Poslednji prevoz

Nenad Petrović
Lat­est posts by Nenad Petro­vić (see all)

    .

    -

    /Pandora na vodi u 13 scena/ 

     

     

    Likovi /po redosle­du pojavljivanja/:

    Pan­do­ra

    Sergi­je Pavlović

    Lju­biša  Krivokuća

    Danko

    Mil­i­ca

    Drin­ka

    Osto­ja
    Anastasija

    .

    .

    .

    .

    SCENA 1  

    .

    /ŽELEZNIČKA STANICA. PUSTI PERON. DEVOJKA SEDI NA KLUPI, KRAJ NJENIH NOGU JE VELIKI STARINSKI KOFER. PRETURA PO NJEMU. KAD PRIMETI SERGIJA KOJI PROLAZI NAGLO ZAKLOPI  KOFER I ZAKLJUČA  GA./

    .

    .

    PANDORA: Izvi­nite, da li imate upaljač?

    /SERGIJE  SE VRATI DO NJE, VADI UPALJAČ I PRIPALJUJE JOJ CIGARETU./

    SERGIJE:  /DOK PRIPALJUJE/ Pušen­je je štet­no za zdravlje.

    /ZAKORAČI KAO DA BI KRENUO/

    SERGIJE: Mogu li da dobi­jem jednu?

    /ONA MU ĆUTKE DAJE PAKLU. SERGIJE  PRIPALI. /

    SERGIJE: /DOK PUŠI I POSMATRA ISPRED SEBE/ Čekate li?…

    PANDORA: Ma čini Vam se.

    SERGIJE: Onda… neću da smetam.

    PANDORA: Hvala.

    SERGIJE: Idem… /KRENE/

    PANDORA: Čeka­jte!…

    /SERGIJE STANE I OKRENE SE/

    PANDORA: Da li znate kad polazi sledeći voz? Bilo koji.

    SERGIJE: /POSMATRA RED  VOŽNJE U DALJINI/  Mis­lim da su svi već otišli… Mogu li da sed­nem? /NE SAČEKAVŠI ODOBRENJE SEDNE NA KLUPU PORED NJE/

    SERGIJE: /POSLE PAUZE U KOJOJ POSMATRA ČAS VRHOVE SVOJIH CIPELA, ČAS MONU, GLEDAJUĆI JE U OČI/  Mora  da je bio neki težak nesporazum?

    PANDORA: Još gore.

    SERGIJE: /OKRENE SE ISPRED, PITA SE ŠTA JE TO „JOŠ GORE“/  Pa sad hoćeš  da se vratiš ali ti je pobe­gao posled­nji prevoz?

    PANDORA: A ti, sig­urno i tebe čeka neki „posled­nji pre­voz“ za negde?

    SERGIJE: Tja! Čud­no je to sa „posled­njim pre­voz­i­ma“. Svakog dana se desi  neki „posled­nji pre­voz“. Ali znaš da će sutra biti novi „posled­nji pre­voz“. A to samo znači da ipak nije „posled­nji“, već rel­a­tivno posled­nji, samo za ovih dvade­set četiri časa poslednji.

    PANDORA: Ne razumem te najbolje.

    SERGIJE: /ZGAZI OPUŠAK, USTANE I RUKUJUĆI SE/ Niko ne razume živ­ot­ni red vožnje.

    /KRENE/

    PANDORA: Čekaj!… Da li znaš neko mesto da sad radi?

    SERGIJE: /GLEDA NA SAT/ Vidi, tu preko ima kafana… Kod Lju­biše i Drinke… /IZLAZI. MRAK./

    .

    .

    .

    SCENA 2

    .

    /UNUTRAŠNJOST SASVIM PROSTE  KAFANE U SAVAMALI.

    LJUBIŠA SEDI U KAFANI SA KREMPITOM ISPRED SEBE I ŽMUREĆI SLUŠA  „JELISEJSKA POLJA“. SAV JE UNET U  PESMU I KREMPITU./

    /PANDORA ULAZI TIHO. LJUBIŠA JE ISPRVA NE PRIMETI./

    LJUBIŠA: /SKOČI IZNENAĐEN, ISKLJUČI MUZIKU/ Dobro veče. Ne radimo.

    PANDORA: Kako se zovete?

    LJUBIŠA: /ZBUNJEN PITANJEM, NERVOZNO POMERA TACNU SA POLUPOJEDENOM KREMPITOM/ „Kod Lju­biše i Drinke“…

    PANDORA: A ko ste Vi od to dvo­je? /SEDA ZA  SUSEDNI  STO/

    LJUBIŠA: /ZASTAJE MALO I NESIGURNO/ Pa, prvi valj­da… /SABERE SE I VRAĆA SE ZA  PANDORIN STO/ A  šta ćete da popijete?

    PANDORA: Što je ono bila neka lepa pes­ma… francuska.

    LJUBIŠA: /NASLONI SE RUKAMA NA STOLICU/ Šta ćete da popijete?

    PANDORA: /STRAŠNO JE UMORNA/ Šta ćemo da popi­je­mo??? Uh.

    LJUBIŠA: Kafu?

    PANDORA: Dva piva.

    LJUBIŠA: Hoćete pivo?

    PANDORA: Dva piva.

    /LJUBIŠA ZBUNJEN ODLAZI DO ŠANKA I VRAĆA SE SA DVE BOCE  PIVA I STAVLJA IH  ISPRED NJE./

    LJUBIŠA: Izvo­lite.

    /PRIMETI DA ZIDNI SAT NIJE U REDU, NAVIJE GA PA SE VRATI IZA ŠANKA I  KUCA RAČUN/

    LJUBIŠA: Samo ako mogu odmah da  napla­tim, sad će deset  pa radim završni račun…

    PANDORA: /IGRA SE SA FLAŠAMA I IGNORIŠE PITANJE/ Ali, za tebe je dru­go pivo, Ljubiša…

    LJUBIŠA: Ne pijem. Ne pijem, hvala… Evo račun… Jeste li dobro?… Ja moram usko­ro da idem na spa­van­je pa rekoh, ako Vam nije teško  da reši­mo ovaj račun?

    PANDORA: /PLAĆAJUĆI/  Imate li mož­da neku sobu za izdavanje?

    LJUBIŠA: /ZBUNJEN/  Pa, nemamo…Al ima tu jedan dobar hos­tel odmah  preko ulice… Kazablanka.

    PANDORA: Ja sam mis­lila da imate ovde… Boga­to ćete biti obdareni.

    LJUBIŠA: /ZBUNJEN/  Pa nema, znate ova kafana samo ima ovu jed­nu pros­tori­ju i toalet.

    PANDORA: Odgo­vara meni i ovde. Sve svo­je uvek nosim sa sobom.

