Peoplehavethepower

Bojan Marković
Lat­est posts by Bojan Marković (see all)

    .

    .

    Peo­ple­havethe­p­ow­er u auri zlatom poprskanoj

     

    (Dan­i­ca Vuk­iće­vić: Dok je sun­ca i mese­ca,

    Kul­turni cen­tar Novog Sada, Novi Sad, 2015)

    .

                Pitan­je frag­men­tarnos­ti kao pes­ničke forme, danas, u kon­tek­stu savremene poez­i­je, više nije dovoljno rel­e­vant­no budući da je ona savre­menom pes­ništvu ima­nent­na. Frag­ment je oblik savremene (pes­ničke) mis­li. Kao takav frag­ment nije dif­fer­en­tia speci­fi­ca za jed­nu savre­menu pes­mu koja bi time htela biti na savre­men način aut­en­tič­na, niti put kroz tumačen­je frag­men­tarnos­ti same po sebi može biti dovoljno metodološ­ki odgo­vara­jući da bi se doš­lo do ono­ga što je za tu poez­i­ju osobeno. U pogov­oru[1] zbirke Dok je sun­ca i mese­ca Dan­ice Vuk­iće­vić sto­ji opis zbirke i suprotan prist­up: „Pesme su uglavom neš­to duže i ispisane kraćim sti­hom, i u nji­ma pes­nikin­jin izraz sug­er­iše pon­a­jpre ras­trzanost sub­jek­ta i dopri­nosi utisku frag­men­ti­zo­vanog sve­ta. Taj mod­el pes­ničkog pos­tup­ka, koji može biti i pro­gram­s­ki mod­el ove zbirke, u kojem se ukrš­ta­ju i stapa­ju unutrašn­ja ras­trzanost sub­jek­ta-pes­ni­ka i civ­i­lizaci­js­ka ras­trzanost, mož­da je vidlji­va već u prvoj pes­mi, „Bez razlo­ga…“. Izolo­van smisao frag­men­ta je con­tra­dic­tio in adjec­to[2], kako nam sug­er­iše i sam Bahtin. Razlog tome je par­a­dig­mats­ki niz iz koga se frag­ment isključu­je i kon­tek­stu­al­nost tog izd­vo­jenog frag­men­ta u koji se on sada mora na novom mes­tu uključi. Frag­ment nije to bez svesti o isključi­van­ju iz neče­ga i uključi­van­ja u neš­to. „Iz nečeg“ i „u neš­to“ tre­ba shvati­ti u ravni pes­ničkog tek­s­ta kao celine (pesme, cik­lusa, zbirke). S jedne strane, ne tre­ba zab­o­rav­i­ti i da je konkret­ni tekst – književno delo – samo frag­ment iz istori­je tek­s­ta, deo sveopšte pošasti civ­i­lizaci­jske tek­stu­al­nos­ti. S druge strane, i Svet kao stvarnost uključu­je se u tekst i posta­je frag­ment sveta.

                Jed­na epo­ha je sko­ro min­u­la brzi­nom da nam se čini da je zbrisana i savre­menik koji ne oseća meru te izbri­sivosti osuđen je da bude pred­ložak par­o­di­ran­ja. Pes­nik koji ne gra­di (lirs­ki) sub­jekt nove tek­s­ture gov­ori o sub­jek­tu koji više ne pos­to­ji, mada ovak­va vrs­ta osećan­ja sub­jek­ta može imati književnu vred­nost a ne samo sentimentalnu.

