Pisati retko

Lat­est posts by Igor Per­išić (see all)

    .

    .

    Igor Per­išić (Zren­janin 1974), književni teo­retičar, retko kri­tičar, ponekad ese­jista. Diplomi­rao, mag­istri­rao i dok­tori­rao na Filološkom fakul­te­tu u Beogradu, na grupi za Opš­tu književnost i teori­ju književnos­ti. Od okto­bra 2006. radi u Insti­tu­tu za književnost i umet­nost u Beogradu. Tokom 2014. završio post­dok­torsko usavrša­van­je na Uni­verzite­tu u Notinge­mu. Objavio knjige Gola priča (2007), Uvod u teori­je sme­ha (2010, dru­go izdan­je 2012), Utopi­ja sme­ha (2013) i Kri­ti­ka i metakri­ti­ka (2014), kao i pedese­tak studi­ja, člana­ka i ese­ja u naučn­im zbor­nici­ma, časopisi­ma i književnoj peri­od­i­ci. Jedan je od ured­ni­ka među­nar­o­d­nih naučnih časopisa Književ­na istori­ja, Filološke studi­je i The Dos­to­evsky Jour­nal. Bio je predsed­nik UO Srp­skog književnog društ­va (2016).

     .

     .

    Kada ste naučili slo­va?

    Sa četiri godine, kri­va je tet­ka Slavica.

     

    Deči­ja pes­ma koju ste rado recito­vali?

    “Druže Tito, mi ti se kunemo”.

    .

    Omil­jeni roman za decu?

     

    Sin lov­ca na medvede Kar­la Maja. Tetovi­rao mi je sim­pati­ju za ponižene i uvređene, prezrene na sve­tu, Indi­jance u ovom slučaju.

     

    Zaš­to ste studi­rali književnost?

    Zato što sam pre dvade­set tri godine mis­lio da je to neš­to važno. Uz to, kat­e­dra za Opš­tu književnost tada je bila opozi­ciono leg­lo u gnez­du nekro­filnog reži­ma Slo­bo­dana Miloševića.

     

    Pro­fe­sor koji je najviše uti­cao na Vas?

    Niko­la Miloše­vić. Povre­meno sam dobi­jao želju da ga zaus­tavim na hod­niku i polju­bim. Mis­lio sam tada da tre­ba lju­biti pametne.

    .

    Roman velikog pis­ca koji Vas je ostavio ravn­odušn­im?

    Derviš i smrt.

    .

    Ko je najbolji pisac iz Zren­jan­i­na?

    Ne znam. Nisam razmišl­jao o region­al­nim pri­pad­nos­ti­ma pisaca i spisateljki.

     

    Kako tumačite “Čove­ka koji je jeo smrt”?

    Kao Pekiće­vo dru­go najbol­je delo. Prvo je Zlat­no runo, roman sa hil­jadu nedostata­ka i kvalite­tom da je najbolji komič­ki roman u srp­skoj književnosti.

     

    Čemu se Pla­ton sme­jao?

    Tome što je na teori­js­ki način zaje­bavao pisce.

     

    U čemu je taj­na teori­je sme­ha?

    U tome što nema blage, već zaumne veze sa smehom.

     

    Da li pre­više teori­je više zbun­ju­je pisce, teo­retičare ili čitaoce?

    Ne. Pis­ci ne tre­ba da čita­ju teo­retičare, a sve više mis­lim ni teo­retičari pisce. U svakom sluča­ju, svi tre­ba man­je da čitaju.

     

    Šta su osnovne mane savremene književne kri­tike?

    To što se bavi knjiga­ma koje su u 90% sluča­je­va loše. A i o tom lošem, piše se uglavnom dobro, tj. pozitivno.

     

    Da li surevn­jivost među kri­tičari­ma liči na surevn­jivost među pisci­ma?

    Ne primeću­jem baš neku surevn­jivost među kri­tičari­ma. Niti sukobe, ili­ti polemike. Kada ste čuli da su se dva kri­tičara potuk­la u kafani? Ili dve kri­tičarke, što bi po društvenu važnost književnos­ti bilo još korisnije.

    .

    Kako doživl­ja­vate Tadićev stih: Ubice se sunča­ju na plaži?

    Kao stan­je stvari. Prav­dom se ne bavim.

    .

    Kako istaći man­jinu dobrih knji­ga?

    Pisati retko, i vodi­ti psa sa sobom.

     

    Da li ste gledali “Notingem for­est”?

    Ne nji­hovu momčad, samo sta­dion. U Notinge­mu sam se dva mese­ca družio isključi­vo sa žena­ma, u knjigama.

     

    Šta ne želite da upoz­nate?

    Ponovni ponor posle kra­ja velike ljubavi. Rad srca u prazno.

    .

    Stih koji Vam često pada na pamet?

    “Mogao sam da budem dobar sin” (Part­ibre­jk­ers).

     

    Po čemu želite da Vas pamte?

    Po tome što sam nekad nekom uspe­vao da izmamim osmeh.

    .

    .

                                                                                   Rago­varao Enes Halilović