Šok soba

Lat­est posts by Čedomir Lju­bičić (see all)

     

     

    LICA:

     

    Dejan Angelovs­ki, arhitek­ta, 45. Godina

    Damir, paci­jent, 40. godina

    Dar­i­ja , med­i­cin­s­ka ses­tra, 22 godine

    Dobri­la, med­i­cin­s­ka ses­tra, 22 godine

    Mladen, advokat, 35. godina

    Dr Ste­van Mum­bašire­vić 45. godina

    Dr Mladen­ka Uskoković, 56. godina

    Prof.Dr Dobraši­nović 60. Godina.

     

     

    SCENA PRVA:

    (DEJAN ANGELOVSKI, 45 god­i­na  sedi za rad­nim stolom nag­nut nad šes­tari­ma, papir­i­ma, trou­glovi­ma. Tele­fon uporno zvoni. Ne Javl­ja se. Usta­je i odlazi do toale­ta, odak­le posle tridese­tak sekun­di izlazi.)

    DEJAN ANGELOVSKI (USPANIČENO VIČE): Krv u mokraći! Krv u mokraći!

    (Dejan izlazi iz kance­lar­i­je. Tele­fon pono­vo počin­je uporno da zvoni.)

     

    SCENA DRUGA:

    (U ordi­naci­ji Dr‑a STEVANA MUMBAŠIREVIĆA, 40. god­i­na, obučenog  u zelenu bluzu i pan­talone, naspram dok­to­ra sedi Dejan Angelovs­ki. Dr Mum­bašire­vić čita Dejanove med­i­cinske izveštaje.)

    Dr. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Nije dobro Dejane. Nije dobro.

    DEJAN ANGELOVSKI: Na kak­vo obol­jen­je, dok­tore, mogu da upuću­ju ovi rezul­tati i mokraća u krvi?

    Dr. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Pre detaljnog ispi­ti­van­ja teško je reči o čemu se tačno radi. Može biti i i obično zapal­jen­je nekog unutrašn­jeg organa, a može biti i ozbiljno malig­no oboljenje.

    DEJAN ANGELOVSKI: Šta sad? Od čega početi?

    Dr. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Kako se trenut­no osećate. Boli li vas nešto?

    DEJAN ANGELOVSKI: Imam bol u pre­delu bešike da jed­va sed­im i imam nekon­trolisano mokren­je. Srećom, čim sam iza­šao iz kance­lar­i­je kupio sam nepro­močive gaće za odrasle i presvukao se u prvoj kafani.

    1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Pre­duz­imljivi ste Dejane. Malo je lju­di koji bi se u nas­tupu panike setili da ostanu pri­brani da ne bi postali pred­met podsmeha.

    DEJAN ANGELOVSKI: Da. Jed­ni bi pomis­lili da sam pijanac, a dru­gi bi s gnušan­jem okre­tali glavu.

    1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Koliko god ja bio dok­tor speci­jal­i­zo­van za ovu oblast, mogu sami reći: to su lju­di i tu pomoći nema.

    DEJAN ANGELOVSKI: Ubeđen sam da devedeset pos­to lju­di mis­li da se svi ti kanceri, hivovi  i i druge opake bolesti mogu desi­ti samo drugi­ma, a nji­ma nikako. Kako retko mis­limo na to da, u stvari, pos­to­je dva ljud­s­ka uni­verzu­ma. Uni­verzum bolesnih i uni­verzum zdrav­ih. I da se dru­gi gadi ili plaši prvog.

    Dr. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Varate se. Pos­to­ji i treći univerzum.

    DEJAN ANGELOVSKI: Treći? Koji treći?

    Dr. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Da, to je onaj uni­verzum umišl­jeno zdravih.Mnogi od njih su, zapra­vo, neobavešteni da su oboleli teško i neizlečivo.

    DEJAN ANGELOVSKI: I dal­je nekon­trolisano mokrim i osećam da to što izlazi iz mene nije običan urin već krv.

    1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Prvo se smirite. Kada iza­đete odavde kupite čaj pro­tiv bak­ter­i­ja u mokraći i antibi­otik. A od sutra, sve po redu: ultra­zvuk abdom­e­na, sken­er, pre­gle­di kod pul­molo­ga, urolo­ga, kar­di­olo­ga i anal­iza krvi. Kada savla­date svu tu med­i­cin­sku stoglavu birokratsku ažda­ju koja će, prit­om, i da vas koš­ta, javite se meni.

     

    SCENA TREĆA:

    (Dejan Angelovs­ki sedi u fotelji pored uključenog tele­vi­zo­ra. Utiša­va ton na daljin­skom upravl­jaču. Tip­ka bro­jeve na mobil­nom tele­fonu. Pozi­va MLADENA, 35. god­i­na, pouz­danog pri­jatel­ja, advokata.

    DEJAN ANGELOVSKI: Gde si? Šta se radi?

