Pustinjska lisica

Marija Čudina
Lat­est posts by Mar­i­ja Čud­i­na (see all)

    .

    .
    Pustin­js­ka lisica

                                                            Za Dani­la Kiša

    .

    Čov­jek jedan ćudi poseb­nih, tanak, stru­ka uskoga,
    kose razbarušene pop­ut prašum­skog raslin­ja kaže da je
    vidio Lisicu pustin­jsku na par­iškim uli­ca­ma. Bože,
    uzvraća poeta, što radi to stvoren­je iz pustinje
    među ljudi­ma koji su nedos­to­jni njezine ljepote
    i očar­ava­jućih oči­ju u koji­ma se prikri­va melankoli­ja koja kao
    zec u grmu, kao zmi­ja u tajanstven­om leglu opala i
    per­ja sit­nih pti­ca koje borave na Sve­toj gori,
    među posvećen­im kaluđer­i­ma. Ona, Lisi­ca pustinjska
    čak ni u snu tih sve­ta­ca ne može biti sretna.
    Poeta, mah­ni­to zaljubljen u njezin ukočen pogled,
    sma­tra, ali i to je sum­n­ji­vo, da će ona
    u Vrtu Bes­tiar­i­u­ma ipak naći razloge za svoje
    ugroženo pos­to­jan­je, razlog za održa­van­je svo­je sjete
    i melankoli­je pustinjske.
    O takvoj melankoli­ji živ čov­jek zna premalo.
    A poeta je pripra­van i na to da čeka Pustin­jsku lisicu,
    pa tra­ja­lo to i do kra­ja nje­go­va života
    koji nije niš­ta dru­go do iluz­i­ja, a i Lisi­ca će
    za to vri­jeme, kao i svi što žive u Bestiariumu,
    u iluz­i­ji samo živ­jeti. Bog je odlučan u tome
    da nji­hov živ­ot pro­duži do kra­jn­jih granica.
    Iluz­i­ja je vječnost nji­ho­va i najtrajniji
    živ­ot­ni vijek što ga slute oni koji su se
    začarani ili zabrinu­ti zbog okrut­nos­ti vremena
    bav­ili molit­va­ma, metafizikom i umjetnošću.

    .

    .
    Otku­da ova čud­na ludost

    .

    Otku­da ova čud­na ludost, ovaj smisao i simbol
    sa suncem što vri­je nad glavom ptice crknute usred ljeta,
    otku­da ovaj zanos kad zanosa više nema,
    zanosa više nema,
    pla­men je crna moč­vara, riječ je moč­var­na tra­va koja drijema,
    u polus­nu neči­je svi­jesti opet su našli umorenog čovjeka,
    on mje­seči­nom ide, a ni mje­sečine nema.
    Otku­da ova žud­n­ja kad ni žud­nje više nema.
    na mene pas jedan laje i kaže, svanut će,
    ali kako će svanu­ti kad ni svanuća nema
    na tro­toaru što se sjeća svo­je muke u slavi pla­hog sivila
    jed­na se mala kit­i­ca obje­si­la o stup i neće da kaže tajnu
    što se kri­je u nosilj­ci svijeta.
    Pa otku­da onda ova sve­tost, kad ni sve­tosti više nema,
    pazite zato malo novorođenča­di, glasom drhtavim što dolazi iz podzemlja
    jav­it će se tek na kra­ju ova zemlja,
    ali otku­da zeml­ja, kad ni zeml­je više nema,
    na ovim rubovi­ma što se vraća­ju to nitko ne zna, a uveo cvijet,
    putokaz u neboder reče, sag­nut ću se dok prođe vrijeme,
    ne pita­jući se, otku­da vri­jeme kad ni vre­me­na više nema,
    ni vre­me­na ni zlatne naslade sna među nama nema,
    među nama puta nema, jer je završen tu između nas.
    O straš­na golot­in­jo užasa, pen­ji se, pen­ji se brže s mravima,
    da barem ti budeš medu nama u času ovom kad se pitamo,
    otku­da pitan­je kad ni pitan­ja više nema.
    ni riječi više među nama nema,
    ni riječi, ni uzda­ha, što nije­mo teče niz met­al i var­nice vatrometa
    među nama nema,
    a otku­da mi kada ni nas nema,
    ni nas večeras među nama nema,
    nema.

    .

    .
    Baš se veselim

    .

    Baš se vese­lim što ćemo moja star­i­ja ses­tra i ja rano umrijeti,
    i što ćemo iza sebe ostavi­ti pla­vo nebo i žive dječake,
    i što nitko neće znati plakati crno baršunasto,
    jer tako plače samo veliko more.

    Vese­lim se i zato što će svećeni­ci i pri­jatelji imati puno posla
    dok pošalju za nama u nebo sve naše snove i sve pse.
    Vese­lim se što će posli­je nas i dal­je biti toplih ljudi
    i velik­ih oči­ju i velik­ih usta do zvijezda.

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .