Rahela

Olivera Kolarić
Lat­est posts by Oliv­era Kolar­ić (see all)

    .

    .

    pozoriš­na drama

    .

    .

    Lica:

    RAHELA FERARI

    PRVA, DRUGA I TREĆA DEVOJČICA

    GOSPODIN FLAJŠMAN

    REDITELJ

    OLGA ILIĆ

    MARTA

    ACA STOJKOVIĆ

    PRVI, DRUGI I TREĆI GLUMAC

    KAPITALINA ERIĆ

    AGENT SPECIJALNE POLICIJE

    SVEŠTENIK

    HITLER

    DVA ČOVEKA

    18 ulo­ga = 8 glumaca

          1. Rahela
          2. Aca
          3. Kap­i­tali­na, Dru­ga devojčica
          4. Mar­ta, Treća devojčica
          5. Olga Ilić, Prva devojčica
          6. Fla­jš­man, REDITELJ (glas)
          7. Prvi glumac, Sveštenik, Prvi čovek, „Toni“
          8. Dru­gi glumac, Agent, Hitler, Dru­gi čovek, „Spik­er“

    U dra­mi je isko­rišćen odlo­mak iz antifašis­tičke pozorišne drame Karela Čape­ka „Mati“ („Mat­ka“, 1938), u autorki­nom pre­vo­du. Rahela Fer­ari je igrala ulogu Majke u izvođen­ju ovog koma­da 1945, na sceni Vojvođan­skog nar­o­dnog pozoriš­ta, u reži­ji Siniše Ravasija.

     

    .

    Škol­sko dvorište. RAHELA (kao Bela) se zabavl­ja praveći senke na zidu školske zgrade. TRI DEVOJČICE se igra­ju školice.

    .

    PRVA DEVOJČICA: Ja ću biti ruža.

    DRUGA DEVOJČICA: Ne, ja sam ruža.

    PRVA: E, baš nisi.

    DRUGA: Jesam, jesam i jesam!

    PRVA: Moja maj­ka je jutros raz­go­var­ala s gospođi­com Šta­jn­er. Gospođi­ca Šta­jn­er je obećala da ću ruža biti ja.

    DRUGA: I moja maj­ka će danas raz­go­varati s gospođi­com Štajner.

    PRVA: Moj otac će plati­ti popravku škol­skog krova.

    DRUGA: Dobro, ja ću onda biti ljubičica.

    TREĆA DEVOJČICA: O čemu vas dve to govorite?

    DRUGA: Zar ne znaš? Pripremamo pred­stavu za dan škole.

    PRVA: Ja ću biti ruža.

    DRUGA: A ja ljubičica.

    TREĆA: A ja? Šta ja da budem?

    DRUGA: Ostali su još bela rada, dan i noć, peruni­ka i đurđevak.

    PRVA: Peruni­ka? Fuj. Nikad ne bih bila perunika.

    TREĆA: Ni ja.

    DRUGA: Ni ja.

    RAHELA: Ja ću da budem perunika.

    TREĆA: Šta, šta je rekla?

    DRUGA: Bela hoće da bude perunika.

    Devo­jčice se došap­tava­ju i kikoću. Škol­sko zvono. Devo­jčice odjure u mrak.

    RAHELA: Da, ja ću biti peruni­ka i biću najbol­ja od svih.

    .

    Škol­s­ka pozor­ni­ca. Rahelu (kao Belu) Peruniku obas­ja jak snop svet­losti. Rahela vadi list sa nacr­tanom perunikom i pokazu­je ga pub­li­ci, a zatim se pok­loni. Pro­la­ma se snažan aplauz, uzvi­ci oduševl­jen­ja, neko joj dobaci buket cveća. Rahela se rados­no klan­ja. Pri­lazi joj GOSPODIN FLAJŠMAN.

    .

    FLAJŠMAN (aplaudi­ra): Bra­vo, bra­vo! (Pruža ruku.) Dozvoli da ti česti­tam, dete moje.

    RAHELA: Hvala, gospo­dine Flajšman.

    FLAJŠMAN: Ti mene poznaješ?

    RAHELA: Moj otac vam je šio odelo.

    FLAJŠMAN: Zar si ti kćer­ka onog kro­jača Frajnda?

    RAHELA: Jesam, gospodine.

    FLAJŠMAN: Ime, kako beše?

    RAHELA: Bela. Bela Rohel Fra­jnd. (Ne može da suz­drži smeh.)

    FLAJŠMAN: Šta je smešno, dete moje?

    Rahela pravi grimasu.

    FLAJŠMAN: Šta je to?

    RAHELA: Vaše lice na prvoj pro­bi u očevoj radnji.

    FLAJŠMAN: Bela, tvoj otac je naj­gori kro­jač kog sam upoznao.

    RAHELA (sme­je se): Ali on ume tako lepo i zan­imlji­vo da priča. Mogla bih sati­ma da ga slušam.

    Rahela izvo­di jed­nos­ta­van mađion­ičars­ki trik, vadi jaje iz džepa Fla­jš­manovog sakoa.

    RAHELA: Kao dečak, otac je san­jao da postane cirkus­ki artista.

    FLAJŠMAN: A ti, Bela, jesi li razmišl­jala šta ćeš biti kad porasteš?

    RAHELA: Jed­nom me je gospođi­ca Šta­jn­er isto pita­la. Rekla sam joj ili učitelji­ca ili glu­mi­ca. Celo odel­jen­je mi se sme­ja­lo, ali je gospođi­ca Šta­jn­er rekla da je biti glumac lep i uzvišen poziv.

    FLAJŠMAN: Gospođi­ca Šta­jn­er je u pravu. Idi ti, dete, u glumice.

    .

    Fla­jš­mano­va figu­ra nes­ta­je u mraku. Plav­ičas­ta svet­lost pada na Rahelu koja u jed­noj ruci drži kofer, starin­s­ki, drveni, a u dru­goj buket. Rahela spuš­ta kofer.

    .

    RAHELA (stežući buket):  Taj Fla­jš­man… Jed­nom, mno­go god­i­na kas­ni­je, gos­to­vali smo s pozorištem u Poljskoj. Na odlasku smo dobili puno, puno cveća, a ujutro, kad smo krenuli, u auto­bus sam cveće ponela samo ja. Znala sam da cveće ne može da se nosi preko granice. Pitali su me gde sam to ponela. Rekla sam da nosim maj­ci. Prop­uto­vali smo kroz Aušvic i zaus­tavili se da pose­ti­mo bivši logor. Tu sam ostavi­la cveće svo­joj maj­ci. Bila je tamo jed­na soba od poda do stropa ispun­je­na kofer­i­ma nekadašn­jih logo­raša. Na jed­nom od njih sam videla ime Fla­jš­man. Nisam se usudi­la da proveravam…

    .