    MLADEN: Niš­ta brate, guž­va po ceo dan, suđen­ja, obi­las­ci kli­je­na­ta po zatvorima, pa opet kancelarija.

    DEJAN ANGELOVSKI: Jeste, al’ živi se široko i duboko i visoko.

    MLADEN: Jeste brate, tako sam hteo — tako i imam. Doduše, naj­man­je živ­ota ali valj­da će i on doći na red. Šta ima kod tebe?

    DEJAN ANGELOVSKI: Ima sran­je. Izgle­da da sam ozbiljno bolestan.

    MLADEN: Što, da nisi kres­no barunicu Moorsi?

    DEJAN ANGELOVSKI:Koja ti je ta?

    MLADEN: Ona ispred ekonom­skog fakulteta.

    DEJAN ANGELOVSKI: Ne zaje­bavam se. Pišao sam krv.

    MLADEN: Pišao si krv? Pa ja to radim sva­ki dan sa ovim mojim narko dilerima.

    DEJAN ANGELOVSKI: Znaš šta?

    MLADEN: Šta?

    DEJAN ANGELOVSKI: U pravu je je dok­tor Mum­bašire­vić. Ti si treći univerzum.

     

    SCENA ČETVRTA:

    (Šok soba. Soba u koju dopre­ma­ju tek operisane paci­jente. Iznad svakog paci­jen­ta je mon­i­tor za koji je priključen i preko koga med­i­cin­sko osoblje prati opšte stan­je orga­niz­ma operisanog. Bučni su, pište, proizvode iri­ti­tantne zvuke. MEDICINSKE SESTRE DARIJA I DOBRILA, 22. GODINE, preuz­i­ma­ju noćnu smenu. U mal­oj pros­tori­ji kuva­ju kafu i pri­palju­ju cig­a­rete. Dar­i­ja uključu­je YouTube.

    (Pes­ma DAJTE NEKU LOŠU – ŽELJKO SAMARDŽIĆ (FEJD IN).

    (Dar­i­ja i Dobri­la počin­ju da igra­ju,  sa zapal­jen­im cig­a­re­ta­ma u usti­ma. Jed­na dru­goj nabi­ja­ju glavu u grudnjak.)

    DARIJA: Jebeš mi sve ako mi ove noćne smene nisu najdraže.

    DOBRILA: I meni, živ­ota mi. Razvučeš Želj­ka Samardžića, sku­vaš kafu, zapal­iš pljugu. Nema kon­t­role, a i ako naleti dežurni dok­tor pre­je­beš ga nekako u svakom sluča­ju, ove nemirne veže­mo i iskuli­ramo do devet sati.

    DARIJA: I još one raz­maženuše po odel­jen­ji­ma kuka­ju kako im je teško. Nji­hovi bar spava­ju. Jadan li je onaj koji ovde uz ovo cijukan­je, piš­tan­je i vriš­tan­je mora da provede dva dana.

    DOBRILA: Zar nije smešno da im uz nji­hovu redovnu ter­api­ju daje­mo samo po tri miligra­ma bro­mazepa­ma i očeku­je­mo od njih da spavaju?

    DARIJA: Ha – ha – ha, pa to je čis­to zaje­ba­van­je. Ovde ne bi zas­pao ni uz celu kuti­ju bromića.

    DOBRILA: Treća sme­na je zakon. Do devet im daš ter­api­ju, pogasiš im svet­la da šatro spava­ju, mi ove naše ster­il­izaci­je pre­jebe­mo do jedan­est, a onda u sobicu koja će za ove ove ovde osta­ti veči­ta tajna.

    DARIJA: A da mis­liš da malo ne preteru­je­mo sa Željkom Samardžićem. Mis­lim, samo to puš­ta­mo. Onaj ko se zadrži ovde više od pet dana, razlu­paće nam računar.

    DOBRILA: Zabole me pič­ka. On je meni došao u goste, a ne ja njemu.

    (Pes­ma DAJTE NEKU LOŠU – ŽELJKO SAMARDŽIĆ (FEJD AUT).

    SCENA PETA:

    (U arhitek­ton­s­ki biro Dejana Angelovskog ulazi Mladen. Zadi­han. Spuš­ta aktovku na sto i sa apara­ta za vodu sipa  i ispi­ja prvu od pet čaša vode. Dejan lenjirom povlači lin­i­je po papiru, a potom šes­tarom izvo­di mali polukrug. Pri­nosi papir pro­zoru i pos­ma­tra kako sve to izgle­da na dnevnom svetlu. Mladen izvlači iz aktovke neko­liko papi­ra i stavl­ja ih na sto ispred sebe. Zvoni tele­fon. Dejan Angelovs­ki podiže slušalicu.

    DEJAN ANGELOVSKI: Halo.

    Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Dejane, izv­in­javam se ako vas uzne­mi­ravam, dr Mum­baši­ire­vić na vezi…

    DEJAN ANGELOVSKI: Ne, dok­tore, samo izvo­lite. Za vas uvek  imam vremena.

    Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Znate, Iscrp­no sam pre­gledao sve vaše rezul­tate i kon­sul­to­vao se sa neko­liko kole­ga, s neki­ma koji­ma su sada u Aus­tral­i­ji i Kana­di, a neka­da su bili vrlo cen­jeni na Vojno Med­i­cin­skoj Akademi­ji i med­incin­skom fakul­te­tu. Da ne dužim, u petak u osam ujutro sam sam pripremio vaš pri­jem na kliniku.

    DEJAN ANGELOVSKI (ZAČUĐENO): Kliniku?

    Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Niš­ta se ne bri­nite. Danas sam ceo dan dežurni tako da imam dovoljno vre­me­na  da vam pojas­nim nužnost ovog pos­tup­ka. Svratite, kas­ni­je,  kada budete stigli.

    (Dejan spuš­ta slušalicu. Tek ovlaš baci pogled na zbun­jenu Mlade­n­ovu facu i pri­lazi aparatu za vodu. Ispi­ja prvu od sedam čaša vode. Pri­lazi sudoperi, otvara čes­mu, umi­va se se, Dugo trl­ja vratne žile. Ski­da kra­vatu, košulju i i majicu i hlad­nom vodom se poli­va po grudi­ma. Briše se kuhin­jskom krpom. Odlazi do police sa pići­ma i čaša­ma. Sipa dva viski­ja. Jed­nu stavl­ja ispred sebe, drugu otk­l­iza­va po usja­jenom i ravnom stolu pra­vo pred Mladena.)

    MLADEN: Hoćeš li mi objas­ni­ti šta se dešava?

    DEJAN ANGELOVSKI: U petak idem u bolnicu.

    (Mladen usta­je sa sto­lice i odlazi do pro­zo­ra. Pri­palju­je cigaretu.)

    DEJAN ANGELOVSKI: Ovde je zabran­jeno pušen­je. Video si, valj­da oznaku?

    MLADEN (VIČE!): Zabole me kurac što je ovde zabran­jeno pušen­je. Kak­va jebe­na bol­ni­ca? Jure me me dva investi­to­ra sa Vračara i jedan sa Sen­ja­ka da pot­piše­mo pre­dugov­ore kada vide tvo­je pro­jek­te. Ovo je posao uraml­jen rokovi­ma, to se, nadam, nisi zaboravio.

    DEJAN ANGELOVSKI: Nisam, nar­avno da nisam. I ne zab­o­ravi da sam  te u malo fini­ji poslovni svet ja uveo, inače bi i sam postao narko dil­er. Klasičan si beograd­s­ki kom­plek­saš piz­da ti mate­ri­na. Još dok nisi ni imao posao kupio si cipele vredne četri plate tvog ćale­ta i ponos­no pred ogledalom rekao: ja sam biznis­men! Kurac  u slam­natom šeširu, to si ti.

    MLADEN: To nije tačno. Gulio sam pravni sko­ro pa k’o osnovnu školu, proči­tao na tone pravničk­ih kupusara, pa postao pripravnik, pa tek onda kupio cipele.

    DEJAN ANGELOVSKI(VIČE!): Ma kome ti to to piz­da ti mate­ri­na bal­a­va? To možeš da pro­da­ješ budala­ma koje umeš  da ube­diš da si mlad i per­spek­ti­van advokat, a  ne meni. A znam i kako  si te cipele kupio, al bol­je da ćutim.

    (Mladen se vra­tio do sto­la i seo na stolicu. Ispio krat­ki gutl­jaj viski­ja. Dejan je vis­ki sun­uo na eks.Mladen je prelis­tavao papire koje je držao u ruka­ma. Povre­meno bih ih spus­tio na sto da bi ispio još koji gutl­jaj viski­ja i ner­vozno škljockao hemi­jskom olovkom.

    DEJAN ANGELOVSKI: Hoćeš li još jedan viski?

    MLADEN: Hoću.

    (Dejan usta­je do vit­rine, sipa vis­ki u dve čaše. Još dok sto­ji Dejan odgu­ra­va čašu viski­ja Mladenu.)

    MLADEN: Šta ćemo sa investi­tori­ma. Znaš da nijedan od njih nije daleko od obarača pištolja.

    DEJAN ANGELOVSKI: Znam da ne radi­mo sa akademicima.

    MLADEN(VIČE): Jebala te tvo­ja bol­ni­ca i tvo­ja bolest. Baš sada kada može­mo da ćapi­mo nenor­mal­nu lovu. Šta da im kažem? Dok­le da odlažem?

    DEJAN ANGELOVSKI: Vidi, nema razlo­ga da se nervi­raš. Reći ćeš im da sam u bol­ni­ci i da ću osta­ti naj­man­je dva meseca.

    MLADEN (VIČE!): Dva meseca?

