Skandinavske

Elvedin Nezirović
Lat­est posts by Elvedin Nezirović (see all)

           Ono što ostane kod kuće

    .

    Nika­da nisam krio da volim puto­vati sam. To je zato što puto­van­je doži­valj­vam kao kreativni čin i što, lišen pris­ust­va lju­di koje volim, jas­ni­je opažam stvari oko sebe. U mojoj per­spek­tivi svi­je­ta, još samo tak­va vrs­ta samoće čuva uspomenu na ono osjećan­je slo­bode prisut­no na fotografi­ji gale­ba u letu.
    Mož­da baš zbog toga, kad putu­jem sam, često imam osjećaj da sam iza­šao iz svog stvarnog živ­ota i načas se nas­tanio u nekom dru­gom – živ­o­tu bez biografi­je. I uvi­jek mi se, u tom stan­ju isceni­rane pod­vo­jenos­ti, dogo­di jedan te isti trenu­tak: zas­tanem, osvrnem se i ustanovim da je ono što tražim osta­lo kod kuće.

    .

    .

    Domov­ina

    .

    Gledano odavde, sa sjev­era kontinenta,
    Zemlju iz koje dolaz­im moguće je
    Doživ­jeti jedi­no kao zbir svih mjesta
    Na koji­ma nika­da nisam bio.
    Tako lako je pov­jerovati u obmanu
    Da je ono što sma­traš domovinom
    Samo geograf­s­ki prostor
    U kojem se smjen­ju­ju godišn­ja doba.

    .

    .

    Religi­ja

    .

    U vozu za Malmö,
    Razmišl­jam o tome kako bih,
    U nekom budućem sjećan­ju, ovu, vrlo lako,
    Mogao zami­jen­i­ti s bilo kojom dru­gom slikom putovanja
    Da nije žene preko puta, čije lice je preplavljeno
    Neu­god­nim saz­nan­jem da čov­jek na sjediš­tu do njenog –
    Tamne puti i duge, raskuš­trane brade – čita Kur’an.
    U njenoj gesti ima neke melo­dra­matike s kojom se,
    Pret­postavl­jam, lju­di ovd­je lako identificiraju,
    Ali je, u osnovi, ona samo posljed­i­ca nedostat­ka one vrste
    Iskust­va na kojoj je zas­no­vana sva­ka ide­ja o Bogu.
    Drugim riječi­ma, Arap s Knjigom u ruci
    Jed­na je od naj­for­ma­tivni­jih mitološk­ih sli­ka savremenog
    Zapa­da, koji u nje­mu vidi isključi­vo teror­is­tičku prijetnju
    Iako je on, pri­je sve­ga, pjesnik.

    .

    .

    Kuduz

    .

    U Skåneu, ispod Ale­ovog kamen­ja, nalazi se
    Riblji restoran u kojem radi kasirka
    S crn­im kovrča­ma i debe­lim tal­o­gom šminke na licu –
    Njen pogled, vje­tar je što se val­ja sivim Baltikom.
    Zatičem sebe kako iščeku­jem trenutak
    Kada će iz tašne izva­di­ti Milde Sorte i pripaliti
    Cig­a­re­tu, s vještin­om koja će u kadar unijeti
    Dašak topline.

    .

    .

    Liči­na

    .

    U nekoj kafani, u Malmöu,
    Slušam kako mi Refik Liči­na sa zanosom
    Priča o skan­di­navskim pjesnicima
    Koje pre­vo­di, a čiju poez­i­ju, na moju
    Veliku sramo­tu, samo ovlaš poznajem.
    Posli­je, kada u vozu za Stock­holm budem čitao
    Antologi­ju švedske poez­i­je – koju će mi na rastanku
    Pok­loni­ti – naići ću na ove sti­hove Edit Södergran:
    „Miruj, o moje dijete, nema ničeg
    i sve je kao što vidiš: šuma, dim i bjek­st­vo tračnica.
    Negdje duboko u zemlji dalekoj
    pos­to­ji vedri­je nebo i zid s ružama
    i jed­na pal­ma i blaži vjetar –
    i to je sve.
    Ne pos­to­ji sem sni­je­ga niš­ta na granju smrčevom.
    Ne pos­to­ji niš­ta za cje­li­v­an­je vre­lim usnama,
    I sve se usne vre­menom ohlade.
    Ali ti kažeš, dijete moje, da ti je srce čudnovato,
    I da živ­jeti zalud­no grđe je od smrti…“
    I cije­lo vri­jeme mis­lit ću o tome kako
    Savršeno tačno opisu­ju Refikovu samoću
    U ovom jeziku hlad­nih vokala,
    Gdje vjetrom uzne­mireno lišće slaven­skih riječi,
    Zašušti, tek povre­meno, u prevodu
    Poezije.

    .

    .

    Ravn­odušnost

    .

