Prednost svojoj glavi

Sava Damjanov
Lat­est posts by Sava Dam­janov (see all)

    .

     .

    Sava Dam­janov pisac, književni istoričar, ese­jista i uni­verzitet­s­ki pro­fe­sor, rođen je 1956. u Novom Sadu. Kao proza­is­tu, književ­na kri­ti­ka ga sma­tra jed­nim od vodećih pred­stavni­ka srp­skog post­mod­ern­iz­ma. Nje­go­va nauč­na istraži­van­ja usmer­e­na su pre sve­ga ka fan­tastičnoj književnos­ti, erot­skim i jez­ičko-eksper­i­men­tal­nim slo­je­vi­ma u tradi­ci­ji, teori­ji recep­ci­je, post­mod­ern­iz­mu, kao i ka kom­par­a­tivis­ti­ci. Jedan je od osni­vača među­nar­o­dnog književnog fes­ti­vala „Proze­fest“ (u Novom Sadu) i nagrade „Milo­van Vidaković“ koja se dodelju­je za živ­ot­no delo. Preda­je na Filo­zof­skom fakul­te­tu u Novom Sadu, gde je i diplomi­rao (1980), mag­istri­rao (1986) i dok­tori­rao (1996) pod men­torstvom Milo­ra­da Pavića. Pre­vođen na mnoge jezike, zas­tu­pljen u bro­jn­im antologi­ja­ma savremene proze. Pre­davao  u Tibin­genu, Regens­bur­gu, Fra­jbur­gu, Berlinu, Haleu, Getin­genu, Bonu, Tor­inu, Veneci­ji, Krakovu, Vro­clavu, Varšavi, Gdan­jsku, Lođu, Opolu, Sos­nov­je­cu, Velikom Trnovu, Ljubl­jani, Sko­plju, Budim­pešti, Kije­vu i Lavovu. Sarađu­je na dok­torskim studi­ja­ma Uni­verzite­ta u Beogradu, Nišu, Nikšiću, Zagre­bu i Lis­abonu. Objavio 27 umet­ničk­ih i naučnih knjiga.

     .

     .

    Prva riječ koju ste izgovorili? 

    .

    Bio je to  pri­mal­ni krik u trenutku rođen­ja (tj.izlaska-ulaska u ovaj svet): to je ona Reč što beše na Početku!

    .

    Vaše prve igračke?

    .

    Sop­stveni prsti.

    .

    Vaše igre?

    .

    Maš­tar­i­je i eskapiz­mi svih vrs­ta, a u tako stvoren­im para­lel­nim (?) stvarnos­ti­ma SVE je bilo igra…

    .

    .

    Kao dijete želeli ste da postanete?

    .

    Shod­no prethod­no rečenom, BEJAH i astro­naut i ložač prekookean­skog paro­bro­da i šofer i majs­tor za kućne popravke (nick­name: majs­tor Kvar­iš!) i admi­ral i farmer na Divl­jem zapadu i‑i-i:Svašta i NIŠTA u isti mah!

    .

    .

    Prvo slo­vo koje ste naučili? 

    .

    Nisam voleo slo­va jer sam obožavao jezik!

    .

    .

    Šta Vas je rastuživalo? 

    .

    Meni su sve bajke, čak i one sa “hep­i­en­dom” bile melan­holične i tužne (a tako je osta­lo do dana današn­jeg): Pale sam na svi­je­tu je naslov jedne čijeg se auto­ra ne sećam, ali nad kojom sam plakao, kao i nad Bam­bi­jem ili Devo­jči­com sa šibi­ca­ma

    .

    .

    Društ­vo u najrani­jem djetinjstvu?

    .

    Proveo sam vrlo samot­no det­injst­vo, povre­meno okružen bro­jn­im ses­tra­ma puno star­i­jim od mene – one su, u časo­vi­ma dobre vol­je, mal­og Batu uključi­vale u svoj krug ali samo kao svo­jevrsnu živu igračku pod različitim iden­tite­ti­ma. Tako je bilo sve dok u 6. godi­ni nisam pošao u zabav­ište iz kojeg sam više puta bežao jer mi nedosta­jala prelepa slo­bo­da Samoće.

    .

    .

