Strateško ubijanje umjetnosti

Lat­est posts by Mehmed Sle­zović (see all)

    .

    .

    .

    Mehmed Sle­zović, rođen je 1960. godine u Novom Pazaru. Fakul­tet likovnih umjet­nos­ti završio je u Beogradu 1985. godine kod prof. Raden­ka Miše­vića . Post­diplomske studi­je slikarst­va završio kod prof. Mome Antonovića 1987.god, a potom i post­diplomske studi­je grafike kod prof. Emi­ra Drag­ul­ja, 1990. godine. Dok­tori­rao teori­ju umjet­nos­ti temom  „Umjet­nič­ki crtež u savre­menoj prak­si i teori­ji”. Zaposlen kao pro­fe­sor slikan­ja i crtan­ja na Depart­manu za umjet­nost Uni­verzite­ta u Novom Pazaru. Član ULUS‑a i Grafičkog kolek­ti­va, Među­nar­o­dnog udružen­ja TAMA ART iz Tok­i­ja, te Među­nar­o­dnog krakovskog trijenala.

    .

    Prvo što ste nacrtali?

    U početku bijaše lin­i­ja. Saču­vani su neki crteži na najrani­jim fotografi­ja­ma iz mog djet­injst­va. Danas ne znam šta pred­stavl­ja­ju te lin­i­je, ali u svakom sluča­ju pred­stavl­ja­ju sebe.

    .

    Priča koja je obil­ježi­la Vaše djetinjstvo?

    Priče moje majke. Bila je iz derviške porodice i priče koje mi je pričala obuh­vatale su široke pro­s­tore Isto­ka, vezi­vale su mist­iku i fan­taz­magori­ju, ali su bile vezane za naš, novopazars­ki pros­tor. Sva­ki topos imao je svo­ju legendu.

    .

    Šta Vas je plašilo?

    Kad se probudim noću sam, a sjenke kao da pokreću likove koji kao da pro­laze sobom. Priče su imale svoj tajni živ­ot koji se odi­gravao u pras­tarom ambi­jen­tu moje kuće .

    .

     A šta Vas plaši sada?

    Ljud­s­ka glu­post, ljud­s­ka uobrazil­ja, ljud­s­ka ambi­cioznost bez pokrića, ljud­sko nez­nan­je, ira­cional­nost, sujev­er­je koje mis­li da je vera, nez­nan­je koje mis­li da je znan­je, vjera u Boga iza koje je vjera u đavola, fanatizam…ljudska ograničenost koja nije svjes­na toga — uostalom kako bi bila?

    .

    Koja ličnost iz Vašeg okružen­ja je pre­sud­no uti­cala na Vaše formiranje?

    Odras­tao sam bez oca. Ako u tome može biti iče­ga dobrog, mno­gi lju­di na koje sam nailazio, a koji su mi tokom sazri­je­van­ja bili važni, dodali su po neš­to mom formi­ran­ju. Mož­da, ipak maj­ka. Pre­m­da sam osjećao neku svjet­lost koja me vodi.

    .

    Šta nika­da niste naučili u školi?

    U Gim­naz­i­ji sam sa matem­atičkog smjera prešao na jez­ič­ki. Neš­to iz matem­atike u vezi lime­sa ili inte­grala. Bilo je tu nečeg od filo­zofske prob­lematike. Mis­lio sam da ću nekad tome moći da pok­lonim vre­me­na, ali nikad ga više nije bilo.

    .

    Kada ste prvi put doživ­jeli sebe kao umjetnika?

    Sad znam da je to sud­bi­na. Čini mi se da sam odviše rano bio svjes­tan toga. Samo sam se pre­pus­tio umjet­nos­ti ne očeku­jući niš­ta od toga.

    .

    Ko je prvi kupac Vaše slike ili grafike?

    Još u petom razre­du osnovne škole sam slikao uljem i tada je u Pazar došao jedan nov­inar da sni­ma neku emisi­ju. Pravio je inter­vju sa mnom. Tada je neko kupio par mojih rado­va – da li je to bio neki Pazarac koji je živ­io u Beogradu, a koji je došao sa nov­inarom… ne bih znao da kažem. Inače moj pro­fe­sor Radenko Miše­vić mi je rekao: “Da i ja tebi kažem što je moj pro­fe­sor  Milo Milunović rekao meni — ti nećeš osta­ti gladan od slikarst­va.” Preživl­javao sam nekako.

    .

    Roman koji Vas je razoružao? 