                Sub­jekt koji pris­tu­pa isti­ni ne sme više sebe pod­vr­ga­vati znača­jn­im for­ma­ma pre­o­braža­van­ja sebe kako bi došao do istine, kojoj je radi pri­jemčivosti apo­teozno pri­do­dat ore­ol prosvetl­jen­ja i prosvećenos­ti. Taj rad na sebi, kako bi se doseg­nu­la isti­na time što posta­je­mo sub­jek­ti sposob­ni za istinu, obelež­je je duhovne forme pogodne za pod­jarmlji­van­je sub­jek­tivnos­ti u hijer­arhi­ju savre­menog kon­cep­ta. Fuko, baveći se hermeneu­tikom sub­jek­ta, skreće pažn­ju na zapos­tavl­jeni pojam „staran­je o samom sebi“ (epimeleia heau­ton), nasuprot poj­mu „upoz­naj samog sebe“ (gnothi seau­ton). Gnothi seau­ton daleko je više obeležio hrišćan­sku civ­i­lizaci­ju na šte­tu epimeleia heau­ton. Ide­ja „staran­ja o samom sebi“ isključu­je uposlenost sub­jek­ta u men­jan­ju sebe, i time prokazu­je asket­sku priro­du poko­ra­van­ja sub­jek­ta od strane društ­va. Ide­ja da se sub­jekat pre­o­braža­va kako bi emacipo­van došao do istine (u poboljšanoj verz­i­ji sebe), obavezno je hijer­arhi­js­ki postavl­je­na. Suprot­no tome, pod ide­jom „staran­je o samom sebi“ (epimeleia heau­ton) sub­jekat je dobar kakav jeste, jer spoz­na­je istinu samim sobom, a to nije bol­ja isti­na, već isti­na aut­en­tičnos­ti. Time nje­gov pri­marni cilj posta­je da se brine o sebi (i bližn­ji­ma). Nije mi potreb­no delo(vanje) eman­ci­pa­to­ra da bih bio sposoban za istinu, sebe ne tre­ba da spoz­nam, sebe već poz­na­jem, tre­ba da se bav­im sobom da bih opstao.

                Sve ovo tre­ba imati u vidu kada se mis­li o osobenoj sub­jek­tivnos­ti u knjizi poez­i­je Dok je sun­ca i mese­ca Dan­ice Vuk­iće­vić. Pod senkom/presijom pre­poz­natih for­mi sub­jek­ta može se učini­ti da je u sti­hovi­ma Dan­ice Vuk­iće­vić reč o pozi­ci­ja­ma decen­tri­ra­nog sub­jek­ta, čije odlike jesu težn­je „da se istraži i artikuliše iskust­vo dru­gog“, da se bude višestruk ili nepos­to­jan. Među­tim, takav pogled na ahasver­s­ki sub­jekt iz pozi­ci­je utemel­jenog cen­tri­ra­nog sub­jek­ta jeste pogled onog „upoz­naj samog sebe“ na onog koji se stara o samom sebi. Zbog toga je teško tzv. cen­tri­ra­nom sub­jek­tu da razume kako je isti­na aut­en­tičnos­ti za nje­mu suprotan sub­jekt, upra­vo nesta­cioni­ra­nost i višestrukost. Prest­up ahasver­skog sub­jek­ta nije avan­gard­ni gest, kako se da pri­h­vati­ti, već opet aut­en­tičan pokret. Nesta­cioni­ra­nost i druge man­i­festaci­je decen­tri­ra­nos­ti i „staran­ja o sebi“, ovde su aut­en­tično objed­in­jene i nisu сon­tra­dic­tio in adjec­to. To nas dovo­di do toga da decen­tri­rani sub­jekt ne pos­to­ji; on je samo for­ma cen­tri­ra­nog sub­jek­ta, otkriće da jedan sub­jekt nije monolitan.

