Prevalisa

Lat­est posts by Miraš Mar­ti­nović (see all)

     

    .

    Probuđe­na

    .

    Osjećao sam u svakom damaru,
    Njene granice su se razmi­cale – u snovi­ma. Gradovi koji
    Pod zemljom spava­ju. Praprat­na i njeni stanovnici.
    Šta bi sa nji­ma? Gdje se staniše?
    Negdje u tebi, svakako!

    Ponekad mi se uči­ni da sam je izmislio.
    A hodao sam njome, osjeća­jući je tijelom, gledajući
    Očima.

    Kral­je­vi njeni, pojav­iše se na kon­ji­ma u jed­nom času, sa
    Koplji­ma i mače­vi­ma, sa kruna­ma na glava­ma. Iz zemlje
    Iskočiše, ptice polet­ješe za nji­ma. Mno­ga jata prelijepih
    Pti­ca. Za nji­ma nar­od i svešteni­ci, stvori se procesija,
    (sa idol­om na čelu!), koja se u mimo­ho­du kretala.
    Najed­nom, pretvoriše se u zvijezde,
    Obre­toše na nebu. Preval­isa se
    Kupala u svjet­losti. Gledali su je iz nebeskih visina.

    Ukaza­še se pute­vi iz tame, koji­ma su hodali oni
    Što neka­da bijahu na njoj.

    Oživ­ješe slo­va u kamenu i znaci koje su ostavili,
    Prepiši ih! – čujem neči­ji glas. I počeh da prepisujem.
    Oživl­javale su : bitke, riječi izrečene
    U otsud­nim časo­vi­ma. Molitve izgovorene
    U neko vri­jeme, pod preval­i­tan­skim nebom.

    Otvoriše se nekro­pole. Pro­gov­oriše mrtvi.

    Tad shvatih da sam je probu­dio iz hiljadugodišnjeg
    Sna. Da sam je rasanio, da je pono­vo živa.

    Vas­postavi se kral­jevst­vo otprve, u knjigu stade.
    Snovi onih što neka­da ovd­je prebivahu,
    Stvarnost postadoše.

    Počeh da iscrtavam
    Njene granice.

    Potekoše pre­sahle rijeke, i izvori,
    Jedan je kao gejzir nasred nje
    Izvi­rao. Bila je to nje­na sna­ga živ­otvor­na, kojom se
    Hrani­la u bez­nađi­ma. Reče izvor:
    Ja nije­sam nika­da pre­sah­n­uo i neću, dok je ove
    Zeml­je, iz čijih pradu­bi­na crpim kapi
    Za vašu i moju žeđ.

    Zažubri jezik, mrtav odavno. Razumjeh
    Njeno pos­to­jan­je. Oživ­ješe riječi davno izgovorene.

    Mrtvi progledaše i podm­ladiše se.
    Tada shvatih, da ona u svo­jim dubi­na­ma čuva
    Mag­mu koja daje snagu, njoj i nama.

    Kada se zagledamo u njenu istori­ju, shvatimo
    Koliko je bilo iskušen­ja. Uvi­jek ih je pobijedila,
    Uzdigla se iz pado­va i klonuća, nas­tavl­ja­jući da ide
    Svo­jim putem.

    Po jed­noj leg­en­di koja živi od davn­i­na, ona
    U nej­dri­ma čuva tajnu. I Taj­na je
    Čuva.

    Ako bi bila otkriv­na, toga časa bi nestala.
    Ona od naših umi­ran­ja živi. Zato je vječna.

    Shvatih napokon da sam je u sebi probudio.
    Da sam je nosio od rođenja.

                                                                          Lučin­dan, 31. okto­bar 2015.

    .

    .

    Mel(pomen)i

    .

    Ti, uvi­jek potreb­na, Mel(pomen)o. Sli­je­dio sam te kroz
    Sjećan­ja i snove. Kroz gradove kojih odavno nema,
    Koji usnuli pod zemljom čeka­ju da ih probudimo
    Iz hil­jadugodišn­jeg sna.

    Učini­la si da vidim Sofok­la na Budvanskoj
    Plaži, kako bro­ji zrna pijes­ka i raz­go­vara s talasima.
    Da čujem vječne riječi.

    Bogin­jo Pjes­ništ­va, Muzo sjećan­ja. Ti što si me vodila
    Kroz hramove bez bogo­va i svetil­iš­ta bez svjetlosti.
    Pute­vi­ma koji­ma se neka­da išlo.
    Ovom divnom zemljom Preval­i­som. Zemljom mojom
    I tvo­jom. Satkanom od bola i ljubavi. Koju osjećam
    U krvi, snu i riječi­ma koje izgovaram.