    Klu­pa u parku. Rahela (kao Bela)sa deči­jim kolici­ma sedi na klupi. Iz koli­ca se čuje plač deteta.

    .

    RAHELA (bla­go njišući koli­ca): Oto, mili moj… Ne plači, dra­gi, tu je tvo­ja Bela, tu. Smeta ti sunce? (Rahela pomera koli­ca, dete i dal­je plače. Rahela zape­va neku deči­ju pesmicu i dete se polako umiri.) Eh, moj Oto… Znaš ono što sam rekla da ću ti biti učitelji­ca kad porasteš? Niš­ta od toga, Oto. Moji nema­ju para i ja više neću ići u školu. Nikad više, mili moj. Ali, šta da se radi? Ti valj­da nećeš imati takvih prob­le­ma, tvo­ji su bogati. Reci, Oto, šta bi voleo da budeš kad porasteš? Advokat, kao tvoj tata?  Ne? Mož­da lekar? Ne… Ti ćeš, Oto, biti umetnik…

    .

    Klu­pa i deči­ja koli­ca nes­ta­ju  u mraku. Rahela obara kofer i sta­je na nje­ga. Obas­ja­va je snažan snop svet­losti. Rahela je na pozornici.

    .

    RAHELA: Rado bih glu­mi­la u vašem pozorištu.

    REDITELJ (glas): Glas­ni­je, molim vas.

    RAHELA: Kažem da bih volela da glu­mim u vašem pozoriš­tu. Umem i da pevam.

    REDITELJ: Kod koga ste uzi­mali časove glume?

    RAHELA: Nisam uči­la glumu.

    REDITELJ: Razumem. Vi ste rođe­na glu­mi­ca. Imate li bilo kak­vo glumačko iskustvo?

    RAHELA: Igrala sam u jed­noj škol­skoj pred­stavi, ali to je bilo davno…

    REDITELJ: Gospođice, šta vi uopšte znate o pozorištu?

    RAHELA: Znam mnogo.

    REDITELJ: Kako to?

    RAHELA: Lajoš, moj brat od tetke, radio je u ovom pozoriš­tu kao rekviziter. Sig­urno znate Lajoša? Lajoš Lajn­er? Nje­ga svi zna­ju.  Zah­valju­jući Lajošu, gledala sam sve pred­stave. Neke i po više puta. Ima ulo­ga koje znam napamet…

    REDITELJ: Da, učini­lo mi se da vas odnekud znam. Kako ono beše… Stela?

    RAHELA: Rahela. Rahela Ferari.

    REDITELJ: Gospođice Fer­ari, rek­li ste da umete da pevate?

    RAHELA: Pevam u jevre­jskom horu. Usko­ro ćemo imati kon­cert u sinagogi.

    REDITELJ: Gledali ste Tri devojčice?

    RAHELA: Šest puta. (Zape­va.) „Kad nam bog decu da, to beše zlat­na sreća sva, pa kad su još male­na mis­limo da će osta­ti, al’ sad pro­laze dani…“

    REDITELJ: Glu­mi­ca koja igra Treću devo­jčicu se udala. Više se neće vraćati u pozorište.

    RAHELA: O? Baš šteta.

    REDITELJ: Šte­ta? Pa, za vas nije. Česti­tam, dobili ste ulogu.

    RAHELA: O, gospodine…

    REDITELJ: Zah­valji­van­je ćemo ostavi­ti za kasnije.

    RAHELA (ushićeno): Kako god vi kažete.

    REDITELJ: A sad, pra­vo na probu.

    RAHELA: Koliko dana imam da spremim ulogu?

    REDITELJ (gle­da na sat): Imate sedam sati i jedanaest min­u­ta do počet­ka predstave.

    RAHELA: Sedam sati?

    REDITELJ: I jedanaest min­u­ta. Šta je bilo? Nećete mi se valj­da sad predomisliti?

    RAHELA: Ne, gospo­dine, nikad.

    .

    Garder­o­ba u pozoriš­tu. OLGA ILIĆ sedi pred ogledalom i šmin­ka se za nast­up. Rahela sto­ji nedaleko od nje, pos­ma­tra je.

    .

    RAHELA: Stal­no se pitam odak­le joj to… Gledam je sva­ki dan, upi­jam sve što radi… I još ne mogu da shva­tim. (Okreće se pre­ma pub­li­ci.) Igramo tako u jed­nom komadu gospođa Olga i ja. Komad se zove Sveti pla­men, pisac Som­er­set Mom. Ona igra majku. Sin joj je povređen u avion­skoj nes­reći, bio je pilot. I umre. Počne istra­ga. Neko ga je otrovao. Žena? Maj­ka ne dolazi u obzir, maj­ka je maj­ka. Mož­da ipak žena? Mla­da je, hoće da živi… Ja igram tu mladu ženu. Kleknem pored Olge i stavim joj glavu u kri­lo, a ona počne ispovest: koliko je volela sina, i kako nije mogla da gle­da nje­gove pat­nje. Žena mla­da i lepa, a on u kolici­ma, nemoćan. Reši­la je da ga ubi­je… Gledam od dole te gru­di kako se cepa­ju i pitam se odak­le joj to. Posle pitam i nju, a ona mi kaže: „Nije to niš­ta, samo tre­ba biti jednostavan.“

     

    Gospođa Olga usta­je, pri­lazi Rahe­li i uzi­ma je za ruke.

    OLGA: Dušo moja, kako gov­oriš mađarski?

    RAHELA: Kao maternji.

    OLGA: Izvanred­no. Upra­va pozoriš­ta hoće da pošal­je jednog mladog glum­ca na usavrša­van­je u Budim­peš­tu. Ja sam pred­loži­la tebe.

    RAHELA: Mene? Zašto?

    OLGA: Zato što mis­lim da si dobra.

    RAHELA: Hvala vam, Olga. Mož­da sam  zaista dobra, ali vi, vi ste savršeni, a ja nikad neću biti kao vi.

    OLGA: Dušo moja, i ne tre­ba da budeš kao ja. Reći ću ti neš­to: nikad ne opon­ašaj, nikad. Čak ni samu sebe…

    .

    Gospođa Olga nes­ta­je u mraku. Rahela oblači žaket, na glavu stavl­ja šešir, navlači rukav­ice. Uzi­ma kofer, onaj isti, starin­s­ki, drveni.

    .

    RAHELA: U to vreme, Budim­peš­ta je jedan od glavnih pozorišnih cen­tara u Evropi. U njoj rade dvade­set i četiri pozoriš­ta i preko osamde­set bioskopa. Dobi­jam pri­liku da odlaz­im na probe u Nemzeti šin­haz, Nar­o­d­no pozorište. Gledam pred­stave, raz­go­varam s glum­ci­ma, red­itelji­ma… Sva­ki dan sed­im u zam­račenom gledal­iš­tu i pos­ma­tram ih dok rade. Radi se puno, ozbiljno i posvećeno. Fascini­ra me nji­ho­va pro­fe­sion­al­nost i pedant­nost u obra­di scen­skog zbi­van­ja i insce­naci­ji. Razmišl­jam kako bi bilo lepo da na takav način radim u svom pozoriš­tu. A posle četiri mese­ca, ipak, pres­reć­na sam što se vraćam kući…

    .

