Primum vivere deinde philosophari

Lat­est posts by Adam Zaga­jevs­ki (see all)

    .

    .

         Počn­i­mo što se veli “od počet­ka”, kako bis­mo našim čitatelji­ma pružili kratak uvod u povi­jes­ni kon­tekst iz kojeg ste kao autor iznikli. Na poljsku ste pjes­ničku scenu stupili u sivilu Hladnog rata 60-ih, kao vjero­jat­no najis­taknu­ti­ji književni glas otpo­ra koji se obično povezu­je sa lit­er­arn­im skupina­ma Gen­eraci­ja 68 i Novi val. Kako danas, sa ove udal­jenos­ti, gle­date na ta vre­me­na gnjevnog odupi­ran­ja tadašn­jim vlas­ti­ma i pisan­ja pod paskom total­i­tarnog režima? 

    .

         Ne, ne, moj glas nije bio baš “najis­taknu­ti­ji”. To doba danas u ret­ro­spek­tivi sagle­davam u posve dru­gači­jem svjetlu. Među mojim suvre­menici­ma zasig­urno sam ja bio onaj koje­mu je bilo potreb­no više vre­me­na da osvi­jesti vlasti­ti glas. Dvo­ji­ca mojih pri­jatel­ja, Stanisław Barańczak i Ryszard Kryn­ic­ki, obo­ji­ca iz Poz­nańa, vrlo rano su usp­jeli pro­gov­oriti na orig­i­nalan način jer su imali taj dar osob­ne dik­ci­je, i obo­ji­ca su ga koris­tili kao kri­tičko sred­st­vo usm­jereno pro­tiv našeg polu­to­tal­i­tarnog sus­ta­va. Kažem “polu­to­tal­i­tarnog” jer smo naposljetku ipak uspi­je­vali objavlji­vati, i to tijekom neko­liko god­i­na, svo­je kri­tič­ki intoni­rane pjesme po časopisi­ma i žur­nal­i­ma koji su bili dio široke panorame koju je pred­stavl­jao državni sindikalni tisak. Nekome tko je osje­tio pravi staljinizam bili bis­mo zapra­vo smi­ješni. Jer bilo je u našem djelo­van­ju i ele­me­na­ta komedi­je visoko­ga sti­la. Među­tim, bili smo iskreni i naša nas­to­jan­ja su bila smis­le­na, a zasig­urno su i bar malo doprini­jela eman­ci­paci­ji građan­skog društ­va u Poljskoj. Nakon  nekog vre­me­na neki od nas su morali pri­jeći u ile­galu, pa su početi objavlji­vati po under­ground časopisi­ma, ali čak ni taj potez nije za sobom povlačio drastične repre­sal­i­je. Sveukup­no uzevši, blag­o­naklono gledam na te godine; sa estetičkog glediš­ta naša fokusir­a­nost na konkre­tan detalj je neš­to što mi je i danas važno. Također, veći­na pri­jateljs­ta­va iz tog vre­me­na je preživjela.

    .

         Rođeni ste u Ljvivu (Lavovu) 1945., u današn­joj Ukra­ji­ni, ali vaša obitelj se pre­selila u Poljsku nakon što je grad pre­pušten tadašn­jem SSSR‑u. Studi­rali ste u Krakovu, a 1982. ste emi­gri­rali u Pariz, da biste se nakon dužih izbi­van­ja po SAD‑u, napokon udomili u Krakovu 2002. Pre­m­da još uvi­jek preda­jete književnost u Sjed­in­jen­im država­ma i uve­like putu­jete svi­je­tom čita­jući na među­nar­o­d­nim književn­im fes­ti­val­i­ma. Na koji je način vaš migra­torni živ­ot utje­cao na vaše pisanje? 

    .