    Otvar­ala si mi kapi­je vre­me­na i stol­jeća. Grob­nice u
    Koji­ma spava­ju usnule lje­po­tice, koje su slušale pjesmu
    Cvrča­ka, istu pjes­mu koju mi danas slušamo.
    I gledale Mjesec nad Preval­i­som, ovaj Mjesec.

    Silazili smo među izum­r­le nar­o­de, koji o sebi ne
    Ostaviše tra­ga. Po raz­vali­na­ma smo šetali, osluškivali
    gov­or vjčenos­ti. Pre­poz­navali i razu­mi­je­vali jezike
    I čuli glasove koje dru­gi nije­su čuli.

    Uvodi­la si me u leg­ende i mitove. Slušali smo kako
    Vječnost iz njih pul­sira nem­jerljivom snagom. Tada
    Osjetismo smo kako se u nama Preval­isa umnožava.

    Pro­lazili smo kroz Dok­leu, grad — sjećan­je. O,
    Div­na Mel(pomen)o, to je tvo­je carst­vo. Ti, kraljice
    Zab­o­ravl­jene Dok­lee. Osluški­vali glasove mrtvih.
    Mnoge glasove. I veličanstvene horove. Čuli
    Besjede izg­nanog reto­ra Dion­isi­ja i njegova
    Nad­viki­van­ja s morem, dok je šetao ovim žalima.
    Uvi­jek zavodljivi i nedoljivi glas Teute, kraljice
    Ras­pusne i divlje.

    Sve smo čuli!

    Mno­ga iskušen­ja prati­la su nas na ovom putu.
    Opas­ni i str­mi pred­jeli, satkani od sjećanja.
    Kliza­vi i nesig­urni. I sjene, mnoge sjene. Sablasti
    I priv­iđen­ja. Ali, ti si bila sig­ur­na svjetiljka
    Koju sam mogao sli­jedi­ti. S nadom da će me
    Dovesti tamo gdje sam krenuo.

    Priz­na­jem, kad – kad mi je zadrhta­lo srce, i
    Ruka, na ovom putu. Ali ti bi uvi­jek, u
    Časo­vi­ma klonuća, vrati­la samopouz­dan­je koje me,
    Povre­meno napuštalo.

    I vratili smo se, evo, napokon, iz
    Pred­jela sjećan­ja, gdje caru­je Tama.
    S bis­er­i­ma koje može­mo stavi­ti pred ljude.
    I darovati ih, kao utje­hu da je sve je tu
    I da niš­ta nije prošlo.

    U prošlosti smo našli svu budućnost -
    Najbolji znak da puto­van­je nije bilo uzaludno.

                                                                          10.–11. april 1999.

    .

    .

    Mije­lame

    Bila sam najl­jepša, ime mi je bilo Mijelame.
    Ogr­li­ca, koju sada držiš u ruci, krasi­la je moj
    Labuđi vrat. A pok­lo­nio mi ju je moj ljubljeni,
    Mla­di knez nar­o­da Labeata.

    Ogledala sam lice u vodi ovo­ga jezera.
    Zvi­jezde su bile ljubo­morne na moju ljepotu.
    Ove iste zvi­jezde, koje sada tebe gleda­ju, dok
    Ogr­licu držiš u prašn­javoj ruci.
    Mož­da je po koja od onda pala, neka
    Promi­je­ni­la putanju.

    Mije­lame! Mije­lame! Dozi­vali su me mladići
    Sa ovih brda. U snovi­ma sam čula
    Nji­hove glasove: Mije­lame! Mijelame!…
    Čula sam ih sa obala jez­era. Kao što ih
    Čuješ ti sada, dok stre­saš zemlju s ogrlice.

    Otre­si prašinu, taloženu stol­jeći­ma, zamisli
    Vrat koji je krasi­la ta ogr­li­ca. I gru­di, bujne
    Gru­di koje je dot­i­cala. Bila sam plemenita
    Roda, kćer­ka zapov­jed­ni­ka i starješine
    Nar­o­da Labeata.

    Isti onaj vje­tar, koji je razno­sio moje kose i
    Raspin­jao gru­di, i sada šumi, ti ga čuješ,
    Dok stre­saš prašinu s moje ogr­lice. Isti je
    Vje­tar, sada i onda. A pitaš li se: gdje su
    Moje kose koje je mrsio, razno­sio na sve
    Strane, i gur­di koje je izdašno milovao.
    Pitaš li se: gdje su?

    Potraži moje oči na dnu jez­era. Gledaj,
    Makar na trenu­tak. Shvatićeš koliko je
    Sve trošno i prolazno.

    Znam šta mis­liš, dok skidaš
    Pažlji­vo zrn­ca prašine. Pitaš se: gdje su oči one
    Pre­li­jepe žene? Mije­lame koja je zanosila
    Mladiće. Kamen­je se top­i­lo od njenog pogleda.
    A ova brda za njom su se okretala.
    Već ih zamišl­jaš, ah, moje oči
    Boje ovog jez­era što je od mojih
    Suza nastalo.

    Da, ovo jeze­ro je stvoreno iz mojih očiju.
    Od suza koje sam isplaka­lo. Vidiš li koliko je
    Suza se iz njih izlilo. I sada plaču, moje oči.

    Pogledaj, eno dva izvo­ra, dva gejzira
    Iz njih izviru. Budi oprezan, od mojih suza
    Nepre­sušnih, jeze­ro stal­no raste. Možeš se
    Uto­pi­ti. Pazi se, pre­v­e­like su dubine.

    Slučaj je htio da sam iza­šla iz zem­je. Ne ja, već
    Moja ogr­li­ca. Tvo­ja misao me probudila,
    Pono­vo sam živa.

    I još neš­to ću ti reći. Vidim, gubiš strpljenje,
    Skin­uo si prašinu. Hoćeš da odeš,
    Mis­liš: kako će te to otkriće proslav­i­ti. Upmati:
    Troš­na je i niš­tavna sla­va. Zadi­vl­jeni mojom
    Lje­po­tom, stanovni­ci ovih pred­jela dajući ovom
    Mjes­tu moje ime, ovjekov­ječiše me.
    Gorim od žud­nje da čujem glasove
    Onih mladića.

    Ti, što kopaš po prošlosti, imaš moje ime
    I ogr­licu. To je dovoljno. Osta­lo možeš
    Da zamišl­jaš i da budeš srećan.

    Da li srećan?.… To ne smi­jem da ti kažem.
    Sam vidi, sam pro­su­di. Imaš ogrlicu…
    A moje tije­lo, moje oči i moje lice? A
    Moju kosu, ni vje­tar više ne osjeća? A
    Moje oči? Ne traži moje oči! Bojim se,
    Nećeš ih naći.

    Gledaj u jeze­ro i uži­vaj koliko možeš.
    Nika­da se neće povrati­ti ovaj dan. Ni onaj
    Jučer­ašn­ji, ni prekjučer­ašn­ji, neće se vratiti…
    To ti kažem ja, Mije­lame. Tako bi da me ponovo
    Zovu oni mladići.

    Mož­da zovu, ali ih ne čujem.

    .

    .

    Medaur

    .

    Ja sam Medaur, zaštit­nik Rizona.
    Poz­nat po dva zav­jet­na nat­pisa iz dalekog Lamebeza
    U Sjev­er­noj Africi.

    Rizo­nan­ji me poš­to­vahu kao zajedničkog
    Lara. Bio sam osni­vač i heros, sada nepostojećeg
    Gra­da. Rado sam leb­dio nad
    Ovom raz­vali­nom. Nad bedemi­ma kojih
    Više nema. Ali moj duh je tu, sveprisutan.

    Stanovni­ci Rizona su me zamišl­jali kao konjanika
    Koji obuz­da­va kon­ja u galopu i vit­la kopljem na
    Sve strane. Posli­je su me upoređi­vali sa konjanikom
    Star­ih Tračana. I sada ponekad
    Razi­gram kri­latog pegaza, naprav­im krug nad
    Zalivom. Ne lju­ti me što me niko ne vidi. Znam
    Da sam nev­idljivi kon­janik koji će jednom
    Biti vidljiv.

    Zauz­i­mao sam istaknu­to mjesto u hijer­ahi­ji bogova.
    Neka­da! Hvala pjes­niku koji me ovjekovječi
    Kroz dva zapisa, na koji­ma je preživ­je­lo moje ime.
    Da njih nije sig­urno se ne bih
    Oglašavao. Ovako, oni mi otvara­ju vra­ta, za izlazak
    Iz tame.