    LJUBIŠA: /POKUŠAVA DA SE IZVUČE/ Ali  kako ćete ovde? Nemate ni posteljinu ni čet­kicu za zube ni niš­ta! Biće Vam hlad­no tu na betonu!

    PANDORA: Strašno sam umor­na posle tolikog puta. Kao da vekovi­ma putu­jem. Kada biste me pustili samo za ovu noć? Platiću, evo odmah… /OTVARA NOVČANIK/

    LJUBIŠA: /NE RAZUME SITUACIJU/ Ne znam… ne razumem zaš­to bih to učinio… ali, dobro, vidim da si pot­puno nova ovde. Ti još i ne znaš kakve sve opas­nos­ti vre­ba­ju noću u velikom gradu… Pres­pavaj tu, spo­ji stolice.

    /PANDORA SPAJA DVE STOLICE I IZUVA SE/

    LJUBIŠA: /ŠAPATOM/  Ja sad moram da zaključam.  U pet­naest do sedam će da dođe jed­na… žena… da otvori. Ti samo reci da te  Lju­biša pus­tio i što pre iza­đi, da ne prav­iš scenu. Eto. /SKIDA KELNERSKI SAKO, KAČI GA NA ČIVILUK,  UZIMA MANTIL, GASI SVETLO I OSTAVLJA SAMO „DEŽURNO SVETLO“  NA ŠANKU. IZLAZI I ZAKLJUČAVA VRATA./  ‘Ku noć. /KAŽE SPOLJA/

    /SNIMAK TELEFONSKOG RAZGOVORA KROZ MRAK/

    LJUBIŠA: Ej znaš šta, dođi molim te sutra rani­je pre Drinke i otključaj kafanu i nemoj da se izne­nadiš ako tamo nađeš… pus­tio sam unutra jed­nu lutalicu…

    MILICA: Važi čika Lju­biša, ne brinite…

    .

    .

    .

    SCENA 3

    .

    .

    /Noć. Danko otključa­va kafanu. Bater­i­jskom lam­pom osvetl­ja­va. Izne­na­di se kada se saplete o Pan­doru  koja spa­va u kafani. Budi je šuti­ra­jući stolicu na kojoj su joj poči­vale noge./

    DANKO: Ajde ustaj, tre­ba da radim, imam dos­ta posla!  Šta ćeš ti ovde uopšte?

    PANDORA: Nespre­tan si kao gorila.

    DANKO: /ZATEČEN/  Molim?! Ti tako ne smeš da raz­go­varaš sa mnom!?

    PANDORA: Tuž­na sam… i umorna.

    DANKO: Bra­vo Bar­bi­ka! A zaš­to si tuž­na? Mogu li da ti pomognem? I uopšte, ti ne bi tre­bala da budeš ovde? To nije po planu.

    PANDORA: Jebi se!

    /Danko je u nev­eri­ci posmatra/

    DANKO: Šta si rekla!? Ponovi, nisam čuo!

    /Besno joj pri­lazi. Pan­do­ra na kratko okleva./

    PANDORA: Rekla sam… A šta ti radiš ovde, kao opasan si?

    DANKO: Sve ću da mu odne­sem, nema više kafane! Pomeri se da uzmem kasu.

    /Pandora ga pre­duhitri i sedne na kasu./

    DANKO: Šta radiš to, pomeri se kad ti kažem!

    PANDORA:  A što se dereš?

    DANKO: Ne nervi­raj me mala, radim! Slušaj, ako te ras­pal­im ovom stolicom…

    PANDORA: „Ras­pali me“!

    /Oboje se smeju/

    DANKO: Slušaj, jel ti uvek tako… zarazno delu­ješ?! Ne znam šta mi je. Lepo sam raspoložen. Ajde ovako da se dogov­o­rimo – ja te vodim u bioskop a ti se samo pomer­iš sa  kase da uzmem pare.

    PANDORA: Hoću krempitu.

    DANKO: Kakvu sad krempitu?

    PANDORA: Lju­bišinu! Hoću najveće parče na svetu!

    /Danko ner­vozno odlazi po krem­pitu, gunđajući/

    DANKO: Evo, najveća krem­pi­ta, izvoli, ajde sad me pusti da radim.

    PANDORA: Hrani me. /Otvara usta/

    DANKO: /POMIRLJIVO, ULAZI U IGRU SA NJOM/  Ne, ti mora da si neka luj­ka, keve mi. /HRANI JE KAŠIČICOM/ Koji li te vetro­vi doakaše ovde?!

    /ONA SIĐE SA KASE/

    DANKO: E slušaj me sad, ja idem da izne­sem kasu a posle…

    ide­mo u bioskop. Jasno?

    PANDORA: Da. A šta se radi u bioskopu?

    DANKO: Pokaza­ću ti jed­nom prilikom.

    /Danko izlazi iz kafane noseći kasu. Zaključa­va spol­ja. Mrak./

    .

    .

    .

    SCENA 4

    .

    .

    /Milica dolazi rano u kafanu. Čuje se otključa­van­je. Dozi­va psa kroz mrak  mis­leći da je Lju­biša pod „lutal­i­com“ podrazumevao psa lutalicu./

    MILICA: Ciki-ciki-ciki-ciki… Kuco! Gde si kuco?! Dođi… dođi… Ma gde li si samo?!

    /Pali samo jed­nu sijalicu tek toliko da posvetli. Na sebi ima belu majicu sa nat­pi­som L‘AMOUR PROPRE.  Iz đubre­tarske crne vreće koju je donela istre­sa na sto lutana sa likom  Mal­og Prin­ca iz ilus­tracije za Egziper­i­je­vu knjigu./

    MILICA: /IGRAJUĆI PREDSTAVU SA LUTANOM/ Ko ste vi?! I šta uopšte tražite ovde?!

    /Primeti da nema kase na šanku.  Odlazi iza šan­ka, nagazi na nešto.To je Pan­do­ra koja se tu zavuk­la da spa­va.  Uplaše  se jed­na od  druge te nas­ta­je opšti vrisak./

    MILICA: /zalepivši se uz zid leđima/  Uh, jebem ti!!! /KAD SE PRIBERE/ Ko si ti?! I šta tražiš ovde?! Ko te pus­tio unutra?!

    PANDORA: /BUNOVNA/ Pa onaj čovek sinoć… Ljubiša.

    MILICA: /SHVATA/ A ti si ta „lutal­i­ca“! Što me uplaši. Srce mi stade… Hajde sad ustaj na noge lagane… Nego, gde je ovde kasa? Morala bi biti na šanku?

    PANDORA: A, pa dolazio noćas neki fra­jer i odneo je.

    MILICA: Kako je izgledao?

    PANDORA: Onako… niš­ta naroči­to… nije moj tip ali me nahranio krempitom.

    MILICA: Kako?! Kakve krempite???

    PANDORA: Lju­biša mi je sinoć rekao da će doći neka žena ali ne ovako rano?

