Poema kraja

Lat­est posts by Lidi­ja Dimkovs­ka (see all)

    .

    .

    Vatra slo­va

    .

    Fed­eriko, ja gorim.
    Ovo je per­on vatrene zmije
    ili delir­i­jum luka?
    Zdravl­je u mom salonu
    na sed­mom spratu mora
    naz­dravl­ja snazi bola.
    Silovi­ta bolesti, čašćavam te maskaraom.
    Ti imala si sina
    i ja imala sam sina,
    ali mi ga poje­doše slova.
    Evo kroz celi eon jedem ih
    i
    rodiću totem.
    Gorim ja, Federiko
    i vatra vraće­na kući nije više nomad,
    nego car na putu.

    .

    .

    Ven­conoša
    - pro­totip –

    .

    Mogao je golim ruka­ma izgra­di­ti katedralu.
    Mogao je pso­tati plan akademije.
    Mogao je namaknu­ti sve­tu konopac
    i vući ga kroz napušte­na sela.
    Kako može poez­i­ja da je ruža vetrova?
    Kako može ruža da je poez­i­ja vetrova?
    Čiji su vetro­vi, ženo, čiji su vetrovi?

    Ne znam. Muž me moj bije svakog dana sve više.
    Gaz­dar­i­ca me zadrža­va svake noći, sve kasnije
    Bog me guta svakog časa sve dublje.
    Čiji su vetro­vi, ženo, čiji su vetrovi?

    Mogao je da ne napiše ni sti­ha ni za četvrt veka.
    Mogao je da preokrene pamet tuđoj verenici.
    Mogao je da išču­pa biljku iz botaničke bašte
    i pre­sa­di je u svo­ju kadu.
    Imaš li čis­tu kožu za poljubac među tim modricama?
    Imaš li nokat bez crnog ispod nje­ga za milovanje?
    Čiji su vetro­vi, ženo, čiji su vetrovi?

    .

    .

    Let­tre

    .

    Kad ću prouča­vati semiotiku?
    Kad ću biti intertekstualna?
    Kad ću moći da pri­menim postmodernizam
    na make­donske priče,
    a u svetskim
    kad ću biti komparativna
    kao moja s tvo­jom garsonjerom,
    kao moja s tvo­jom posteljinom?
    Tvo­ja te lej­di, pri­jatelju, neće čekati dugo,
    vidiš i sam da od princeza osta­je samo legenda.
    Tvo­ja su deca, pes­niče, još uvek gladna
    iako ti je pri­pala književ­na nagrada.

    Lju­biću te tuđin­cu sve dok znam moj jezik.
    Tuđin­cu lju­biću te sve dok znaš svoj jezik.
    Kad li ću lis­ta­ti teori­ju književnosti?
    Kad li ću pocr­ta­vati metodologiju?
    Vodi­mo ljubav samo u literaturi
    najs­lađe spava­mo u lingvistici
    naš živ­ot je in media res – poezija.
    Pre­ma mišl­jen­ju književnos­ti, da, ali to nije važno,
    ali pre­ma zakon­i­ma nauke o književnosti
    s tobom nika­da, nika­da neću posta­ti besmrtna.

    .

    .

    Meta-vešan­je na meta-lipi

    .