                Pitan­je je onda kak­va je sub­jek­tivnost ove knjige? Lirs­ki sub­jekt Dan­ice Vuk­iće­vić, koji nije samo lir­ičan, metafiz­ičan i na druge načine, u svakom smis­lu, kom­pro­mi­to­van, kon­stru­iše iz sebe jedan svet u kome ostavl­ja upra­vo sebe kao naj­jači čita­lač­ki, empats­ki, za ovaj svet dela, pre­do­dređu­jući uti­sak. Time je cen­tral­no pitan­je Vuk­iće­vićeve poez­i­je pitan­je sub­jek­tivnos­ti u njoj. Ona je „pri­ta­jeni pank“, banal­na, ophrvana običn­im i uron­je­na u svakod­nevno. Banal­no je nepore­ci­va vred­nost, jer da banal­nost nije vred­nost, onda bi naš živ­ot bio niš­ta, sto­ga što se naš živ­ot uglavnom sas­to­ji od banal­nos­ti. Dal­je, sub­jekt je prestup­ni­ca lirskog sen­z­i­bilite­ta, ali i sub­jekt kul­ture. Drastično ver­bal­i­zo­van i (raz)otkriven, sub­jekt i sam drastično razume i ver­bal­izu­je svet oko sebe. U književnom pos­tup­ku jeste nekon­ven­cionalan, komu­nika­ti­van sa drugim i u stal­noj je ver­bal­noj, tak­til­noj, olfak­tivnoj raz­meni sa drugi­ma koji su njegovo/njeno neposred­no okružen­je. Jak kon­tekst zahte­va jakog sub­jek­ta, jer u sluča­ju slabog sub­jek­ta sle­di samo-uki­dan­je i izn­ev­er­a­van­je pomenute „brige o samom sebi”; pri tome, kon­tekst nije taj koji od sub­jek­ta neš­to želi, kon­tekst samo jeste.

                Primetan je dosled­ni­je sprove­den pos­tu­pak određenog bro­ja pesama knjige Dok je sun­ca i mese­ca. Pes­ma počne značen­js­ki obo­je­na neg­a­tivn­im pol­jem, hor­i­zon­tom delo­van­ja, što odgo­vara prob­lem­skim situaci­ja­ma opser­va­to­ra, kao u nared­nim sti­hovi­ma: „Tih ružnih mes­ta / Lju­di – tih njuš­ki / Na zločin sprem­nih / Ima (ima) / Izo­bil­je bla­ta / Obil­je ne suncem zasle­pljenih.“ Zatim se u neko­liko sti­ho­va pojavi neka vrs­ta prom­e­na u značen­jskom smis­lu, u odno­su na prvu postavku prob­lemske situaci­je, neg­a­tivnog hor­i­zon­ta delo­van­ja pesme. Ona se neka­da može razumeti kao kul­mi­naci­js­ka ili kumu­la­tiv­na tač­ka pre­se­ka pesme. Na primer, u istoj pes­mi slede sti­hovi koji su tač­ka ironičnog prelo­ma per­spek­tive neg­a­tivnog hor­i­zon­ta: „I onda Unesko / Zašti­ti lepi grad.“ Osetne ironi­je ovih sti­ho­va sa mogućom poli­tičkom aluzivnošću ne bi bilo da u nji­ma nema sakralne retorike, vidljive i u samom naslovu knjige. Najzad, posle ove tačke promene, slede sti­hovi koji su označeni kao poz­i­tivno pol­je delo­van­ja ili pos­to­jan­ja; oni nude otvorenost višeg reda i smis­la, a per­spek­ti­va nadi­lazi obita­van­je u neg­a­tivnom: „Ima i takvih mes­ta / Pre­dela tih / Šećerne pla­nine / Zelenooke šume, pro­plan­ci smaragdni / Niči­ji / Žil­ice lišća obas­jane žarom / Tud sta­zom (zaraslom) / Pro­laze lju­di / Epo­he“. Prelaz se može tumači­ti dvostruko: te sti­hove može­mo razumeti kao mes­ta smis­la ono­ga o čemu pes­ma gov­ori (smisao može biti pan­teis­tič­ki, porodični i human­is­tič­ki, a povrh sve­ga metafiz­ič­ki), ali i kao sus­pen­z­i­ju svakog metafiz­ičkog gov­o­ra i šanse da iza­đe­mo van neg­a­tivnog pol­ja s počet­ka pesme. Ovo „Tud sta­zom (zaraslom) / Pro­laze lju­di / Epo­he“ može­mo razumeti i samo visokoironi­js­ki. Oda­tle opsta­ju dva modusa odnošen­ja, dva tumačen­ja istog pes­ničkog pos­tup­ka u jed­noj pes­mi. Na ovaj način pes­nikin­ja nam sug­er­iše kako je metafiz­ič­ki vid i danas moguć, odnos­no kako je on na dru­gi način sko­ro nemoguć.