    Prvi bicikl?

    .

    Tri­cikl, tj. tro­točkaš kojim sam jur­cao po ogrom­noj kućnoj bašti i pravio karambole.

    .

    .

    Prva lop­ta?

    .

    Ne sećam je se, iako sam pred kraj osnovne škole strasno igrao fud­bal i treni­rao ga sve dok me u mlađoj juniorskoj ekipi tren­er nije pome­rio sa mes­ta cen­tar­fo­ra na pozi­ci­ju centarhalfa…

    .

    .

    Šta Vam bijaše najteže u školi? 

    .

    Pre­v­e­lik nivo soci­jal­izaci­je koji se očeki­vao od svih nas pod­jed­nako, bez obzi­ra na indi­vid­u­alne raz­like (dakako da ovo tada – šezde­setih god­i­na 20.veka — nisam TAKO defin­isao, ali sam baš TAKO doživljavao).

    .

    .

    Učitelji­ca? 

    .  

    Zor­i­ca Ign­ja­tov, moja prva učitelji­ca, upra­vo je mimoilazi­la gore­pomenu­ti kliše-ali, nor­mal­no, ne u školi gde su vladala prav­i­la i pos­to­jala masa đaka, nego van škole… Na primer, čim je videla da se istim putem posle časo­va vraćamo kući, poz­vala me da ide­mo zajed­no i ti raz­gov­ori sa njom tokom povrat­ka iz škole značili su mi više od škol­skog gradiva!

    .

    .

    Pred­jeli Vašeg djetinjstva? 

    .

    Dvorište moje kuće, lavir­ints­ki ispun­jeno bil­jem; okolne uličice koje su vre­menom postale stro­gi cen­tar Novog Sada; napušte­na šta­la ili svin­jac na grani­ci moje i neko­liko sused­nih bašti (sa kro­va tog “objek­ta” pos­ma­trao sam grad­nju prvih bule­vara i više­sprat­ni­ca na nji­ma, oseća­jući se kao da sam na vrhu sve­ta: osećaj koji sam kao “dežavi” vra­tio iz podsvesti pre dve godine na vidikivcu Rok­fel­er-cen­tra u Njujorku)…

    .

    .

    Da li ste pisali ljubav­na pisma? 

    .

    O, da, i te kako: sećam se jednog od prvih, ostavio sam ga vol­jenoj u šuplji­ni trešn­jinog drve­ta koje je krasi­lo njenu baš­tu… stidljiv da joj lično predam ili pošal­jem direk­t­ni­je, ali istovre­meno i bezo­brazno-lukav jer je bio peri­od zren­ja trešan­ja koje je ona obožavala i često sam je gledao kako ih bere!

    .

    .

    Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gdje su, šta rade?

    .

    Prethod­no pomenu­ta danas je muz­ič­ki ped­a­gog i živi u Nemačkoj… a da sud­bi­na voli pošal­ice i pon­avl­jan­ja (neveš­to parafrazi­ram Borhe­sa?!), dokaza­lo se pre dese­tak god­i­na kada mi je kao stu­dent na let­nju školu srp­skog jezi­ka i kul­ture došla devo­j­ka lica goto­vo iden­tičnog njenom: ubr­zo ću saz­nati da joj je to kći!

    .

    .

    Vaš nadi­mak iz škol­skih dana?

    .

    Oči­to da moje ime i prez­ime nisu bili podat­ni za nadimke, tako da sam ostao lišen tog iskustva.

    .

    .

    Da li ste bili skloni tučama? 

    .

    U star­i­jim razred­i­ma je to bio nor­malan deo đačk­ih fud­bal­skih utak­mi­ca, mada sam se par puta potukao iz čis­tog hira-tačni­je, iz nar­cisoid­nos­ti (kako bih “hrabrošću” zadi­v­io prisutne devojčice)…

    .

    .

    Šta ste čuli o Vašim precima? 

    .