    MILICA: Ma to je Drin­ka, nje­go­va žena. Opas­na je ona, hajde kidaj odavde!

    /PANDORA UZIMA  KOFER IZA ŠANKA I KRENE KA VRATIMA/

    MILICA: Stani malo! Šta imaš u toj kofer­či­ni? Šta to toliko vučeš?

    PANDORA: Darovi. To su darovi. /IZAĐE. MRAK./

    .

    .

    .

    SCENA 5 

    .

    .

    /MILICA POSLUJE PO KAFANI. ULAZI DRINKA. DRINKA NA SEBI NOSI BELU MAJICU SA NATPISOM  VERY STRONG WOMEN./

    DRINKA: Opet si ovde.

    MILICA: Ćao. Ma da, da ne bude praz­na kafana.

    /DRINKA SE OBAZIRE PO KAFANI I PRIMETI DA NEDOSTAJE KASA/

    DRINKA: To mora da je opet onaj man­gupčić dolazio noćas da odnese kasu? Taj baš posta­je smešan sa tim svo­jim pubertet­skim fazon­i­ma. Da ga ne poz­na­je­mo Lju­biša i ja rek­li bis­mo da je psihopata.

    MILICA: Zar ne mis­liš da preteruješ?

    DRINKA: Ja preteru­jem? Osim nje­ga koji je utripo­vao da je on najveći dasa ovde u Sava­mali i da nas on reke­ti­ra – možeš mis­li­ti —  još si samo ti čud­ni­ja. Onaj te uposlio da stražar­iš ovde, jel?

    MILICA: Nije tačno! Ja sam ovde zato što volim. Svojevoljno!

    DRINKA: Šta ćeš ti ovde? Jel ti ovo rešenje?

    MILICA: Pusti me! Nisi mi ti majka!

    DRINKA: Posta­la si deo inven­tara. Nisam ti ja maj­ka ali kao da jesam od kako si došla u Beograd. Jel ti ovo budućnost?! Idi bre odavde! Hoćeš da završiš kao ja? Završavaj fakul­tet, udaj se, rađaj decu!

    MILICA: Pa i hoću. Spre­mam se da upišem glumu.

    DRINKA: Po koji put, leba ti? Peti ili šesti?! Pazi se samo onog  luda­ka  Sergi­ja što već dvade­set tri godine sni­ma svoj novi film a nikako da ga sni­mi. Nemoj da mu se samo ti namestiš za neš­to dru­go, oće taj oće…

    MILICA: Drin­ka, ovo je stvarno… nemam reči! /IZLAZI LJUTA IZ KAFANE. DRINKA POČINJE DA POSLUJE. PRIMETI LUTANA ZA STOLOM, ŠTRECNE SE I PREKRSTI ALI GA NE POMERA. MRAK./

    .

    .

    .

    SCENA 6

    .

    .

    /KAFANA. LJUBIŠA I DRINKA SE NEŠTO RASPRAVLJAJU DOK NA SCENU DOLAZI SVETLO. KAFANA POTPUNO PRAZNA. ULAZI OSTOJA STARAC U NAJBOLJIM GODINAMA, NA SEBI IMA OTRCANI DEMODE SAKO ISPOD KOJEG SE NAZIRE  MAJICA SA SIMBOLOM SUPERMENA./

    OSTOJA: /NAGLO NAHRUPI UNUTRA I SA ULAZA/  Dve čaše vode i šećer!

    LJUBIŠA: Dobar dan, dobri čoveče!

    OSTOJA: /SEDNE ZA NAJBLIŽI STO/ Mož­da tebi! Meni nije dobar! Sav sam se ukočio od jutros pa nisam mogao da sprove­dem  uobiča­jenu „jutarn­ju gim­nas­tiku“ sa Radom na trećem spratu –  ono naše „opa-cupa“. /POKAZUJE POKRETE/

    DRINKA: /NADRKANA/ Upražn­ja­vate, upražnjavate?

    OSTOJA: Ljubìša, oko moje lepo, što ti od jutros ovol‘ko  tes­no u lokalu k‘o u šupen­dari? /PRIMETI LUTANA NA STOLICI/  Čiji je ovaj mali?

    DRINKA: Ne znam, izgle­da ona naša nes­reća Mil­i­ca našla negde kod kon­te­jn­era i donela. Sad ću ja to da izbacim napol­je. /KRENE/

    OSTOJA: /PREDUHITRI JE, UZIMA LUTANA I POSADI GA U KRILO, POČNE DA MU POMERA RUKE I NOGE/ E sad si moj!… Zvaću ga Bole… Bole, dođi ti kod deda Osto­je, nas dvo­ji­ca ćemo da jebe­mo sojke u tande­mu, spoj mla­dosti i iskustva.

    DRINKA: /PRILAZI OSTOJI/  Šta ćes Osto­ja da piješ?

    OSTOJA: K‘o i uvek…

    DRINKA: Hoćeš onu domaću što don‘o onaj sa dru­gog spra­ta? /POKAZUJE PALCEM NAGORE/

    OSTOJA: Onaj odoz­go? /POKAZUJE SREDNJIM PRSTOM NAGORE/

    DRINKA: Da.

    OSTOJA: /TRESE SREDNJIM PRSTOM PREMA DRINKI/  E pa… onda može… Duplu!… I sok za Boleta!

    /DRINKA SE VRAĆA DO ŠANKA I PUNI RAKIJSKU ČAŠU I ČAŠU ZA SOK/

    LJUBIŠA: Osto­ja, veru­ješ li ti u duhove?… Mis­lim u te anđele, nete­lesna stvorenja?

    OSTOJA: Ma jok! Ja samo: u se, na se i naroči­to podase!

    DRINKA: /DOK PRINOSI PORUDŽBINU OSTOJI/ Ma utripo­vao matori neš­to prethod­ne noći… prolu­pa­lo to načis­to. Jedi­no što je bilo to je da je ona zam­la­ta Danko pono­vo odn‘o kasu.

    OSTOJA: /NAJPRE POJI BOLETA/ Uzmi Bole, Bolence… Vratiće on to, vratiće.

    DRINKA: Znamo da će vrati­ti, k‘o i dosad… Nego Mil­i­ca je pre mene došla i niš­ta mi nije rekla o toj… indi­vidui. Doduše, zakačile smo se malo pa brzo istrča.

    LJUBIŠA: I ti si bre neka. To ti je od ses­tre dete pa doš­lo u veli­ki grad da uspe a ti ga stal­no reziliš.

    DRINKA: Dobro, ispo­maže, nije da ne ispo­maže. Ali šta se navr­zla na tu glu­mu! Hoće da bude k‘o oni ološi glumci.

    OSTOJA: /IGRAJUĆI SE NEPRESTANO SA BOLETOM/ A tek glumice!

    DRINKA: Umesto na pravni, pa i na ekonomski…

    OSTOJA: /UPADA DRINKI U REČ/  U „Picin park“.