    Voz ulazi u stan­icu. Na per­onu se naiz­menično pale nat­pisi sa imeni­ma grado­va BUDIMPEŠTA – NOVI SAD.

    Na velikom plat­nu posled­nji kadrovi fil­ma „Dama s kameli­ja­ma“ Džordža Kjuko­ra, sa Gre­tom Gar­bo u glavnoj ulozi. Rahela sa svo­jom ses­trom MARTOM izlazi iz bioskopa.

    .

    MARTA: Božanstve­na je!

    RAHELA: Opet si plakala?

    MARTA: Pa zbog toga i idem u bioskop.

    RAHELA: Onda te sledeći put vodim na komediju.

    MARTA (sme­je se): Važi.

    Rahela i Mar­ta hoda­ju ulicom.

    MARTA: Obožavam Gre­tu. A ti?

    RAHELA: Pros­to ne možeš da odvo­jiš pogled od nje.

    MARTA: Zbog toga valj­da i jeste zvezda.

    RAHELA: Jesam li ti pričala kako su mi u Budim­pešti tražili auto­gram? Na probe sam mogla da uđem samo sa pro­pus­ni­com koju mi je izdala naša ambasa­da, pa je vratar pomis­lio da sam neka vrlo važ­na oso­ba, zvez­da. Drag čovek…

    MARTA: Maj­ka i ja smo mis­lile da se nikad nećeš vrati­ti iz Budimpešte.

    RAHELA: Pa da tebi ostane cela soba? Nisam valj­da poludela.

    Sme­ju se. 

    Rahela i Mar­ta nailaze na izlog, zas­ta­ju, ogleda­ju se.

    MARTA: Tako si ele­gant­na, Bela.

    RAHELA: Hvala, mis Mar­ta. I vi imate lep šešir, mis Marta.

    MARTA: Čuvaću ga do kra­ja živ­ota, obećavam.

    RAHELA: Zaš­to? Već sledeće godine izgledaće kao šerpa.

    MARTA: Moj Skjapar­e­li kao šer­pa? Nemoguće.

    RAHELA: Devo­jko, tvoj Skjapar­e­li je bed­na imitaci­ja. Pomiri se s tim.

    MARTA: Nikad.

    .

    Sme­ju se. Iz daljine se čuje tre­sak poloml­jenog stakla.

    .

    RAHELA: Šta je to?

    Mar­ta hva­ta Rahelu pod ruku.

    MARTA: Hajde­mo kući.

    RAHELA (dok hoda­ju): Šta je to bilo, Marta?

    MARTA: Gospod­inu Glik­su su opet polu­pali izlog.

    RAHELA: Opet? Zar se već dešavalo?

    MARTA: Ovo je treći put za dva meseca.

    RAHELA: Ali, zašto?

    MARTA: Zato što je Jevre­jin, eto zašto.

    RAHELA: Kako znaš da je samo zbog toga?

    Mar­ta začuđeno gle­da u Rahelu.

    Mrak.

    .

    Na pozor­ni­ci dve drvene sto­lice. Rahela i ACA STOJKOVIĆ sede licem pre­ma pub­li­ci. Obo­je puše.

    .

    RAHELA: Kad sam se vrati­la u novosad­sko pozorište, on je već bio tamo, pristi­gao iz neke putu­juće trupe. Bio je četiri godine mlađi.

    ACA: Već tad je bila vrlo omil­je­na, pra­va zvez­da. Iskreno sam je poštovao.

    RAHELA: Na sceni je delo­vao dekon­cen­trisano, a ja to nisam trpela.

    ACA: O da, bila je vrlo, vrlo stroga.

    RAHELA: Bože moj, kako je umeo da pocrveni…

    ACA: Nekad bi oštro kri­tiko­vala moju glu­mu, ali ono što je  gov­o­rila bilo je tačno, uglavnom.

    RAHELA: Jesam li već rekla da je bio četiri godine mlađi?

    ACA: Priz­na­jem, znala je da me iznervira.

    RAHELA: Rekla sam mu: „Znate li u čemu je vaš prob­lem, gospo­dine Sto­jkoviću? Vi ste rođeni komičar, a uporno hoćete da igrate tragediju.“

    ACA: Nikad se nije oti­mala za glavne uloge. Igrala je šta god  joj daju i u sve ula­gala pod­jed­nak trud.

    RAHELA: Imao je blagu nar­av, za raz­liku od mene…

    ACA: Da, nje­na unutrašn­ja boja je bila pla­va, ona najmekša, ali spol­ja, spol­ja je volela jarke boje.

    RAHELA: Umeo je da me nas­me­je do suza.

    ACA: Zaista ne znam zaš­to je toliko insi­s­ti­rala na razli­ci u godinama.

    .

    Rahela i Aca gase cig­a­rete. Gleda­ju se.

    Mrak.

    Rahela ulazi noseći kofer. Spuš­ta kofer i iz džepa vadi list papira.

    .

    RAHELA: A onda je sti­gao poziv iz Beogra­da.  (Čita.) „Poš­to­vana gospođice Fer­ari, visoko ceneći Vaše glumačko umeće…bla, bla, bla… …Vaš izuzetni talenat…bla, bla.…..imamo čast i zadovoljstvo…bla, bla, bla, bla… “ (Baca papir i podiže kofer.) Niko­la Popović, glumac, Petar S. Petro­vić Peci­ja, pisac, Vik­tor Starčić, glumac i Jovan Bata Kon­jović, REDITELJ, osno­vali su Umet­ničko pozorište u Beogradu, prvo pri­vat­no pozorište u Srbi­ji. Osni­vači nisu želeli da ih drža­va sub­ven­cioniše, kako bi imali punu umet­ničku slobodu.

    .

    Na scenu ilazi Aca sa kofer­om u ruka­ma. Stane pored Rahele.

    .

    ACA: Formi­rali su prvu stal­nu glumačku trupu na radi­ju. Svakog utor­ka uveče uži­vo su izvodili drame na Radio Beogradu.

    RAHELA: U početku su kuburili sa pros­torom, a onda su se ustalili u zgra­di Kolarca.

    ACA: Želeli su da negu­ju mod­er­an teatars­ki izraz, nekon­ven­cional­nu, kolek­tivnu režiju…

    RAHELA (poverlji­vo): Samo, to sa kolek­tivnom reži­jom im i nije baš išlo za rukom.

    ACA: Bilo je to prvo pozorište bez suflera.

    RAHELA: I prvo koje je ima­lo let­nju scenu, na Kalemegdanu.

