Psihotačka

Lat­est posts by Enes Halilović (see all)

    .

    .

    Slat­ka riba

    .

     

    .….Dva puta smo odla­gali moj književni portret u tom gradiću što se ugni­jez­dio među plan­i­na­ma. Prvi put je popla­va donijela drvl­je i kamen­je u gradić. Dru­gi put je umro gradon­ačel­nik. Treća sreća. Dođite tog i tog, rekao mi je službenik Cen­tra za kul­tu­ru. Pitao sam: kako plaćate hon­o­rar, u kešu ili preko raču­na? Plaćamo preko raču­na, ali ne može­mo plati­ti unapri­jed nego po obavl­jenom poslu, ali moraćete sačekati rebal­ans budže­ta, reče službenik. A kad će rebal­ans budže­ta? Pa, neće brzo. Ali vi obavezno dođite, očeku­je vas izuzetna pub­li­ka. Čitao sam. Tokom čitan­ja u sali je puk­la neon­s­ka lam­pa. Kao bom­ba. Ovo je loš znak, dobaci neko iz pub­like. Kada okončah čitan­je, usli­jedi­la su pitan­ja. Gospodin koji se pred­stavio kao šef vatro­gasne stan­ice postavio mi je teško pitan­je: Poš­to ste vi dobit­nik književne nagrade Branko Miljković, recite mi, ali iskreno, da li je Branko Miljković ubi­jen ili se ubio? Po nje­gov­oj boji glasa shvatih – on je taj koji je mal­očas pro­tu­mačio pucan­je neonke kao loš znak. Ne znam odgov­or na vaše pitan­je, rekoh. Znate! Ali nemate hrabrosti da gov­orite na tu temu, zaključio je šef vatro­gasne stan­ice. Rek­li su mi tokom večere da je taj čudak objavio sto osamde­set knji­ga poez­i­je. I svaku knjigu u samo dese­tak prim­jer­a­ka. Ostavl­ja ih u bib­liote­ci, jer mis­li da će tek buduće gen­eraci­je shvati­ti šta on piše. Nakon književne večeri – odlič­na večera. Ali službenik Cen­tra za kul­tu­ru je pošeće­rio ribu umjesto da je posoli. Tada sam se prise­tio da su so i šećer zaista slični. Pred­ložih službeniku da pono­vo naruči ribu, ali ne… On je rekao: Slat­ka riba! Ovo i nije tako loše, može da se jede. Nakon večere, otpra­tio me do hotela, do jedinog hotela u tom gradiću. Ali – u hotelu nije bilo slo­bodnog kreve­ta. Službenik je zaista rez­ervisao spa­van­je za mene, ali neko je već dobio moju sobu. Recep­cionar je zbog neče­ga mis­lio da neću doći. Pože­lio sam da pitam službeni­ka i recep­cionara šta ću sad, ali službenik mene upi­ta: Šta ćete sad? To se i ja pitam. Nemo­jte paniči­ti! Zamoliću vas da pres­pa­vate kod moje tetke. Ona ima ogrom­nu kuću, rekao je službenik. Znate šta, nije mi baš pri­jat­no da se vučem po tuđim kuća­ma… Ma niš­ta. A, čuste li vi da je loš znak to što je puk­la neon­s­ka lam­pa? Probudili smo tetku. Dugo smo je budili, zvonili, dozi­vali. Otvo­rila je vra­ta. Star­i­ca. Ljubaz­na. Samo izvo­lite… ma nema prob­le­ma… neka pres­pa­va pisac, baš mi je dra­go. Službenik reče da će doći ujutru i otprati­ti me do auto­buske stan­ice. Otišao sam pra­vo u krevet kako bih izb­je­gao odlazak u toalet. Umesto pran­ja zuba, žvakao sam gumu sa uku­som eukalip­tusa. Brzo sam zas­pao. Niš­ta nisam san­jao. Jutro. Budil­nik sa mobilnog tele­fona nije me izdao. Ustao sam. Ali morao sam u toalet. Umio sam se i oprao zube ispred flekavog ogledala. Okrenuh se da sed­nem na školjku, ali… tu je bila tet­ka. Ja sam se izv­in­javao, ali star­i­ca je rekla: Ma nema prob­le­ma, sve je u redu. Istrčao sam iz toale­ta i pob­je­gao u sobu. Stid. Nakon dese­tak min­u­ta vra­tio sam se u toalet. Kon­ačno, obavio sam to što sam nau­mio. Ali jed­na vlas kose bijaše na sapunu. Tetk­i­na vlas. Kao srasla. Otr­goh je i bacih. Oprah ruke. Iza­šao sam iz toale­ta, ali star­i­ca me čekala na hod­niku. Ljubaz­na. A zaš­to sinoć niste ušli u toalet, pri­je spa­van­ja? Počeo sam da se prav­dam. Zab­o­ravio sam. Aaaa, vi pis­ci, morate malo da vodite raču­na i o higi­jeni. Slažem se. Pokupih svo­je stvari iz sobe. Nigdje službeni­ka koji je rekao da će me otprati­ti. Poz­drav­ih se sa stari­com. Dođite opet! Vrlo rado. Iza­šao sam. Kren­uo ka auto­buskoj stani­ci. Niz ulicu, lagani vetar. Nosio je kese i plas­tičnu ambal­ažu. Začuh korake. Neko je trčao iza mene. Uhva­tio me za lakat. Trenom, pomis­lih da je to onaj službenik Cen­tra za kul­tu­ru koji je rekao da će me otprati­ti. Ali ne. Bio je to onaj šef vatro­gasne stan­ice, skri­bo­man koji je napisao sto osamde­set knji­ga. Pitao me. Kako je bilo… vaš sveukup­ni uti­sak? Izvanred­no. Imam jed­nu mol­bu za vas, reče on. Samo recite. Znate, ne bih da se prekla­pamo… U čemu? Molio bih vas… nemo­jte vi pisati o onoj neon­ki što je sinoć puk­la. Molio bih vas da to preskočite. Ta tema, ipak, pri­pa­da meni. Slažem se. Ipak je to neki čudan znak, zar ne? Šef vatro­gasne stan­ice otpra­tio me do auto­buske stan­ice. Gov­o­rio je o sebi. Reče da ima vre­me­na za pisan­je, jer u tom gradiću požari nisu tako česti. Čak i kad se dogo­di požar, nema za nas mno­go posla. Dok vatro­gas­ci dođu, objekat je već plan­uo ili su ga komši­je već ugasile.