                U pes­mi peti-smi­tovskog naslo­va „Peo­ple­havethe­p­ow­er“ lirs­ki sub­jekt veći deo pesme iskazu­je neg­a­tivni odnos pre­ma „ljudi­ma koji se voze grad­skim pre­vo­zom“. Oni su „kljasti nelečeni zapušteni / nevol­jeni zlostavl­jani / gru­bi prl­javi feler­ični / dlakave žene i dlakavi muškar­ci“. Ona koja putu­je sa nji­ma prin­uđe­na je da gle­da kroz pro­zor krošn­je i sunce. Među­tim, uprkos prethod­nom „niti ih volim niti ih razumem“, čak ni decu koja su slič­na nji­ma, sug­erisana nam je neo­bič­na i dvos­mis­le­na prom­e­na kojom se završa­va pes­ma: „Samo se lepe i pribi­ja­ju uz / Auru zlatom poprskanu“. Mogućnost da se bude dvos­mis­len, da se dvos­mis­leno razume i mis­li, jeste moć­na pozi­ci­ja savre­menog (lirskog) sub­jek­ta koji se unutar ovih sti­ho­va ost­varu­je. Jed­na od tih mogućnos­ti jeste da lirs­ki sub­jekt može naprav­i­ti preokret i ući u poz­i­tivno pol­je bivanja.

                Pes­ma bez naslo­va (Ophr­va me briga…) kaže: „ta briga me ubi­ja jer je neprestana“, i dal­je fig­u­ra­ma pon­avl­jan­ja brižlji­vo gra­di temu čije kono­taci­je nisu poz­i­tivne. Među­tim, kada se u pes­mu uključe dru­gi žen­s­ki likovi koji su blis­ki lirskom ja („nahrupe i one“), prelazi se u atmos­feru nato­pljenu mirom: „smi­raj zvuko­va / Svet­losti / Koju jedem gutam tražim / Svet­lost i slo­bo­da / Meke mal­je trave koja osva­ja / Vlažnu neo­sunčanu zemlju / U kojoj sam se rodi­la / I koju gledam dugo gledam…“

    .….….U pes­mi „Usk­likn­i­mo s ljubavlju“ iz skučenos­ti pros­to­ra („u Srbi­ji zemlji bez sno­va“) pribeći će se psovkom kao prelom­nom tačkom („mam­icu vam jebem / kažem u sebi / dok pere se veš“) u hor­i­zont dobrog koje izmiče za nju, snažno je prisu­tan, ali bez dejst­va po sub­jekt („ni priv­id­na večnost sun­ca / za mene ne pred­stavl­ja ute­hu / dok zlatne pahul­je / kovit­la­ju se i pada­ju / sve zla­to svet­losti nije pro­tivteža / mome šupljem noćnom bolu…“).

                Neke pesme su cele sug­es­tivno građene kao epi­fani­je nežnos­ti i nemoguće je u nji­ma čitati dru­go osim nepatvorene emo­ci­je. Pravi primer takve pesme je pes­ma o maj­ci koja se priključu­je autorki­nom tem­atskom krugu porodičnih pesama.

                Dijaloš­ki sprove­deni, ili ako se jedan glas razume kao dom­i­nant­ni­ji u tom dija­logu – sti­hovi rit­mično izrađeni kao pseu­do­dop­un­jalke (sug­erisano pode­lom sti­ha i crtom koja označa­va pauzu u čitan­ju, praveći ten­z­i­ju pred nas­tavak koji nije adek­vat­na doslov­na smisaona već samo sin­tak­sič­ka i rit­mič­ka dop­una), u pes­mi bez naslo­va Ja jesam u zatvoru… aktivi­ra­ju mod­ele moti­va dvo­jništ­va: „Ja jesam u zatvoru / Rek­lo bi se – mekom / Taj zatvor – širok je / Rek­lo bi se – baš u šir­inu ide / – On je i visok – svakako“. Pes­ma oslika­va civ­i­lizaci­jsku krizu u kojoj lju­di nema­ju moći; jer je čovek zatočen u metaforičnom zatvoru – mekom. Ako ovaj upečatljiv poče­tak pesme o mekom zatvoru razumemo kao dijaloš­ki, onda smo na putu da prime­ti­mo udva­jan­je jednog istog sub­jek­ta, što je posled­i­ca nje­gov­og rani­jeg ras­cepa poe­t­i­zo­vanog u dosadašn­jim autorkin­im zbirka­ma, poseb­no to da sub­jekt pos­ma­tra sebe i kao drugog.