    Gdje su moji svešteni­ci koji­ma sam dao
    Moć: da mogu izvesti duše iz tijela, dok ono
    Odmara, slo­bod­no lutati pros­tori­ma i pono­vo se
    Vrati­ti u svo­je pre­bi­val­ište. Ponekad sus­ret­nem njihove
    Sjene koje su uzele oblič­je pti­ca. U jati­ma i pojedinačno,
    Lete nad ovim brdi­ma, a onda bježe od mene, kao da nijesam
    Nji­hov zaštitnik.

    Pjes­nici­ma dajem pred­nost. Poseb­no onom što
    Napisa dvi­je pjesme o meni. Da bih
    Se pono­vo ost­vario, navešću stihove,
    U koji­ma živim.

    Neka je sla­va i hvala pjesnicima.

    .

    ***

    I
    O, Ti, koji obitavaš u Eacid­skim zid­i­na­ma Risinija
    Tvrđave u Dal­maci­ji, zajed­nič­ki laru naše­ga naroda,
    Medau­re, koji si svet kako u otadžbi­ni tako i ovdje,
    Molim te da ove skromne darove prim­iš kao svo­je, Ti
    Koji si velik u svo­joj pojavi, Ti pod kojim se,
    Obuz­dan tvo­jom lje­vi­com, konj propin­je u vazduh,
    Dok tvo­ja duga ruka podignu­ta pored uva sije smrt.

    Takvog te, kao već određeni konzul, u ovom sjedištu
    Smjes­tio Tvoj rob koji ti oda­je poš­tu, poznat
    Rat­nom gradi­vu, i Tebi Cezare Marko,
    Uvi­jek istaknut u prvom bojnom redu.

    .

    II

    .
    Poš­to je prim­io konzulat…
    Živu sliku očin­skog duha
    Kako sa obuz­danog kon­ja baca koplje
    Tebi, Medau­re, posveću­je tvo­je Meduarije.

    .

    .

    Sofok­le u Butui

    .

    Divan je ovo grad, Butua. Tako se izgo­vara na jeziku
    Nje­gov­ih stanovni­ka. Mož­da ću ga upotri­jebiti u nekoj
    Budućoj tragedi­ji. Neš­to zrači iz nje­gov­og ime­na. A
    Ove plaže, ah ove plaže. Toliko mi pri­ja­ju. I pije­sak, more
    I talasi. Kao da se prvi put sus­rećem s morem,
    Ost­varu­jem se kroz nje­ga. Kroz svako zrno pijes­ka. U svakom
    Sam tala­su. Osjećam dolažen­je i odlažen­je, dok kroz
    Pred­večer­je koračam, zado­vol­jan što mi se stope ostaju
    Ovim žalom.

    Tra­jaću ovd­je, kao što tra­jem u beskon­ačnom moru. Ova
    Žala su kao ogledala koja umnožava­ju moj lik.
    Sti­gao sam ova­mo na odmor, zvanično je moj dolazak tako
    Objavl­jen, a u stvari, ja u ove kra­jeve dolaz­im zbog drugačijih
    Razlo­ga. Držav­na bla­ga­j­na u Ati­ni, čiji sam glavni rizničar,
    Otan­jala je, tre­ba probu­di­ti naše empo­ri­je. Butua je
    Jed­na od važni­jih u ovom dijelu Hron­skog mora,
    Tre­ba pod­sti­cati trgov­inu. Umjesto da mis­lim o pjesničkim
    Dje­li­ma, moram se bav­i­ti državn­im poslovi­ma. Laskalo
    Mi je to u mla­dosti. Danas, na sve gledam drugačije.

    Hej, more! Tala­su koji donosiš
    Sve u svo­jim kaplji­ca­ma, osjećam kako se u tebi sav
    Razli­vam. Sju­tra imam sas­tanak sa star­ješi­na­ma grada.
    Moram na to mis­li­ti, pri­je svega.

    Važni poslovi su u pitanju.

    A onda ću o tebi razmišl­jati, more, I o tebi, tala­su, i o vama,
    Talasi, o oblacima koji u pred­večer­je promiču nad
    Gradom i ovim predjelima.

    Gle, naše lađe, ukotvl­jene u luci. Svu­da smo stigli.
    To raduje.

    Moja domov­ina je mno­go pros­trani­ja od one koja je
    Ucr­tana u granice Grčke. Moja domov­ina je beskrjana.
    Osjećam sebe u mnogim zeml­ja­ma i narodima.
    Helen sam i Ilir, Peonac, Trib­al i Autar­i­jat. Kelt sam.
    Pegazi i Medi blis­ki su mi, koliko Tračani
    i Epirci.