    O tome bih mogao napisati krat­ki roman jer je moja porod­i­ca držala do kore­na i njeni star­i­ji članovi uvek su ponos­no pričali na te teme, kao da smo neka vlastelin­s­ka ili kral­jevs­ka dinas­ti­ja (čak i kada je sadržaj priča bio više no prob­lematičan). Uostalom, u Kuli — gde su Dam­janovi reg­istrovani još kra­jem 18. veka- na grad­skom groblju jas­no se ističe ogrom­ni mon­u­ment od bel­og mer­mera: to je naša porodič­na grob­ni­ca, a ja ću biti prvi Dam­janov koji u njoj (svo­jevoljno!) neće poči­vati jer sam prvi koji se nije rodio u tom pitores­knom vojvođan­skom gradiću (gde od 1945–46. više niko iz moje porodice ni ne živi)!

    .

    .

    Pre­ci koje ste sreli? 

    .

    Muškar­ci su u mojoj porod­i­ci umi­rali rano (sa izuzetkom stri­ca koji je živeo 96!), sve direk­tne pretke već sam nadživeo… ali sam rano det­injst­vo proveo uz baku po ocu (zvali smo je “maj­ki­ca”): mis­lim da je ona uti­cala na poton­je formi­ran­je moje ličnos­ti ne man­je nego roditelji…

    .

    .

    Sli­ka oca?

    .

    Bol­na. Umro je pre­ra­no, kada sam imao devet god­i­na… Posle sam ga upoz­navao i otkri­vao kroz priče o nje­mu i shva­tio da moja det­in­ja sećan­ja nisu pogreš­na: bio je neo­bičan, zan­imljiv, nima­lo jed­nos­ta­van čovek!

    .

    .

    Šta bi danas požel­jela Vaša majka? 

    .

    Uvek je želela da “kon­ačno sred­im svoj živ­ot” (ma šta to sve podrazumeva­lo i znači­lo) — veru­jem da bi opet našla  neku uporišnu tačku za istu želju.

    .

    .  

    Gdje je otišla Vaša prva plata?

    .

    Pok­lop­i­la se sa izlaskom moje prve knjige, kratkog romana Istraži­van­je Savršen­st­va, pa je jas­no GDE se ULILA (ili izlila?)…

    .

    .

    Gdje Vam biješe ljepše, u dan­i­ma ili u noćima?

    .

    Noć je bila MOJA,  sve do pre dese­tak god­i­na kada sam je spon­tano zame­nio za jutra i prepodneva.

    .

    .

    Da li ste ika­da požel­jeli da budete glumac?

    .

    Ne, poš­to sam na vreme shva­tio da je književnost takođe jedan vid glume!

    .

    .

    Da li ste požel­jeli da odete? 

    .

    Da, put Svemi­ra, u neku mis­i­ju nasel­ja­van­ja drugih plan­e­ta gde bi se naša civ­i­lizaci­ja nužno nas­tavi­la razvi­jati na   bit­no novim postulatima…

    .

    .

    Vaša lje­ta? 

    .

    Volim puto­van­ja, pa sam i tzv. let­nje odmore po prav­ilu koris­tio za odlazak na neka mes­ta i u neke pre­dele gde rani­je nisam bio.

    .

    .

    Grad? 

    .

    Moj rod­ni i sud­bi­nom mi podareni Novi Sad. A kada je neš­to suđeno, nema se tu šta još dodat­no reći?!

    .

    .

    Selo?

    .

    Za mene je selo neš­to začud­no, sko­ro egzotično jer su moja rural­na iskust­va minimalna.

    .

    .

    Plan­i­na?

    .

    Opet to, ali drukči­je (što bi rekao Vuk): samo uz dodatak da sam ravničar porek­lom (i genetikom)…

    .

    .

    Pustin­ja?  

    .

    Sahara…putovanje kroz nju (dva­put) i boravak (jedan­put) u njenom srcu najbliži su bili mojoj žud­nji za otiski­van­jem ka nepoz­na­tim svemirskim prostranstvima!

    .

    .

    Čemu služe mil­ioni zakona i propisa?

    .

    Valj­da zato da bis­mo mi naivni­ji katkad poverovali u nji­hovu ispravnost, a oni soci­jal­no inteligent­ni­ji ih non­stop kršili zarad sosptvene koristi?

    .

    .

    Kome vjeru­jete?

    .

    Sebi samom, najpre i najviše (na kraju).

    .

    .

    Pred čijom slikom ste naj­duže stajali?

