Paštrnakova sutra

Vladimir Kopicl
Lat­est posts by Vladimir Kopi­cl (see all)

    Odsut­no telo,
    pohot­na mesečina.
    Neizdržljivo.

    Pes­nik se šeta.
    Miris neči­je kose
    kao sudbina.

    Praznično veče
    visi kao haljina.
    Pus­to, bez nje.

    Slav­ina kaplje.
    Mravi iz kuhinjice
    san­jaće more.

    Dve zrele breskve
    prip­i­jene uz sto.
    Puna kuhinja.

    Gle, pupol­jak bi
    pono­vo da procveta.
    Ško­la večnosti.

    Oči spava­ju.
    Kada su one budne
    sva­ka noć spava.

    U poznu jesen
    srn­dać gubi rogove.
    Val­jaće nekom.

    U toploj leji
    cvetić iz seme­na zri.
    Libidonozno.

    Ispod kole­na
    belo jag­n­ješce pase.
    Iznad manastir.

    Kak­tus sasušen.
    Vetar odnosi seme
    ka rasadniku.

    Beli se narcis
    usamio u vazi.
    Tes­no oboma.

    Mesec se digne,
    jazavac skl­izne u rupu.
    Top­lo dno zime.

    „Ko je najlepši?“,
    srna šumicu pita.
    „Tuga zečića.“

    Uzne­mire­na,
    ptiči­ca diže repić.
    „Gospode, glistu!“

    Luna zas­pala.
    Svi koji za njom žude
    besani večno.

    Viso­ka ponoć.
    Mesec viri u bunar,
    traži nevestu.

    Oko pustin­je.
    Besan zečić u grmu
    drhti za nekog.

    U pus­toj bašti
    sam i suv je paštrnak.
    Zima bez smisla.

    Kašl­je kruškica.
    Neka cve­tovi njeni
    ne rasprše se.

    Odnapred kratko,
    odnazad predugačko.
    Šta? Vreme, bez nje.

    Ljubav sve snaži.
    I než­na srna nalik
    je arijevcu.

    Cvetić bi kišu
    a oblak nebom žuri.
    Žed­ni oboje.

    Nepot­pisana,
    grana kuc­ne u prozor.
    Nema nikoga.

    .

    .

    .

    ..