, Beograd, 2016)

    .

    .….Na pitan­je da li poez­i­ja živi u Panče­vu najkom­pe­tent­ni­ji odgov­or bi mogao da ponu­di Ste­fan Stano­je­vić, mla­di panče­vač­ki pes­nik, apsol­vent srpske književnos­ti. Ste­fan Stano­je­vić se bavi pisan­jem još od sred­njoškol­skih dana, glasan je, istra­jan i ne preza od autorite­ta, na šta je ponosan, iako ga je to neka­da sku­plje koš­ta­lo. Nje­gove pesme kao da nose svu težinu ovo­ga sve­ta, otu­da se, valj­da, našao i naziv nje­gove zbirke. U pes­ma­ma pronalaz­i­mo mal­og čove­ka – sebe ili vršn­ja­ka, koga muče pitan­ja na koja se Stano­je­vić tru­di da dâ odgov­or u slo­bod­nom sti­hu. Pojavlji­van­je  nje­gove prve zbirke poez­i­je Mla­di Atlas  2016. godine delim­ično je bitan datum za mogućnost sagle­da­van­ja nje­gov­og dela; više je bitan zbog mogućeg  odgov­o­ra na pitan­je: šta se desi­lo u peri­o­du od njenog izda­van­ja do sadašn­jeg trenut­ka, i da li se i kako uopšte mogao isplati­ti trud uložen u zbirku.

    .….Uvod­nom pes­mom Oda prl­jav­im, crn­im starka­ma, god­i­na­ma lutan­ja i čudoviš­tu, Ste­fan otvara zbirku koja obeleža­va peri­od kon­sti­tu­isan­ja sop­stvenog tal­en­ta, kao i odluke da se aktivno posveti pisan­ju. Pes­ma počin­je evokaci­jom bezbrižnog infan­tilnog peri­o­da, ali, ima­jući u vidu pozi­ci­ju u koju pisan­jem pes­nik dovo­di lirskog sub­jek­ta, moramo oseti­ti promenu, oseti­ti neku drugu osobu koja na taj peri­od gle­da sa dis­tance. Upra­vo ta dis­tan­ca mogla bi pred­stavl­jati pre­o­bražaj koji se desio u ovom mladom čoveku-pes­niku: kao da je pisan­je koje danas preokupi­ra nje­govu pažn­ju označio kao svo­je buduće zan­i­man­je još dos­ta davno. Nosio je prl­jave starke, nije voleo da piše sas­tave, klasike književnos­ti je izbe­gavao. Nakon meta­mor­foze koja se deša­va u peri­o­du svršet­ka sred­nje škole lirs­ki sub­jekat[2] nas­tavl­ja drugim putem, ali sa istim onim entuz­i­jaz­mom koji ga je nosio dok je kao dečak sa dru­gari­ma iz nasel­ja cepao patike.

    .…. Zbirku povezu­je neko­liko osobi­na karak­ter­is­tičnih za mod­erne pes­ničke tokove, od kojih je bit­no istaći: slo­bod­ni stih, pisan­je u prvom licu, kao i neko­liko pop­u­larnih sinon­i­ma kojim se imenu­ju ovak­va pes­nič­ka rešen­ja – underground‑, sub­kul­tur­na ili urbana poezija.

    .….Mogla je to biti Kuba, pes­ma je koja lirskog sub­jek­ta jas­no određu­je biološ­ki, ali i poli­tič­ki. Istori­ja porodičnog ime­na kre­ta­la se na relaciji Nemač­ka-Jugoslav­i­ja. Ali ta Jugoslav­i­ja u kojoj se on nije rodio, drža­va je koju nazi­va veš­tačkom tvorevi­nom i krivi je za današn­ju društvenu situaci­ju. Društ­vo je nemo za osećan­ja i umet­nost, a mis­leće biće je samo na puči­ni. U dalekom ostrvu Kubi pre­poz­na­je­mo eskapis­tič­ki ideal.

    .….Kada sam završio sa čitan­jem sti­ho­va ove pesme, prva pomisao mi je bila pitan­je za samog auto­ra: kako bi uspeo da iza­đe na kraj sa društven­im ure­đen­jem na Kubi, koje naliku­je pre­drat­noj Jugoslav­i­ji? Na to pitan­je, ipak, nisam želeo da dobi­jem odgov­or. Posled­nji sti­hovi ove pesme: želim raj za sebe / u pak­lu sam pre­vise često, zaslužu­ju da ih ne dovodi­mo u pitanje.

    .….Pesme koje nas­ta­ju u peri­o­du između 2014. i 2016. godine, kojih je po Ste­fanovim reči­ma sig­urno preko stot­inu, prois­tiču iz potrebe da se kaže pre­više stvari, mada, kako i sam kaže, tada nije vodio raču­na o svo­jim pes­ma­ma. Teme nje­gove lirike koje pre­tendu­ju da izbi­ju u prvi plan tiču se soci­jalne osu­jećenos­ti, zap­i­tanos­ti ′zaš­to svet ide baš ovim tokom′, razmišl­jan­ja o mal­om čoveku i sit­ni­ca­ma koje ga okružu­ju. Naslovi Osu­di me i ti Klaro, Šala, Nis­mo znali da prim­i­mo kom­pli­mente upuću­ju nas na oseća­jno biće koje u veći­ni sluča­je­va za oruž­je kojim bi se tre­ba­lo suprot­stavi­ti izvi­top­erenoj stvarnos­ti bira pes­mu i, stvara­jući, gra­di sop­stveni svet u kome je opi­jen, sti­hom ili alkoholom.

