Predosjećaj

Lat­est posts by Mirnes Sokolović (see all)

                                                                          

    .….I garež i sni­jeg koji tre­ba doći i magla u zraku osjećali su se. Već treći put se budi te noći, kao da je neko ispod nje­ga zguž­vao čaršaf. Pono­vo je iza­šao na pro­planak iznad kuće šepa­jući i gledao dugo pre­ma natušten­im plan­i­na­ma. Tamo je sig­urno već snijeg.

    .….Drveno selo spuš­ta­lo se ispod nje­ga niz kos­inu sve do Drine. Ovd­je je zima nal­i­je­gala kas­no, tre­ba­lo je neko­liko sed­mi­ca da se hlad­noća s brda spusti na rijeku koja je još uvi­jek isi­javala toplo­tu. Bilo je dana lje­tos kad je sta­jao na drven­om doku na dnu sela, osjeća­jući kao da je negdje na moru.

    .….Neke stvari neće iza­ći na dobro, čim se budi toliko ove noći, pre­dos­jeća. Iza posljed­njih gudu­ra koje se nisu vid­jele u mraku, kilo­metri­ma oda­tle, svjet­la u jed­nom gradu sada guši sni­jeg koji počin­je padati. Pra­vo je čudo da je tako svi­je­tao grad, kao pre­sav­i­je­na niska, bačen i ostavl­jen među tim plan­i­na­ma, u najvećoj tmi­ni Evrope. Neka­da se i on kre­tao tim gradom, sada su te prazne ulice zvonile nje­gov­im odsustvom, kilo­metri­ma udal­jene od mjes­ta gdje stoji.

    .….Do jutra će zapasti sni­jeg i ovd­je, u nje­gov­om selu, na nje­gov­oj najjužni­joj čuki, i neće se moći niku­da izlaz­i­ti iz kuće. Proš­lo je i deset god­i­na otkako je poče­lo nje­go­vo udal­ja­van­je od svi­je­ta, čim je prešao četrde­se­tu. Najpri­je je na jed­nom fes­ti­valu rekao da je nje­go­va žel­ja kupi­ti dvi­je koze i povući se na vikendicu. Kolege pjes­ni­ci ga nisu ozbiljno shvatili. Onda se vra­tio na dje­do­vo iman­je, kupio kokoši, obukao prsluk i gumene čizme, iz daljine se mog­lo vid­jeti kako gaza i ure­du­je po svo­joj avliji.

    .….Nije mu se svid­je­lo kako su ga poz­dravl­jali mješ­tani, nikom nije bilo jas­no šta tu radi naš najpoz­nati­ji pjes­nik . To nije bio kraj nje­gov­og puta koji se nas­tavl­jao sve dal­je, kako je ulazio u pedesete. Proš­lo je već dvi­je godine otkad je pro­dao dje­do­vo iman­je i otišao još dal­je pre­ma plan­i­na­ma, još dal­je od gra­da. Sada mu je tre­ba­lo tri sata vožn­je viju­gav­im ces­ta­ma da izbi­je na posljed­nje brdo iznad nasel­jene kot­line. Bio se baš ustoličio na ovoj čuki pon­ad rijeke.

    .….Sve ga je man­je intereso­vao grad, sve je man­je znao lju­di po lokali­ma. Prvih neko­liko god­i­na pre­oblačio se i odlazio šetati uli­ca­ma u noćn­im sati­ma, kad niko­ga nema, sada je i to prestao. Mož­da sam taj prošli, gov­o­rio je, bio ja, a mož­da i nisam. Slušao je samog sebe nedavno na emisi­ji koja je bila sniml­je­na pri­je pet­naest god­i­na, i glas i akcent su mu tada bili dru­gači­ji. Sve češće ga je u guši­lo u prsi­ma, kao da neko u ham­bar baci vreću punu zobi i digne se praši­na, a još od sinoć neš­to mu gov­ori da neke stvari neće iza­ći na dobro, čim spusti glavu na jas­tuk. Bio je ostao sam u selu, svi su se u sep­tem­bru raz­išli pre­ma gradovi­ma. Otpus­tio je i svo­ju ženu, otišla je u grad u pos­jet svome ocu, najviše je volio da se o sto­ci brine sam i da nikog ne opterećuje.