         Točno je, puno putu­jem, a pored mjes­ta koja ste spomenuli, također sam živ­io i dvi­je godine u Berlinu (1979–1981). Teško je reći na koji način je sve to informi­ralo moje pisan­je. Iz tog svog berlin­skog raz­dobl­ja, koje je bilo prva faza moga među­nar­o­dnog izbi­van­ja, pam­tim pri­je sve­ga osjećaj velikog oslobađan­ja od opasne dimen­z­i­je jednog modalite­ta pisan­ja koji je odveć bio obil­ježen kolek­tivnom dimen­z­i­jom. Mi takoz­vani disiden­ti iz 70-ih god­i­na pro­tek­lo­ga stol­jeća smo bili sret­ni što smo usp­jeli stvoriti novu zajed­nicu neza­v­isnog mišl­jen­ja (pre­m­da ovo zvuči kao oksi­moron) koje je ostavi­lo stanovi­tog tra­ga u poez­i­ji i prozi; naime, dogo­dio se pomak od indi­vid­u­alnog mod­ela (poljs­ka književnost je bila liše­na bilo kakve nor­ma­tivne estetike još od vre­me­na soci­jal­is­tičkog real­iz­ma 1956.) pre­ma kolek­tivnom, ali onom koji je bio stvar slo­bodnog izb­o­ra. Sve te zeml­je i jezi­ci u koji­ma sam u među­vre­menu živ­io dali su mi stanovi­tu uni­verza­l­is­tičku per­spek­tivu. Ali, znate što, puno toga nije bila stvar nek­ih uzročno-posljedičnih veza, jer naprim­jer u Parizu sam otkrio Yeat­sa, u Berlinu Naboko­va, a u Hous­tonu sam ponovno išči­tao Prousta.

    .

         Dani­lo Kiš, veli­ki jugoslaven­s­ki pisac koji je također živ­io puno god­i­na u egzilu, jed­nom je sar­donično prim­i­je­tio da repre­sivni reži­mi i nisu toliko loši za pisce jer ih gura­ju pre­ma domeni metafore, dak­le pre­ma man­je očigled­nim, više “artis­tičkim” oblici­ma izraža­van­ja. Zan­i­ma me kako doživl­ja­vate jed­nu takvu tvrd­nju, budući ste iskusili obo­je: živ­jeli ste pod repre­sivn­im komu­nis­tičkim reži­mom u Istočnom bloku, ali i u Ameri­ci, “zemlji odvažnih i slo­bod­nih”. Ima li mjes­ta ili potrebe za angaži­ra­nom književnošću u ovim naiz­gled postide­ološkim vre­meni­ma u koji­ma živimo?

    .

         Ovo su zan­imlji­va pitan­ja. I na njih nije lako odgov­oriti. George Stein­er je jed­nom rekao da je cen­zu­ra bila dobra za pisce zato što ih je čini­la lukav­i­ji­ma i inven­tivni­ji­ma. Osob­no sma­tram da je cen­zu­ra užas­na stvar, ali ono što je neke knjige i fil­move u sov­jet­skom svi­je­tu čini­lo toliko uzbudljivim bilo je upra­vo to pos­to­jan­je Velikog nepri­jatel­ja. Kad sagle­da­vate povi­jest književnos­ti, fil­ma, slikarst­va, čak i glazbe u Poljskoj nakon 1956., lako možete zaključi­ti da je zajed­nič­ki nazivnik svi­ma bila ta neprestana polemi­ka sa državom (tom istom državom koja je stipendi­rala umjet­nike). Upra­vo je dig­nitet te borbe priskr­blji­vao umjet­nos­ti uzvišeni­ji sta­tus. Sada je, nar­avno, te borbe nesta­lo i vratili smo se “u nor­malu”, svo­jim arha­jskim preoku­paci­ja­ma živ­ota i smr­ti. Što i nije tako malo.

    .

         Czesław Miłosz i vi ste kao pis­ci usp­jeli na Zapadu, to jest naprav­ili ste big splash, što bi rek­li Amerikan­ci, osta­vivši neizbri­siv trag u zapad­noj kul­turi, pre­m­da su vam kori­jeni zapra­vo u onoj Miłoszevoj Dru­goj Europi. S druge strane — ispravite me ako gri­ješim — iz raznih izvo­ra sam čuo da su mlade i mlađe gen­eraci­je poljskih pisaca bile u nekoj mjeri neblag­o­naklone vašem i Miłoszevom povratku u Poljsku. Gov­ori se da su veći­na Miłosze­vih pos­jetitel­ja nakon što se vra­tio u Krakov bili zapra­vo Amerikan­ci. Da li ovd­je imamo posla s resan­ti­manom, ili je napros­to riječ o gen­eraci­jskom jazu?