    DEJAN ANGELOVSKI: Otpri­like. I kad malo bol­je pogledaš, dod­je nam na isto: Mene čeka nož, a tebe metak.

    (Dejan usta­je. Oblači sako, stavl­ja papire u aktovku i izlazi).

    DEJAN ANGELOVSKI: Boli me kurac za investi­tore. Kaži im šta hoćeš. Možeš im reči i i u kojoj sam bol­ni­ci, i u kojoj sam sam sobi. Idem ili da se izlečim ili umrem na odloženo. I upo­la­gani sa tim viski­jem, do pet­ka hoću sam da ga popijem.

     

    SCENA ŠESTA:

    (Dar­i­ja i Dobri­la preuz­i­ma­ju noćnu smenu. Dar­i­ja pril­lazi raču­naru, podeša­va YouTube.

    Pes­ma ŽELJKA SAMARDŽIĆA – DA ME NIJE (FEJD IN).

    Dobri­la je podigla noge na rad­ni sto, zapalila cig­a­ru i iz tašne izvadi­la pljosku. Dar­i­ja na sudoperi pere neo­prane šoljice kafe i stavl­ja dzezvu na ringlu. Dobri­la isključu­je mon­i­tore za praćen­je zdravstvenog stan­ja operisanih paci­je­na­ta. Zavladala je tišina.)

    DOBRILA: Hočeš votku?

    DARIJA: Hoću

    (Dobri­la iz pljoske sipa votku u dve čaše. Nazdravljaju).

    DOBRILA: Kako je dobro kada dod­je vikend, naroči­to sub­o­ta na nedelju. Tada može­mo  i da pogasi­mo ove skalamer­i­je, nema ovih izdrkanih dok­to­ra, a ove mlade dok­toriće zabole pajs­er što mon­i­tori nisu uključeni.

    DARIJA: U šok sobu niko od njih ni ne ulazi osim dvo­jice – tro­jice ambicioznih.

    DOBRILA: E što tek tim ambi­ciozn­im volim da vadim džiger­icu. Kad kren­em da ih ložim, a oni ne zna­ju šta ih je snašlo.

    DARIJA: Ma, tre­ba ih se čuvati. To su teške drukare. To što oni po cele noći u svo­jim ordi­naci­ja­ma spre­ma­ju dok­torate, ne znači da zbog dva – tri min­u­ta nji­hove žel­je da pro­teg­nu noge i dovuku se ova­mo, ne možeš već sutra ujutro na rib­an­je kod glavne sestre.

    DOBRILA: Sreća pa su i ovi naši mirni. Niko ne hropće, ne zapo­maže, ne cvili, ne ciči.

    Pes­ma ŽELJKA SAMARDŽIĆA – DA ME NIJE (FEJD AUT).

    (Dar­i­ja odlazi do raču­nara i traži neku pes­mu. Skrolu­je  mišem po play listi i oduševl­jeno nailazi na pes­mu po njenom ukusu pro­praćeno puck­e­tan­jem prstiju.

    Pes­ma ŽELJKA SAMARDŽIĆA – POKAŽI MI ŠTA ZNAŠ (FEJD IN).

    (Dar­i­ja uz lagane pokrete na prsti­ma i podignu­tih ruku dolazi do radnog sto­la na kojem su čaše sa votkom i šoljice sa kafom).

    DOBRILA: Tooo ses­tro, al ga ubode.

    DARIJA: Nego kako. Razmišl­jala sam da otfu­ram do Švabi­je na tri ili šest meseci.

    DOBRILA: Radi­la bi ovo isto?

    DARIJA: Da. Samo na crnjaka.

    DOBRILA: Znaš nemački?

    DARIJA: Snašla bi se. Ima jedan lik sa kojim sa bila u vezi, otvo­rio je tamo kliniku. Rad­no vreme im je od jutra do sutra, dis­ci­plina ludač­ka, ne ski­daš osmeh s face dvade­set četiri sata. Svi­ma moraš da titraš jaj­ca do mak­si­mu­ma, al na kra­ju mese­ca iskeši­raš tri – četri somića.

    DOBRILA: Sve suprot­no od ovog ovde. Jeste, ovde jed­va nabodeš trideset soma dindži, al možeš da ga napušiš, da ga vežeš, da ga iz najs­lad­jeg sna probudiš da ga pitaš za ime oca i krvnu grupu da bi mu dala bocu krvi koju on čeka od ujutro, možeš da mu naprav­iš prob­lem tamo i gde ga nema i da mu pro­dužiš boravak sa četiri na osam dana.

    DARIJA: Daaaa, čoveče, a osmog dana mu kažeš: znate gospo­dine zbog pre­buki­ranih kapacitete­ta klinike morate osta­ti u šok sobi još i danas.

    DOBRILA: Kako je kul to iživl­ja­van­je pod human­i­tarnom maskom i na kra­ju sve to začiniš izjavom.…

    DOBRILA I DARIJA (ISTOGLASNO): Ja volim svoj posao. Ha- Ha- Ha.