    .….Odavno je dao inter­vju u kojem je najavio da više neće objavlji­vati, da odlazi iz gra­da, da nikog ne optužu­je niza­š­to i da moli za razu­mi­je­van­je, ali nije ga prestao, sve ota­da, kao skra­ma, prati­ti onaj osjećaj u grlu da je nje­mu u rod­nom gradu neko neš­to oteo. Noćas je krstario svo­jom avli­jom i sve je bilo na svom mjes­tu. Nije se čula rika stoke u šta­la­ma, uzne­mirene guske su se davno smir­ile. Uz Drinu je i dal­je bilo naj­to­pli­je i magla je bila umoče­na u mas­nu rijeku kao pantljičara.

    .….Noga ga je mori­la krvnič­ki dok se pen­jao uz kos­inu, a svi su mis­lili da je ostao nedir­nut lani kad su mu dok­tori odsjek­li pocrn­jeli prst koji se nije mogao spa­siti. Niko neće osta­ti ravn­odušan što je kra­jn­ja kon­sekven­ca živ­ota da kreneš trunuti od prs­ta nav­iše. Dok je bio u bol­ni­ci, nijedan stari pri­jatelj iz rodnog gra­da nije ga zvao, ali bilo mu je sve­jed­no, niko nije ni znao da je bolestan. Nje­gov pas koji umi­je hodati na zad­njim noga­ma, dvi­je krave i konj, mag­a­rac, neko­liko ova­ca i dva šil­ježe­ta, orao, sin koji ga je redovno obi­lazio, sel­jaci koji su mu poma­gali u radu, bijaše mu dovoljno društvo.

    .….A pri­je je bio dru­gi čov­jek. Tek nakon rata pokušavao je stići živ­ot, kao da će ga onda čekati sto god­i­na mira. Tridese­to­godišn­ji, osjećao je devedeset i pete da ima neko­liko god­i­na u koji­ma će biti na vrhun­cu snage i da može sve stići. Tako je i bilo, slali su ga čak u Havanu i bio je jed­nu noć umis­lio da ust­vari potiče sa Kari­ba, da se nikad neće vrati­ti. Teško je pod­no­sio fes­ti­valske bine, bio je natreskan, toliko da su mu pri­nosili lavor da se ispovraća pri­je čitan­ja. Jed­nu noć zahti­je­vao je od Giljer­ma, ličnog voza­ča koji mu je bio dodi­jel­jen, da ga ne vozi na zvanični par­ty zat­varan­ja fes­ti­vala, pa ga je taj debeljuškasti vozač odvezao u bar uz plažu u kojem je noću svi­rao, ne zna­jući šta da radi s njim.

    .….Kad se zaba­va zahuk­ta­la, Giljer­mo je iza­šao na binu i sasvim ga pren­er­azio, počevši sa svo­jim ben­dom svi­rati trubu. Koliko je pao u sev­dah, pjes­nik je ustao iza sto­la, zavio nogav­ice, iza­šao iz lokala i zagazio u noćno more, tako da su ga morali spaša­vati. Posli­je četrde­sete se tako brzo sve prelomi­lo, tad je prvi put osje­tio taj zamor. Neke pri­jatel­je koji su ušli u par­la­ment i akademi­ju nije mogao više da gle­da. Ni oni nje­ga nisu više zvali, kao da više ne zna­ju šta bi ga pitali. Čuo je da su na nekoj sjed­jelj­ci na kojoj se okupi­lo staro društ­vo pom­in­jali da sada uzga­ja odlične ovnove, vitoroge, ali i da ima svog orla.

