Prizori i druge suštine

Ivana Milankov
Lat­est posts by Ivana Milankov (see all)

    .

    .

    Pri­zori i druge suštine 

    .

    U kuhin­ji mojih suse­da ista kvadratura,
    ista vertikala
    sve isto, samo ne i ja.
    U kuhin­ji mojih suse­da sedim.
    Čekam da se sku­va kafa.
    Kroz pro­zor gledam
    i vidim okol­na postojanja:
    šuma dolazi iz svih pravaca,
    u svim godišn­jim dobi­ma istovremeno
    i tra­je dugo
    kao zlato.
    U mojoj kuhin­ji to videla ne bih,
    jer ispreči­la bi se već
    neka neo­prana tac­na, praši­na, paučina.
    U kuhin­ji mojih suseda
    i nebo vidim, tek rodjeno.
    U mojoj kuhin­ji to videla ne bih
    jer isprečio bi se već
    neki dan na kalendaru
    koji tre­ba zaokružiti.
    U kuhin­ji mojih suseda
    nad­je se i pone­ki tan­jir neopran,
    ali neka ga, nije moj.
    U kuhin­ji mojih suseda
    ptice su tako izrazite.
    Nad­je se u kuhin­ji toj i pone­ka školjka
    u zdeli­ci sa uspomenama
    nekog davnog letovanja.

    U kuhin­ji mojih suseda
    sil­no poželim
    da se sjurim dole,
    ka meni
    i širom otvorim vrata
    moru.
    Kas­ni­je ću riba­ma otvoriti prozore,
    školjka­ma balkone,
    pa neka niču kao cveće.

    .

    .
    Dečak 

    .

    Danas na klupi u parku
    sedeo pored mene
    jedan dečak, destogodišnjak.
    Dečak ko dečak, pegav, rumen,
    .….……sa šiška­ma, nestašnim.
    Ćutali smo uglavnom
    i gol­ubove hranili.
    A onda krenuh ja
    sa pitanjima
    nesto nalik – voli li avione, motore,
    more …
    A onda krenu on,
    pril­ično ljut i ozbiljan
    sa pitanjima –
    zaš­to niko nije poko­sio travu,
    zaš­to su one kuće tamo prekoputa
    toliko zapuštene.
    Čak je počeo i da računa
    kada su posled­nji put okrečene.
    Sećam se,
    tak­va pitan­ja je postavljao
    moj veo­ma ozbiljni deda,
    dok su se moja braća i nji­hovi drugari
    val­jali baš po takvoj nepokošenoj travi,
    a tek stare kuće i napušteni mlinovi –
    behu to nji­ho­va mora i gusari i prerije
    i kaubo­ji i Indijanci.
    Gde su se deli ti snovi?
    Zaš­to i ovog deča­ka nisu takli?
    Moz­da smo krivi mi?
    Fotel­je su bile tako zanosne, tako kozne i tako udob­no glatke,
    a mi od sno­va pre­ra­no odustali.

    .

    .

    Dosadi­lo mi 

    .

    Dosadi­lo mi
    da budem pametna.
    Dosadi­lo mi
    da budim neporobuđene.
    Dosadi­lo mi
    da se udvaram ogledalima.
    Dosadi­lo mi
    da budem savrše­na nota
    u Bahovoj fugi.
    Dosadi­lo mi, dosadilo,
    ali ne sve.
    Želela bih sandale
    ljubičaste
    da ih zavitlam
    preko planeta.
    Želela bih haljinu
    ni pris­to­ju ni nepristojnu.
    Želela bih haljinu plavu
    sa Venere
    da je navučem
    i odlepršam
    međ podmornice.
    Mož­da te tamo i nađem
    među meduzama.
    Imaćeš miris
    dubok­ih duša.

    .

    .
    Džoni Vok­er

    .

    Jed­na čaša Džonija,
    u drvenoj kućici,
    kraj kamina.
    Sama sam.
    Ti si u albumu.
    Divno ti pris­ta­je Venecija
    dok hraniš golubove.
    Jed­na veo­ma uspeš­na fotografija!
    A i ti si savršen
    kao i uvek.
    Ne pam­tim da si ika­da imao kijavicu,
    onu prolećnu
    od koje plačeš
    i gušiš se
    u cveću, cveću, cveću.