    (Dar­i­ja uzi­ma pljosku i sipa votku u čaše. Nazdravljaju.)

    DOBRILA: A šta ako te Švabe navata­ju da radiš na crnjaka?

    DARIJA: Kod nje­ga rade samo naši dok­tori i ses­tre i svi ima­ju dozv­ole, ali uvek ostavi pros­tor za neko­liko naših, uglavnom, ses­tara da ih ubaci na crno. Čula sam da je razra­dio sis­tem ako mu uleti inspekci­ja kada mu je u smeni ova što radi na crno da je ekspres­no zameni nekom legalnom.Valjda je negde skloni, a man­jak med­i­cin­skih ses­tara prav­da racionalizacijom.

    DOBRILA: Verovat­no je taj fazon u pitan­ju. Kako ga se ne sećam?

    DARIJA: Nje­ga se niko ne seća. Kada bi sada neko  hteo da se se seti nje­ga morao bi da ide od zaposlenog do zaposlenog ko Nem­ci u Drvaru kada su Tita tražili preko slike. Pojavlji­vao bi se ujutro na sas­tanku dok­to­ra oko pola devet i nestajao.

    DOBRILA: Ne sum­n­jam uvek sa jakim opravdanjima.

    DARIJA: To se podrazumeva­lo. Te oper­iše sina min­is­tra poljoprivrede, te taš­tu direk­to­ra poz­nate firme, te nekog stra­nog fud­balera koga je neki naš domoro­dac ostavio bez pola glave.

    DOBRILA: I sve to na nekom dru­gom mestu?

    DARIJA: Razume se. A u svo­joj polik­lin­i­ci razvi­jao je biz­nis onako kako i tre­ba da bi se tak­va ili veća klini­ka otvo­rila u Nemačkoj. Maher za muvačinu.

    Pes­ma ŽELJKA SAMARDŽIĆA – POKAŽI MI ŠTA ZNAŠ (FEJD AUT).

     

    SCENA SEDMA:

     

    (U ordi­naci­ji Dr – a Ste­vana Mum­bašire­vića sede dok­tor i Dejan Angelovs­ki. Dejan je vid­no napet i nervozan.Zvoni mu mobil­ni tele­fon. Zove ga advokat Mladen.

    MLADEN: Naje­bali smo načis­to. Jednog investi­to­ra sam prim­irio bar za neko vreme, al sa ovim drugim je kri­tično. Preti, viče, pom­in­je neke penale, te neke advokate, pa kri­mose, ubice. Načis­to lud! Čovek je načis­to lud.

    DEJAN ANGELOVSKI: Ako umeš civ­i­li­zo­vano da mu objas­niš šta se deša­va – objas­ni mu. Ako ne umeš — ubi se. Sutra ležem u bol­nič­ki krevet. Da li ti to retarde advokats­ki možeš da shvatiš? Ja, koji u bol­ni­ci nisam bio nika­da. Ja, koji sam za ceo živ­ot polomio samo pola zuba. Da li si ti sves­tan tog stre­sa idiote pravničko – pripravnič­ki? Ne znam šta me čeka i ne znam koliko ću ovde ostati.

    (Dejan spuš­ta slušalicu. Isključu­je mobil­ni tele­fon i stavl­ja ga na rad­ni sto Dr- a Ste­vana Mum­bašire­vića. Dr Mum­bašišre­vić kuca izveš­taj na kom­pjuteru. Usta­je sa sto­lice i odlazi do vit­rine sa knjiga­ma iza sebe. Uzi­ma jed­nu knjigu u ruku i zadrža­va se nad tek­stom otvorene knjige. Skla­pa je i vraća je na policu. Seda na stolicu.)

    Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Vidim Dejane da ste vid­no uzne­mireni. Da li bi vam pri­jala jed­na hlad­na limunada?

    STEVAN: Ne, ne dok­tore. U redu je, mis­lim, biće bol­je, biće bol­je sig­urno. Nervi­ra­ju me ti kap­i­tal­is­tič­ki predadori, te nakaze sa svakim odsustvom tol­er­an­ci­je, human­oto­sti i razumevanja.

    Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Hteli smo kap­i­tal­is­tičko društ­vo,  a dobili smo naj­gori balka­n­s­ki karakazan u kome je je premisa biti­san­ja oteti, a ne dati. Nećete verovati, ali vrlo često čujem iza leđa naših mladih dok­to­ra jed­nu jezivu rečenicu koju izgo­vara­ju, pacijenti:naši dok­tori nisu bili neka­da ovakvi. Bili su čovečni­ji, šta se sa ovi­ma desilo?

    DEJAN ANGELOVSKI: Pret­postavl­jam da su to reči star­i­jih paci­je­na­ta koji pamte i jedan sasvim dru­gači­ji odnos pre­ma njima.

    Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Upra­vo tako, oni se seća­ju nek­ih sasvim drugih vre­me­na u koji­ma je, čak, i  lepo upako­vana laž bila jed­na vrs­ta leka.

    DEJAN ANGELOVSKI: Dok­tore, ja bih vas zamo­lio da se vra­ti­mo na moj slučaj.

    Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Da, da, Dejane svakako. Dakle…

    DEJAN ANGELOVSKI: Dak­le, dok­tore loše.

    Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Dra­gi Dejane loše. Na žalost, jako loše.

    DEJAN ANGELOVSKI: Samo napred dok­tore. Slušam.

    Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Makroskop­s­ki nalaz gov­ori da pos­to­je mrko sivi frag­men­ti tki­va, mekoe­las­tučne konzis­ten­ci­je, vilozne površine, celi­na sedam kalu­pa.  Tumor­om su obuh­vaćeni beši­ka, tki­vo leve semene kesice, ter­mi­nal­ni deo desnog uretera. Tumor se nalazi u 10 pos­to anal­izira­nog tki­va prostate.

    DEJAN ANGELOBSKI: Kog je ste­pe­na taj tumor doktore?

    Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Patop­si­hološ­ka dijag­noza  kaže da je ade­no­car­ci­no­ma, enter­ičnog tipa Hihg grade G2, inva­sivum vesi­cae uri­nar­i­ae. pT2. Pri­marni ade­nokar­ci­nom mokraćne bešike je  sa polji­ma nekroze, lom­fan­gioin­vaz­i­je i invaz­i­jom mišićnog  slo­ja zida mokraćne bešike.

    DEJAN ANGELOVSKI: Šta to, dok­tore, prak­tično znači?

    Dr STEVAN  MUMBAŠIREVIĆ: To Dejane, prak­tično, znači, da mokrač­na beši­ka, prosta­ta sa semenim kesama mora­ju da se odstrane.

    (Dejan se obe­ma ruka­ma uhva­tio za. Počeo je bla­go da se ljul­ja na stoli­ci ali ostao je u sedećem poloća­ju. Dr Ste­van Mum­bašire­vić je hit­no poskočio i došao do Dejana da mu pomogne u sluča­ju pada. Dao mu je čašu vode i neko­liko min­u­ta sta­jao pored njega).

    DEJAN ANGELOVSKI: Jel to, dok­tore, znači da neću imati decu, kao ni ejakulat.

    Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ejaku­lat nećete moći imati, imaćete te suvo svr­sa­van­je. Decu prirod­nim pitan­jem, sasvim sig­urno, nećete moći imati. Putem veš­taščke oplod­nje – teo­ret­s­ki, da.

    DEJAN ANGELOVSKI: Da li to znači pot­puni nes­tanak sek­su­alne funkci­je i gubitak sek­su­alne žel­je? Gubitak erekcije?

    Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Sek­su­al­na funkci­ja, odnos­no erek­ci­ja mogu da se vrate uz pomoć stim­u­la­tivnih sred­sta­va ali i ne mora. Moramo sačekati neko vreme od operaci­je da bi doneli kon­ačan zaključak o tom pitanju.

    DEJAN ANGELOVSKI(BLAGO POVIŠENOG GLASA): Dobro, dok­tore da zane­ma­ri­mo i decu koju inače nemam i ejaku­lat kojim neću moći da oplodim, pos­to­ji li neš­to što će mi pomoći da izvršim sek­su­al­ni čin, ako niš­ta drugo.

    Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Smirite se, Dejane, molim vas smirite se. Nar­avno, pos­to­je pro­teze koje se ugrađu­ju isključi­vo u pri­vat­nim klinika­ma jer takve stvari Repub­lič­ki Fond Za Zdravstveno osig­u­ran­je, budžet­s­ki ne pokriva.

    DEJAN ANGELOVSKI: O nji­hovim cena­ma ne smem ni da pomislim.

    Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Jed­na vrs­ta je zaista presku­pa za naše uslove. Ova dru­ga je prihvatljivija.

    DEJAN ANGELOVSKI: Koliko ću ležati pred operaciju?

    Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Sedam dana. Sutra ujutro se javite na pri­jem­no odel­jen­je. I da znate, to je u urologi­ji najza­htevni­ji zah­vat i tra­jaće dugo.

    DEJAN ANGELOVSKI: Koliko dugo?

    Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Oko pet sati.

    DEJAN ANGELOVSKI: I šta će te vi posle toga?

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Zapal­iću cig­a­ru. U opera­cionoj Sali, kao i uvek u sličn­im slučajevima.

     

    SCENA OSMA:

    (U ordi­naci­ji PROF.DR DOBRAŠINOVIĆA,60. god­i­na, na rad­nom sas­tanku nalaze se DR MLADENKA USKOKOVIĆ, 56. god­i­na  i Dr Ste­van Mum­bašire­vić. Svo tro­je dok­to­ra vrlo pažlji­vo proučava­ju med­i­cin­sku doku­mentaci­ju Dejana Angelovskog i DAMIRA, 40. god­i­na koji tre­ba da bude operisan od diver­tiku­luma mokraćne bešike.)