    .….Sve češće ga je poho­dio, kao i večeras, onaj osjećaj da će usko­ro neš­to krenu­ti po zlu. Tačno se sjeća momen­ta u kojem je nje­gov izostanak jekn­uo gradom, kao da se pro­nio glas da se on više neće vraćati tamo više nikad. Odz­van­jala je njime snaž­na žel­ja da mno­gi osjete da više nije tu i da ga više nikad neće biti. Pri­je sko­ro pola stol­jeća, kad je ovakav pre­dos­jećaj morio nje­go­va dje­da, pao je sni­jeg visok preko dva metra, a komši­ja Sma­jo ih je u zoru izbu­dio, kra­va je krenu­la da se teli, nikud nisu mogli po pomoć, izvlačili su zapetl­jano tele dugo, tako da mu je neš­to pop­uca­lo u pleć­ki. — Djed koji okreće glavu i plače da ga niko ne vidi, pla­nine sni­je­ga koje su zaro­bile selo kao da ga više nikad neće oslo­bod­i­ti, olizano tele koje nikako ne može da se posa­di na noge, jed­no je od prvih nje­gov­ih djet­injih sjećanja.

    .….Čini­lo mu se noćas da sni­jeg ipak neće do jutra i vra­tio se u krevet da pono­vo pro­ba zas­pati. Onda je sklo­pio oči i u trenu počeo san­jati da neko ure­du­je za nje­gov­im sudoper­om u sus­jed­noj pros­tori­ji i kad je otvo­rio oči začuo je da neko zaista lupa u kuhin­ji. Selo je bilo ispražn­jeno, bande su krstar­ile ovim kra­jem i mož­da s ovim trenutkom počin­je nje­go­va ago­ni­ja. Nije dža­ba bio spoko­jan sve ove godine, sada to vri­jeme dolazi na naplatu. Dokopao se letve i kren­uo polako pre­ma vra­ti­ma. Čim je prešao prag, svjet­la su se naglo popalila i Giljer­mo sa svo­jom grupom ukaza se nasred nje­gove kuhin­je i odjed­nom zasvi­raše Besame mucho.

    .….Dvo­ji­ca costenosa igrali su klik­era pored trpezari­jskog sto­la, a vio­lin­ist i cim­bal­ist u pauza­ma okušavali su jedan dru­gog u ćizi blizi. Izgle­da da je bila stigla cijela šare­na del­e­gaci­ja. Vid­jevši sve to, pjes­nik je samo podi­gao ruke i cikn­uo. Nje­go­vo srce je već dugo bilo zaključano za sve: i za sreću i za nes­reću, a sada mu je sva bol svi­je­ta obuzela ključne kosti i doš­lo je vri­jeme da duša procuri na suze.

    .….Svih ovih god­i­na tre­ba­lo mu je samo da neko iz nar­o­da nje­gov­og pozvoni na vra­ta i upi­ta ga za zdravl­je, o tome je bio isp­je­vao tri zbirke pje­sama koje nije objavio, niko u nje­gov­om rod­nom gradu nije znao da se tre­ba­ju okupi­ti i doći po nje­ga, sada su umjesto njh došli ovi lju­di, intere­su­jući se za nje­gove nožne prste. Niko mu sada nije bio bliži od ovih lju­di i armano Giljer­mo mu je samo prišao i nakon toliko god­i­na prim­io ga na svo­je grudi.

    .….Jučer je cijeli dan u sebi zazi­vao da se vrati bar žena, ali to su osjetili samo neki lju­di na Karibi­ma. Bio je jedan od naj­tužni­jih lju­di koje je upoz­nao, kao da mu je ove jeseni bilo dodi­jel­jeno da nosi crn­inu za samim sobom. Kad su zajed­nič­ki kon­ačno zap­je­vali, posli­je dvade­set god­i­na, obz­nani­lo se da će sutra biti jas­no ono o čemu bude mis­lio prekosutra.

     .….Pjes­nik nije vjerovao da pos­to­ji Bog, ali je te noći osje­tio da iznad ove priče stolu­je neki DJ koji je dobro izmik­sao situaci­je. Feš­ta je tra­jala cijele noći a dronovi koji su se spuš­tali lagano niz brdo snim­ili su kako je u zam­račenom selu gor­jela jed­na kuća sve do zore, kao da veselju nema kraja.

    .

    .

    .

    .

    .