    Rahela i Aca sta­ju jed­no naspram drugog.

    ACA: Nisam se nima­lo pre­domišl­jao. A vi?

    RAHELA: Ni ja.

    .

    Počet­ni tak­tovi poz­nate sving melodi­je iz 30-ih (Sing, sing, sing Beni­ja Gud­me­na, npr.) Rahela i Aca spuš­ta­ju kofere. Rahela i Aca plešu sving.U jed­noj beograd­skoj kafani. Aca i DVA GLUMCA za stolom.

    .

    PRVI GLUMAC (podiže čašu pre­ma Aci): Gospo­do, za našeg kolegu i buduću uspešnu sarad­nju. Živeli!

    .

    Glum­ci nazdravljaju.

    .

    DRUGI GLUMAC: Kole­ga, moram da prime­tim da ste vrlo uzdržani u piću. Niste valj­da od onih koji­ma ško­di alkohol?

    PRVI: Ostavi čove­ka na miru.

    DRUGI: Samo pitam.

    ACA: Ne ško­di mi, ali samo u mal­im količinama.

    PRVI: Znaš šta, pri­jatelju, bol­je se na vreme navikni. Za ono što nas očeku­je, rak­i­ja će biti najbolji lek.

    DRUGI: Tip­ično gubi­tiničko razmišljanje.

    PRVI (Aci): Kole­ga sma­tra da nas Srbe neko tre­ba da nauči redu.

    DRUGI: Priča­jte šta hoćete, ali Nem­ci zna­ju za red. Pogleda­jte kako su osvo­jili Fran­cusku. Koji bi još evrop­s­ki nar­od danas mogao tako? Nekad su to mogle slavne rimske legi­je, a danas samo trupe Trećeg Rajha.

    ACA: Meni oni izgleda­ju više kao Atili­ni Huni, samo modernizovani.

    PRVI: Ima istine u tome.

    DRUGI (Aci): Površno gle­date na stvari, pri­jatelju. Mož­da po brzi­ni i pokretljivosti, da, ali Huni su bili Azi­jati i u Evropu su došli samo da ruše i pljačkaju.

    PRVI: A ovi će kao da ti zidaju?

    DRUGI: Nem­ci već dve i po hil­jade god­i­na žive u srcu Evrope i predano grade ovu našu evrop­sku civ­i­lizaci­ju. U lit­er­a­turi, filo­zofi­ji, nau­ci, muzi­ci, tehni­ci, u sve­mu je nji­hov dopri­nos nemerljiv. I ovaj pohod koji sad sprovode, oni sprovode ne radi rušen­ja, nego radi dal­je izgrad­nje Evrope. Oni su danas ves­ni­ci nove ere, gra­ditelji novog poret­ka. Uspe li Nemač­ka u tome, svi mi Evro­pl­jani imaće­mo koristi.

    PRVI: Meni se čini da će od sve­ga toga nas­ta­ti samo haos i krvoproliće.

    ACA: Slažem se.

    DRUGI: To je komu­nis­tič­ka pro­pa­gan­da. Da niste i vi sim­paziter crvenih?

    ACA: Ja? Mož­da i jesam.

    DRUGI: Znao sam.

    ACA: A mož­da sam i Jevrejin.

    DRUGI: A ne, Jevre­jin niste.

    ACA: Kako znate?

    DRUGI: Ne izgle­date kao Jevrejin.

    PRVI: A oko može da pre­vari, zar ne, kolega?

    DRUGI: Ali nos ne vara. Ovaj ne zau­dara kao Jevrejin…

    .

    Aca se naglo baca pre­ma Dru­gom glum­cu. Tuča, odi­grana u rit­mu slep­sti­ka, uz klavirsku pratnju.

    Mrak.

     

    Rahela maram­i­com čisti Acinu raskr­vavl­jenu arkadu.

    .

    RAHELA: Ne razumem… Ostavim vas pola sata samog i vi čoveku ras­co­pate nos. C,c,c,… Zabrin­ja­vate me, kole­ga Sto­jkoviću. To uopšte ne liči na vas.

    ACA: Kao što vidite, nije mi ostao dužan. Joj! Pazite malo. I nosorog bi bio nežniji.

    RAHELA: Ne budite tak­va kukav­i­ca. Evo, završi­la sam.

    ACA: Hvala Bogu.

    RAHELA: I, hoćete li mi najzad reći šta vam je taj nes­rećnik skrivio?

    ACA: Bio je nepris­to­jan, eto toliko.

    RAHELA: I zbog toga ste morali da mu polomite nos?

    ACA: Da.

    RAHELA: Vi muškar­ci ste pra­va deca.

    ACA: Zato su nam i potreb­ne žene, da odrastemo.

    RAHELA: Onda hit­no da pron­ađete jed­nu, da ne bude veće zlo.

    ACA: Mož­da sam je već pronašao.

    RAHELA: Pa, dra­go mi je zbog vas.

    .

    Mrak.

    Rahela sedi pred ogledalom i šmin­ka se za nast­up. Na stolu gip­sani mod­el glave i peri­ka sa sed­im vlasi­ma na njoj. KAPITALINA ERIĆ češl­ja periku.

    .

    KAPITALINA: Rahelu sam prvi put srela u Umet­ničkom pozoriš­tu, tek što je došla iz Novog Sada. Ja sam tad bila počet­ni­ca, upra­vo pristigla iz glumačke škole, a ona je bila već iskus­na glu­mi­ca. Sećam se tog prvog sus­re­ta… Rahela je nosi­la tam­no­sivi engles­ki kos­tim sa dve sre­brne lisice pre­bačene preko rame­na, na glavi toka sa necom preko oči­ju, crna taš­na, rukav­ice… Izgledala je savršeno. Koji je bio naš prvi zajed­nič­ki nast­up? Bilo je to u Ster­i­ji­noj „Zloj ženi“…

    RAHELA: Ti si igrala Pelu, čiz­mare­vu ženu.

    KAPITALINA: A ti grofi­cu Sultanu.

    RAHELA: I baš smo bile dobre, je l’ da?

    KAPITALINA: Ti si bila dobra, a ja sam se muči­la. Nikako nisam mogla da se snađem u toj ulozi. Imala sam neke šašave ide­je u vezi s tim, ali se nisam usuđi­vala da ih ost­varim. Znaš da sam ti pričala o tome. Sećaš li se šta si mi tad rekla?

    RAHELA: Pod­seti me, molim te.

    KAPITALINA: Rekla si:“Kapitalina, štagod ti navre, napol­je s tim! Mož­da bude rogo­b­at­no, jer nisi vežbala, ali ono samo želi napolje…“

    RAHELA: Ako se sutra ne javi, iživelo se, a ako mora, samo će da se vrati. To sad gov­orim ovim mladim glumcima.

    KAPITALINA: Pamti­la sam to cel­og života.

