Predačke i maternje melodije: Alek Vukadinović i Momčilo Nastasijević

Lat­est posts by Nedelj­ka Per­išić Bje­lanović (see all)

    .

    .

    .

    Apstrakt: Upored­no prouča­van­je poez­i­je Momči­la Nas­tasi­je­vića i Ale­ka Vukadi­novića uslovl­java­ju, na samom početku, autopo­et­ič­ki i autokri­tič­ki iskazi samog Vukadi­novića, koji Nas­tasi­je­vića postavl­ja u najuži krug stvar­ala­ca iz svo­je poet­ske i tradi­ci­jske baš­tine. Vukadi­nović se, tako, (samo)svrstava na onu lin­i­ju kon­ti­nu­ite­ta srp­skog pjes­ništ­va koju odliku­ju arhetip­s­ka imag­i­naci­ja, bajal­ič­ki i bas­motvorni ton, napreg­nu­ta kon­den­zaci­ja jez­ičkog izraza koja sim­bolizu­je i para­lel­nu reduk­ci­ju, odnos­no, trans­for­ma­ci­ju stvarnos­nih ele­me­na­ta ka što preg­nant­ni­jem izrazu i kon­cen­trisanoj pjes­ničkoj sli­ci. Kod oba auto­ra je, takođe, prim­i­jet­no goto­vo opsesivno odgone­tan­je prob­le­ma melodi­je pjesme (često označa­vane kao mater­n­je) kao najosobeni­jeg kvalite­ta poet­skog stvaran­ja. Raz­ma­tra­ju se i povlašćeni tem­atsko-motivs­ki kom­plek­si koji se pok­la­pa­ju u onom ste­penu u kom je moguće gov­oriti ili o plod­nim uti­ca­ji­ma star­i­jeg pjes­ni­ka na mlađeg ili o sličnom tipu poet­ske imag­i­naci­je. U radu će takođe biti riječi i o kra­jn­jim rezul­ta­ti­ma sličnih pos­tu­pa­ka dvo­jice pjes­ni­ka: očigledne raz­like dolaze do izraža­ja u kom­pozi­ci­ji i per­cep­ci­ji nji­hovih pjes­ničk­ih slika.

    .

    Ključne riječi: poet­i­ka, tradi­ci­ja, arhetip­s­ka imag­i­naci­ja, melodi­ja (predač­ka i mater­n­ja), pjes­nič­ka sli­ka, jezik.

    .

    .

    .

    „Veo­ma cen­im Nas­tasi­je­vića, tog sve­ca među pes­nici­ma (…) Obo­ji­ca smo pes­ni­ci blage, patinizirane melodi­je, predačke, slo­je­vite. Zbliža­va nas, takođe, gusti, zbi­jeni stih. On je svo­je cik­lič­ki orga­ni­zo­vano pes­ništ­vo satkao u sedam lirskih kru­go­va, a ja svo­ju cik­ličnu kom­pozi­ci­ju pes­ničkog epa, pop­ut ‘Velike priče’, razvio u 76 kru­go­va – prsten­o­va. Po cik­ličnoj orga­ni­zaci­ji pevan­ja, a i još nekim svo­jstvi­ma, vidim svo­je srod­ništ­vo, pored Nas­tasi­je­vića, i sa Popom.“

    U našoj riječi o književnos­ti Alek Vukadi­nović odavno je označen kao stvar­alac speci­fične „tam­novi­la­jetske“ melodi­je, odnos­no nas­tavl­jač one lin­i­je srp­skog pjes­ništ­va koju odliku­ju arhetip­s­ka imag­i­naci­ja, bajal­ič­ki i bas­motvorni ton, napreg­nu­ta kon­den­zaci­ja jez­ičkog izraza koja sim­bolizu­je i para­lel­nu reduk­ci­ju, odnos­no, trans­for­ma­ci­ju stvarnos­nih ele­me­na­ta ka što preg­nant­ni­jem izrazu i kon­cen­trisani­joj pjes­ničkoj sli­ci. Na toj lin­i­ji kon­ti­nu­ite­ta su se našli Koder, Rastko Petro­vić, Vinaver, Popa, Branko Miljković (…), ali se najčešće na ovakav način klasi­fiko­vala i kval­i­fiko­vala poez­i­ja Momči­la Nas­tasi­je­vića. S tim u vezi, kada se gov­ori o Aleku Vukadi­noviću Nas­tasi­je­vić se neprestano pom­in­je kao nje­gov neposred­ni prethod­nik i pjes­nik iz najuže, intimnopo­et­ske baš­tine. Niko­la Miloše­vić saži­ma raz­gov­or o poet­ičkim podu­darnos­ti­ma ova dva pjes­ni­ka: „Alek Vukadi­nović, to je Momči­lo Nas­tasi­je­vić našeg vre­me­na“ (Miloše­vić 2011: 12).

    Sum­n­je nema, stavl­jan­je znako­va jed­nakosti uslovl­java­ju najpri­je autopo­et­ič­ki, odnos­no autokri­tič­ki iskazi samog Ale­ka Vukadi­novića, koji je svo­ju pjes­ničku srod­nost sa Momčilom Nas­tasi­je­vićem akcen­to­vao na tri nivoa svog poet­skog izraza: melodi­jskom, jez­ičkom, kao i na nivou orga­ni­zaci­je pjes­ničke građe (izrazi­ta sklonost ka cik­l­izaci­ji, odnos­no cik­lotvornost kao jed­na od dom­i­nan­ti cjelokup­nih opusa oba auto­ra). Na dru­gom mjes­tu, na kon­stru­isan­je jednog uslovnog kom­par­a­tivnog okvi­ra navo­di već upored­no čitan­je poet­ičk­ih tek­sto­va Nas­tasi­je­viće­vih i Vukadi­noviće­vih, opsesivno posvećenih odgone­tan­ju prob­le­ma melodi­je pjesme (često označa­vane kao mater­n­je) kao najosobeni­jeg kvalite­ta poet­skog stvaran­ja. Okvir je uslo­van, svakako, jer ne može biti riječi o uza­jam­n­im uti­ca­ji­ma, proži­man­ji­ma, već samo o odno­su koji mlađi, savre­meni pjes­nik uspostavl­ja pre­ma star­i­jem, čije je dje­lo dio tradi­ci­je i kanona srp­skog pjes­ništ­va. Izraže­na autopo­et­ič­ka svi­jest pred­stavl­je­na je kroz ključne iskaze koji u podtek­stu ima­ju melodi­jsko u smis­lu nošenog kroz tradi­ci­ju gov­o­ra i sveukup­ne egzis­ten­ci­je; kroz ono što se smis­lotvorno može preni­jeti samo u okviru osobenih tonalitet­skih kvalite­ta jednog konkretnog jezi­ka kao takvog. Pjes­nič­ki jezik nije samo sis­tem znako­va koji posre­du­je između lju­di i stvari, ili lju­di među­sob­no, jezik pjesme je ontološ­ki, pred­stavl­jač­ki jezik: „Obični gov­orni iskaz gov­ori o neče­mu, a speci­fični zvučni iskaz, kao da dolazi iz nekog dru­gog sve­ta, prikazu­je samu stvar“ (Vukadi­nović 1998: 381).