                Ono što dekon­stru­iše (bilo idiomatskim izra­zom, aluz­i­jom, humor­om, ironi­jom, ili banal­izaci­jom i par­o­di­ran­jem), uvođen­jem deskrip­tivnog lirskog detal­ja u fokus, biva rel­a­tivi­zo­vano, ili tačni­je, fokus posta­je pomeren na više relaci­ja i sli­ka. Poš­to te slike nose seman­tičku kono­ta­tivnu vred­nost i aso­ci­ra­ju, čita­lac osta­je zbun­jen u diho­tom­nom raspoložen­ju: „Samo svrsta­van­je službeni­ka spasa­va (4S)…“. Odmah u sti­hu ispod: „Ono čega goto­vo niko neće moći da se seti / Maglovi­ti sjaj površine, krljušt koja da li je / svetlu­cala“ (istakao B. M.). Šta to povezu­je službeni­ka i detron­iziranu nacional­nu flosku­lu sa lirskim maglovitim sja­jem površine i „krljušt koja, da li je, svetlucala“?

    .….….Primet­no je takođe reduko­van­je smis­la lek­sičkim izborom koji tem­atizu­je živ­ot­nu situaci­ju, kao na primer u pes­mi „Poez­i­ja“: „Nepri­jat­no mi je, ali odmah­nem glavom, umom / vodim dete kod majke, / kod ses­tre / da je čuva­ju, da je nahrane / dok ja sed­im.“ Ovo jeste autoref­er­en­ci­jal­na sli­ka, koja se lako da zamis­li­ti i koja pokazu­je neu­ravnoteženost jednog trenut­ka. U neko­liko sti­ho­va biva­ju izraženi dinamizam i sta­tičnost figura/figure. Mizan­scen pes­ničke slike u kojem su nam postavl­jene fig­ure i sub­jekt (pros­torno su suprot­stavl­jene žene koje se trude oko tuđeg dete­ta da ga nahrane i jedne žene, majke, koja samo sedi –„dok ja sed­im“) sug­es­ti­van je i raz­građu­je smisaoni odnos. Iako se smisao može naći u pre­poz­na­van­ju svakod­nevnog i friv­olnog, nije reč o takvom smis­lu. Sta­tičnu tačku („Nepri­jat­no mi je“) smen­ju­je dinamiziran­je („odmah­nem umom / glavom“). „Odmah­nu­ti umom“ jeste nespre­tan sklop reči koji nije sluča­jan, već je pos­tu­pak, dosled­ni­je i sug­es­tivno sprove­den. „Odmah­nem umom“ ovde je umet­nu­to per­fid­no, ali preko nje­gov­og smis­la ne da se lako preći jer čudi.

                Sti­hovi pesme koja počin­je „Posta­la sam pra­va kura­jber­ka“ destru­išu razum, iskazu­jući duboku sum­n­ju i skep­su pre­ma nje­mu: „Smeš­tam u oblast u mozgu“; „Bes ne uključu­jem, gađen­je – samo jed­nu šip­ku / Pre nego što se mus­tang prop­ne u mom umu pogledam / pre­ma nje­mu“ (istakao B. M.). For­mu­laci­ja je podeše­na mehanič­ki, stih zvuči stil­s­ki nemarno i sti­hotvo­rač­ki neosvešćeno. Ovde sto­ji izbor izraza koji se pokazu­je kao pre­više stilo­ge­na man­i­festaci­ja, a u stvari može se vide­ti kao poet­ič­ka dom­i­nan­ta ove knjige. Nije ovde reč o tobože neosvešćenoj pes­ničkoj samosvesti, što bi mogao da pomis­li nedo­voljno predan čita­lac, već o meta-osvešćenos­ti, koja je ovde uve­de­na kao kon­cept nam­er­an da pomeri granice teksta.