    RAHELA: Ja samo tako i mogu da radim, jer to je za mene pozorište, jed­na radost, jed­na igra, stvaran­je… RED­ITELJi­ma nekad ne bude pra­vo, ali ja svo­je ister­am. Ma, zna­ju oni s kim ima­ju posla. Ja sam svo­jevolj­na, svo­jegla­va, ali mis­lim da sam u pravu. A to i dokažem. Sećaš se kako je bilo kad je Mata Miloše­vić postavl­jao Gogol­jeve „Mrtve duše“?

    KAPITALINA: Ti si igrala Korobočku?

    RAHELA: Tačno. Ja sam se s tom Korobočkom kere­beči­la, Bože me prosti, kao da je ona neko moje dete s kojim mogu da se igram do mile vol­je. I smis­lim ja tako da ona bude mala, k’o kokoš­ka. Da uleg­ne u stolicu, pa kad ustane da bude isto viso­ka. Tako hoću, i hoću! I sva­ki gest mi je dobar, sve funkcioniše. Sutradan opet pro­ba. E, sad ja smis­lim neš­to dru­go. Sad sam viso­ka, k’o štangla. I to je dobro, i to služi…

    KAPITALINA: Šta kaže Mata?

    RAHELA: Mata ćuti, valj­da uži­va gleda­jući šta radim. Treći dan, ja neš­to pedeset peto. Mož­da je grba­va, ušin­u­ta. Četvr­ti dan, opet dru­go, ne mogu ni da se setim šta je sve bilo. Razi­grala se ja, a  već se bliži pre­mi­jera. Mata kaže: „Dobro, Rahela, ja sam sve to gledao i to je dobro, ali ne možeš ti, valj­da, sedam liko­va da igraš. Ide pre­mi­jera. Odluči se, ženo!“ A meni dra­go što on to sve razume, što ceni.

    KAPITALINA: I, koji si lik uzela za premijeru?

    RAHELA: Vidiš, više se i ne sećam…

    Spol­ja se začu­je vre­va, nejas­no pomešani ljud­s­ki glaso­vi, muzi­ka s raz­glasa i huka motornih vozi­la. Kap­i­tali­na pri­lazi prozoru.

    RAHELA: Kap­i­tali­na, šta se to čuje, draga?

    KAPITALINA: Tenkovi su na uli­ca­ma. Lju­di baca­ju cveće na tenkove.

    RAHELA: Kakvi sad tenkovi?

    KAPITALINA: Idu za Vuko­var. Rat je.

    RAHELA: Tenkovi na uli­ca­ma? Mis­liš, kao onda…?

    KAPITALINA: Kao onda.

    .

    Doku­men­tarni snim­ci beograd­skih demon­straci­ja 27. mar­ta 1941.

     

    Rahela oblači kućnu haljinu, papuče, a jas­tuk i pre­sav­i­jeno ćebe stavl­ja ispod miške.

    .

    RAHELA: Prvo su bile demon­stracije, dvade­set i sed­mog mar­ta. Već rano ujutru, nar­od je pokul­jao na ulice. Kuće su bile okićene državn­im zas­tava­ma, a sve rad­nje zatvorene. Jed­ni su vikali da živi kralj, dru­gi su kli­cali Staljinu i svet­skoj rev­olu­ci­ji. Stvo­rila se neka čud­na, kao praznič­na atmos­fera. Posle deset dana počeo je rat.

    .

    Čuje se zvuk sirene koja upo­zo­ra­va na vaz­dušnu opas­nost, zatim zvuk moto­ra nemačk­ih bom­bardera, eksploz­i­je i det­onaci­je bombi. Rahela se baca na zemlju, pokri­va ruka­ma glavu. Det­onaci­je presta­ju. Rahela improvizu­je ležaj.

    .

    RAHELA: Bom­bar­dovan­je je poče­lo oko 6 i 30 ujutru. Probudi­la me je sire­na. Skoči­la sam iz kreve­ta i pojuri­la pre­ma pro­zoru. Uli­ca je bila pus­ta i sve je delo­va­lo mirno. Onda je na vra­ta stana zaku­cala komšini­ca iz bro­ja osam. Neki sta­nari su već trčeći jurili niz ste­penice. Jedan nam je u pro­lazu dovikn­uo: „Brzo u podrum!“ Kad smo sišle, podrum je već bio pun. Komšini­ca je imala četvoro dece. Najm­lađi sin je prethod­ne noći dobio groznicu i još je bio u bunilu. Trudi­la sam se da joj budem od pomoći. To mi je pomog­lo da zab­o­rav­im na sebe…

    .

    Rahela se zamo­ta­va u ćebe i sklupča se ležeći.

    Zatam­n­jen­je.

    Eksploz­i­je i det­onaci­je, prvo jako, zatim sve slabije. 

    Aca kleči pored Rahele i nežno joj dodiru­je rame. Rahela se trgne iz svog polus­na. Ona i Aca se grle snažno, grozniča­vo ljubeći jed­no dru­gom lica i šake.

    .

    RAHELA: Kako si uspeo?

    ACA: Pro­bi­jao se kroz ruševine, eto kako. Napolju je… Rahela, pri­zori su strašni.

    RAHELA: Ali, ovde smo bezbedni?

    ACA: Zgra­da je ošteće­na, može svakog časa da se sruši.

    RAHELA: Da beži­mo? Ali kuda?

    ACA: Ne znam. Što dalje…

    Rahela i Aca se zagr­le, još snažnije.

    .

    Mrak.

     

    Radio aparat. Emi­tu­je se „Lili Marlen“.

     

    U večern­joj polu­ta­mi, Rahela i Aca obučeni leže na kreve­tu. Aca je spus­tio glavu na Rahe­lin stom­ak. Rahela ga odsut­no milu­je po kosi.

    .

    ACA: Danas je u pozorište dolazio nemač­ki ofi­cir iz pro­pa­gandnog odel­jen­ja. Tražio je da što pre počnemo sa radom. Dok se zgra­da Nar­o­dnog ne popravi, mi smo jedi­no pozorište u gradu. Hoće da igramo što više komedi­ja i muz­ičk­ih koma­da. Kaže, to je za nar­od, da se razgali.

    RAHELA: Jutros sam bila u poli­ci­ji da se registrujem.

    ACA: Zaš­to mi to nisi rekla?

    RAHELA: Znaš da ne volim o ružn­im stvarima.

    ACA: Rahela…

    RAHELA: Postaviću za večeru.

    Rahela izvlači kofer ispod kreve­ta i nameš­ta ga kao sto, zatim postavl­ja večeru. Na sred­inu „sto­la“, Rahela stavl­ja upal­jenu sveću.