    Pomenu­ta melodi­js­ka artiku­laci­ja ni kod jednog nije ton­s­ki kvalitet sam po sebi; riječ je o značen­ju koje nije ograničeno isključi­vo na poj­movno i logičko, nego podrazu­mi­je­va ono emo­tivno, alogičko i intu­itivno, koje aktivi­ra kroz jezik ono što je kodi­ra­no u sveopštem pamćen­ju, nat­aloženo u mit­skom i arhetipskom.

    Kod Nas­tasi­je­vića, sto­ga, melodi­ja tako razu­mi­je­vana dostiže kra­jn­ji ste­pen uni­verzal­nos­ti i sabi­ra u sebi sva egzis­ten­ci­jal­na iskust­va čov­jeko­va, posta­jući nje­gov naj­sub­limni­ji izraz: „Bez kole­ban­ja sme se tvrdi­ti: Najčis­ti­je, najo­bil­ni­je, naj­moćni­je Poez­i­ja je ost­vari muzikom“ (Nas­tasi­je­vić 1991: 36). U ese­ju „Za mater­n­ju melodi­ju“ Nas­tasi­je­vić je pokušao u defini­ci­ji da spo­ji apstrak­ci­ju i njenu konkretizaci­ju: „Mater­n­jom melodi­jom nazi­vam onu zvučnu lin­i­ju koja, dolazeći iz naj­dubljih slo­je­va duha, vezu­je poj­move u tajanstvenu celinu živog izraza“ (Nas­tasi­je­vić 1991: 40), dok Vukadi­nović melodi­ji riječi prip­isu­je direk­t­nu, ontološku sig­nifikaci­ju, neza­v­is­nu od racionalnog: „Melodi­ja zrači iz bića, pa je i sama značen­je; ona zrači iz ‘tamnog vila­je­ta’, pa je i tada značen­je“ (Vukadi­nović 1998: 375).

    Takođe, čini se važn­im nagl­a­siti i da oba auto­ra zov mater­n­je melodi­je pre­poz­na­ju kao poz­van­je i priv­i­legi­ju. O toj čis­toj, unutarn­joj matri­ci položenoj u osnovu našeg bića, kada to sub­limi­ra­no melodi­jsko pred­stavl­ja pouz­dan način samoiden­ti­fikaci­je, Nas­tasi­je­vić kaže: „Ton ubeđu­je, njime se iz podsvesti pro­dre u podsvest, njime otvore neotvorima vra­ta. A iščili li pojam o svo­joj rod­nos­ti: na čiju melodi­ju čovek neposred­no uzdrhti, te je majke sin“ (Nas­tasi­je­vić 1991: 42), a Vukadi­nović, opet: „Ovaj pra i arha jezik, kao da je dopi­rao iz naj­dubljih matri­ca nacionalnog bića, iz pradu­bi­na mater­n­jeg, noseći u sebi srž ono­ga što jes­mo, što smo bili i što ćemo biti“ (Vukadi­nović 2001: 17).

    Ipak, gledano sa strane uslovno pro­gram­skih tek­sto­va, polazeći od zaključa­ka već done­senih o priro­di i ste­penu srod­nos­ti pjes­nikâ Nas­tasi­je­vića i Vukadi­novića, pris­tu­pan­je samoj poez­i­ji oba auto­ra nosi opas­nost zaključi­van­ja a pri­ori o stvarnoj bliskosti i sličnos­ti ova dva pjes­nič­ka opusa. Zato je važno izbliza ispi­tati vezu između pje­sama samih, i to najpri­je kada je riječ o odno­su pre­ma jeziku, o građen­ju svi­je­ta unutar pjes­ničk­ih ost­varen­ja, o prin­cip­i­ma kom­pono­van­ja speci­fičnih i pre­poz­natljivih pjes­ničk­ih kon­struk­ci­ja, kako onih koji se tiču forme, tako i onih unutrašn­jih, uslovno sadržin­skih. Ovom pri­likom ćemo taj kom­par­a­tivni odnos samo ski­ci­rati, jer bi pot­pun i pre­gledan uvid zahti­je­vao mno­go više prostora.