    Rat je u mene usa­dio osjećan­je ravnodušnosti
    Pre­ma sve­mu onom čemu se nor­malan svi­jet iščuđava.
    Ovd­je, na Gam­la Stanu, među besprijekorno
    Povučen­im arhitek­ton­skim lin­i­ja­ma, ta
    Ravn­odušnost pos­to­ji kao svi­jest o ruševinama.
    I zaista, ne mogu se opri­jeti davno stečenoj navi­ci da
    U svakoj for­mi vidim sliku njenog uništenja.
    Neod­vo­jivom mi se, tako, od doživl­ja­ja arhitek­ture prikazuje
    Misao o njenom rušen­ju, koja, zapra­vo, hoće reći kako
    Svakoj rušiteljskoj nam­je­ri­na putu sto­ji samo
    Naivno uvjeren­je arhitek­te da je ono­ga trenutka
    Kada dobi­je for­mu, nje­go­va ide­ja konačna.

    .

    .

    Rumi

    .

    Sto­jim na doku.
    Ispred mene je more, iza – protes­tants­ka crk­va, sagrađe­na u XIII vijeku. To znači, da gledano s pučine, Šved­s­ka njegu­je per­spek­tivu Boga kao vlastite metafore: u ovis­nos­ti od toga da li se kop­nu pri­b­liža­va ili od nje­ga udal­ja­va, u oku more­plov­ca crkveni je toranj prvi i posljed­nji doživl­jaj doma.
    Za tu je svrhu u mojoj kon­ti­nen­tal­noj kul­turi rez­ervi­ran trenu­tak kada se, spuš­ta­jući se niz Žovnicu, u kotli­ni, s obje strane Neretve, među crk­va­ma i kat­e­drala­ma, ukažu minareti džami­ja. To je neka vrs­ta utje­he za koju odu­vi­jek vežem Rumi­jev katren iskle­san iznad ulaza u jed­nu hrišćan­sku crkvu u Širazu:
    „Tamo gdje je Isus živ­io oku­pl­ja­ju se hrabri i velikodušni.
    Mi smo vra­ta koja nika­da nisu zaključana.
    Ako te muči bilo kak­va vrs­ta bola,
    zas­tani pored ovih vra­ta. Otvori ih.“

    .

    .

    Bergman

    .

    Noćas sam san­jao da sto­jim na vra­ti­ma naše sobe i gledam te dok, usnu­la, svako malo, rukom tražiš moje tije­lo u kreve­tu. Soba je bila ispun­je­na blis­tavim svjet­lom, a ja sam sta­jao u mračnom foa­jeu i pos­ma­trao te – sli­ka izne­nađu­juće slič­na onoj iz Bergmanovih Divljih jago­da, kada, u ljet­nikovcu u kojem je proveo djet­injst­vo, Isak Borg usni­je svo­je bližnje.
    I sasvim sam spre­man da onim što sam san­jao, jutros ispunim geometri­ju dana: u poređen­ju s Bergmanovom scenom, gdje svjet­los­ni kon­trast naglaša­va teatarsku ambi­jen­tal­nost i upuću­je na fro­j­dovsku tezu da je san­jač gledalac u pozoriš­tu podsv­jesnog, odsust­vo svjet­losne jed­no­braznos­ti u mom snu mogu jedi­no da pro­tu­mačim kao odnos između dvi­je samoće, pri čemu je moj mrak ishodiš­na tač­ka odluke da se, na izv­jes­no vri­jeme, od tebe odvojim.
    Dak­le, samo tako – kroz spoz­na­ju da dan­i­ma već pos­to­jim u tvom živ­o­tu kao lik na retuši­ra­noj fotografi­ji, čije je pos­to­jan­je pažlji­vo izbrisano – mogu da se iden­ti­fi­ci­ram s uli­ca­ma ovo­ga gra­da, u kojem se, početkom 1976., nakon trideset god­i­na čekan­ja, udala za svo­ga prin­ca, Lil­ian Davies Craig.

    .

    .

    Umjesto stra­ha od letenja

    .

    U avionu, pred polazak kući.
    Lijep mla­da žena se propin­je na prste, podiže svo­ju krz­nenu tor­bu i uporno je pokuša­va ugu­rati u pretr­pani pretinac iznad sjediš­ta. Dok tako sto­ji, rubovi njene ljetne haljine su povučeni visoko iznad kol­je­na tako da joj mogu vid­jeti gola napreg­nu­ta steg­na. Pri­zor netaknute lje­pote, kojeg kvari potre­ba djevo­jke da se svakim svo­jim pokre­tom obraća muškarci­ma oko sebe i to tako da je u toj komu­nikaci­jskoj igri stal­no prisut­na patetič­na invokaci­ja seksa.
    Gledam je sa zan­i­man­jem kak­vo i pril­iči muškar­cu koji već deset dana nije omirisao žen­sko tijelo.
    Kas­ni­je mi je rekla svo­je ime. Odmah sam ga zaboravio.

    .

    .

    .

    .

    .