    RAHELA: Kožni kaiš sam zame­ni­la za šest krom­pi­ra, a za rukav­ice sam dobi­la glav­icu crnog luka i jed­nu jabuku. Bogov­s­ki ćemo da večer­amo, još malo pa k’o u Ricu. Za sveću se ne bri­ni. Domare­va žena mi je obećala petrolej u zamenu za najlon čarape. A valj­da će usko­ro stići i struja…

    ACA: Rahela, šta su ti rek­li u policiji?

    RAHELA: Rek­li su mi da ne smem da se voz­im tram­va­jem, i još poneš­to u tom smis­lu. Hoćeš li da vidiš šta su mi pok­lonili? (Vadi žutu traku iz džepa i pokazu­je je Aci.) Da lju­di odmah zna­ju s kim ima­ju posla.

    ACA: A doku­men­ta, da li su ti vratili?

    RAHELA: Ličnu kar­tu su zadržali. Umesto nje sam dobi­la novu legit­i­maci­ju, jevrejsku.

    ACA: Rek­li su ti da se jav­iš sledeće sedmice?

    RAHELA: Da. Kažu, ne mogu da dočeka­ju da me pono­vo vide. Znaš šta? Ne volim žutu boju.(Spaljuje žutu traku na pla­menu sveće.)

    ACA: Rahela…

    RAHELA: Ako baš toliko žele da me ubi­ju, moraće više da se potrude.

    Rahela pojede neko­liko zalo­ga­ja, a zatim odbaci kašiku i nemoćno zag­n­juri lice u šake.

    RAHELA: Ne želim da umrem.

    .

    Aca zagr­li Rahelu.

    Mrak.

    .

    RAHELA: Aca i ja smo saz­nali da jed­na žena izda­je sobu, negde kod Cvet­ka. Otišla sam kod nje. Nije ni pita­la ko sam i šta sam. I jedne večeri oko deset sati, auto­mo­bil se zaus­tavio pred kapi­jom. Raci­ja. Pita­ju gaz­dar­icu koga ima. Bila sam već legla. Čujem da idu pre­ma mojoj sobi. Ustanem, ogrnem se i kažem: „Sad je goto­vo. Ali drži se do kra­ja ele­gant­no!“ Kuca­ju, ja otvaram. Traže legit­i­maci­ju. Srećom, neko­liko dana rani­je uspela sam da dobi­jem legit­i­maci­ju sa izmen­jen­im imenom, umesto Rahela – Ruža. Kažem im da sam Ruža Fer­ari i da sam glu­mi­ca. Gleda­ju me nepoverlji­vo, pita­ju što se nisam pri­jav­i­la. Ja počnem neš­to da mucam, kad otvara­ju se vra­ta kuhin­je i ja vidim svo­ju pri­jateljicu Smiljku. Poli­ci­js­ki čas je i ne znam kako se usudi­la da dođe, a ona s vra­ta: „Ružo, kaži drag­ič­ka, dobi­la si angaž­man u Panče­vu, sti­gao telegram kod mene. Hajde kod mene da spavaš, pa sutra odmah za Panče­vo.“ Ja počnem da skačem, kao od radosti i kažem ovi­ma iz poli­ci­je: „Doneli ste mi sreću, dobi­la sam angaž­man!“ Zgra­bim kaput i legit­i­maci­ju i izle­tim iz kuće. Trči­mo Smil­ja i ja preko bašti i plo­to­va, a kad smo se malo odmak­le, ja je pitam otkud ona. Objašn­ja­va mi da je od komši­je koji radi u poli­ci­ji sluča­jno saz­nala za raciju.

    AGENT SPECIJALNE POLICIJE energično kuca na vratima.

    RAHELA (bojažlji­vo): Ko je?

    AGENT (off): Otvori. Policija.

    Mrak.

    AGENT: Vaša doku­men­ta, molim.

    Rahela sto­ji kao okamnjena.

    AGENT: Legit­i­maci­ja, putne isprave, rod­ni list?

    Rahela iz tašne vadi legit­i­maci­ju i pruža je agen­tu. Agent zagle­da legitimaciju.

    AGENT: Ruža?

    RAHELA: Da.

    AGENT: Rođe­na u Zemunu?

    RAHELA: Da.

    AGENT: Katolk­in­ja?

    RAHELA: Da.

    AGENTA: Imate li krštenicu?

    RAHELA: Molim?

    AGENT: Pitam da li imate krštenicu?

    RAHELA: Izgu­bi­la se, u ovom metežu…

    AGENT: Da li ste vi Rahela Ferari?

    RAHELA (posle duže paize): Jesam. Ja sam Rahela Ferari.

    Rahela klekne pred agen­ta i sklopi ruke.

    RAHELA: Prek­lin­jem vas, nemo­jte da me pri­javite. Nemo­jte da me pri­javite. Molim vas.

    AGENT: Imate sedam dana. Reći ću da vas nisam zatekao kod kuće.

    RAHELA: Bog vas blagoslovio, gospodine.

    AGENT: Kad nabavite krštenicu, donećete je u Upravu gra­da. Mi ćemo je prosledi­ti Gestapou. Ako kod njih prođe, izvuk­li ste se, zasad. I pazite, ne pokušava­jte da bežite, jer će vaša porod­i­ca platiti.

    Agent nes­ta­je u mraku. Rahela iz kofera vadi periku sa sed­im vlasi­ma i stavl­ja je na glavu.

    RAHELA: Te noći nisam oka sklop­i­la. Ujutro, kad sam se pogledala u ogleda­lo, videla sam da mi je kosa posedela. Imala sam trideset godina.

    .

    Rahela dlanovi­ma zagla­di periku.

    Mrak.

     

    Aca sedi udubljen u mis­li. Kap­i­tali­na sto­ji licem okrenu­ta publici.

    .

    KAPITALINA: Za tu devo­jku sam čula od jednog pri­jatel­ja. Nisam joj upamti­la ime, ali je bilo lako saz­nati. Njen ljubavnik je bio Nemac, jedan od ovdašn­jih. Radio je kao šofer i svakog utor­ka pre­vozio nekakvu burad iz Beogra­da do Zemu­na i nazad. (Aci.) Znam da bi za određenu svo­tu pris­tao da te pre­veze do Zemuna.

    ACA: Dobro, ali šta onda?

    KAPITALINA: Otići u katoličku crkvu i pron­aći nekog ko će da izda krštenicu.

    ACA: Nekog?

    KAPITALINA: Jednog sveštenika.

    ACA: Neko je to već radio?

    KAPITALINA: Da.

    ACA: Gde da nađem tu devojku?

    Mrak.

    .

    Rahela sedi za stolom. Kap­i­tali­na iz torbe vadi namir­nice i ređa ih na sto.

    .

    KAPITALINA: Hleb, malo sira, jedan luk, komad sla­nine. Nažalost, to je sve.

    RAHELA: Ti, Kap­i­tali­na, baš hoćeš da se ja ugo­jim. Hajde, sedi da jedemo.