    .

        Pri­je sve­ga, ne bih sebe stavl­jao u istu kat­e­gori­ju sa Czesła­wom Miłoszem koji je bio književni gigant. On je Otac mod­erne poljske poez­i­je. Ja pak spadam u naraš­taj sino­va. Jest isti­na je da je nje­go­va poez­i­ja danas poneš­to potis­nu­ta, ali to nema nikakve veze sa nje­gov­im egzilom ili povratkom iz nje­ga. Na prim­jer, za neke od tih lju­ti­tih umo­va je pjes­nik Tymo­teusz Kar­pow­icz svo­jevrsni pan­dan Miłoszu, a riječ je tek o vrlo inteligent­nom minornom pjes­niku koji je drugu polovicu živ­ota proveo u SAD‑u. Pol­jaci pri­h­vaća­ju egzil, a kako i ne bi, sje­ti­mo se samo Chopina, Mick­iewicza, Gom­brow­icza. S druge strane, jest pos­to­ji stanovi­to odbaci­van­je, ali ne odbacu­je se samo Miłosz, već također i Zbig­niew Her­bert i Wiszła­va Szym­bors­ka; riječ je o kom­bi­naci­ji resan­ti­mana i gen­eraci­jskog jaza. Mlađi naraš­ta­ji, nakon moje­ga, pobunili su se pro­tiv ozbiljnos­ti, i svake — da upotri­je­bi­mo tu apstrak­t­nu riječ — ontološke debate sa svi­je­tom. Ali Miłosz je nakon što se vra­tio u Krakov isto tako bio itekako slavl­jen i uži­vao je društ­vo dobrih pri­jatel­ja, a imao je i puno poljskih pos­jetitel­ja, također, čak mož­da i pre­više za nje­gov ukus i rad­ni režim.

    .

         Uvjet­no rečeno, nikad niste bili “jez­ični pjes­nik”, pre­m­da kao vrhun­s­ki stilist vodite itekako brigu o jeziku. Očigled­no jezik doživl­ja­vate kao djelotvorno sred­st­vo, pri­je negoli kao kamen spot­i­can­ja, kao što nam sug­eri­ra­ju neke teori­jske dok­trine. Uglavnom ste zaoku­pljeni povi­ješću i uvidi­ma u svakod­nevicu, kao i vlastitim duhovn­im živ­o­tom, ili kako veli ugled­ni amer­ič­ki pjes­nik Robert Pin­sky, vaše se pjesme bave “prisut­nošću prošlosti u svakod­nevnom”. Izgle­da da ste umješno izb­jegli zamke “lingvo­cen­tričnih” pris­tu­pa poez­i­ji. Jeste li ika­da bili u iskušen­ju da mož­da krenete tim putem? 

    .

         Jezik u poez­i­ji je i iskaz i arabeska. Jed­no bez dru­gog nema smis­la. Ali ja sam odu­vi­jek bio — da upotri­je­bi­mo opet tu istu apstrak­t­nu riječ — ontološ­ki nas­tro­jen u svo­jim pjes­ničkim apetiti­ma. Fascini­ra me svi­jet. I ne samo svi­jet, da tako velim. Stvarnost per­cipi­ram kao intri­g­ant­nu, bogatu, beskra­jnu struk­tu­ru; struk­tu­ru koja ima pro­zore kroz koje se pruža pogled na ono što se pro­stire s one druge strane. I ono što nalaz­im tako privlačn­im je promišl­jan­je tih zaku­ta­ka svi­je­ta gdje nazirete bogatu struk­tu­ru stvarnos­ti, ali i taj pro­zor koji je otvoren, ili nap­o­la otvoren, ili jed­nom svo­jom četvrtin­om otvoren pre­ma neče­mu dru­gom. Ne pita­jte me, molim vas, što je to neš­to dru­go, jer na to ne bih mogao odgov­oriti nekom defini­ci­jom ili opisom.