    U kat­a­logu sam svih nar­o­da. Otku­da ovak­va misao u
    Meni, večeras, na ovom pus­tom žalu? Svakakve misli
    Me opsi­jeda­ju. Nar­o­di od počet­ka svijeta.
    Htio bih da sas­tavim kat­a­log nji­hovih sudbina.
    Da poređam nar­o­de i nji­ho­va ime­na, od početka
    Svi­je­ta. One koji žive u uspomeni i one
    Što su odavno mrtvi, od kojih osta samo ime.

    Zaš­to me opsi­jeda­ju nar­o­di? I ovaj pije­sak. Tragovi
    U nje­mu, tragovi su mno­gi koji su licem zemlje
    Ostavili oni koji su prošli. A proš­lo je nebrojeno
    Mnošt­vo i ja bih da se utopim u nji­hove tragove.
    Da čitam iz knjige vječnosti.

    Pute­vi­ma
    Koji­ma su pro­lazili nar­o­di, ple­me­na i jezi­ci, da krenem,
    I da se ne zaus­tavim, da putu­jem do kra­ja zemnog
    Živ­ota. Da vidim grobl­ja, oslušnem mrtve, napišem
    Veliku tragedi­ju, koju bi činili veličanstveni horovi
    Izum­r­lih nar­o­da koji se vječno oglašava­ju. I, sada,
    Dok hodam ovim žalom i udišem more, čujem
    Mnoge glasove, u talasi­ma dolaze. Čujem more
    Koje nema obala, koje veličanstveno govori,
    Beskra­jno se oglašava.

    Kako je gor­da i sta­sita ova Ilir­ka. Hoda graciozno
    I dos­to­janstveno, ovako ne zna­ju da hoda­ju žene u Atini.
    Nosi krčag na glavi, napun­jen vodom sa nekog izvora.
    Nepril­ično je, stranac sam i nez­nanac, al’ moram se
    Osvrnuti.

    Da li će neko jed­nom pre­poz­nati moje stope u ovom
    Pijesku? Da li će znati da sam ovu­da prošao ja,
    Sofok­le, trag­ičar i rizničar? More otkri­va i pokriva,
    More rad­nik neu­morni. Odnosi i vraća. Sjutra,
    Ako u toku noći nadođe pli­ma, neće biti ovih stopa.
    Ali, vjeru­jem da ovo isto more, koje će ih izbrisati,
    Jed­nom će otkri­ti trag koji sam ovd­je ostavio.

    Tragovi se ne mogu izbrisati. Sve se pono­vo ukazuje
    I obnavl­ja. Riječi, fak­ta, osmi­jeh, dovol­jan je da se
    Udvo­ji i umnoži i pono­vo javi. Ne vjeru­jem u kraj.
    Sva­ki kraj je poče­tak. Dovol­jan razlo­ga za tak­vo vjerovan­je je
    More, talasi i pijesk, koji uzimam

    Pune šake su mi pijeska.

    Već je sum­rak, usko­ro će noć, moram na počinak,
    A pri­je toga na sas­tanak s pov­jerljivim ljudi­ma, Helenima
    Koji su ovd­je na službi i predstavnicima
    Domaćeg stanovništ­va, koje radi za nas, uz
    Nagrade.

    Sju­tra je novi dan.
    Sju­tra mojih stopa neće biti. Ali…Nema zaborava.
    Mrtvi ne mogu biti mrtvi, dok je jedna
    Jed­i­na misao na njih prisut­na među živi­ma. Sve je
    Živ­ot, u stal­nom giban­ju i uznošen­ju, u nadolaženju
    I vraćan­ju. Volio bih da još mogu ovako, ali
    Stvarnost uskraću­je pros­tor kril­i­ma mašte.

    Moram se pripremati za sju­trašn­ji sastanak.
    Atin­s­ka bla­ga­j­na se polako,a li sig­urno prazni.
    Nedolično mož­da za jednog pjes­ni­ka, ali je tako.

    Zbo­gom, More!…

    I još samo da kažem:
    Na mjes­tu sbakog gra­da upisana je nje­go­va sudbina.
    Van­vre­meni časovni­ci otku­cava­ju trajanje.

    Čujem ih!
    ……………………………………………………..

    .

    .

    .

    .