    .

    .

    .

    Psi­ho­tač­ka

                                          .   

    .….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….…..Milo­jku Milićeviću

     

    .….Naš proslavl­jeni skakač s motkom. Ovo nije priča o njemu.

    .….1. Naš proslavl­jeni skakač s motkom dobio ponudu od žene jednog direk­to­ra, visoko pozi­cioni­ra­nog u vlasti. Ona je imala oko četrde­set, a skakač s motkom oko dvade­set pet god­i­na. U top for­mi. Čekala ga u nekom stanu. Skakač s motkom je dao sve od sebe. Bio je upo­ran i skočan baš kao na atlet­skom sta­dionu. Kada su okončali čin, skakač ju je mazio. I pitao:

    Da li je iko bolji od mene?

    Jeste, moj muž je mno­go bolji ljubavnik.

    Pa zaš­to tražiš druge?

    Muž to traži od mene.

    Nije moguće?

    Da, on voli da gle­da kad sam s drugima.

    .….I, muž se pojavio, iza­šao iz ormara. Skakač je poku­pio gaće i skočio kroz pro­zor te vikendice. Kidnuo.

    .….Stani, druže, da popi­je­mo piće, gov­o­rio mu je direk­tor. Uza­lud. Skakač se nikad više nije javio ljubavni­ci. God­i­na­ma je bio uplašen od sek­sa, klo­nio se svih žena… zbog toga se obra­tio psi­hi­ja­tru. Čuveni dok­tor Pilore­ta saslušao je skakača i utvr­dio da je ovaj događaj težište nje­gov­ih prob­le­ma. Dok­tor Pilore­ta je na sim­poz­i­ju­mu izložio slučaj našeg skakača kao psi­ho­tačku koja ujed­in­ju­je tri fobi­je: strah od motke, strah od pub­like i strah od vlasti.

    .….2. Kada je krup­ni narkodil­er jurio na par­ti­js­ki sas­tanak, udari nekog pče­lara i pro­su mu mozak po asfal­tu. Odmah se na toj lokaci­ji našao dok­tor Pilore­ta koji je rekao istražnom sudi­ji i sao­braća­jci­ma da pre­poz­na­je žrtvu; navod­no, bio je to nje­gov paci­jent koji je već dugo najavlji­vao da će izvrši­ti sui­cid bacan­jem pod auto­mo­bil. Dok­tor Polore­ta je pred­ložio da se voza­ču hit­no daju sred­st­va za umiren­je, zbog stre­sa koji je doživ­io, a istražni sudi­ja je u notes upisao kako poko­jnik nije nor­malan. Zbil­ja, kako može biti nor­malan čov­jek čiji mozak je pro­sut po asfaltu?