    .

    .

    Godišn­ja doba 

    .

    Ja dok­tor­ki: “ Umor­na sam.Veoma.”
    Ona meni : “Pro­leće.”
    Izlazim
    iz takoz­vanog doma
    takoz­vanog zdravlja
    i na spratu trećem
    Vivaldi­ja srećem.
    Ja nje­mu: “Leto.’
    On meni: “ Jesen.”
    Ja nje­mu “ Zima.
    Ima je Mae­stro ima,
    ima je u ljudima.”

    U čapl­ja­ma nekim dalekim
    sve se već istopilo
    i sneg i zima
    i doba godišnja.
    Samo pre­deli zaumni
    plove.
    Ima ih, ima.

    .

    .

    Her­melin­s­ka kuća 

    (dok slušam Bahove fuge)

    Znam,
    živiš u kući od hermelina
    i čembala
    na kra­ju svih gradova.

    Neću ti dolaz­i­ti zimi,
    jer neću znati gde su vrata,
    gde prozori,
    gde se kuca, gde se zvoni,
    gde munje da odložim,
    gde gro­move da okačim.

    Znam,
    doći ću ti u proleće
    tirk­iz kada postane plovan
    na kra­ju svih gradova.
    Tada mogu i bez kucanja
    jer sve se već u Suncu
    obavilo.

    .

    .

    Jele­na Trojanska 

    Mogla sam biti car­i­ca od Sabe,
    u crnoj šumi, crna puma,
    ruža u carskom vrtu,
    kometa
    i nje­na obrušavanja,
    ali volela sam mora i brodove
    i nji­ho­va nadolaženja
    i ratove sam volela,
    ratove uopšte
    i ratove zbog mene
    i moje fine puti.
    Znao je to slepi Starac
    i sa mnom otpočeo ep.
    Bejah mu smo za toliko potrebna.
    Posle je stvar presla
    u muške ruke,
    a mene gurnuše
    niz litice istorije.

    Ali, da mene nije bilo
    zarađali bi mače­vi Troje,
    a Grci ne bi ni znali
    koliko mače­va mudrih
    može u jednog kon­ja da stane.
    Da mene nije bilo
    pos­to­jale ne bi sve te Kasandre,
    Kik­lopi, Kirke, sve te radosti mašte.
    Bez mene korali ne bi bili crveni.
    Uz mene gro­movi pono­vo posta­doše mladi.
    Eh, da mene nije bilo
    more ne bi bilo toliko duboko.
    Znao je to slepi Starac
    i sa Penelopom ver­nom završio ep.
    Ali, ne žalim,
    jer more se tako mreškalo,
    a brodovi
    sve na hiljade.

    .

    .

    Var­vari 

    .

    Evo ga pred vratima,
    kuca,
    Ne otvaram.
    Zimu čuvam.
    Tražim još pone­ki vetar,
    zaostalu kišu,
    izgov­or bilo koji
    pre ulaska
    u svetlost.
    Teško je odjednom
    biti tako jasan i stvaran
    od kose pa sve do nožnog prsta.
    Teško je pod svemirskim brodom.
    Veli­ka je muka sa prolećem.
    Vreme je cvetanja,
    a ona, moja duša
    htela bi još sve­tove tame, duboke magle
    i tamo nekog ko tone u suton­i­ma modrim.

    A kad vetro­vi se povuku
    i odjezde kiše
    smišl­ja moja mala,
    drago­ce­na stvar
    još po neki izgovor
    i var­avara se seti
    pa kaže “Ne još! Ne u tu svet­lost! Ni korak jedan
    dok var­vari ne dod­ju sa grani­ca zlata.”

    I eto, moja duša i ja
    na ivi­ci sve­ta stojimo
    i var­avare čekamo
    divl­je oblike i drske boje
    da nam donesu,
    a posle ćemo
    na kon­ji­ma njihovim
    kroz sedam mora
    i deset nebesa.
    U svetlosti
    konačno.

    .

    .

    .

    .….….….….….….Izbor sačini­la Dani­jela Jovanović

    .

    .

    .

    .

    .