    Ovog sam se jutra obe­si­la na staroj lipi.
    Visim iznad svih zemljiš­ta, iznad svakog tla
    kao ravnodenvica.
    Ostade neplaće­na stan­ri­na zemna.
    Pasoš, u priro­du, iden­titet nema.
    Pod ovim drve­tom živ­ot mi miriše
    na antikvarnicu.
    On će me čekati sa kupljen­im biletima
    za večer­ašn­ju pozorišnu predstavu.
    Potom će me na večeru odvesti.
    Ali po restoran­i­ma ne služe hranu
    od pole­na i mleča, ljubavi moja, jer je juni
    a u junu su Zadušnice, a Zadušnice su
    pomen svim neuskrslim lipama.
    Ljubav tri pomorandže je deja vu.
    Kćer­ka mog pes­ni­ka danas puni
    sto i devet god­i­na. U mom mal­om Parizu
    najveća umet­nost jeste da se ne probudiš gladan.
    Dik­ta­tor je mrtav, nar­od je nesrećan.
    Pa neka tada bude praznik ovaj dan
    kad visim na lipi kao budala
    što bi se kaza­lo meta-vešanje
    da bih razumela noge što se nožekaju
    iznad velike zeml­je, da bih razumela vrat
    u omči velikog neba, i lepo mi je
    što mogu da povežem metafiziku
    s jed­nom drevnom iskon­skom i iskus­nom lipom
    i samo me jed­na stvar brine:
    Tamo gde tre­ba da pad­nem sa vešala
    (ni zbog čega dru­gog nego samo da kažem ovu pesmu)
    da li će me neko s čajem od lipe dočekati
    i da li, da li će biti skuvan
    vodom iz make­donske reke?

    .

    .

    Poe­ma početka

    .

    Uplašio se Brod­s­ki, pre­stravio se da ga ne strefi
    neka bom­ba, lubeni­ca ili uroklji­vo oko neke struške cure,
    a tada još uvek nis­mo imali elek­tron­sku poštu
    da bi me upi­tao još u pred­me­tu: ima li rata u Makedoniji?
    I nije došao. A u toku tih četiri dana, kažu
    krečili su Uni­verzitet u Mičigenu,
    kod kuće, pak, žena koja čisti, Bosan­ka Sevda
    pro­su­la je varik­inu u dnevnoj i sve je zasmredelo.
    Otvro­rio je Brod­s­ki pro­zor i iza­šao u noć,
    ali gde da ode dok mu se stan prove­travam, dok mu
    ne okreče Kabi­net za književnost. Četi­ti dana
    lutao je Brod­s­ki Mičigenom, išao od crkve do crkve
    (a kad bi bio tužan, kažu, ulazio je samo u pravoslavne)
    i jedared nalete na maked­nosku crkvicu koju je deda Ilija
    podi­gao za dušu svo­joj maj­ci, Petkani iz Struge,
    baš se tada služi­lo Večern­je, a dva su poj­ca pojala
    na make­don­skom: Bogorodice Devo, raduj se blagorod­na Marijo.
    Slušao je Brod­s­ki a dlanovi su mu se zno­jili uz pantalone
    kad god bi došao red da se prekrsti, zagr­c­n­uo bi se
    kao da pli­va u vodama iz Knjige Postanja,
    Maj­ka Bož­ja videla je kako su ras­plakala kragna,
    potom, jed­na baka prišla mu je sa kuvan­im žitom
    i rekla mu: „Uzmi, sine, ovo je za dušu svekrve moje Petkane iz Struge
    Bog da joj prosti dušu, podigla mi je decu.“
    Brod­s­ki se tada maši za zad­nji džep i izva­dio pismo
    o Zlat­nom ven­cu poez­i­je za ’91. A baka ga je
    samo nutkala: „Probaj, sine, probaj žito
    mno­go si mi bled nemoj neku bolest da navučeš, a za vence
    — sak­loni me bože, rano je to za tebe! Prvo je red na nas stare!“
    Jer je Brod­s­ki i plakao, grcao je i zagr­cavao se
    a u ponedel­jak, kad su otvo­rili Univerzitet
    stu­den­ti­ma književnos­ti ovu temu za pisanej ese­ja zadao je:
    „Koliko pos­to čovek živi kad živi,
    a koliko pos­to umire kad umire?“
    I puna dva čas čitao je i prepročitavao
    „Poe­mu kra­ja“ Marine Cvetajeve.

    .

    .

    .….….….….….….….….….…Izbor sačini­la Dani­jela Jovanović

    .

    .

    .

    .

    .