    .….Na afir­ma­ci­ji sop­stvenih pesama Ste­fan kon­stant­no radi od 2015. godine, kada započin­je sa „čitan­ji­ma” po panče­vačkim, a potom i beograd­skim klubovi­ma. Kada se seća prvog čitan­ja, kroz osmeh gov­ori o nepri­jat­nos­ti koju je iza­z­va­lo nje­go­vo pijanst­vo, ali i pub­li­ka koja je mis­lila da pris­ustvu­je stand-up večeri, jer je, kako kaže, pričao svako­jake budalaš­tine u pauza­ma. Bilo je tu i nepri­jat­nih sce­na koje su se kre­tale u rasponu od gaz­da lokala koji su zak­er­ali za čašu pića preko one „dogov­orene” do mladih entuz­i­jas­ta, koji se javl­jali da okuša­ju sreću i svo­jim čitan­jem pok­vare čitav kon­cept večeri.

    .….Danas stvari sto­je malo dru­gači­je. Od jan­u­ara 2018. godine Ste­fan u rod­nom gradu orga­nizu­je Punch­town poet­ry, književne večeri koji­ma je za cilj pro­mo­ci­ja neafir­misanih auto­ra. Omlad­in­ci pes­ničke scene Lea Mik (Kuti­ja nepravilnog obli­ka), Ste­fan Kir­ilov (Sve je baš lako) i Nikoli­na Đorđe­vić bili su gosti ovih književnih večeri. Težn­ja velikog bro­ja lju­di da nasil­nim pisan­jem srozava­ju poez­i­ju, u nje­mu budi revolt koji se tru­di da objek­tivizu­je sti­hovi­ma. Nepoz­na­van­je književne istori­je i sti­la jeste jed­na od stvari na koji­ma im zam­era. Man­jkavost književne kon­stante u Panče­vu, koja se već duži niz god­i­na svo­di na afir­ma­ci­ju već afir­misanih auto­ra, situaci­ja je u kojoj on i veći­na mladih ne mogu da se pred­stave široj publici.

    .….Uporište svom delu Ste­fan nalazi u autori­ma današn­jice. Zvonko Kara­nović, Jele­na Lengold, Marko Tomaš i Mile­na Marković neki su od auto­ra čijim se sti­hovi­ma rado posveću­je. Kako je proš­lo dve godine od objavlji­van­ja zbirke pesama, Ste­fan je pokušao da dâ odgov­or na pitan­je povodom sop­stvenog sta­va o rani­jem pisan­ju. Mis­li da je za raz­liku od prvih sti­ho­va, koji su mu svakako dra­gi, dos­ta napre­dovao u pogle­du tehnike pisanj, pa joj posveću­je poseb­nu pažn­ju i razvi­ja je, između osta­log, i na kur­su koji vodi Zvonko Kara­nović. Kako je u nje­mu jen­javala potre­ba za ekspre­sivn­im izraža­jem, osu­dom i preko­rom, neprezan­jem od korišćen­ja slen­ga, tako se jav­i­la potre­ba da kon­sti­tu­iše svo­ju poez­i­ju na književnoj sceni, za koju veru­je da čuva jed­no mesto i za nje­ga. Ste­fan trenut­no čita zbirku pesama Srđana Val­jare­vić Džo Fre­jz­er i 49(+24) pesama.

                Ste­fanovi sti­hovi pred­stavl­ja­ju glas gen­eraci­je za koju je danas nemoguće čuti. Kome je danas do pisan­ja? To je pitan­ja sa koji­ma se sus­reću mno­gi kada pomis­le da se bave ovom veštin­om. Danas, kada je svakom nužno da na krunu kar­i­jere stavi knjigu, ako to uopšte tako može­mo naz­vati, kao i ubrzano pojavlji­van­je onih čije pon­ašan­je i razum ni u kojem sluča­ju ne mogu služi­ti kao reper bilo kome osim nji­hovoj ličnoj sujeti, potvrđu­je nam da Ste­fan Stano­je­vić i oni nalik nje­mu nipoš­to ne sme­ju presta­ti da pišu.

     

    .

    .

    .

    [1] Raz­gov­or sa Ste­fanom Stano­je­vićem, na osnovu kojeg je i nas­tao tekst koji prikazu­je nje­gov rad, vođen je u nje­gov­om rod­nom gradu, jan­u­ara 2019.godine.

    [2] Teško je u uvod­nom delu prikaza naprav­i­ti raz­liku izmed­ju auto­ra u lirskog sub­jek­ta. Ste­fan Stano­je­vić tu raz­liku ne pominje.

    .

    .

    .

    .

    .