    DRINKA: /NASTAVLJA/ … Evo ga tu pred nosom, a ona… saču­vaj me bože!

    LJUBIŠA: /DRINKI/ I baš ti niš­ta nije rekla?

    DRINKA: /TERA SVOJE/… Da postane advokat, javni beležnik ili ekon­o­mista pa da se uda.

    LJUBIŠA: Sinoć je ovde bila… Ne znam šta mi je bilo, nika­da to ne bih nekom dru­gom dozvo­lio… Još uvek ne razumem… sebe.

    OSTOJA: Pa desi se to Lju­biša, mno­go puta sebe čovek ne mož‘ da razume… Nego, sedi i ti da se prekrsti­mo za poče­tak još jednog dana. Evo, ja čas­tim, naruči i ti jed­nu na moj račun, drm­ni nešto!

    LJUBIŠA: /SEDAJUĆI/ Da znaš da hoću. /MRAK. KROZ MRAK SE ČUJE HUJANJE VETRA I PLJUSAK./

    .

    .

    SCENA 7

    .

    .

       

    /SVETLO DOLAZI SINHRONO SA UTRČAVANJEM U LOKAL FANCY BLOGERKE ANASTASIJE. NA SEBI IMA BELU MAJICU SA NATPISOM PUSSY. OTRESA KIŠU SA ODEĆE I KOSE./

    ANASTASIJA: Iju! Sva sam vlažna!

    /TEK SADA SHVATA DA JE UŠLA U NAJOBIČNIJU RUPČAGU OD KAFANE I PRENE SE. ALI NAPOLJU PLJUSAK NE POSUSTAJE I ONA BOJAŽLJIVO SEDNE ZA STO NAJBLIŽI VRATIMA. ODMAH VADI SVOJ EKSTRA MOBILNI I TIPKA. LJUBIŠA I OSTOJA SU OČITO U MEĐUVREMENU POPILI KOJU VIŠE I GOTOVO DA SU ZASPALI NA STOLICAMA. PRENE IH ANASTASIJIN ULAZAK. I DRINKA SE PRENE NALAKĆENA ZA ŠANKOM. POPRITEGNE KECELJU KAD VIDI NESVAKIDAŠNJU GOŠĆU KOJA JE OČITO PRVI PUT ZABASALA OVDE I KRENE KA NJENOM STOLU./

    DRINKA: Molim lepo, šta ćete?

    ANASTASIJA: Može jedan maté bez zaslađivača?

    DRINKA: /PRAVI ZBUNJENU GRIMASU/ Kaži neš­to drugo.

    ANASTASIJA: Svakako da ste čuli za pro­duženi do vrha sa vrlo, vrlo malo toplog mle­ka, kon­den­zo­vanog. I prirod­ni zaslađivač.

    DRINKA: Neeema, nema.

    ANASTASIJA: Čega nema?

    DRINKA: Nema kon­den­zo­vanog mle­ka a ni prirodnog zaslađi­vača. Mogu ti jedi­no med ponuditi.

    ANASTASIJA: Jao, ne volim med.

    DRINKA: /IZGUBI STRPLJENJE/ E ovako, na reper­toaru imamo: /VERGLA/  domaću kafu vruću, zidarsko pivo lad­no, rubi­nov vin­jak bez leda, sok od maline ariljs­ki i domaću što don‘o onaj odoz­go sa dru­gog spra­ta. /POKAZUJE PALCEM NAGORE/

    ANASTASIJA: Onda… jed­nu kafu bez šećera.Vruću. /ZAGLEDA PROSTORIJU/

    DRINKA: /U ODLASKU SE SETI/ Ovde ne pri­mamo kar­tice, samo gotov novac.

    ANASTASIJA: Dobro, dobro, odmah da pla­tim… Kad će ova kiša?!… Utrčala sam da se sklonim od pljus­ka… /PONOVO TIPKA U MOBILNI/

    OSTOJA: Zaš­to dama sama…. čami kraj lokvanja?

     /BLOGERKA GA KULIRA/

     OSTOJA: Mogu li da Vam se pridružim?

     ANASTASIJA: Zauze­to je, čekam prijatelje.

    OSTOJA: A tu je i Bole. /PODIŽE LUTANA I POMERA MU RUKE I NOGE. ANASTASIJA SE ZAINTERESUJE. POČNE DA GA SNIMA I GOVORI I MOBILNI./

    ANASTASIJA: „Posled­n­ja boem­s­ka oaza u Sava­mali između beton­skih derut­nih zgradu­ri­na kao da čuva onaj dašak pro­hu­ja­log života…“

    LJUBIŠA: U bre! Nisam znao.

    ANASTASIJA: „… Saču­vala je ambi­jent koji svakim danom iščeza­va pred našim oči­ma.“ Odmah postavl­jam na  blog i videćete koliko će me lju­di zaprati­ti, šerovati i lajko­vati. /TIPKA/

    LJUBIŠA: A jel hoćete da pro­bate  krem­pite? Taze su, jutros sam ih  pravio.

    OSTOJA: Krem-pice su ovde ekstra klasa, to kažem ja Osto­ja. Jel tako Bole?

    DRINKA: /DONOSI KAFU ANASTASIJI/ Dobro bre Osto­ja, dok­le ćeš više da nam rasteru­ješ otmenu klijentelu?

    ANASTASIJA: Done­site mi jed­nu krem­pitu. Znam da je to jako kalorično i da riziku­jem kvaren­je lin­i­je, ali ovo je inače sasvim sasvim  neo­bičan kišni doživl­jaj. /KIŠA POJAČAVA SVOJ ZVUK. MRAK./

    .

    .

    .

    SCENA 8

     .

    .

    /KAFANA. KASA JE SADA NA ŠANKU. MILICA I LJUBIŠA. SA ZIDA IZA ŠANKA SKINUTE SU NEKE FOTOGRAFIJE I REPRODUKCIJE KAO I ČIVILUK. MILICA PRETURA PO KARTONSKOJ KUTIJI I VADI KNJIGE, RAZGLEDA IH. PRIVUČE JOJ PAŽNJU NEKA UMETNIČKA KNJIGA SA REPRODUKCIJAMA./  

    LJUBIŠA: /MILICI/  A šta  to čitaš?

    MILICA: Ma našla sam tu kod kon­te­jn­era puno knji­ga… Ima tu neke fine slike, kao raz­gled­nice… Mogli bis­mo da isko­ris­ti­mo da ih urami­mo kad okreči­mo zid…

    LJUBIŠA: /PRILAZI I GLEDA PREKO NJENOG RAMENA/ Pa ovo bre… Ima malo i golot­in­ja… Hteo sam da te pitam, ako možeš da mi priču­vaš ovde, video sam stigle  jagode na Zeleni  Venac  pa da skoknem…

    MILICA: Važi, važi…

    /DANKO ULAZI. NA SEBI IMA BELU MAJICU SA NATPISOM LEGALIZE POSITIVITY./

    DANKO: Ljubo, pa gde si ti?

    LJUBIŠA: O, zdra­vo. Vidim da si mi vra­tio kasu.

    DANKO: Kako ide posao? Jel  znaš koji je datum danas?

    LJUBIŠA: Ne znam, nisam kupio novine jutros, al evo sad idem po jagode  pa mogu usput…

    DANKO: E, tako te volim. Idi sad gde hoćeš. Nek mi onda ova mala donese kafu.

    MILICA: /DANKU/  Kao i obično, bez šećera? /PRIPREMA KAFU IZA ŠANKA/

    LJUBIŠA: Naj­gorču što možeš… /KRENE PREMA IZLAZU PA SE PREDOMISLI/

    LJUBIŠA: /DANKU/ I šta si to video prošle noći ovde?

    DANKO:  Teško je to opisati… Neka devo­j­ka, pla­va, ble­da, nest­var­na, spavala je tu, rekla mi je da si je ti pus­tio unutra.

    LJUBIŠA: /IRONIČNO/  Anđeo?

    MILICA: Pa da, to je ona. Videla sam je i ja ujutru.

    /LJUBIŠA ODMAHUJE RUKOM,  IZLAZI/

    MILICA: /PRINOSEĆI KAFU/  A što si ti takav pre­ma čika Ljubiši?

    DANKO: Vidi, mi smo svi ovde svo­ji, mi se  samo šal­imo, igramo se. Kako to nisi dosad ukapi­rala?! Ti, tako pamet­na, buduća glu­mi­ca?!

    MILICA: O da, šal­iš se. Lju­biša ti daje da popi­ješ ovde kafu i ponekad džeparac a ti ga kao štitiš.

    DANKO: Niš­ta nam ne fali.

    MILICA: Ipak, ne sviđa­ju mi se te vaše igre.

    DANKO: /ISPIVŠI ODJEDNOM KAFU DO KRAJA/ Moram da žurim. Idem. /IZLAZI/

    /MILICA OSTAVŠI SAMA NEKO VREME NEŠTO RADI PO KAFANI/

    OSTOJA: /UPADA PEVUŠEĆI. NOSI LUTANA BOLETA./  Turio Ljubìša pivo da s‘oladi… Šta je sa ovom kafanom u pičku mater­inu? /RAZGLEDA PROSTOR IZA ŠANKA/  Gde si Ljubìša mlatikurcu…

    MILICA: /IZ ŠANKA/  Kao da je bom­ba pala, tako je najed­nom sve pusto.

    OSTOJA: Jel vi to spre­mate krečen­je pa ste skin­uli sve sa zida?

    MILICA: /POKAZUJE MU KONZERVU BOJE/ Da, kupio čika Lju­biša neku grčku far­bu, evo da vidiš VITEX, hoće da zamaže onaj ćošak tamo što je vlažan.

    OSTOJA: /POMNO PROUČAVA KONZERVU/ Viteks – kiteks! Ne zna­ju Grci niš­ta, da zna­ju ne bi im onaj Akropolj bio onako neokrečen…

    /ODJEDNOM SE SMRKNE, OLUJA, JAK PLJUSAK. UGASI SE SVETLO./

    MILICA: Opet su isključili stru­ju… Neće ovo na dobro, hoće da nas ise­le i sruše…  Samo da nađem lam­pu… /NAĐE PETROLEJKU I UPALI JE. VETAR OTVARA VRATA. NA VRATIMA STOJI PANDORA SA KOFEROM. MRAK./

    .

    .

    SCENA 9 

    .

    /KAFANA. OSTOJA DREMUCKA SA BOLETOM U KRILU, MILICA SE NALAKTILA NA ŠANK, PANDORA SE SKLUPČALA I STEŽE KOFER NA GRUDIMA. ULAZI SERGIJE UNATRAŠKE OTRESAJUĆI KIŠOBRAN./

    SERGIJE: /OKRENUT LEĐIMA/ Jebem ti kišu!… Jebem ti vreme!!! /OKRENE SE I PRIMETI PRISUTNE, IZNENADI SE KAD VIDI PANDORU. SERGIJE NA SEBI IMA BELU MAJICU SA NATPISOM REFUSE TO GROW UP./

    SERGIJE: O, dobar dan… /STAVLJA KIŠOBRAN DA SE SUŠI PORED ŠANKA. OBAZIRE SE PO PROSTORIJI./ Sre­li smo se pre neko veče dole na per­onu? Još ste tu?!

    PANDORA: Kiša. /STEŽE KOFER UZ TELO/

    SERGIJE: /MILICI/  Gde je Ljubiša?

    Taj me čovek zaista zbun­ju­je. U posled­nje vreme ga nikad ne zatičem.

    MILICA: Ma brzo će on. Uostalom ja ga zamen­ju­jem. Šta pijete?

    SERGIJE: Kao i obično: pro­duženi vin­jak suvarak.

    /SEDNE ZA STO NAJBLIŽI PANDORI/

    SERGIJE: Stal­no sam u nekoj jurn­javi pa ne  stiže­mo ljud­s­ki da poraz­go­varamo… Ja sam  Sergi­je Pavlović… istaknu­ti film­s­ki rad­nik. /PREMEŠTA SE BEZ PITANJA ZA PANDORIN STO. ONA GA KULIRA./

    SERGIJE: /POSLE PAUZE/ Da li ti je neko već rekao da si fotogenična?

    PANDORA: Nije bilo potrebe. Znam sve svo­je mogućnosti.

    SERGIJE: /ZBUNJEN/ A ti si kao neka „Pan­do­ra“ – obdare­na svim darovi­ma? Je li?

    OSTOJA: /PRENE SE IZ DREMEŽA/ Opet neki Grci… Viteks – apiš me za  kiteks!

    SERGIJE: /POSLE PAUZE/ Znaš da sam  sarađi­vao sa najvećim glum­ci­ma i glu­mi­ca­ma  ove zeml­je. Ih, šta sve nis­mo radili – pamet da ti stane!

    PANDORA: To mora da je neš­to zanimljivo?

    SERGIJE: Nije to tek tako: uzmeš kameru u šake i… Tre­ba pro­du­cent, scenario,

    kasting…Ali naj­važni­ji su lju­di… Imaš  izuzetnu vizuel­nu pojavu… Mislim

    pro­fil… telo… sve… Zaš­to ne bis­mo snim­ili film?… Ti samo stežeš taj tvoj kofer!… /BESAN, ISPIJE VINJAK ODJEDNOM/ Kako da se čovek ost­vari kao umet­nik u ovakvoj sre­di­ni?…  Kako da čovek ostane nor­malan među ovakvim ljudima?!

    OSTOJA: /OBRAĆA SE TOBOŽE  BOLETU A PECKA SERGIJA/ Mali mu je odavno na vibraci­ji. /MRAK/

    .

    .

    .

    SCENA 10

     .

    .

    /KAFANA. SEDE ZASEBNO DANKO I SERGIJE. DANKO REĐA KULU OD KARATA./

    SERGIJE: Nema još Ljubiše?

    DANKO:  Pali.

    SERGIJE: Molim???

    DANKO: Pali bre.

    SERGIJE: Znam ja tebe, ti si stal­ni gost… Sam si uzeo pivo?

    DANKO: Da.

     /SERGIJE UZIMA  PIVO IZA ŠANKA, OTVARA GA I VRATI SE  ZA SVOJ  STO. U PROLAZU BEZ PITANJA KUCNE SVOJOM FLAŠOM  U DANKOVU. DANKO GA ISKULIRA./

    SERGIJE: /POSLE PAUZE/ Dosad­no?…  Ja znam sve tipove iz kra­ja. Tebe još nikako da proval­im… U kom si ti odno­su  sa Ljubišom?

    DANKO: Radi­mo zajedno.

    SERGIJE: Igrate tenis?

    DANKO: Kakav bre tenis?

    SERGIJE: Reket! /POKAZUJE RUKOM I SKLOPLJENIM NOVINAMA KAKO SE SERVIRA U TENISU/

    DANKO: Šta te briga šta radimo!

    SERGIJE: To nije lepo.

    DANKO: Nije lepo, a?

    SERGIJE: Nije estetski.

    DANKO: Hoćeš sad i ti da mi pame­tu­ješ? Ti imaš platu, šta ja da radim?!

    SERGIJE: Nemam ja platu, ja sam slo­bod­ni umetnik.

    DANKO: Ti si moj kurac, bre!

    SERGIJE: Što ne nađeš neki pošten posao?

    DANKO: Ne mogu ni u Grad­skoj čis­toći da radim, imam dosi­je, razumeš?

    SERGIJE: Vidi, razmišl­jao sam neš­to. Hoćeš da radi­mo neš­to zajed­no ti i ja?  Može­mo da…  može­mo da sni­mamo film?

    DANKO: Šta bre da snimamo?!

    SERGIJE: Doku­men­tarac. O tebi i tvom živ­o­tu. Gledam te neš­to: lep dečko, muže­van, foto­genič­na fizionomija.

    DANKO: Jesi ti  ped­er, brate?

    SERGIJE: Pa šta?!, to je sad u modi da se bude gej. Mis­lim, neću ja niš­ta pre­ma tebi. Na fil­mu može mno­go da se zara­di. Čekaj me, idem po kameru. Imaće­mo odmah prob­no sni­man­je. /USTAJE, IZLAZI/

     DANKO: /OSTAVŠI SAM, RAZBAŠKARI SE STAVLJA PIŠTOLJ NA STO.  TELEFONIRA/  Alo, gde si?… Što se ne javl­jaš!?… Jel znaš koji je datum…?

    /PANDORA ULAZI U KAFANU. DANKO NEVEŠTO SAKRIVA PIŠTOLJ ISPOD STOLNJAKA. NASTAVLJA RAZGOVOR. PANDORA MU HITRO OTME  PIŠTOLJ./

    DANKO: Šta radiš to?! Vrati pištolj?!

    PANDORA: /UPERIVŠI CEV U NJEGA/  Ko je sad opasan?!

    DANKO: Nemoj da se zaje­bavaš sa tim, opas­no je, možeš sluča­jno da opališ!

    PANDORA: Neću sluča­jno. Sedi tamo!

    DANKO: Vrati  mi piš­tolj, bre!

    PANDORA: Sedi kad kažem!

    /Danko seda. Pan­do­ra mu pri­lazi, uperi mu piš­tolj u glavu/

    PANDORA: Sad mogu da ti razbu­cam glavu! /SMEJE SE/

    DANKO: /SMIRENO/  Reći ću ti još jed­nom ‑vrati mi piš­tolj, dos­ta je bilo zajebancije.

    PANDORA: Ajde, ustani… /Danko ustaje/ Neš­to ti ne sto­ji ta boja a i nat­pis, ski­daj se!

    DANKO: /LAKNE MU/  A  to hoćeš. Pa što ne kažeš, ne tre­ba ti piš­tolj za to… E tako… /SVLAČI SE DO POLA/ Jel tre­ba i  dole?

    PANDORA: Da, da, ali prvo neš­to dru­go.  /otvara svoj  kofer i vadi žen­s­ki veš/

    DANKO: Opa, ajde oblači to.

    PANDORA: Ne, ne, to je za tebe. Obuci!

    DANKO: Haha, ti si luda, nema šanse.

    /Pandora uperi piš­tolj u njega/

    PANDORA: Oblači kad kažem!

    DANKO: Nisam ja ped­er da nosim ovo. Pali!

    /Pandora repe­ti­ra piš­tolj. Danko je uplašen./

    DANKO: Alo, šta radiš to, spusti piš­tolj, ubićeš nas oboje!

    PANDORA: Haha­ha, obu­ci brushalter!

    /Danko na kra­ju pris­ta­je. Navlači brushal­ter. Pan­do­ra se smeje/

    /SERGIJE NAGLO UPADA U KAFANU NOSEĆI KAMERU. ZBOG ONOGA ŠTO JE VIDEO, ODMAH  POČINJE DA SNIMA. DANKO POLUDI ZBOG OVOGA. ZALEĆE SE NA SERGIJA./

    SERGIJE: Uuuu, sineee, koja scena!

    DANKO: Šta radiš to, izlazi napol­je! Ostavi tu kameru, brzo!

    /SERGIJE POBEGNE IZ KAFANE, DANKO NA KRATKO STOJI NA VRATIMA ALI SHVATI DA NE MOŽE TAKAV NA ULICU. PONOVO SU ONA I ON SAMI./

    PANDORA: Paaa dobro, idem i ja onda… /IZVADI PATRONU I OSTAVLJA PIŠTOLJ NA ŠANKU. IZLAZI./

    /Danko je besno gle­da dok ona napuš­ta kafanu. Za trenu­tak bi da potrči za njom ali shva­ta da takav ne može napol­je.  Šeta se po kafani kako bi se smirio. U sledećem trenutku ulazi Lju­biša. Obo­ji­ca su šoki­rani, pos­ma­tra­ju se./

    DANKO: Šta me gledaš bre, okreni se! Odmah! Pre­biću te!

    /Ljubiša se okreće, Danko se presvlači. Pri­lazi Ljubiši./

    DANKO: Ljubo, slušaj me dobro. O ovome neće­mo nikad pričati, nikad! Znaš šta, jel možeš molim te da mi daš neku kin­tu neće da mi vrate. Hajde budi čovek još ovaj put.