    Mož­da je prirod­no krenu­ti od mjerljivog: naime od sti­ha. Čak i pri ovlašnom pogle­du uočlji­vo je koliko je kod oba pjes­ni­ka prisu­tan osmer­ac, temeljni stih naše nar­o­dne lirike. Osmer­ac sam po sebi nosi predačku/maternju melodi­ju, nje­go­va uko­ri­jen­jenost u našoj tradi­ci­ji aktivi­ra nesv­jes­nu iden­ti­fikaci­ju mater­njih/predačkih tonalite­ta: iden­ti­fikaci­ju koja prestiže svjes­no pre­poz­na­van­je metričkog obli­ka. Tako lirizam koji pri­pa­da osmer­cu sam po sebi sug­er­iše vezu sa folk­lorn­im, sa prec­i­ma i prošlošću, sa arhaičn­im ali živim melodi­jskim oblici­ma koje baš­ti­ni kolek­tiv vezan jed­nim jezikom.[1] Kod Nas­tasi­je­vića su pjesme „Fru­la“, „Jasike“ i „Izvoru“ u cjeli­ni osmer­ačke, a u ostal­im pjes­ma­ma često se nahode sti­hovi u ovom metru (rec­i­mo, u „Bden­ji­ma“). Čak i u onim pjes­ma­ma i cik­lusi­ma gdje se uzi­ma da je Nas­tasi­je­vić naj­dal­je otišao u dekom­pono­van­ju kod­i­fiko­vanih obraza­ca i nor­mi pjes­ničkog jezi­ka (u cik­lusi­ma „Gluhote“ i „Reči u kamenu“), ova je osmer­ač­ka melodi­ja čuj­na, makar je stih često preloml­jen u goto­vo alogičn­im stro­foidi­ma: „Lek si, / a gnji­jem u srcu“[2], „I bude/ na vodi čudu“, „Živom živo krvavi dug / brat bra­ta jede, dru­ga drug“. U Vukadi­novićevoj poez­i­ji, pak, pola pje­sama zbirke Kuća i gost isp­je­vano je u ovom metru, slično je sa zbirkom Tragom ple­na i komen­tari, dese­tak ih je u Dalekim ukućan­i­ma, a Božji geometar dat je sav u osmer­cu, s tim je što je on ponekad skraći­van za cio posljed­nji članak, dak­le, isp­je­van je samo polustih od četiri slo­ga, što nima­lo ne remeti ritam: „Leden pust je Trg beskra­ja / Mod­ro cvile / Rodne gore“.

    Kod oba auto­ra je, prirod­no, pre­su­dan za formi­ran­je speci­fičnog poet­skog iskaza odnos pre­ma jeziku. U cen­tru anal­i­tičk­ih raz­ma­tran­ja tako su se nalazili rese­man­ti­zaci­ja i dese­man­ti­zaci­ja rečeničnih nizo­va, reduci­ran­je i elip­ti­ran­je, poten­ci­ra­no korišćen­je homo­grafa i homo­for­ma, kao i u svakod­nevnom jeziku nemo­tivisana upotre­ba zam­jeni­ca i naruša­van­je pravil­nos­ti u ras­pore­du rečeničnih kon­stitue­na­ta. Apologi­ja jeziku ogle­da se i u raznovrsnim eksper­i­men­ti­ma očuđa­van­ja tek­s­ta: upotre­bi nes­vaki­dašn­je lek­sike: aktivi­ran­ju arhaiza­ma, folk­lornih i sred­nje­vi­jekovnih, region­al­iza­ma i dijalek­ti­za­ma, a onda i stvaran­ju kovan­i­ca i neol­o­giza­ma, često nalik na pomenute lek­sičke kat­e­gori­je (na prim­jer, „nepogib“ kod Nas­tasi­je­vića po ugle­du na „nedogled“, ili kod Vukadi­novića „nebil“, po analogi­ji, i značen­jskoj i obličkoj, sa „nebit“ ili „nebiće“). Zbog sve­ga je, često, jezik i jednog i dru­gog često opi­si­van kao her­metičan i napreg­nut, sa tragov­i­ma numi­noznog rada upra­vo u sin­tak­sičkim kon­struk­ci­ja­ma. Takav je rad rezul­ti­rao ponekad onim što je pro­fe­sor Novi­ca Petković naz­vao „tetu­ran­jem u jeziku“, a u vezi sa Nas­tasi­je­viće­vim sti­hom „dote­tu­ra­va noć­na noga stan“. Riječ je o tome da je „jezik svo­jom kon­struk­tivnom stra­nom okrenut ka čitaocu“ (Petković 2004: 147), da se naša pažn­ja kon­cen­triše na nje­gov „gorn­ji sloj“, da smo fokusir­ani ispr­va na sam čin per­cep­ci­je iskaza i evi­den­tan otpor na koji taj pri­jem nailazi, a da se doc­ni­je, nošeni melodi­jskom buji­com, nađe­mo usred jez­ičkog kovit­la­ca koji nosi, pre­ma Vinaveru, „žubor jezi­ka, mat­ice u nje­mu,  (…) dinamiku jezi­ka“ (Vinaver 1963: 53).

    Zato najpri­je neko­liko riječi o jez­ičkom, pa posljedično i smisaonom (ili bi se mož­da mog­lo kaza­ti i obr­nu­to) saži­man­ju i reduk­ci­ji. U vezi sa slikom svi­je­ta u Vukadi­novićevoj poez­i­ji Radi­vo­je Mik­ić prim­jeću­je da je „osnov­na odli­ka tog opisa sis­tem­atsko izostavl­jan­je svih pojedi­nos­ti koje bi ukazi­vale na vezu između pesme i izvan­jez­ičke stvarnos­ti“ (2001: 21), zaključu­jući da je uslov­na sli­ka nasta­la tim putem „pri­zor koji se zbi­va u samom jeziku“ (Mik­ić 2001: 30). Ako kao pjes­ničku sliku pojed­nos­tavl­jeno uzmemo neš­to što na pod­lozi nes­likovnog, nar­a­tivnog ili diskurzivnog odskače kao zaseb­no ustro­jeni tip imag­i­na­tivnog, dak­le, suštin­s­ki blje­sak pjes­ničkog, pred­sta­va u mal­om svi­je­ta koji se struk­tuira na sop­stvenoj zakoni­tosti, a nar­avno na pod­lozi jez­ičkog kao medi­ju­ma, odmah ćemo uvid­jeti da su ova dva pjes­ni­ka otišla u dva različi­ta prav­ca.[3] Na koji način? Pa pri­je sve­ga tako što je Nas­tasi­je­viće­va sli­ka, uprkos čestom svjes­nom i nam­jer­nom ogr­ješa­van­ju o mnoge gra­matičke norme pri njenom obliko­van­ju, posta­jala još konkret­ni­ja, kon­cen­trisani­ja oko svog jez­gra. Drugim riječi­ma, Nas­tasi­je­vić elip­ti­ra iskaz do ele­men­tarne preg­nant­nos­ti, a sama sli­ka, zbi­je­na u jeziku, takođe je zgus­nu­ta, ali i cjelovi­ta i neo­zli­jeđe­na. Tak­va je već pomenu­ta sli­ka-stih: „Dote­tu­ra­va noć­na noga stan“, ili „I bude na vodi čudu gojaz­na glad“. Cije­lim Nas­tasi­je­viće­vim djelom rasut je pre­gršt prim­jera koji nas tjer­a­ju da se u anal­iza­ma vraćamo ponuđen­im (u var­i­jan­ta­ma Nas­tasi­je­vićeve lirike) ili samo mogućim prvo­bit­nim oblici­ma kon­ačnog iskaza. Ali ono što se čini, (a što može biti i samo lični čita­lač­ki uti­sak) jeste to da intu­itivno razu­mi­je­van­je često pretiče razum i logiku i uspostavl­ja neupit­nu sliku još pri prvom dodiru sa tek­stom. U poez­i­ji Ale­ka Vukadi­novića stvari sto­je dru­gači­je jer on, izgle­da, ide u suprot­nom pravcu. Nje­gove su poet­ske tvorevine „gra­matični­je“, odnos­no sin­tak­sičke cje­line unutar poet­skih cjeli­na u najvećem bro­ju sluča­je­va u skladu su sa gra­matičkim prav­il­i­ma srp­skog jezi­ka. Ovo se odnosi i na kon­struk­ci­je koje sadrže arhaizme, kovan­ice ili neol­o­gizme: „Ti nev­id­ni trep­taj časi/ Međ gora­ma prelet zarna“, jer nje­gov reduk­cionizam nije istovrstan sa Nas­tasi­je­viće­vim – drukči­ji su objek­ti saži­man­ja. Nas­tasi­je­vić, naime, gov­orni iskaz u trans­for­ma­ci­ji ka poet­skom čisti od svake redun­dance, dok Vukadi­nović „svo­je ključne motive/pesničke slike liša­va sve­ga suvišnog (…) sve­ga što bi mog­lo da bude sluča­jno i pro­lazno“ (pod­vuk­la N. P.). Sjed­in­jen­je sa pred­me­ti­ma pje­van­ja i obra­zo­van­je ide­al­nih sušti­na tako je, pre­ma Šutiću, nam­jer­a­vani i često postignu­ti cilj Vukadi­noviće­vih pje­sama (Šutić 1979: 108), a sli­ka dobi­je­na napreg­nu­tim apstra­ho­van­jem i kon­stru­isana od ele­me­na­ta koji su u toj mjeri prečišćeni od iskustvenog izazi­va pot­puno drukči­ji uti­sak od one Nas­tasi­je­vićeve: budući mno­gostruko otvore­na za poten­ci­jal­na značen­ja, istovre­meno je i zamaglje­na, dis­perziv­na i teže pri­jemči­va: „Kuća najtiših slika/ I zeml­ja: žal na žalu / Las­ta u svakom skupu…“

    Takve se ten­den­ci­je lako pre­poz­na­ju u pjes­ničkom jeziku. Na prim­jer, u Vukadi­novićevoj poez­i­ji učestali su prid­je­vi „dalek“, „taman“, „blag“ „slep“, „gluv“, „usnuo“ „zas­pao“, „srećan“, „zem­ni“ i „kućni“ čija je dis­tribu­ci­ja veo­ma slo­bod­na i, umjesto da se nji­ma potrc­ta osobenost određenog poj­ma, oni ner­i­jetko označava­ju pojave u isto vri­jeme među­sob­no udal­jene ili čak suprot­stavl­jene.[4] Time poste­peno gube moć isti­can­ja dis­tink­tivne osobine jednog poj­ma – dolazi do nji­hovog sadržin­skog, unutrašn­jeg pražn­jen­ja – ali istovre­meno počin­ju i da pred­stavl­ja­ju sig­nal, makar par­tiku­larne, istovrsnos­ti, zajed­ništ­va.[5]

     

    „Kuća puna blag­ih čuda“

    „Posled­n­ja od svih dalji­na blaga“

    „I divl­jač bla­ga sva na broju“

    „Zeml­ja na blagom svom brežuljku“

    „Potonuli gosti blagi“

     

    „Nad­nela se kuća tamna“

    „Kućni duhovi tam­nih boja“

    „Kuć­na zbi­van­ja tajna“

    „Uho­dio plen ga tajni“

     

    „Ko zas­pala kuća teška“

    „Ko zas­pala smrt u gori“

    „Nemi praže kuće moje“

    „Daljine nemih rastanaka“

    „Kvadrati nemih melodija“

     

    „U kući punoj strašne snage“

    „Izvan daljine strašne“

    „Strašni ras­pored sveta“

     

    „Sjate se slepi svet da čine“

    „Gov­ori kuće slepa strana“

    „Usnu­lu nejač kuće svoje“

    „Usnu­la sli­ka našeg kraja“

    Dru­ga važ­na, odnos­no, mož­da i naj­važni­ja karak­ter­is­ti­ka poez­i­je Ale­ka Vukadi­novića jeste ona kojoj je Alek­san­dar Milanović[6] posve­tio dos­ta pažn­je, gov­oreći o pori­jek­lu njene izrazite višez­načnos­ti i širen­ju poten­ci­jalne seman­tike sti­ha. Milanović zaključu­je da do ovo­ga dolazi usljed Vukadi­novićevog, stil­s­ki markantnog, pos­tup­ka svođen­ja riječi koje stih grade (često i riječi oko kojih se oku­pl­ja stih) na nji­hovu esen­ci­ju, odnos­no tvor­bene osnove, kor­jenske mor­feme (dijelove riječi koji nose lek­sičko značen­je).[7] Za Nas­tasi­je­vića ta poja­va nije karak­ter­is­tič­na, on povre­meno aktivi­ra višestru­ki seman­tič­ki poten­ci­jal homo­for­ma (bez oznake akcenata).