    .….3. Psi­hi­jatar, dok­tor Pilore­ta, o nje­mu gov­orim; svim paci­jen­ti­ma prepi­si­vao je jedan te isti lijek: Uzmi tableticu ujutru i uveče, sedam dana; ako ti ne bude bol­je – nikad ti neće biti bol­je. Koji­ma je bilo bol­je – nisu pono­vo došli; oni pak koji­ma nije bilo bol­je – nisu pono­vo došli.

    .

    .

     .

    Gitara

    .

    .….Ne volim muziku, ne tražim da je slušam, ali rado bih da čujem priče o gitaristi zvanom Točak. Ko zna šta je isti­na od onog što se priča i piše o nje­mu! Budio je žice koje su budile nje­ga i od tolik­ih buđen­ja sve se pretvo­rilo u san. Teš­ka je muzi­ka koju je Točak slao vre­menu i pros­toru, više se o njoj priča nego što se sluša. Muzi­ka, muzi­ka, ali riječi koje je izgovorio…

    .….1. Jednog dana, ležao je na podu i svi­rao, svi­rao…  Nje­go­va žena je vris­nu­la, a Točak je i dal­je svi­rao. Žena je vriš­ta­la, a Točak je svi­rao, i kao da se žen­i­na vriska ukla­pala u kom­pozi­ci­ju…  Doh­vati­la je Toč­ka za rame­na: Ustani! Ubij ga! Uzmi papuču i ubij čudoviše!, pokaza­la je na dlakavog pau­ka na zidu. Nisam ja nje­go­va smrt, rekao je Točak. I nas­tavio da svira.

    .….2. Nekog dana, neke godine, Točak je prestao da svi­ra. Jedan minorni poeta iz naše hem­is­fere, trovač, imao je ogrom­nu moć ubjeđi­van­ja. Mrzeo je sve ljude, naroči­to je mrzeo ost­varene umjet­nike. On je ubi­je­dio Toč­ka da će otići u leg­en­du samo ako ostavi muziku. Samo ako ostaviš gitaru, skrenućeš pažn­ju na ono što si svi­rao, gov­o­rio je minorni poeta. Točak je ćutao. Ali trovač ga je trovao… Kap po kap, i, Točak je ostavio i muziku i ženu. Ras­pala se nje­go­va gru­pa Smak, a Točak je gitaru predao podru­mu i paucima.

    .….3. Ostavši bez muzike i bez žene, Točak nije ostao sam. Kupio je neko­liko med­i­cin­skih encik­lo­pe­di­ja i čitao ih svakog jutra kao novine, a popodne i uveče čitao bi knjige o šahu i pam­tio leg­en­darne par­ti­je. Napamet je znao mno­ga otvaran­ja od Alje­hi­na do Fišera. Igrao je sam sa sobom, zapra­vo sam pro­tiv sebe. Igrao je uvi­jek crn­im fig­u­ra­ma pro­tiv bijelih, ali tako što je sklan­jao bijel­og kral­ja sa šahovske table i, na taj način, oduzeo sebi svaku mogućnost za pob­je­du. Deset god­i­na je igrao, deset god­i­na gubio od sebe.

    .….4. Obreo se u Čik­agu, šetao aveni­ja­ma i gledao. Ušao u veliku pro­davnicu muz­ičk­ih instru­me­na­ta. Neka cura isprobavala je gitaru, pokušavala da dostigne neke tonove… Točak je zamo­lio curu, uzeo gitaru iz njenih ruku, zasvi­rao je nakon deset god­i­na… Kup­ci su ostavili instru­mente, prišli su Točku, gledali ga i slušali. Tra­ja­lo je to neko­liko min­u­ta. Bili su očarani. Točak je spus­tio gitaru i kren­uo pre­ma vra­ti­ma. Vlas­nik pro­davnice zaus­tavio je Točka.

     

                  .…..Čast mi je što ste ušli u moju pro­davnicu… uzmite gitaru, to je pok­lon za vas.

                 .…. Ne, hvala… nije mi potrebna.

    ,

    .

    .

    .

    .