Refleksije tihog pesimizma

Nenad Avramović
Lat­est posts by Nenad Avramović (see all)

    .

    .

    (Mir­jana Narandžić, Nema veze, Mat­i­ca srp­s­ka, Novi Sad, 2017)

    .

                Gov­oriti o znača­ju objavlji­van­ja prve zbirke sobom već nosi određenu meru repet­i­tivnos­ti i ubaci­van­ja stal­nih mes­ta iz nekakvih mlak­ih kri­tičk­ih osvr­ta. Sto­ga ovde nas­to­ji­mo da izbeg­nemo tak­va pres­lika­van­ja, ali da i pri sve­mu tome pomen­emo čin­jenicu da je ova zbir­ka pesama deo edi­ci­je Prva knji­ga Mat­ice srpske, što je već sam po sebi dovoljno jasan podatak. Da li se to može uzeti kao oprav­dan­je uko­liko je reč o nedo­voljno dobrom pes­ničkom ost­varen­ju ili kao dodat­no priz­nan­je jed­nom mladom pes­ničkom duhu, to je već stvar posve sub­jek­tiv­na, te može biti i pitan­je kas­ni­jih raz­gov­o­ra sa pes­nikom. Ono što imamo pred nama je jed­no celovi­to ost­varen­je, jas­no kon­cipi­ra­no i stil­s­ki oblikovano.