    Neka­da Sto god­i­na samoće. Ponekad se ceo roman završa­va u jed­noj rečeni­ci, a pisac te sve vreme vodi toj isti­ni kroz sto­tine stran­i­ca, liko­va, događa­ja. Umjet­nič­ka isti­na je u tom fokusu koji bi ostao banal­na čin­jeni­ca ako bi izosta­la sposob­nost građen­ja forme. Tre­ba reći istinu, naći joj mjesto u pro­ce­su pričan­ja priče. Kas­ni­je je na mene snažan uti­sak ostavio roman Tera Nos­tra, Miguela Fuentisa.

    .

    Nacr­tali ste 33 grafike kao komentare na 33 pjesme Dže­lalu­d­i­na Rumi­ja? Koliko se Vaše slikarst­vo hrani literaturom?

    Puno čitam, raznovrsnu lit­er­a­ture, ali se ne optereću­jem njome. Mož­da ostane po neka misao koja me duže hrani. To su ipak dva različi­ta medi­ja. Rumi pruža mogućnost istraži­van­ja mož­da posljed­njeg cjelovi­tog metafiz­ičkog sis­tema. On je zatvo­rio neke moje kru­gove saznanja.

    .

    Kako tumačite Rumi­jev stih “a ja sam samo šaka zeml­je kojoj se tre­ba smilovati”?

    Sufi­js­ka skrom­nost, ali istin­s­ka skrom­nost pred uvjeren­jem da sve pro­lazi, a samo Bog osta­je, i da je samo Bog pos­to­jeći, a da je sve priv­id. Ako bih ja rekao, koji neš­to malo znam o tome, rec­i­mo, boja Ade­ma a.s. je siva zato što je zeml­ja pomi­ješana sa svet­lošću, i da bi o tome mogao napisati esej, to nima­lo ne bi bila skrom­nost već oholost navodnog znan­ja. A oni koji mno­go zna­ju nisu bili oholi znan­jem, pre­m­da su mu težili svim bićem. Ali, koliko je znan­je u odno­su na nez­nan­je? To što Rumi kaže nije znan­je već spoz­na­ja koja se živi.

    .

    Upored­ite sebe osamde­setih na studi­ja­ma i današn­je stu­dente koji­ma preda­jete? Šta ste Vi tada očeki­vali od slikarst­va, a šta oni očeku­ju danas?

    Sko­ro je neu­pore­di­vo. Mi smo bili posvećeni. Lju­di su po neko­liko god­i­na pokušavali da polože pri­jem­ni ispit. Bilo je neke vjere u tome, pre­m­da su očeki­van­ja bila mut­na. Danas ti se sve nudi na tac­ni. Promi­je­ni­lo se uvjeren­je da ne moraš biti tal­en­to­van da bi studi­rao umjet­nost, studi­ra se kao i sve osta­lo. Skin­ut je ore­ol poseb­nos­ti, da ne kažem sve­tosti. Mno­gi ne zna­ju ni zaš­to su tu. Mnogi­ma je jas­no da malo toga mogu očeki­vati. Bit­no je, uvi­jek, da li se u tome pre­poz­na­ješ kao u svo­joj sud­bi­ni. Tad sve posta­je drugačije.

    .

    Mis­lite li o hil­jadama umjet­ničk­ih djela koja su nesta­la u ratovima?

    Često. Mno­go toga je izgubljeno od ljud­skog iskust­va. Ali ne presta­je potre­ba da se i dal­je stvara. Iskust­va se proširu­ju vremenom.

    .

    Zaš­to današn­ji slikari nisu paci­fistič­ki nas­tro­jeni kao Pikaso?

    Pika­so je bio komu­nista. Jed­nom je pris­ustvo­vao kao počas­ni gost nekom velikom sas­tanku komu­nis­tičk­ih lid­era i bio je kri­tiko­van zbog svog slikarst­va. Ne tre­ba očeki­vati da poli­ti­ka razu­mi­je umjet­nost, ali Pika­so je bio angažo­van, vjerovao je da umjet­nost mora biti angažo­vana na strani živ­ota, ljubavi, svjet­losti. XX vijek je pos­je­dovao vjeru u bolji svi­jet nakon užasa dva svjet­s­ka rata.

    .

    Koji slikar je pre­sud­no uti­cao na istori­ju slikarstva?

    Sezan. On je pono­vo počeo otkri­van­je slikarstva.

    .

    Zaš­to Paul Kle kaže “ja i boja smo jedno”?

    Boja mu je dugo izmi­cala. Bio je veli­ki mis­lilac i teo­retičar koji promišl­ja lin­i­ju a onda je jedne noći u tuniskoj pustin­ji doživ­io egzaltaci­ju boje. Bilo je to mist­ičko iskust­vo iden­ti­fikaci­je sa nečim do čega nije mogao doći racional­nim putem već samo osjećajem.

    .

    Sal­vador Dali piše u auto­bi­ografi­ji kako je u djet­injstvu padao da bi izazi­vao sažal­jen­je, s tim u vezi, da li je slikars­ki pro­ces između osta­log i izazi­van­je sažaljenja?

     Ne. Fro­jd je za Dal­i­jeve radove rekao da ga ne zan­i­ma u nji­ma ono nesv­jes­no već ono svjesno.

    .

    Zaš­to je Betoven sma­trao da je umjet­nik bla­go naci­je? Da li danas tak­vo poiman­je održivo?

    To je vri­jeme velik­ih naci­ja koje još pos­je­du­ju nacional­ni duh kao istori­jsku težn­ju za moć  punom real­izaci­jom, između osta­log, ger­man­s­ki duh kao oličen­je snage i neukroćenih emo­ci­ja, fran­cus­ki duh kao oličen­je mjere između racionalnog i emo­cionalnog, ital­i­jan­s­ki duh kao oličen­je čul­nos­ti i lje­pote. Ali tre­ba znati da su naci­je istori­jske kat­e­gori­je kao i da su man­i­festaci­je duha pod­ložne istori­jskim uzlazn­im i silazn­im putan­ja­ma. Već danas ne može­mo mis­li­ti u tim kat­e­gori­ja­ma, jer ni rasa ni sre­d­i­na nisu nad­vre­menske kat­e­gori­je. Pogo­tovu ne u vri­jeme glob­al­izaci­je koja je sva u znaku nivelacije razlika.

    Može li likov­na umjet­nost da se bori sa dile­tan­tiz­mom koji je vrlo agre­si­van u medijima?

    Promi­je­nili su se kri­ter­i­ju­mi vred­no­van­ja i pogle­di šta je to umjet­nost. Gov­ori se o tome da je kri­ti­ka u doba post­mod­erne izgu­bi­la sva­ki smisao. Pos­to­ji ozbilj­na strate­gi­ja ubi­jan­ja umjet­nos­ti. Doba rel­a­tivi­zo­van­ja. Među­tim, umjet­nost će uvi­jek teži­ti isti­na­ma i nalaz­i­ti ih. Tak­va umjet­nost će uvi­jek imati svo­ju pub­liku. Medi­ji su opet poseb­na priča. Svako se pon­aša rukovođen sop­stven­om logikom.

    .

    Kojoj ide­ji ćete uvi­jek osta­ti vjerni?

    Ljud­skoj slo­bo­di, jed­nakosti i uvjeren­ju da su lju­di bez obzi­ra na rasne, nacionalne i vjer­ske raz­like braća i ses­tre i dijele iste praroditelje.

    .

    Leonar­do da Vinči poruču­je da će malo postići slikar koji ne sum­n­ja u svo­ju sposob­nost… kakve su Vaše sumnje?

    Moje sum­n­je, mijen­jale su se kroz vri­jeme, danas na sve gledam sa ogrom­nom dozom rel­a­tiviz­ma. Čini mi se da je naj­važni­je ne presta­ti mis­li­ti, pos­ma­trati i izraža­vati se, koliko se može, svi smo ograničeni nekim okvirima.

    .

    Vaše najveće razočaranje?

    U jed­nom kratkom trenutku poli­tičkog angaž­mana, kada su neko­liko loših ubili jednog dobrog. Tada sam shva­tio realne domete poli­tike koju vode nedo­rasli, bez suvisle poli­tičke ide­je. Neću pom­in­jati ime­na jer se ta for­mu­la per­ma­nent­no pon­avl­ja bar u našim balka­n­skim koordinatama.

    .

    Čemu se nadate?

    Vjeru­jem da mora biti bol­je nego što je sada. Pred čov­ječanstvom je da preispi­ta dimen­z­i­je sop­stvenog humaniteta.

    .

    Kakvu starost želite Vašoj djeci?

    Teško ih zamišl­jam stare. Izgle­da da u vre­menu koje živi­mo i koje pred­sto­ji, moramo osta­ti mladi.

    .

    .

                                                                                                  Raz­go­varao Enes Halilović