    Zato se sa pril­ičnom sig­urnošću može tvrdi­ti da u poje­din­im trenuci­ma, naiz­gled sličn­im ili zaista sličn­im sred­stvi­ma, Nas­tasi­je­vić postiže mak­si­mal­nu kon­cen­traciju značen­ja, a Vukadi­nović opet, mak­si­mal­nu seman­tičku dis­perz­i­ju. I jed­no i dru­go se događa jer star­i­ji pjes­nik zgušn­ja­va, a mlađi apstrahuje.

    .

    *

    .

    S druge strane, pak, u nekim stil­skim crta­ma moguće je dokaza­ti duboku poet­ičku srod­nost ove dvo­jice pjes­ni­ka. Jed­na je karak­ter­is­ti­ka pjes­ničkog jezi­ka i Nas­tasi­je­vića i Vukadi­novića sko­ro pa sta­tis­tič­ki upore­di­va: u kojoj mjeri obo­ji­ca koriste, ili grade nove, anton­ime nastale od imeni­ca (ponekad takođe iznađenih) koji­ma je dodat negaci­js­ki pre­fiks. Kod Nas­tasi­je­vića nalaz­i­mo, npr: „neizreč­je“, „nepre­bol“, „nepro­hod“, „nehod“, „nev­id“, a kod Vukadi­novića „neproboj“, „netraj“, „Nebog“, „nejav“, „nereč“. Kod obo­jice se, pak, nahode riječi: „neput“, „netrag“, „nedo­h­vat“ i „nečuj“. Još jedan zajed­nič­ki jez­ičko-stil­s­ki pos­tu­pak privlači pažn­ju: viso­ka učestalost jez­ičk­ih sklopo­va za koje nis­mo uvi­jek sig­urni da li su po nas­tanku, i svo­joj ulozi u pjes­ničkom jeziku, polus­loženi­ca ili pak imenič­ka sin­tag­ma u kojoj je glav­na riječ bliže određe­na takođe imeni­com, odnos­no atribu­tivom. Kod Nas­tasi­je­vića čita­mo: „nedo­h­vat bla­go“, „pla­men oplođen­je“, „iskon more“, „čelik vek“, „sta­men sta­blo“, „bis­er žeđa“, „dubi­na nepre­bol“, „voda čudo“, a kod Vukadi­novića: „gavran pol­je“, „čvor drvo“, „tur­ob jutro“, „cve­tak bož­jak“, „nemušt boja“, „blag­dan kuća“, „gost lovac“. Ne izosta­je ni uslov­na „pom­jerenost“ vizure, ali i ustro­jst­va oslikanog pros­to­ra pri neo­bičnoj manip­u­laciji riječi­ma koje sig­nal­izira­ju pros­torno određen­je, odnos­no kre­tan­je (kod Vukadi­novića čita­mo: „Pró nêm gde blag / obnoć sija“, kod Nas­tasi­je­vića: „Znam / Po stre­li­com je tame“, „Korak ih/ povaz­da u lov“).

    Ono o čemu se takođe može gov­oriti pri kom­par­a­tivnoj anal­izi pjes­ničkog djela ove dvo­jice pjes­ni­ka jesu povlašćeni tem­atsko-motivs­ki kom­plek­si koji se pok­la­pa­ju u onom ste­penu u kom je moguće gov­oriti ili o plod­nim uti­ca­ji­ma star­i­jeg pjes­ni­ka na mlađeg ili o sličnom tipu poet­ske imag­i­naci­je. Egzis­ten­ci­jal­is­tič­ki predz­nak dis­tink­tivno je obil­jež­je poez­i­je oba auto­ra; u oba opusa, takođe, nalaz­i­mo principe „’obo­gotvoren­ja’ pes­ničkog, stvar­alačkog i jez­ičkog čina“ (Sto­janović Pan­tović 2001: 54–55). Dar pro­zorljivosti, pron­i­can­ja s one strane pojavnog, prirod­no vezan za pjes­niko­van­je, oba pjes­ni­ka sma­tra­ju priv­i­legi­jom i proklet­stvom (Vukadi­nović: „Gonjen u krug u muk slušam / Kroz trep­ta­je / Kako tra­je / Ruža suš­tog kra­ja duša“, Nas­tasi­je­vić: „I vidim, / samo što pagubom ne bukne / kuž­na olu­ja. // I čujem, / samo što stra­hob­no u skladu ne zahori / Alilu­ja“). Neza­o­bi­lazne su, shod­no tome, i jasne pred­stave božan­skih i demon­skih prin­ci­pa, ali i apokalip­tične viz­ije ocr­tane jas­no i ned­vos­mis­leno uprkos jez­ičkim i smisaon­im zatam­n­jen­ji­ma. Važno je prim­i­jeti­ti da se u oba sluča­ja svi­jet vidi i kao neka vrs­ta sakralnog, mit­skog kru­ga, u kome su sile svjet­losti i mra­ka u određenoj ravnoteži, a čov­jek je, nemi­novno, istovre­meno i u cen­tru i na obod­nim tačka­ma te kružnice: cen­tar kao poprište iskonske bitke, a per­ifer­i­ja kao nemoćan da bude išta dru­go do nijem pos­ma­trač: „I jeste, / tma kot­lo­va u kotlu. / Boga li radi pris­tavi vrag, / vra­ga li Bog? (Nas­tasi­je­vić); „Nebog Boga Bog Nebo­ga / Goni u krug časa / Zlo­ga“; „Dalji­nom / Bog se / Okružu­je“ (Vukadi­nović). Metafo­ra kru­ga (Nas­tasi­je­viće­vih je Pet, odnos­no Sedam lirskih kru­go­va) je zato i jed­na od temeljnih lirskih preoku­paci­ja i jednog i dru­gog pjes­ni­ka. [8]

    Krup­ne sličnos­ti zapaža­ju se i na mikro­planu, u detalji­ma pjes­ničkog jezi­ka: na prim­jer, dva prid­je­va, blag i zla­tan – čija je značen­js­ka i metaforič­ka poten­ci­ja u poez­i­ji pojačana – visoko su frekvent­na kod oba pjes­ni­ka. Kod  Nas­tasi­je­vića nalaz­i­mo „blagu rod­inu“, „bla­gi poj“, „blagu reč“, „blage kose“, a kod Vukadi­novića „blage sene“, „blag smer“, „bla­go ušće“, „blage čini“, „bla­ga čuda“. Zatiče­mo istov­jet­nu sin­tag­mu, „dolina bla­ga“, a Nas­tasi­je­viće­va „rod­i­na bla­ga“ dozi­va Vukadi­novićev „bla­gi kraj“. „Pat­nik“ je imeni­ca koju sus­reće­mo i kod jednog i kod dru­gog pjes­ni­ka, kao i zvučnu i poma­lo zab­o­ravl­jenu riječ „zaju­tar­je“. U gra­matičkom smis­lu nepravil­nu, ali izvanred­no usp­jelu Nas­tasi­je­viće­vu kon­struk­ci­ju „sve samlji“ iz pjesme „Gospi“ nalaz­i­mo kod Vukadi­novića u pjes­mi „Bacan­je belih čini“: „Sâm sve samlji“ i pjes­mi „Bog-osama“, a ova posljed­n­ja naslovom i tem­atikom takođe kore­spondi­ra i sa Nas­tasi­je­vićevom „Osamom na trgu“. Nas­tasi­je­viće­va sin­tag­ma iz „Česme kraj puta“ „drob­na kap“ (koju ne nalaz­i­mo u nar­o­d­noj poez­i­ji) iskr­sa­va u naslovu Vukadi­novićeve pjesme. Uočava­mo i koliko je kod obo­jice učes­tao motiv kri­la (čiji je sim­bolič­ki poten­ci­jal uve­liko u poez­i­ji korišćen) i, sa druge strane, rjeđi motiv kapi. I sinestez­i­je su često kom­pono­vane na sličn­im prin­cip­i­ma. Kod Nas­tasi­je­vića „Tiši­nom čudno/ sve mi zasvetli“, a kod Vukadi­novića se, u ide­al­no suprot­noj sli­ci, čuje „grak­taj mraka“.

    Hrom­a­ti­zam, upotre­ba boje pri kreaci­ji pjes­ničke slike, kod obo­jice je čvrsto spreg­nut sa drugim čul­nim sen­zaci­ja­ma, ali još i više, sa egzis­ten­ci­jal­nim osjećan­jem kojim se reagu­je na pojave spoljn­jeg svi­je­ta. Saži­man­je i kon­cen­traci­ja nisu zao­bišli ni spek­tar boja u oba pjes­nič­ka opusa. Potreb­no je, ipak, nagl­a­siti da na reduk­ci­ju boja koja se javl­ja u poez­i­ji oba pjes­ni­ka opet ima uti­ca­ja metaforično nji­ho­vo značen­je u bajali­ca­ma i bas­ma­ma, „gde ta metaforičnost ima mag­i­jsku funkci­ju“. „Bela je živ­o­to­davna boja. Crno je boja zlih glaso­va i slut­nji, ali i her­metične tajnos­ti. Crve­na, kao granič­na, razlis­ta­va svo­je metaforičke vred­nos­ti iz siline vatre“ (Ajdačić 2007), a dodali bis­mo, prirod­no – i krvi. Zato su kod Nas­tasi­je­vića tako česti prid­jev i imeni­ca rumen i rumēn, a kod Vukadi­novića neprestano iskr­sa­va sim­bol pla­me­na. Tako se dual­is­tič­ki prin­cipi solarnog i hton­skog (i među nji­ma crvenog kao mož­da – ljud­skog), od paganst­va, preko hrišćanst­va do ponornih iskus­ta­va mod­ernog čov­je­ka oči­ta­va i u jed­noj i u dru­goj poez­i­ji: zato je prid­jev taman (shod­no tome i imeni­ca tama i glagol tam­neti) kao ozna­ka posebnog koloris­tičkog, odnos­no svjet­losnog efek­ta (sa očitim ontološkim imp­likaci­ja­ma) najučestal­i­ji u pjes­ma­ma oba pjes­ni­ka, a nji­ma nasuprot sto­je riječi koje aso­ci­ra­ju na bjelinu i svjet­lost: svi­jetli (odnos­no zasvetleti, svet­lost), belo (beli­na i zabeleti). Na strani svi­jet­log kod Nas­tasi­je­vića će se, neo­bično, naći i kval­i­fika­tiv ble­di, a kod Vukadi­novića, pak, sja­jni. Var­i­jante tam­nine kod Nas­tasi­je­vića će biti mračni, zam­rači­ti se, smrka­vati se, crni, zacr­neti, a kod Vukadi­novića crno, mod­ro, mrk­lo, čađa­vo. U vezi sa crven­om, bojom krvi, simp­to­matičan prim­jer: kako oba pjes­ni­ka kon­statu­ju crve­ni­lo neba kao granični trenu­tak smjene dana i noći: (Nas­tasi­je­vić: „Tuga se rume­na s večeri/ Otud oglasi, sejo“, Vukadi­nović: „Pred­večern­je krvi boja“, „Zaju­tar­je rumen darje“).