    .

    Istinu gov­oreći, pred svo­jom u ogledalu — ali ne zato što sam samolju­biv već zato što je to deo svakod­nevnih rit­u­ala — umi­van­je, pran­je zuba, češl­jan­je, bri­jan­je, itd.

    .

    .

    Kurosa­va ili Bergman?

    .

    KuroSava(Damjanov), koji je neka­da voleo da gle­da Bergmanove filmove…

    .

    .

    Kako danas izgleda­ju zablude iz Vaše mladosti?

    .

    Fan­tastično, bajko­liko, ple­meni­to: kada bih živeo još jed­nom, ponovio bih ih!

    .

    .

    Začin?  

    .

    Sva­ki koji se pamti, dak­le: koji ima neki svoj aut­en­tično-nez­ab­o­ra­van ukus (a nije ih bilo malo tokom moga živ­ota)… među­tim, so je ono bez čega ne bih nikako mogao na duže staze…

    .

    .

    64? 

    .  

    Šah mi je uvek bio dosadan, iako sam ga katkad u dokoli­ci igrao — ali taj “greh” nisam oku­sio sig­urno već više od deset godina.

    .

    .

    Vaši stra­hovi?

    .

    Samo jedan dubin­s­ki, arhetip­s­ki: VISINA…ali to je kao u Đavolu per­verznos­ti E.A. Poa: što više u meni raste ontološ­ka jeza, to me više mami. Zato često na vidikovci­ma ili okomitim liti­ca­ma visok­ih brda pogledam nadole (odmah krene vrtoglav­i­ca i neki unutrašn­ji zov DA SE PUSTIM), zato u avionu trenu­tak odva­jan­ja od zeml­je doživl­javam kao trenu­tak umi­ran­ja, zato više volim sto­jeće ili stone lampe nego pla­fon­jere i lustere…

    .

    .

    Šta čekate?

    .

    Nekakvog svog intimnog, podsvesnog Godoa — još nejas­ni­jeg i apstrak­t­ni­jeg od Beketovog?!

    .

    .

    Čime se utešiti?

    .

    Živ­ot sam po sebi jed­i­na je suštin­s­ka ute­ha i – radost!

    .

    .

    Čega se stidite?

    .

    Ono­ga čime se pota­jno najviše dičim!

    .

    .

    Praš­tate li?

    ‚.

    Na žalost DA, i to veo­ma lako…

    .

    .

    Tražite li da Vam se prašta?

    .

    Shod­no prethodnom…

    .

    .

    Čime se ponosite? 

    .

    Onim što se starin­s­ki zove OBRAZ: saču­vao sam ga, uprkos tur­bu­lent­nim vre­meni­ma i živ­o­tu kakav sam vodio. U TO sam sasvim sig­u­ran — a to lično osećan­je je važni­je od sve­ga drugog…

    .

    .

    Ko Vas je razočarao?

    .    

    Spisak bi bio dugačak, a obra­zložen­je uz nje­ga — opet jedan krat­ki roman…

    .

    .

    Koga ste Vi razočarali?

    .

    Veru­jem da sam mnoge za koje ni ne slu­tim, a zbog nek­ih za koje pouz­dano znam – kajaću se zauvek!

    .

    .

    Čemu uvi­jek dajete prednost?

    .

    Svo­joj ludoj glavi…

    .

    .

    Šta ste naučili od Vaših potomaka?

    .

    Mno­go šta: mis­lim da je priv­i­legi­ja mog naraš­ta­ja što više ne važi samo ono tradi­cional­no prav­i­lo “star­i­ji-pamen­ti­ji” nego i obrnuto.

    .

    .

    Da li ste ika­da bili bezbrižni?

    .

    Trudim se da što češće budem jer to je pra­va sreća (ili barem jedan od fasci­nant­ni­jih obli­ka sreće)…

    .

    .

    Šta dal­je?

    .

    Kraj. The end… Barem što se književno-stvar­alačkog živ­ota tiče, a to znači: Živ­ot sam po sebi — Čaroli­ja za koju je jedan ljud­s­ki vek prekratak!

    .

    .

    .

    .           . Raz­go­varao Enes Halilović

    .

    .

    .

    .

    .

    .