    PROF.DR DOBRAŠINOVIĆ: Dok­tore Mum­bašire­viću obe ove operaci­je pover­iću vama. Za Dejana Angelovskog vam je i od rani­je bilo poz­na­to da će te ga vi operisati ali naknad­nim prouča­van­jem diver­tiku­luma mokraćne bešike kod Dami­ra, doneo sam odluku da i tu operaci­ju vi izvršite.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: U redu pro­fe­sore. Angelovs­ki će morati prvi biti operisan jer je Damir trenut­no prehlađen i povre­meno ima povišenu telesnu teper­atu­ru. Angelovskog bi operisao za sedam dana, a Dami­ra dva dana kasnije.

    PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ: Pret­postavl­jam dok­torko Uskoković, da ste kao anestezi­olog  pripremili pro­gram za obo­jicu pacijenata.

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Da pro­fe­sore, poš­to se, ipak, radi o složen­im zah­va­ti­ma, obo­ji­ca će biti operisani u total­noj anestez­i­ji. Nar­avno, slučaj Dejana Angelovskog je znat­no zahtevni­ji pa će u nje­govu opš­tu anestez­i­ju biti uključeni Tiopen­tal, Des­flu­ran, Rokuroni­jum i Morfin.

    PROF.DR DOBRAŠINOVIĆ: Da, da, to je dobro.Tiopenal će ga odvesti u san, Des­flu­ran će dovoljno dugo održa­vati dostignu­ti nivo sna, Roko­roni­jum će delo­vati par­al­i­tič­ki, opustiće mu mišiće, a Morfin će mu suzbiti bol. Da, to je dobra kombinacija.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Angelovs­ki je dos­ta nežni­je struk­ture od Dami­ra. Sa njim je potreb­no održa­vati kra­jn­je pažljiv tret­man u post­op­er­a­tivnom toku.

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Ne bri­nite pro­fer­osore Dobraši­noviću i Dok­tore Mum­bašire­viću, ja ću tih dana najčešće borav­i­ti u šok sobi.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Pada vam dežurst­vo za taj vikend?

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Da, baš tada sam dežur­na. Srećom pa ova dvo­ji­ca paci­je­na­ta ne zna­ju da će i ceo vikend morati da prove­du u šok sobi.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Da, tako im je zapala operaci­ja, dru­gi post­op­er­a­tivni dan im se nadovezu­je na vikend. Neće im biti lako, još sa vama kao dežurn­im, dok­torko Uskoković.

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ (BLAGO NASMEJANA): Šta da radim kole­ga kad ne volim da dan­gu­bim u svo­joj ordi­naci­ji. Volim da sam kod paci­je­na­ta i ses­tara. Često se desi da ses­tre krenu da rade neš­to na svo­ju ruku i pot­puno uprska­ju stvar.

    PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ (NASMEJAN): Srećom dok­torko Uskoković pa paci­jen­ti nema­ju vre­me­na da vas ne vole koliko i med­i­cinske sestre.

     

    SCENA DEVETA:

    (U Bol­ničkim kreve­ti­ma leže Dejan Angelovs­ki i Damir. Čita­ju knjige. Na natkas­na­ma pored kreve­ta sto­je tan­jiri od ručka.Damir uzi­ma mobil­ni da pogle­da koliko je sati.)

    DAMIR: Još dva sata do posete.

    DEJAN ANGELOVSKI: Meni neće doći niko. Nisam hteo da dižem prašinu oko mog borav­ka u bol­ni­ci. Ovaj jedan koji je upoz­nat sa kom­plet­nom situaci­jom ne sme da dod­je. Boji se da ne zakači neki virus. Pička.

    DAMIR: Baš pička.

    DEJAN ANGELOVSKI: A i šta će mi ko? Znam u kakvim sam gov­n­i­ma i znam da kada se sve ovo završi više ne mogu biti isti.

    DAMIR: Isti­na, moj prob­lem je mno­go man­ji od tvog, zove se diver­tiku­lum mokraćne bešike, ali nar­avno da ne očeku­jem da ću biti kao što sam bio.

    DEJAN ANGELOVSKI: Čim te otvore pa te opet zatvore niko više ne može biti nor­malan. Kažu da je kod ovog mog tumo­ra mokraćne bešike dobro to što nema recidi­va i nema hemo­ter­api­je. Kad je je jed­nom izvade kancer nema više gde da se vrati.

    DAMIR: Znam neko­liko lju­di sa tim prob­le­mom, mada su svi dos­ta star­i­ji od tebe…

    DEJAN ANGELOVSKI: Onda znaš koliko nam je zdravst­vo u kur­cu. Čuveni pofe­sor dok­tor pred­laže da mi se ura­di nova beši­ka od tankog cre­va bez otvaran­ja rupe na stom­aku, stavl­jan­ja diska i kese. Onaj Mum­bašire­vić, nje­gov stu­dent, pobio je svaku nje­govu reč i sva­ki nje­gov predlog.