    KAPITALINA: Ja…

    RAHELA: I samo nemoj da mi kažeš da nisi gladna.

    Kap­i­tali­na seda.

    RAHELA: Dosadi­lo mi je da jedem sama.

    Rahela seče hleb.

    RAHELA: A ono, nisi mi donela?

    KAPITALINA: Koje?

    RAHELA: Cijanikalij. Jesi li pita­la muža? Apotekar je, znam da može da nabavi.

    KAPITALINA: Ne mogu ja to, Rahela. Izvi­ni, ali ne mogu.

    RAHELA: Mož­da situaci­ja postane bezizlazna.

    KAPITALINA: A šta ako ti se samo uči­ni da je situaci­ja bez­i­zlaz­na i uradiš to? Šta onda? Ne, Rahela. Pamet­na si ti i spret­na. Ti ćeš umeti da se izvučeš.

    RAHELA: Ne znam…

    KAPITALINA: Ne, videćeš, sve će biti u redu.

    RAHELA: Mis­liš?

    KAPITALINA: Videćeš.

    RAHELA: O, Bože moj…

    KAPITALINA (zagr­li je): Znam da hoće.

    .

    Mrak.

     

    U katoličkoj crkvi.

    .

    ACA: Rečeno mi je da vama mogu da se obratim…

    SVEŠTENIK: O čemu je riječ, sine?

    ACA: Jed­noj ženi je potreb­na kršteni­ca, kao dokaz da je katolkinja.

    SVEŠTENIK: Je li ta žena Židovka?

    ACA: Jeste.

    SVEŠTENIK: Žao mi je, dijete moje, pogrešno su te uputili. Ja to ne radim.

    ACA: Oče, molim vas. (Sklopi dlanove.) Kao Boga vas molim, smilu­jte se.

    SVEŠTENIK: A što je tebi ta Židovka?

    Pauza.

    ACA: To je žena koju volim.

    SVEŠTENIK: Niste vjenčani?

    ACA: Ne.

    Sveštenik se oprezno osvrne.

    SVEŠTENIK: Hodi ovamo.

    Sveštenik i Aca se povlače dal­je, u dubinu crkve.

    SVEŠTENIK: Danas od jedan do dva, moja će kance­lar­i­ja biti otključana. Biti će tu samo žena koja čisti. U gorn­joj ladi­ci moga sto­la, koja će također biti otključana, naći ćeš for­mu­la­re za rod­ni list i pečat. Pa, sretno.

    ACA: Oče, hvala vam. Po sto puta vam hvala.

    SVEŠTENIK: Hvala Isusu.

    Aca vadi prsten iz džepa.

    ACA: Molim vas da prim­ite ovo, u znak zahvalnosti.

    SVEŠTENIK: Što je to?

    ACA: Bril­i­jants­ki prsten. Ona vam šalje.

    SVEŠTENIK: Ja to ne mogu prim­i­ti. No, ako želite dari­vati crkvu, možeš ostavi­ti ovd­je, pred kipom Mar­i­je Mag­da­line, naše zaštitnice.

    RAHELA: Zajed­no smo pop­unili for­mu­la­re i sutradan otišli u Upravu gra­da. Prim­io nas je lično Dra­gi Jovanović, šef beogradske poli­ci­je. Saslušao je šta imamo da kaže­mo i uzeo doku­men­ta ne pogle­davši ih. Sećam se da su mi noge bile kao od olo­va, uopšte ih nisam osećala. Rekao je da će krštenicu prosledi­ti Gestapou. „Idite kući. Ako bude kakvih nedoumi­ca, jav­iće vam se.“ Gestapo će se meni jav­i­ti? Baš lepo.

    KAPITALINA: Rahela i ja smo kas­ni­je raz­go­var­ale o tome i pitale se da li ju je Dra­gi Jovanović pre­poz­nao. Rahela mis­li da jeste.

    RAHELA: To me nije nima­lo umir­i­lo. Bilo je dovoljno da Gestapo pošal­je zahtev crkvi u Zemu­nu. U crkven­im knjiga­ma ne bi našli nikog pod mojim lažn­im imenom, i to bi bio kraj.

    .

    Rahela leži, nemirno spa­va. San. Iz mra­ka joj lagano pri­laze Mar­ta i gospodin Fla­jš­man, u logo­raškim odelima.

    .

    RAHELA (u snu): Mar­ta, gospo­dine Fla­jš­man… Kako vam je tamo?

    .

    Mar­ta i Fla­jš­man ćute. Iza njih se pojavlju­je prikaza Hitlera, našminkanog kao za kabaret­sku predstavu.

    Ikona Pokro­va Presvete Bogorodice. Čuje se pravoslavno crkveno pojan­je. Rahela i Aca sto­je obručeni, sa kruna­ma na glavama.

    .

    RAHELA: Venčali smo se u crkvi Pokro­va Presvete Bogorodice. Bilo je to u jan­u­aru 1943.

    ACA: Pet dana kas­ni­je, Rahela se krsti­la. Mis­lili smo da će tako biti bezbednije.

    RAHELA: Slav­ili smo sve­tog Nikolu.

    ACA: Kak­vo je samo žito pravila.

    RAHELA: Na kršten­ju sam dobi­la ime Mar­i­ja. Mar­i­ja Sto­jković. Do kra­ja živ­ota, to je ime sta­ja­lo u mojoj ličnoj karti.

    ACA: Pođe­mo tako na pijac, a sel­jaci je pre­poz­na­ju. „Jes’ ti ona s tele­viz­iju? Ona Fer­ela?“  Rahela otvori ličnu kar­tu i pokaže im. „Evo, ovde lepo piše ko sam.“ Volela je tako da se šali.

    RAHELA: Bela, Rahela, Ruža, Mar­i­ja, i sve uloge koje sam igrala… Znam li ja uopšte ko sam i kak­va sam? Ni na jed­noj sli­ci ja sebi ne ličim na sebe. Uvek mi se čini da je to neka dru­ga, meni nepoz­na­ta osoba.

    .

    Rahela i Aca ski­da­ju krune, celi­v­a­ju ih.

    .

    RAHELA: Sad možete da polju­bite mladu.

    .

    Poljube se.

    .

    Rahela i Aca otvara­ju kofere i vade komade odeće kak­va se tih god­i­na nosi­la na selu. Rahela vezu­je mara­mu, Aca stavl­ja šajkaču. Čuje se frula.

    RAHELA: U selo Dublje, kod Svi­la­jn­ca, uputili su nas isti oni koji su mi obezbe­dili lažne isprave. Komu­nisti. Sel­jaci su tamo pružali utočište Jevre­ji­ma. Uopšte im nije bilo jas­no zaš­to gone te ljude. A mi, pri­h­vatili smo se posla…

    .

    Rahela i Aca kopa­ju. Rahela pevuši „Oj, Mora­vo“. Aca se uspravl­ja i otire znoj sa čela.

