Putnik koji luta

Lat­est posts by Ersan Muhović (see all)

    .

    .

    (Adin Lju­ca, Sta­lak­tit, Cen­tar za kul­tu­ru i obra­zo­van­je Tešanj, 2015.)

     

     

                Pes­nič­ka zbir­ka Sta­lak­tit sadrži 4 cik­lusa: Ono čega nema, Miris žedne zeml­je nakon kiše, Iz bil­ježnice jednog baš­to­vana i Povratak, koji­ma se zaokružu­je poet­s­ka celi­na koja reflek­tu­je poet­sku misao tako što otkri­va uni­verzal­nu dimen­z­i­ju čovekovog opstan­ka. Sva­ki poje­d­i­načni cik­lus pred­stavl­ja svet mikrokos­mosa koji opisu­je čoveko­vo egzi­s­ti­ran­je u jed­nom peri­o­du koji nije kon­ačan iako vodi kon­ačnom, kao što ni jed­na reč ne može biti kon­ačno odredište niti mer­i­lo čovekove potrebe da kaže i izusti svaku slut­nju, jer jed­na reč drugu prizi­va i pokreće. Na taj način, pes­nik je uspeo da izgra­di sis­tem u čijem središ­tu je čovek. Čovek koji uko­liko želi doseg­nu­ti lep­o­tu, mora biti str­pljiv, kao sta­lak­tit, i koji mora kap­ati i čekati. (Pes­ma Sta­lak­tit) Čovek je kap koja svo­jom trans­for­ma­ci­jom kreira druge iako sama nes­ta­je. Čovek je prikazan kao sim­bol tra­jan­ja i u isto vreme kao tem­po­ral­no obelež­je jednog trenut­ka pada. Čovek je ljud­s­ki trag, suza, kap koja traži sjed­in­jen­je i koja ne pos­to­ji odvo­je­na, kao što u divan­skoj poez­i­ji kap ne pos­to­ji odvo­je­na od mora. Čovek može preživeti samo dok je sposoban da vidi ono čega nema. (Pes­ma Fata mor­gana) Čovek je sim­bol ove pes­ničke zbirke koja pres­lika­va deo stvarnos­ti i koja za temu ima gov­or o stvarnos­ti i o sub­jek­ti­ma njene vol­je. Čovek je put­nik koji luta i koji pred sil­a­ma sud­bine ne podiže glas, već glavu i pogled. Pes­nik Sta­lak­ti­ta piše o dra­mi lirskog sub­jek­ta u kojem se vodi unutrašn­ji rat. Rat se vodi u čoveku koji se bori dok je bor­ba prikazana kao bolest i kao trenu­tak sves­nos­ti, a sve pre nje je prikazano kao obmana i kao trenu­tak suprotan tome. Bolest je prikazana kao uni­verzal­ni pojam koji zavla­da tamo gde nema otpo­ra: zdrav je bolestan i bolestan je zdrav.

         Poez­i­ja je odgov­or na pitan­je koje postavl­ja onaj koji nije pes­nik i koji per­cipi­ra poez­i­ju u tradi­cional­is­tičkom smis­lu. Poez­i­ja je pitan­je koje je pravil­no for­mulisano za ono­ga koji uspe napisati samo jed­nu pes­mu, zato što se na taj način ost­varu­je komu­nikaci­je kao taj­na svrha poez­i­je. U vre­meni­ma pre nas, više se čita­lo a man­je raz­go­var­alo i poez­i­ja je pred­stavl­jala medi­jum između ono­ga koji zna da pita i ono­ga koji zna odgov­ore. Pes­nik Sta­lak­ti­ta nas uči da postavi­mo pitan­je i pokazu­je nam da samo jedan stih deli ono­ga koji čita i ono­ga koji se pita.

         Pes­nik Sta­lak­ti­ta mis­li i piše u slika­ma. Sve­dok je da pes­ma može nas­ta­ti u tram­va­ju, bioskopu, na puto­van­ju, u muze­ju, i nas­ta­je onda kada pes­nik oseti i duboko proživi napisanu reč. Pes­nik ove pes­ničke zbirke je naslovio jed­nu pes­mu imenom oneo­biča­van­je, a to je pojam ruskog for­mal­iz­ma kojim se men­ja i objašn­ja­va per­cep­ci­ja različi­tih nači­na stvaran­ja i stvorenog, pri čemu je način, odnos­no pos­tu­pak, znača­jni­ji od neče­ga što nas­tane. Među­tim, unutar pesme taj naziv se ne odnosi na svoj pojam i na taj način razumemo znača­jnu odliku stvar­alašt­va pes­ni­ka zato što značen­ju doda­je jed­no novo, pes­ničko značen­je unutar pesme, i na taj način širi aso­ci­ja­tivnost pri­likom čitanja.

         Pes­nik Sta­lak­ti­ta je zapisao:

    Sad sam na korak od pjesme

    ali ne mogu da je zapišem

     

    i na taj način zbir­ka sadrži ispovest pes­ni­ka koji u toku pisan­ja gov­ori o poje­d­i­načnom i kolek­tivnom koji se nas­tan­ju­ju pri­likom pisan­ja u ono­ga koji piše: Pisan­je je samo tihi podzem­ni rad i str­pljen­je. Samo tama, i tiši­na kapan­ja. (Sta­lak­tit) Tra­gati za neuh­vatljivim sti­hovi­ma isto je što i sli­jedi­ti sjaj davno ugašene zvi­jezde. (Išči­tava­jući Treći živ­ot)

              ..Toliko knji­ga, tolike biblioteke, 

    a ti vjeru­ješ samo u neza­m­jen­jive sti­hove i rečenice. 

    Tražeći ih, vid mi je oslabio. Ali što je man­je vremena, 

    sve str­pljivi­je gledam. I slušam. I sasvim razgovijetno, 

    iz mnošt­va, čujem tvoj glas: Za ono što nema riječi 

    dovol­jan je pogled. (Pis­mo Flaubertu)

     

         Na kra­ju, pes­nik kao da poruču­je: Pes­ma je priča o dru­gome koju smo pretvo­rili u pes­mu o sebi.

    .

    .

    .

    .

    .