    LJUBIŠA: Budi tu, vraćam se brzo, samo da trknem do banko­ma­ta, trenut­no nemam niš­ta u kasi.  /IZLAZI. MRAK./

    .

    .

    .

    SCENA 11

     .

    .

    /KAFANA. LJUBIŠA POSLUJE ZA ŠANKOM. DRINKA LAKIRA NOKTE ILI LISTA MODNI ŽURNAL. ULAZI SERGIJE. OD ULASKA JE NA NJEMU VIDLJIVO KAKO JE NEŠTO VAŽNO SAZNAO./

    SERGIJE: /SA ULAZA/  Lju­biša, daj mi jednog „jelen­ka“, samo nemoj  da bude pre­više ladan.

    LJUBIŠA: Tu bre, majku mu, svi se nekud žurite, ko da će voz da vam pobegne?!

    SERGIJE: /PRILAZI UZ ŠANK I TU RAZGOVARA SA LJUBIŠOM/ E voz sig­urno neće, jer su svi već prošli. Pro­hu­ja­lo sa vihorom!  Samo se pitam gde ćeš ti kad poruše stan­icu. Eno već  stigli bul­dožeri do perona.

    LJUBIŠA: Idem u pen­z­i­ju, ti za mene ne bri­ni. Ako, neka sruše ovo čudo, čitav vek sam bre proveo ovde među vama dokoličari­ma i dža­bale­baroši­ma, zaslužio sam penziju.

    SERGIJE: Tvo­ja sreća te je opsta­lo to fos­il­no društveno pre­duzeće „Radost izgrad­nje“  inače da su ga pri­va­ti­zo­vali a ti /ŠAPATOM/ i ova tvo­ja kras­na meč­ka znaš koliko biste zarađi­vali ovde u ovoj rupi? Samo nas nekolic­i­na vernih muš­ter­i­ja ne bi te održali u životu.

    LJUBIŠA: Pa zato vas ja i volem. /TRESNE MU FLAŠU PIVA NA ŠANK/ Neš­to si mi nadrkan od jutros. Ne poz­na­jem te takvog.

    SERGIJE: /DOK CEPA PIVO IZ FLAŠE/  Jel znaš da je stvoreno neko udružen­je građana kao fora „Odbran­i­mo  staru  stanicu“?

    LJUBIŠA: Nemam poj­ma, nit me više interesuje.

    SERGIJE: E vidiš, mene intere­su­je. God­i­na­ma ovde visim i nije mi pala na pamet tako pros­ta stvar. Genijalna!

    LJUBIŠA: Koja? Leba ti?!

    SERGIJE: Toliko sam jur­cao za likovi­ma koji bi igrali u mom fil­mu a nikako da se setim da snim­im doku­men­tarac o tebi, Drin­ki i ovom bifeu. A jel znaš da će koliko sutra da pohrle ovde razne te-ve ekipe da sni­ma­ju kažu „posled­nju oazu aut­en­tičnog klošarst­va u gradu“. Kak­va estradizaci­ja! Koja pro­fanizaci­ja ovog sve­tog prostora!

    LJUBIŠA: Koliko se sećam, ti si do sada na dese­tine lju­di baš ovde star­to­vao da ti igra­ju u tvom dru­gom geni­jal­nom fil­mu ali ga nikad nisi ni započeo…

    SERGIJE: Znaš Lju­biša, meni je dosadašn­ji živ­ot  magla. Mogao bih i da skočim u tu maglu, da me proguta.

    LJUBIŠA: Al prvo da platiš. Nemoj da odeš bez plaćanja.

    SERGIJE: Uza­lud mi kam­era, uza­lud sam diplomi­rao… nisam ja za ovo vreme, za ovaj svet.

    LJUBIŠA: Pa jes, kad imaš stan a imaš i dru­gi stan koji izda­ješ i po celi dan sediš ovde i bistriš svet­s­ka pitanja.

    SERGIJE: Jel znaš šta smo svi mi?… Var­al­ice svo­jih živ­ota. Pobegli su nam posled­nji pre­vozi za bilo gde… /ISPIJE OSTATAK PIVA IZ FLAŠE ODJEDNOM/ Tre­ba otići odavde, otići na neko lep­še, sunčani­je mesto. Pre nego nas bul­dožeri zatr­pa­ju kao pacove!

    /MRAK/

    .

    .

    SCENA 12

    .

    .

    /LJUBIŠA NEŠTO POSLUJE OKO ŠANKA. ULAZI DANKO NOSEĆI KINOPROJEKTOR POD MIŠKOM. PREKO MAJICE IMA CRNO VEČERNJE ODELO./

    DANKO: Ej, Lju­biša, vidi šta sam doneo… Večeras ima  da prav­i­mo bioskop. /NAMEŠTA PROJEKTOR/

    LJUBIŠA: Može to sutra negde u šest?

    DANKO: Ne može, svi su poz­vani… Samo što nisu.

    /UTRČAVA SERGIJE/

    SERGIJE: /BESAN, ZADIHAN, DERE SE IZ SVEG GLASA/  Je li bre maj­mune što si mi ukrao kino projektor?!

    /DANKO MU SE SA OSMEHOM NA LICU PRIJATELJSKI PRIBLIŽI. HVATA GA ZA RUKU./

    DANKO: O, moj pri­jatelj, film­s­ki umet­nik… Dođi, i ti si poz­van… Večeras orga­nizu­je­mo bioskop. Sedi. /SMEŠTA GA NA NA STOLICU/

    SERGIJE: /ODOBROVOLJI SE/ Al, da mi vratiš pro­jek­tor posle… Lju­biša, ded­er ono moje…

    /LJUBIŠA MU TOČI VINJAK/

    DANKO: /LJUBIŠI/ Znaš ko nam stiže za koji čas?… Ne znaš?!…

    LJUBIŠA: Ne znam.

    DANKO: Otkrio sam kako se zove. Mis­lim, kako se stvarno zove… priz­nala mi je.

    LJUBIŠA: Vidiš,  nikad je to nisam pitao!

    DANKO: Pan­do­ra. Zove se Pan­do­ra.

    OSTOJA: /ULAZI U TRENUTKU DANKOVE REPLIKE/ Jebali vas sve zajed­no stari Grci! Lju­biša mlatikur­cu! Daj odmah jed­no zidarsko lad­no! /SEDA ZA SLOBODAN STO/

    /MILICA ULAZI, IDE PRAVO LJUBIŠI, USPLAHIRENA JE/

    MILICA: Čika Lju­biša, juče je dolazi­la Komu­nal­na poli­ci­ja i ostavi­la je ovo… /VADI REŠENJE O RUŠENJU I POKAZUJE GA LJUBIŠI. DANKO JE ZABAVLJEN MONTIRANJEM KINOPROJEKTORA, OSTOJA SE ZABAVLJA SA BOLETOM, SERGIJE ISPIJA VINJAK./

    MILICA: To je rešen­je o rušen­ju. Bez pra­va žalbe, bez odla­gan­ja. Mogu da stignu sva­ki čas.