                Zbir­ka Nema veze u sebi objed­in­ju­je trideset pesama pedant­no seg­men­ti­ranih u šest pes­ničk­ih cik­lusa. Iako sami cik­lusi nisu imen­o­vani već se određu­ju numer­ič­ki, nji­ho­vo motivsko i stil­sko ustro­jst­vo se određu­je preko cita­ta koji im preth­ode. Na taj način se preuzeti citati, kao izves­na vrs­ta paratek­stu­alnog ele­men­ta, sves­no uvode u značen­jsku struk­tu­ru pesama. U jed­nakom reg­istru se i uvod­na rečeni­ca preuze­ta iz Kišove encik­lo­pe­di­je („… kao da svo­ju nes­reću ne nosi­mo u sebi“) uzi­ma za osnovni motiv čitave zbirke. Sled­no tome, u potre­bi za kakvim stil­skim određen­jem, može se reći da je reč o jed­noj posve intimističkoj poez­i­ji koja obita­va na raz­i­na­ma melan­holične nepri­pad­nos­ti sve­tu koji se postavl­ja kao anti­pod lirskom sub­jek­tu. Taj odnos intimnog i javnog, odnos­no Ja i neJa, uglavnom se ost­varu­je u jed­noj retoričkoj zap­i­tanos­ti, u sece­sion­is­tičkom nizan­ju pes­ničk­ih sli­ka i kakve čulne doživl­jenos­ti. Prvi cik­lus pre­do­dređen je citatom iz Dis­ovog Pijanst­va (Ja se sve­mu sme­jem pa me sve i boli) i, kao što je već ukazano, on pred­stavl­ja jedan pre­du­jam za ono što će, preko pet pesama koje ga sačin­java­ju, u tom cik­lusu biti obrađi­vano. Ono što se ini­ci­jal­no primeću­je, a istodob­no biva u skladu sa onim intimističkim naz­naka­ma, jeste čin­jeni­ca da se piše u prvom licu, te da pes­ničko ja postavl­ja sebe u sub­jek­tivis­tičku pozi­ci­ju ono­ga koji se određu­je kao tumač sve­ta oko sebe, a pre­vashod­no svog pris­ust­va i odnosa pre­ma tom sve­tu. To se vidi već preko prvih sti­ho­va u zbir­ci, preko pesme Bal­a­da o sebi, koji odmah određu­ju to Ja kao poet­s­ki fokus zbirke: nika­da nisam bila u Parizu/ videla sam ga u fil­mu Vudi­ja Ale­na. Na taj način se i čitav cik­lus obliku­je stvara­jući od tog Ja jedan pasivni entitet koji jedi­no ima mogućnost pisanog obliko­van­ja sve­ta u kome je bez jasne mogućnos­ti da se u istom odre­di kao nje­gov seg­ment. Takav pes­nič­ki sen­ti­ment se proširu­je i na dru­gi cik­lus, pri čemu se sada preko Alba­har­i­jevog cita­ta aludi­ra na inko­r­pori­ran­je poj­ma smr­ti u svet lirskog ja, te određen­je sui­cid­nos­ti u zelji za izlaskom iz tako obliko­vanog sve­ta. To se najbol­je uoča­va u prvoj i istovre­meno najzvučni­joj pes­mi cik­lusa (Rođen­dan­s­ki epitaf) koja uspostavl­ja ini­ci­jal­no jed­nu antin­o­mi­ju poj­mo­va rođen­ja i smr­ti, ali jed­nako ih pri­b­liža­va i goto­vo pre­li­va u jedan isti pojam nepris­ust­va sve­tu kome pri­pa­da. Sa druge strane, cik­lus se završa­va pes­mom Smrt koja se parabolič­ki trans­formiše iz ide­je o smr­ti čove­ka u smrt auto­ra, da bi se u kon­ačni­ci iskaza­la kao smrt dela, tek­s­ta, odnos­no pesme. Ovako obliko­vani poet­s­ki fatal­izam se formi­ra i cik­lusi­ma koji slede i koji­ma redom preth­ode citati Bre­hta, Bran­ka Miljkovića, Crn­jan­skog i Srđe Petro­vića, a koji sva­ki za sebe nose jed­nu neg­a­tivnu određenost sve­ta, jed­nu nje­govu zatam­n­jenu viz­iju. To se, nar­avno, u samim cik­lusi­ma obliku­je na različite načine: u trećem preko mini parabo­la, poma­lo bajkovi­to aluzivnih; u četvr­tom kao jed­na šira sli­ka, preko jednog kos­mičkog haosa koji ne nudi bilo kakvu mogućnost sim­pli­ci­ran­ja i sređi­van­ja sve­ga ono­ga što pes­nikog JA sputa­va i optereću­je. Četvr­ti cik­lus ujed­no biva i naja­va poste­penog otk­lona od savre­menog, od svakod­nevnog, i usmeren­je na uni­verzal­no, kos­mičko, i na kon­cu sve­ga tradi­ci­jskog – antičkog. To autor­ki daje mogućnost da u tako obliko­van svet uvede Odis­e­ja, Ifi­geni­ju ili Siz­ifa, kako bi tu pozi­ci­ju nepri­padan­ja pojed­in­ca sve­tu uzdigla na nivo mit­skog poiman­ja nje­gov­og usu­da. Čoveko­va luta­lač­ka priro­da, nje­go­vo nepri­padan­je, nje­go­va nemogućnost da isko­rači iz svevre­menog kru­ga pukog egzi­s­ti­ran­ja. U jed­nakom diskur­su se i završa­va pes­nič­ka zbir­ka, a glavni uti­sak osta­je da u njoj imamo u pot­punos­ti ost­vareno jed­no pes­ničko osećan­je, koje isti­na biva iskaz kra­jn­jeg pes­imiz­ma, ali koje se kroz čitavu zbirku umnoža­va preko određenih sli­ka i moti­va. Takođe se može gov­oriti o jed­nom kre­tan­ju, iako sva­ka od pesama osta­je unutar samog pes­ničkog ja, koje usled toga biva usmereno na širen­je sop­stvene viz­ije sve­ta i pokušaj isko­ra­ka van takvog ustro­jst­va stvari. To kre­tan­je u tradi­ci­jskom smis­lu biva kre­tan­je kroz svet pes­nikovih uzo­ra koji se postavl­ja­ju kao odred­nice u nje­gov­om poet­skom iskazu.

                Na kra­ju sve­ga posve jas­no biva da je čin­jeni­ca da se radi o prvoj pes­ničkoj zbir­ci znača­j­na u onoj meri u kojoj će se sve ono što je u njoj poet­s­ki obliko­vano i pokrenu­to kao ide­ja kas­ni­je dodat­no real­i­zo­vati i dru­goj zbir­ci autorke. Njen diskurs je isti­na često stil­s­ki nedefin­isan između pastiši­ra­nog podraža­van­ja uzo­ra i osobnog iskaza, često može­mo naići na hra­pave pes­ničke floskule što gre­bu, na kak­vo loše poređen­je, ali iznad sve­ga toga ipak uspe­va da opstane jed­na ide­ja, što samo po sebi biva najbit­ni­je ako se u obzir uzme da je ovo reflek­siv­na poez­i­ja u kra­jn­jem svom iskazu. Nema veze se nakon sve­ga pred­stavl­ja kao jed­na pra­va pes­nič­ka zbir­ka, ne prva i kak­va dru­ga, već samo kao zbir­ka jednog pes­ni­ka koji za sebe veru­je da ima šta da kaže.

    .

    .

    .

    .

    .