    .

         U hrvatskoj književnos­ti mno­gi još uvi­jek per­cipi­ra­ju poez­i­ju u poneš­to zas­tar­je­lim post­struk­tu­ral­is­tičkim ter­min­i­ma kao “pjes­ničku prak­su”, ističući tako u prvi plan proizvod­ni aspekt jezi­ka. Nadal­je, poez­i­ja se sma­tra svo­jevrsnom vit­genš­ta­jnovskom “jez­ičnom igrom” pri­je negoli rec­i­mo duhovn­im poduz­i­man­jem u jeziku, koje objed­in­ju­je ukup­nost ljud­skog iskust­va. Osob­no sto­jim na strani velik­ih bluz umjet­ni­ka pop­ut Mud­dy­ja Water­sa koji je rekao da: “pri­je nego što počneš svi­rati bluz, moraš malo okusi­ti živ­ot”. Kako inte­gri­rati iskust­vo u poeziju?

         Pri­mum vivere deinde philosophari, kako kažu stari Lati­ni, što je upra­vo to isto na što je mis­lio bluz umjet­nik. Apso­lut­no! Čak je teško i postići da vam se ne dogo­di nekakav živ­ot. Sviđa mi se vaša for­mu­la: “duhovno poduz­i­man­je u jeziku, koje objed­in­ju­je ukup­nost ljud­skog iskust­va”. A jezik je opet tako esen­ci­jal­ni dio te jed­nadžbe. Napros­to me ta pre­dozi­ra­nost jez­ičn­im oboža­van­jem (cf. struk­tu­ral­isti) nat­jer­ala da ne pri­da­jem toliku važnost lingvis­tičkom slo­ju u poez­i­ji. Ali tada na pitan­je kako se uopće čov­jek nosi s tim napros­to nema odgov­o­ra. S pisan­jem poez­i­je se, dak­le, nosite kao i sa hodan­jem ili pli­van­jem: nesv­jes­ni ono­ga što se događa. Ali da biste izgov­o­rili riječ potreb­no je pokrenu­ti 72 mišića (baš jučer sam na jed­noj izložbi vidio neke smi­ješne kolaže Szym­borske, a jedan od njih pred­stavl­ja tije­lo bodi bildera s desec­i­ma jas­no obliko­vanih mišića uz napomenu da su 72 potreb­na za govor!)

    .

         Kad sam vas upoz­nao u lje­to 2010., na književnom fes­ti­valu na grčkom otoku Tinos, pot­pisali ste mi knjigu Puto­vati u Lavov, koju brižno čuvam još od stu­dentskih dana, a koju je ekspert­no pre­veo veli­ki pre­voditelj s poljskog Petar Vujičić. Taj se poljs­ki naslov iz 80-ih zajed­no sa onim engleskim Mist­i­cizam za počet­nike iz 90-ih sma­tra “klasičn­im” Zaga­jew­skim. Mis­lite li da vam se način pisan­ja s vre­menom promi­je­nio? Čini se da su neki od vodećih pjes­ni­ka iz vaše gen­eraci­je, pop­ut vaših pri­jatel­ja Tomaža Šala­mu­na i Charlesa Sim­i­ca, ostali vjerni svo­jim starim poet­ičkim obrasci­ma. Jeste li ika­da u tom smis­lu požel­jeli iza­ći iz vlastite zone komfora?

    .

         Pisan­je pje­sama je kao let balonom. Oslan­jate se više na vjetrove negoli na moć upravl­jan­ja. Mis­lim da se negdje jest dogodi­la prom­je­na u mojem pisan­ju, ali ona nije rev­olu­cionar­na. Ne tražim nikakav novi pravac. Kad pišem osjećam se kao rob vje­tra inspiraci­je, ne mogu tek tako donijeti odluku u stilu: odsa­da ću biti dru­gači­ji pisac…

    .