                Neka­da situaci­ja sub­jek­tu nalaže sus­preg­nu­tost na mes­tu napetosti; tamo gde se očeku­je da dođe do eksce­sa, inci­den­ta, povišenog retoričkog glasa, patosa, ipak se situaci­ja retardi­ra i jez­ič­ki zaglu­plju­je, ini­ci­ra se humor­na pot­ka živ­otne situaci­je, okreće ka pseu­do-racional­nom usmeren­ju: „Delikat­no se ophodim s majkom: ona me / Uvre­di ja tiho odem i ne lju­tim se jer je / S razumevan­jem razumem / Razmišl­jam trezveno…“. Ovo je u dobokoj vezi sa odno­som pre­ma pitan­ji­ma smis­la i aksi­ološk­ih usmeren­ja i razumevan­ja među sub­jek­ti­ma. Na dru­gom mes­tu se kaže: „Jer nema podrazumevan­ja niti razumevan­ja“. „Ne znam da li pri­padam / Nekoj klasi / Ne znam kako da vred­nu­jem / Svoj položaj, / komičan jeste.“ – samoispitu­jući i aksi­ološku i ide­ološku skupinu saz­nan­ja o sebi – pod­staknu­ti smo na analog­no širen­je postavke iz samosvesti u kolek­tivnu svest. Mogli bis­mo mnogim sti­hovi­ma prip­isati karak­ter autopo­et­ičk­ih stavo­va u znaku nave­dene sum­n­je: „Lju­bitelji poez­i­je često su smrt­no ozbiljni / Ne slute sve to grgol­jen­je šašol­jen­je / Ne slute dubinu užasa kada se suočavaš / s oblici­ma mišl­jen­ja i pro­roko­van­ja / S pon­avl­jan­jem i neznanjem“.

                „Ne želim: da lep­im knjige / Ni selote­jpom ni silikon­skom trakom / da gledam mes­nate uši.“ Ovakve opser­vaci­je prave od svakod­nevnog, običnog, neka­da i banalnog neš­to. Ali ako je tak­vo podignu­to na ste­pen živ­otnog sadrža­ja, onda se vred­nos­na skala izvrće. Kao tak­vo ono će ispuni­ti ne samo tekst već će mu i dati dodat­ni smisao. Osim što gov­ori o svom stavu („ne želim“), ono pruža jedan uvid u vred­nost koja to nije. I „ne“ je vred­nost. Vred­nos­ti su potrošene, kom­pro­mi­to­vane i detron­izirane, ali ne i vred­nos­ti koje nisu to. Na kra­ju iste pesme bez naslo­va kaže se: „Želim sunce ćutlji­vo sunce / Muva i ja da se sunčamo.“ Nije li umesto epi­fani­jskog ovde napisano par­o­di­jsko, a umesto par­o­di­jskog epi­fani­jsko? Jed­na od pesama direk­t­no se bavi time i nosi naslov „Nemoj me ubiti zla banal­nos­ti“, iz čega proizilazi da nije sva­ka banal­nost zla.

                Par­o­di­ra se i soci­jal­ni sta­tus i ekonom­s­ki obrazac oličen u pos­tu­pan­ju ono­ga koji se brine o sebi pre­ma nepro­por­ci­ji rad – plata/zarada – potrošn­ja (robe) u epi­zodičnoj stvarnos­ti: „Kupi­la sam par­fem, tester 100 ml / platiću kad meni plate za neki posao koji sam / odradila.“

                Često je prisu­tan jedan mogući živ­ot koji se nije ost­vario, a mogao je, kao u pes­mi „Sada“: „Žao mi je što nisam bila / promiskuitet­na, zavod­ni­ca / nedodirlji­va / Žao mi je što nisam bila kralji­ca / Prestu­pa“. Ili u pes­mi „O Nadež­di i meni“ gde se ironizu­ju i trav­e­s­ti­ra­ju bilo kakve mogućnos­ti za obr­tom i poten­ci­jal­i­ma živ­ota: „Kada mi mrtvi ustanemo… Kada ja siđem iz auto­busa, pređem granicu / Rumun­ka, Mađar­i­ca, Bugar­ka postanem / Nepre­poz­natlji­va / Slo­bod­na umet­ni­ca“. Negde posle polovine ove pesme, ono „mi“ (mrtvi koji su ustali) prelazi u ja.