    .

    RAHELA: Da prezalogajimo?

    ACA: Je l’ vreme?

    RAHELA (gle­da u sunce): Valj­da je.

    Aca i Rahela odlažu motike i seda­ju. Rahela odvezu­je zavežl­jaj i vadi hranu.

    RAHELA: Šta čoveku još tre­ba pored ovoga?

    ACA: Tebi seos­ki živ­ot baš prija.

    Rahela i Aca jedu.

    RAHELA: Danas sam opet srela onu Maru. Znaš, što mis­le da je vračara.

    ACA: I šta hoće?

    RAHELA: Niš­ta, česti­ta­la mi je.

    ACA: Šta?

    RAHELA: Pa, znaš šta. Valj­da si i ti primetio.

    ACA: Jok.

    Rahela nežno gle­da u Acu koji nas­tavl­ja da jede.

    RAHELA: Trud­na sam, budalo.

    Aca pogle­da u Rahelu.

    RAHELA: Sto posto.

    .

    Aca se osme­hu­je. Nežno se zagr­le, sa zalo­ga­ji­ma u usti­ma. Čuje se gru­van­je artil­jer­i­je u dalji­ni, koje oni kao da ne primećuju.

     

    Gru­van­je artil­jer­i­je se pojača­va. Rahela sa velikim stom­akom, leži na nosil­i­ma spušten­im na tlo.

    .

    RAHELA: Kad je Svi­la­jnac bom­bar­dovan, ja sam ležala u bol­ni­ci. Tre­ba­lo je da se porodim sa svo­jim prvim sinom Dark­om. Iz bol­nice su bežali svi koji su mogli da se kreću. Mene su izneli na nosil­i­ma i stavili na jed­na seoska kola. Kola su se toliko tres­la i drmala po ner­avnom dru­mu, pa sam zatraži­la da me skinu. Ostavili su me na liva­di pokraj puta.

    .

    Gru­van­je sasvim presta­je. Pot­puna tišina.

    .

    RAHELA: Ležala sam tako na nosil­i­ma, pod zvez­dama, u sred let­nje noći. Nije bilo ni briga ili stra­ha. Osećala sam takav mir, kao nikad pre ni posle toga, čini mi se. A onda se odjed­nom dve pri­like pojav­iše iz šume i poneše me, onako sa nosil­i­ma, bez ijedne reči. Kas­ni­je sam saz­nala da su ti bili su moji škol­s­ki dru­govi iz Novog Sada. Pobegli su iz Borskog rud­ni­ka, iz nemačkog zarobljeništ­va. Neverovatno…

    Siluete DVA ČOVEKA koji hitro i bešum­no ulaze, podižu nosi­la sa Rah­elom i izlaze sa scene. Čuje se plač tek rođene bebe.

    .

    Mrak.

     

    Doku­men­tarni snim­ci oslobađan­ja Beogra­da 1944. godine, uz pobed­ničku muziku.

     

    Pozor­ni­ca. S leve i desne strane crve­na zas­ta­va i trobo­j­ka sa petokrakom. Na pozor­ni­ci se odi­gra­va završni­ca Čapekovog koma­da „Mati“. Rahela igra Majku, Prvi glumac Toni­ja, njenog sina, a Treći glumac Spik­era. Maj­ka i Toni sluša­ju radio.

    .

    SPIKER (off): Pažn­ja, pažn­ja! Zapad­na koman­da, infor­ma­ciona sek­ci­ja.  U jutrošn­jem napadu nepri­jatel­ja, uništen grad Vil­jame­da.  U napadu pogin­u­lo preko osam stoti­na civi­la, veći­nom žena i dece. U požaru koji je tom pri­likom nas­tao, izgoreo Stari dvo­rac, rizni­ca naše istorije…

    TONI: Čuješ to, mama?

    SPIKER: Kiša bombi pogodi­la bol­nicu, pogin­u­lo šezde­set paci­je­na­ta. Grad Vil­jame­da u plamenu.

    TONI: Mama, molim te…

    SPIKERKA:  Pažn­ja, pažn­ja! Nepri­jateljs­ki avion napao jutros selo Bor­go. Pogođe­na osnov­na ško­la. Na decu pucano iz mitral­jeza. Osamde­se­toro dece povređeno, od toga devet­naest poginulo…

    MAJKA: Šta kažeš? Deca? Neko je ubio decu?

    TONI (gleda­jući mapu): Gde je … gde je …

    MAJKA (sto­ji kao oka­men­je­na): Decu! Malu, sli­navu decu!

    Tiši­na.

    MAJKA (ski­da pušku sa zida i sa obe ruke je pruža Toni­ju. Odlučno.) Idi!

    Zavesa.

    .

    Aplauz. Rahela i ostali glum­ci izlaze, klan­ja­ju se pub­li­ci, aplauz posta­je jači. Glum­ci napuš­ta­ju pozor­nicu, aplauz ne presta­je. Rahela se vraća, pok­lan­ja se, aplauz je frenetičan. Pub­li­ka je na noga­ma, čuje se „Bis!“ Rahela podiže ruku i aplauz se polako utišava.

    .

    RAHELA: Nemo­jte mi aplaudi­rati. Nisam zaslužila…

    Pono­vo počne aplauz, ali ga Rahela naglo prekida.

    RAHELA: Nemo­jte, nemo­jte! Nije to bilo dobro. Ja nisam bila dobra. Znate, mno­go sam umor­na. I ogorče­na. Mi smo danas ceo dan radili jedan Siz­ifov posao. Juče su nas glum­ce odveli na jed­nu njivu i ceo dan smo zatr­pavali rupe od bombi. Danas smo opet išli na tu njivu, da iste rupe otkopava­mo. Samo da se pokaže da smo i mi glum­ci kao svi dru­gi. Eto zaš­to sam umor­na i zaš­to nisam dobro igrala.

    Tajac.

    RAHELA: Idite kuća­ma. Pustite me da se odmorim. Nisam zasluži­la. Idite…

    .

    Rahela odlazi sa pozornice.

    Tajac, a onda snažan aplauz.

    Rahela i dal­je u kos­timu. Pri­laze joj kos­timi­rani glum­ci iz pred­stave „Mati“, a zatim i ostali glum­ci iz koma­da, u kos­tim­i­ma iz scene u kojoj su se posled­nji put pojav­ili. Ćutke pos­ma­tra­ju Rahelu.

    .

    RAHELA: Morala sam, ili bih puk­la. Stvarno, oseti­la sam, ako to ne kažem, pući će mi jetra… Pući će mi jetra ako ne kažem istinu.

    .

    Na ekranu kolaž iz fil­mo­va i tele­viz­ijskih ser­i­ja u koji­ma je glu­mi­la Rahela Fer­ari, uz pes­mu „Just Sleep“ grupe Rahela Ferari.

    .

    .

    .

    .

    .

    .