         Čemu poduča­vate svo­je amer­ičke stu­dente poez­i­je? Pri­likom rel­a­tivno sko­re pos­jete New Yorku ostao sam zapan­jen količi­nom “diplomi­ranih pjes­ni­ka” koji se sa MFA (Mas­ters of Fine Arts) mag­i­s­trat­u­ra­ma iz kreativnog pisan­ja vrz­ma­ju po pjes­ničkim čitan­ji­ma. Može li se kreativnost “nauči­ti”?

    .

         Pre­davao sam god­i­na­ma kreativno pisan­je u Hous­tonu, ali sada u Chicagu preda­jem književnost na sem­i­nari­ma koji nisu radion­ice, odnos­no satovi gdje bis­mo čitali pjesme i ese­je. Kreativnost se ne može poduča­vati, to je jas­no. Ali premisa amer­ičkog obra­zovnog sus­ta­va je da su stu­den­ti koje upisu­jete na studij svo­ju kreativnost već iskaza­li, pa makar i na vrlo skro­man način. Mno­gi od njih su već i objavlji­vali. Tako da ide­ja nije da se pokrene neči­ja kreativnost, već da se ona obliku­je, da se njegu­je, i da se o njoj  raspravl­ja. U Sjed­in­jen­im država­ma to nije tako glu­pa ide­ja, budući većem dijelu zeml­je nedosta­je europ­s­ka “gusti­na” svih tih grado­va i kafea. Iz nekog razlo­ga sam uvi­jek mis­lio da Europi tak­vo neš­to nije potreb­no, ali da Ameri­ci jest.

    .

         Služite li se puno Inter­ne­tom i u koje svrhe? Preferi­rate li navi­gi­rati cyber­spaceom u potrazi za kvalitet­nim infor­ma­ci­ja­ma ili se držite papir­natih medi­ja kao dobrih star­ih arte­faka­ta Guten­ber­gove galak­si­je? Jesu li vam knjige dos­tup­ne u Kin­dle for­matu i ne nalazite li da je čitan­je poez­i­je s kom­pju­torskog ekrana poma­lo neobično?

    .  

         Ne bih rekao da su moje knjige dos­tup­ne u Kin­dle izdan­ji­ma. Volim kom­pju­tor i nje­gove mogućnos­ti i mož­da sat dnevno provodim Netu. Čitao sam neke knjige u Kin­dle for­matu, ali ipak preferi­ram “pravu stvar”. Ne bih rekao da baš čitam novine na Inter­ne­tu, ali ih listam.

    .

         I da završi­mo u poneš­to lakšem tonu: što čitate i slušate ovih dana?

         Čitam pjesme Davi­da Fer­ry­ja i pokušavam čitati Leop­ar­di­je­va Zibal­donea (pos­to­ji prekras­no novo amer­ičko izdan­je tog djela), a čitam i kore­spon­den­ci­ju između Nicole Chiaromon­tea i jedne redovnice, a ponovno sam išči­tao Anu Karen­jinu. Slušam sve i svaš­ta, u posljed­nje vri­jeme uglavnom Bacha.

    .

         Čuo sam da se gorn­jim domom među­nar­o­d­nih književnih kru­go­va već neko vri­jeme šuš­ka da bi vam usko­ro mogao biti uručen onaj fatal­ni poziv stanovite komisi­je iz Stock­hol­ma? Kakav je općen­i­to vaš stav pre­ma nagradama?

    .

           Ne piše­mo zbog nagra­da i ne bis­mo tre­bali odveć razmišl­jati o nji­ma, niti bis­mo iko­ga tre­bali ocjen­ji­vati po bro­ju dodi­jel­jenih mu nagra­da. Među­tim, u naše vri­jeme kad poez­i­ja djelu­je kao nekakav jalovi relikt antike, vjero­jat­no je dobro što one postoje.

    Raz­go­varao Damir Šodan

    Preuze­to iz časopisa Poez­i­ja, Zagreb 2015.

    .

    .

    .