                U skladu sa aksi­ološkom degradaci­jom sub­jek­ta, divl­jaštvom urbane žene, pes­ničkom osobenom bujnošću, emo­tivn­im necen­zurisan­im gestovi­ma i pro­plam­saji­ma nežnos­ti, uti­sak je da je ovo poez­i­ja mnogih nanosa aut­en­tičnog sub­jek­ta, a da na per­ifer­i­ji tek­s­ta osta­je sve ono što zal­iči na rezono­van­je ili poduča­van­je, jer ni na koji način nije dove­de­no u pitan­je, ni triv­i­jom, ni fig­u­ra­ma otk­lona. Ovi seg­men­ti se doživl­java­ju kao dosled­nost kon­tek­stu i nedosled­nost pes­mi, i kao nepotreb­no pri­b­liža­van­je sub­jek­ta licu čitao­ca, sub­jek­ta koji nam je već ušao u telo i srce, u nas. Ovak­va mes­ta ilus­tru­ju sledeći sti­hovi: „Pri­tis­nu­ti epo­hom koja se pro­teže predaleko u / prošlost / Pre­vi­soko u budućnost / Živi­mo s pola snage, / nere­al­i­zo­vani kao kon­cept…“ ili „genet­s­ki škart uzdi­gao se / kom­bi­no­van­je je sve“, i slično.

                Određeni broj pesama koje čuva­ju rem­i­nis­cen­ci­je iz kul­ture, istori­je, književne istori­je, ili se sprovode kao intertek­stu­alne veze, nisu pre­opterećene sadrža­ji­ma tih rem­i­nis­cen­ci­ja i referi­ran­ja, pa se mogu razumeti (na autono­man način) i bez takvog pozi­van­ja i znan­ja. Oni su bili pes­nikin­ji važni kao ini­ci­jal­ni inspi­ra­tivni pokre­tač, pred­ložak iz koga se gra­di tekst pesme. Svako dal­je insi­s­ti­ran­je i zahte­van­je od čitao­ca da poveže i otkri­je takvu vrstu veze ne bi bilo u dosluhu sa ovakvom poetikom.

                To što lirs­ki sub­jekt nes­metano komu­ni­ci­ra sa svo­jom okoli­nom, odgo­vara izraz­i­toj komu­nika­tivnos­ti izraza cele knjige za čitao­ca. Izraz je nepre­ten­ciozan i direk­tan, što i inače odliku­je poet­iku ove pes­nikin­je, mada ne i auto­ra prikaza njene knjige. Ovo svakako pre­poruču­je knjigu Dok je sun­ca i mese­ca široj čita­lačkoj pub­li­ci, onoj koja nije bezuslovno posvećen­ja čitan­ju (i tumačen­ju) poez­i­je. Prit­om, budi­mo bez tutorske brige prosvetitel­ja ili refor­ma­to­ra da li će takav čita­lac doseg­nu­ti do svih značen­jskih sadrža­ja i slo­je­va ove poez­i­je – pus­ti­mo ga da brine o samom sebi.

                Tre­ba nagl­a­siti da pes­nič­ki opus Dan­ice Vuk­iće­vić raste u neza­o­bi­lazan uči­nak, mož­da pre­su­dan za savre­menu srp­sku poez­i­ju. Tome niko neće moći dodati ili oduzeti auru zlatom poprskanu.

    .

    .

    [1] Đorđe Despić, „Kroz frag­mente“, u: Dan­i­ca Vuk­iće­vić, Dok je Sun­ca i Mese­ca, Kul­turni cen­tar Novog Sada, Novi Sad, 2015.

    [2] con­tra­dic­tio in adjec­to – upuću­je na „pro­tivrečnost u pri­danome“, „nesklad u određi­van­ju poj­ma, pri­da­van­je čemu svo­js­ta­va suprot­nih samoj suš­ti­ni poj­ma koji se određuje“.

    .

    .

    .

    .

    .