    LJUBIŠA: Pa neće valj­da noću?!

    /ULAZI ANASTASIJA. OD ULAZA SNIMA MOBILNIM I DIKTIRA./

    ANASTASIJA: „Dak­le, ovo je live stream sa posled­njeg ostr­va sava­malske aut­en­tične boemi­je u kafani kolokvi­jal­no naz­vanoj Posled­nji pre­voz ili Kod Lju­biše i Drinke. U eri gašen­ja bioskopa, ovde se večeras odi­gra­va izuze­tan event, per­for­mans za pamćen­je, ubr­zo počin­je pro­jek­ci­ja fil­ma. Oku­pljeni su svi stal­ni gosti i povre­meni pose­ti­o­ci ovog može se reći kultnog mes­ta… Raz­go­varamo sa poslovođom Lju­bišom Kri­vokućom…“ /PRILAZI ŠANKU GDE SU LJUBIŠA I MILICA/

    /UPADA DRINKA/

    DRINKA: Evo ih, nadiru!!!

    SERGIJE: Oće li da počne već jed­nom taj film?!

    DANKO: /U ŠALI/  Jesi pla­tio kartu?! …

    DRINKA: Pod maskama!!!

    /DANKO ZABAVLJEN NAMEŠTANJEM PROJEKCIJE NIJE U TOKU SA DEŠAVANJIMA. ISKLJUČI SVETLO, UKLJUČI PROJEKTOR. ULAZI PANDORA. ODEVENA JE KAO ZA PREMIJERU NA KROAZETI, SVEČANA CRNA DEKOLTIRANA HALJINA. NOSI SVOJ KOFER. DANKO I PANDORA ZAUZIMAJU MESTO U PRVOM REDU. SVI OSTALI SE UKOČE. PROJEKCIJA  ZAVRŠNIH  KADROVA  FILMA BULEVAR SUMRAKA: UBISTVO I PAD TELA U BAZEN. PROJEKCIJA SE MEŠA SA SPOLJAŠNJIM ZVUCIMA BAGERA I KAMIONA./

    ANASTASIJA: /NASTAVLJA SVOJ LIVE STREAM/ „Dak­le, pris­ustvu­je­mo fenom­e­nal­nom even­tu u Sava­mali, u staroj kafani obnavl­ja se bioskop, to je pravi primer sub­verzivne kul­turne akcije…“

    SERGIJE: /ANASTASIJI/  Gospođo, da li Vam je neko rekao da ste fotogenični?

    ANASTASIJA: /SERGIJU/ Ne, nika­da!   /PRODUŽAVA LIVE STREAM/ „Ovo je pravi primer građanske samoini­ci­ja­tive u kul­turi daleko od ofi­ci­jelne podrške min­istarst­va i sterilne birokratije…“

    SERGIJE: /ANASTASIJI/  Hoćete li da igrate u mom novom filmu?

    ANASTASIJA: /SERGIJU/ Jebi se, neću da sni­mam film!

     SERGIJE: Jeee­bote Bog, kako da čovek bude umet­nik u ovakvoj sre­di­ni?! /LUPI ŠAKOM O STO I ISTRČI NAPOLJE/

    /U PRVOM REDU KOJI JE OKRENUT PUBLICI PANDORA OTKLAPA SVOJ KOFER. MRAK. FIJUK SIRENA, NEJASNI POVICI, JAUCI, NASILJE. SVI SE OSIM PANDORE I DANKA RAZBEŽE. NA ZAVESI U POZADINI PROPAGANDNI FILM O BEOGRADU NA VODI PRAĆEN ARHIVSKIM SNIMKOM  ALEKSANDRA VUČIĆA./

    VUČIĆ: /GLAS/ … Tu gde su se do nedavno kotile zmi­je i sku­pl­jali narko­mani sada podiže­mo velelep­ni novi cen­tar gra­da  Beograd na vodi

    /REFLEKTOR OBASJAVA SAMO KAFANSKI STO PREKRIVEN DO PODA  PROVIDNIM ČARŠAVOM. ISPOD SU PANDORA I DANKO, JEDNO DRUGO SVLAČE I  TRAJE  LJUBAVNA SCENA TAKO DA SE NAZIRU  SAMO NJIHOVE  SENKE. PANDORA JE NA DANKU. MRAK./

     .

    .

    .

    SCENA 13

    .

    EPILOG

    /LJUBIŠA NA RUŠEVINI KAFANE. GOMILA ŠUTA, CIGALA, OSTACI NAMEŠTAJA.  DRŽI U RUCI REŠENJE O RUŠENJU. DOLAZI ANASTASIJA./

    ANASTASIJA: Dobar dan Lju­biša…  Ne zna čovek  više šta da obuče… Kak­vo vreme! Pre podne pre­to­p­lo a popodne mon­sunske kiše… Sava nadolazi… Jel ste dobro?

    LJUBIŠA: /ZURI U JEDNU TAČKU/ Eto…

    ANASTASIJA:  Znate Lju­biša, super je to…

    I tradi­ci­ja i kafana, ali pustite to… Ostavite.… Spaku­jte lepo svoje

    kofere i… Svet je širok Lju­biša, naći će se neko mesto za Vas… Neko bol­je mesto…

    LJUBIŠA: /POGLEDA JE U OČI, OSMEHNE SE/ Uvek ima sutra…

    A  sad…/LUPI SE ŠAKOM O KOLENO/ Sad zat­varamo znate… Stvarno zatvaramo.

    ANASTASIJA: /REZIGNIRANA/  Da, stvarno zat­varamo. /ODLAZI/

    /LJUBIŠA PRAVEĆI POKRETE U VAZDUHU „ZAKLJUČAVA“ KAFANU. IZUJE CIPELE, PROSTRE SAKO I PRUŽI SE PO NJEMU. UZME CIGLU I PODMETNE JE POD GLAVU KAO JASTUK. SKLUPČA SE, UZDAHNE I IZDAHNE DUBOKO  PA  ZASPI. MRAK./

    /KAD DOĐE SVETLO PANDORA JE KAO U PRVOJ SCENI SAMA NA KLUPI NA PERONU. STEŽE UZ TELO KOFER. NAILAZI SERGIJE. NAGLI PROLOM GRMLJAVINE I PLJUSAK. SERGIJE ZASTAJE. RASKLAPA KIŠOBRAN  IZNAD SEBE I PANDORE. STOJE TAKO ĆUTKE./

    PANDORA: Potop.

    SERGIJE: Potop.

     /MRAK/

    .

    .

    KRAJ

    .

    .

                                                                               Beograd, 2019–2020.

    .

    .

    .

    .

    .