Priča

Lat­est posts by Jovi­ca Aćin (see all)

    .

    .

    .Postar­i­ji samac u pre­na­tr­panoj kući

    .

    .

    Iako sam dobro znao da u kući nema nikog osim mene, začuo sam kucan­je na drven­im vra­ti­ma svo­je sobe. Sad se već ne sećam da li je to bilo tek što sam se ujutro probu­dio posle ugod­nih sli­ka iz sna ili je to bilo u odmak­loj noći pre nego što ću usnu­ti poš­to sam se nači­tao neke vedre knjige s priča­ma. Uostalom, vreme nije važno. I ja, pot­puno miran, dabome, hte­doh da upi­tam ko je tamo, a u taj trenu­tak, s druge strane vra­ta, dopre do mene glas koji mi je ličio na glas nekog ko se mal­očas razbuđen pro­teže ili pre na glas nekog ko se san­jiv sus­preže da ne zevne, i zapi­ta kao da sam ja pred vra­ti­ma a ne taj dru­gi i nepoz­nati: „Ko je tamo?“

    Eto, priz­naću svoj kukav­ičluk. Ukratko, nisam znao šta da odgov­orim. Tako smo ćutali, i on i ja. Najzad, znate već kako je to kad naglo pro­gov­orite posle dugog ćutan­ja, niste u stan­ju da vam glas val­jano sas­tavi žel­jenu reč, te sam tako, steg­nu­tog grla, prom­rml­jao neš­to ner­az­govet­no, i to se pogodi­lo opet u časku kad je dru­gi, sa svo­je strane, valj­da naprečac pop­ut mene odlučio da i sam neš­to rekne kroz zube, a od toga je do moga uha dospe­lo samo muk­lo i ner­az­govet­no mrmljanje.

    Na tome smo i ostali, sve do sada, ne uspe­va­jući da proval­imo slučaj, koliko god on bio jed­nos­ta­van, u kojem smo pod­jed­nako zatečeni. Kuća je pre­na­tr­pana, i to pon­a­jviše onda kad ste u njoj sami. Ako je kuća s pro­zorom, pogleda­jte kroz pro­zor i dozvo­lite pogle­du da vam luta, mož­da ćete otkri­ti da pre­deo usred kojeg se nalazite opčin­ja­va. I da istovre­meno izazi­va, preti, uvesel­ja­va, sa svim svo­jim razno­likim pitan­ji­ma bez tra­jnih rešenja.

    .

    .

    .

    .

    .