     

    *

    Na kra­ju, i napom­e­na  i o obliko­van­ju pros­to­ra u zbirka­ma dva auto­ra. Jezik će se i tu pokaza­ti kao mapa tam­novi­la­jet­skog bla­ga. Mit­s­ki i stvarnos­ni pros­tori naših pra­pos­to­jbi­na položeni u jezik i čuvani i skri­vani u nje­mu oda­ju se svo­jim povlašćen­im mjestom u obje­ma poet­ika­ma. „Kod Slove­na pos­to­ji pra­vo bogat­st­vo nazi­va za tekuće i sta­jaće vode, za reke i jez­era, kao i za šume. Lingvis­tičke podatke potvrđu­ju istori­js­ki zapisi, iz kojih se vidi da su Sloveni nar­od voda i šuma“ (Deretić 2013: 35). Tu tre­ba prim­i­jeti­ti da je Vukadi­nović u velikoj mjeri pjes­nik doma, kuće, i da je u nje­gov­oj poez­i­ji veli­ka bina­rna opozi­ci­ja svoje/tuđe, odnos­no blizu/daleko, na kojoj je, nar­avno uprošćeno gov­oreći, izgrađe­na cjelokup­na mit­s­ka sli­ka svi­je­ta, daleko izraženi­ja nego u Nas­tasi­je­vićevoj poez­i­ji (sa nje­gov­om pro­zom stvari sto­je uneko­liko dru­gači­je). Osim toga, ta je opozi­ci­ja usložn­je­na jer su i kuća (unutrašn­ji, sop­stveni pros­tor) i dalji­na[9] (pre­cizni­je šuma ili gora), višestruko akcen­to­vane, između osta­log, u zbir­ci Dale­ki ukućani, dobile ambiva­lentne karak­ter­is­tike.[10] Kuća je „puna blag­ih čuda“ (u dru­goj, pak, pjes­mi i „strašne snage“), „kuća-maj­ka“, „cilj jedi­ni“, ali i „tam­na“, „stran­i­ca što krvari“, „usnu­la“,  „mrt­vač­ka“ ili, pak, „luda“ u Kući i gos­tu a pejza­ži oko nje „bol­ni“; dalji­na je, opet „moja sna­ga“, istovre­meno i „straš­na“ i „sit­na“, ali i „unutrašn­ja“ – pom­in­ju se i „tišine, daljine, blage stvari“ i „mesto dalji­nom osnaženo“. Taj je kon­tekst obo­gaćen uglom gledan­ja i doživl­ja­ja gos­ta, dak­le čov­je­ka koji sim­bolizu­je istovre­meno i kre­tan­je (dolazak i odlazak) i mirovan­je (t. boravak na jed­nom, istovre­meno bliskom i tuđem mjes­tu, zaštićenom koliko i nepoz­natom), a koji je čest lirs­ki junak Vukadi­novićeve poez­i­je[11] i čiji je lik još jed­na motivs­ka i sim­bolič­ka spona sa Nas­tasi­je­vićevom poez­i­jom (vid­jeti cik­lus „Gluhote“, pjesme IV i V).

    Osim toga, pok­la­pan­je tem­atsko-motivskih lin­i­ja Nas­tasi­je­vićeve i Vukadi­novićeve poez­i­je može se isprati­ti i u motivi­ma lova (lov­ca i pli­je­na). Zbir­ka Tragom ple­na i komen­tari kao da cije­lim svo­jim poet­skim tokom kore­spondi­ra upra­vo sa Nas­tasi­je­viće­vim gnom­skim sti­hovi­ma (iz „Reči u kamenu“): „S večeri, tugo, / ko kome plen?“

    *

    Ovaj krat­ki, sumarni pre­gled, u kom­par­a­tivnom kon­tek­stu, Nas­tasi­je­vićeve i Vukadi­novićeve poez­i­je tre­ba­lo bi da nagov­i­jesti kuda bi mog­lo da krene istraži­van­je tono­va predačk­ih, odnos­no mater­n­jih melodi­ja, što je u suš­ti­ni isti fenomen.

    I majke su pre­ci, mada nam se ponekad desi da to smet­nemo s uma.

     

     .

    .

    .

    .

    Lit­er­atu­ra

    .

    .

    Ajdačić 2007: Dejan Ajdačić, „Boje u nar­o­d­noj poez­i­ji“, http://www.rastko.rs/rastko/delo/10040, 29. 7.

    Bašlar 2005: Gas­ton Bašlar, Poet­i­ka pros­to­ra, Gradac, Beograd.

    Vinaver 1963: Stanislav Vinaver, Nad­gra­mati­ka, Prosve­ta, Beograd.

    Vukadi­nović 2001: Alek Vukadi­nović: „Reč u sve­toj godi­ni“, u: Alek Vukadi­nović, pes­nik, ur. Dra­gan Hamović, Nar­o­d­na bib­liote­ka „Radoslav Ves­nić“, Kraljevo.

    Vukadi­nović 2011: Inter­vju sa A. Vukadi­novićem „Svakog dana smak sve­ta“ (inter­vju vodio Bane Đorđe­vić), Večern­je novosti, 17. novembar.

    Vukadi­nović 2013: Inter­vju sa A. Vukadi­novićem „Sve­tac među pes­nici­ma“ (inter­vju vodio Zoran Radis­avl­je­vić), Poli­ti­ka,  6. april.

    Delić 2001: Jovan Delić, „Ruža jezi­ka“, u: Alek Vukadi­nović, pes­nik, ur. Dra­gan Hamović, Nar­o­d­na bib­liote­ka „Radoslav Ves­nić“, Kraljevo.

    Deretić 2013: Jovan Deretić, Kul­tur­na istori­ja Srba, Evro-Giun­ti, Beograd.

    Milanović 2001: Alek­san­dar Milanović, „Borav­iš­ta jak­ih reči“, u: Alek Vukadi­nović, pes­nik, ur. Dra­gan Hamović, Nar­o­d­na bib­liote­ka „Radoslav Ves­nić“, Kraljevo.

    Nas­tasi­je­vić 1991: Momči­lo Nas­tasi­je­vić, Ese­ji, beleške, mis­li, prire­dio Novi­ca Petković, Sabrana dela Momči­la Nas­tasi­je­vića, Gorn­ji Milanovac: Deč­je novine.

    Nas­tasi­je­vić 1991a: Momči­lo Nas­tasi­je­vić, Poez­i­ja, prire­dio Novi­ca Petković, Sabrana dela Momči­la Nas­tasi­je­vića, Gorn­ji Milanovac: Deč­je novine.

    Petković 2004: Novi­ca Petković, Ogle­di o srp­skim pes­nici­ma, Čigo­ja, Beograd.

    Sto­janović Pan­tović 2001: Bojana Sto­janović Pan­tović, „Tra­gan­je za božan­skim prin­cipom u poez­i­ji Ale­ka Vukadi­novića“, u: Alek Vukadi­nović, pes­nik, ur. Dra­gan Hamović, Nar­o­d­na bib­liote­ka „Radoslav Ves­nić“, Kraljevo.

    Hamović 2001: „Kuća i gost, čovek i bog“, u: Alek Vukadi­nović, pes­nik, ur. Dra­gan Hamović, Nar­o­d­na bib­liote­ka „Radoslav Ves­nić“, Kraljevo.

    Šutić 1979: Miloslav Šutić, „Poez­i­ja lirskog zbra­jan­ja“, u: Alek Vukadi­nović, Dale­ki ukućani, Srp­s­ka književ­na zadru­ga, Beograd.

    [1] Osim veze sa folk­lorom, simetrični osmer­ac ukazu­je i na pose­ban odnos sa srp­skim pjes­nici­ma epo­he roman­tiz­ma: „roman­tičarske strofe dobile su u Vukadi­noviće­vim pjes­ma­ma svo­je kon­trastrofe, tako je, preko osmer­ca, uspostavl­jen i dija­log sa roman­tiz­mom“ (Delić 2002: 48).

    [2] Svi citati iz Nas­tasi­je­vićeve poez­i­je dati su pre­ma izdan­ju Momči­lo Nas­tasi­je­vić, Poez­i­ja, prire­dio Novi­ca Petković, Sabrana dela Momči­la Nas­tasi­je­vića, Gorn­ji Milanovac: Deč­je novine, 1991.

    [3] Pod pjes­ničkom slikom podrazu­mi­je­va­mo onaj poet­s­ki iskaz koji poči­va prven­stveno na svo­jevrsnom analoškom odno­su, onako kako ga je defin­isao Tiho­mor Bra­jović u Teori­ji pes­ničke slike: „slikovit [je] sva­ki eksplic­it­no ili implic­it­no het­ero­top­ni iskaz analogi­jske predikaci­je, odnos­no sva­ki predika­tivni iskaz koji, neposred­no ili posred­no izlazeći iz pre­ovlađu­juće top­ike tek­s­ta, ost­varu­je onaj naroči­ti efekat prikazi­van­ja sličnog u različit­om koji nazi­va­mo poet­skom analogi­jom ili slikom“ (2000: 34).

    [4] Bojan Jović pre­cizira: „Nave­de­na težn­ja poste­peno dovo­di do upotrebe ogol­jenih reči, odnos­no sli­ka čija su osnov­na značen­ja potis­nu­ta i koje su pre­stale da označava­ju empir­i­jske pred­mete ili osobe, pa čak i opšti­je klase i vrste koji­ma pri­pada­ju“ (Jović 2001: 91–92).

    [5] Gov­oreći povodom jedne druge osobenos­ti Vukadi­novićevog pjes­ništ­va, R. Mik­ić ističe: „Jed­na od odli­ka Vukadi­novićeve poez­i­je jeste i nas­to­jan­je da se na pose­ban način imenu­ju određene stvari i pojave, uvek sa cil­jem da se ukaže na neku vrstu dvo–jedinstva“ (Mik­ić 2011: 25)

    [6] Tekst u rukopisu.

    [7] Neko­liko ovlaš izabranih prim­jera: „nêm“ može upući­vati čitao­ca na imenicu „nemost“, prid­jev „nem“, glagol „onemeti“, „tam“ na imenicu „tama“, glagol „tam­neti“, prid­jev „tama“, itd.

    [8] O tome vid­jeti i rad Bojane Sto­janović Pan­tović, „Tra­gan­je za božan­skim prin­cipom u poez­i­ji Ale­ka Vukadi­novića“, u:  Alek Vukadi­nović, pes­nik, ur. Dra­gan Hamović, Nar­o­d­na bib­liote­ka „Radoslav Ves­nić“, Kral­je­vo, odak­le ovom pri­likom prenosi­mo citat: „Reč je najpre o malarmeovskom kon­cep­tu ‘ira­cional­izaci­je forme’, potom ekspre­sion­is­tičkom i avan­gard­nom fenom­e­nološkom pis­mu koji pes­ničke motive (pa i samog Boga kao temu) pre­vo­di u ontološke geometri­jske oblike pod­ložne defor­ma­ci­ji (…)“ (Sto­janović Pan­tović 2001: 58).

    [9] O ovome više u tek­stu Alek­san­dra Milanovića „Borav­iš­ta jak­ih reči“, u: Alek Vukadi­nović, pes­nik, Nar­o­d­na bib­liote­ka „Radoslav Ves­nić“, Kraljevo.

    [10] Kod Vukadi­novića kuća povre­meno zado­bi­ja i odlike ide­alnog unutrašn­jeg pros­to­ra (oživ­otvorenog i pounutrašn­jenog) o kome gov­ori Bašlar u knjizi Poet­i­ka pros­to­ra: „Nam­era nam je, stvarno, da ispi­ta­mo veo­ma jed­nos­tavne slike, slike srećnog pros­to­ra. (…) Ona će nas­to­jati da odrede humanu vred­nost pros­to­ra pose­dovan­ja, pros­to­ra bran­jenih od pro­tivničk­ih sila, vol­jenih pros­to­ra (…) Prouče­na na najra­zliči­ti­jim teori­jskim hor­i­zon­ti­ma, sli­ka kuće kao da posta­je topografi­ja našeg intimnog bića“ (Bašlar 2005: 23–24). Kuća je glavni lirs­ki junak zbirke Dale­ki ukućani, bez obzi­ra na njen naslov.

    [11] O ovome vid­jeti u radu Dra­gana Hamovića, „Kuća i gost, čovek i bog“, u: Alek Vukadi­nović, pes­nik, Nar­o­d­na bib­liote­ka „Radoslav Ves­nić“, Kral­je­vo. Hamović ističe „da je moguće, kra­jn­jom reduk­ci­jom, doći do jez­gra ukup­ne Vukadi­novićeve poez­i­je, jez­gra od dve­ju reči: kuća i gost“ (Hamović 2001: 110).

    .

    .

    .

    .

    .