    DAMIR: Eh te dok­torske sujete, možeš da ih vidiš i i opi­paš na dva kilometra.

    DEJAN ANGELOVSKI: Zbog tih suje­ta lju­di umiru ili u najbol­jem sluča­ju biva­ju ignorisani. Svi oni, više ili man­je, u nama gleda­ju buduće mrt­vace, naroči­to nas sa kar­ci­nomom. Ja sam za nje­ga samo budući mrt­vac bliskog datuma.

    DAMIR: I šta bi na kra­ju? Koja meto­da će biti pri­men­je­na? Savre­me­na ili srednjevekovna.

    DEJAN ANGELOVSKI: Sred­njovekov­na, nar­avno. Nije mi tre­ba­lo ni tri min­u­ta da shva­tim da ovde samo nju zna­ju da rade. Probuše ti stom­ak, zalepe kesu i svi ozareni kažu: spasili smo ti živ­ot! Sad možeš da živiš još pedeset god­i­na ako ne fasu­ješ neš­to dru­go ili ono… meni omiljeno…između estetike i živ­ota važni­ji je živ­ot, jebeš estetiku.

    DAMIR: U pravu su na najod­vrat­ni­ji mogući način.

    DEJAN ANGELOVSKI: A kad krenu sa pričom o kvalite­tu živ­ota posle sve­ga ovo­ga. Pa, molim te, koliko moz­ga tre­ba da nemaš u glavi da bi gov­o­rio o kvalite­tu živ­ota. Kakvom bre jebenom kvalite­tu živ­ota gov­orite  majku vam jebem retardiranu(VIČE!).

    DAMIR: Koliko puta si čuo da je pakao popločan dobrim nam­era­ma. Te budale koje gov­ore o kvalite­tu živ­ota oni žele da pruže ute­hu, ne shvata­jući da će na taj način pokaza­ti da sop­stvenu inteligen­ci­ju nema­ju, a da tvo­ju vređaju.

    DEJAN ANGELOVSKI: Neverovat­no je koliko ner­azumevan­ja, stra­ha i podozren­ja vla­da izmed­ju uni­verzu­ma zdrav­ih i uni­verzu­ma bolesnih.

    DAMIR: Taj strah i nev­er­i­ca da i taj koji je danas zdrav kao dren može sutra biti teš­ki bolesnik ili, čak, napras­ni poko­jnik čine ljudske ani­mozitete veći­ma, nesu­g­lasice izoštreni­ji­ma, mržn­je neza­celjivi­ma. Naj­go­ra je bahatost zdrav­ih pre­ma bolesni­ma u svo­jstvu nesvesnog odbrambe­mog mehanizma.

    DEJAN ANGELOVSKI: Poz­na­jem čove­ka koji ne skri­va mržn­ju pre­ma devo­j­ci koja ima genet­s­ki nasleđenu nei­zlečivu bolest. Više puta sam hteo da mu postavim pitan­je: jel’je mrz­iš samo zato što je bolesna, ali odus­tao sam kada sam shva­tio da je potvrd­ni odgov­or jedi­ni mogući odgovor.

    DAMIR: Da, sa takvim budala­ma je sva­ki raz­gov­or besmislen.

    DEJAN ANGELOVSKI: Vidiš, taj uni­verzum zdrav­ih ne samo što ume da bude ohol i bahat već mož­da je i nje­go­va naj­go­ra osobi­na nezainteresovanost.

    DAMIR: Nezain­tereso­vanost?

    DEJAN ANGELOVSKI: Ne veru­jem da nika­da nisi sebe uhva­tio u takvom stan­ju. Za vreme rata u Bosni u mom neposred­nom komšiluku god­i­na­ma su bili prisut­ni vojni­ci koji­ma su razne nagazne mine i geleri otk­in­uli delove tela: ruke, noge, ili vrlo, često, cele udove i niko­ga od nas nije bilo briga za njih. Pro­lazili smo pored njih ne zap­i­tavši se, nijednog momen­ta, gde im se to dogodi­lo, na koji način. Još man­je nam je padala na pamet misao o nji­hovom daljn­jem načinu života.

    DAMIR (SMEJE SE): Hoćeš reči kvalitetu.

    DEJAN ANGELOVSKI: Kvalite­tu? O kakvom kvalite­tu živ­ota može gov­oriti čovek u kolici­ma, bez oka ili obe ruke.

    DAMIR: A paradoks je u tome što će tvoj takoz­vani kvalitet živ­ota nakon ove operaci­je biti bolji, a u suš­ti­ni, i ti i oni ste invalidi.

    DEJAN ANGELOVSKI: Tačno. Samo što je moja invalid­nost nev­idlji­va i lakše se maski­ra od nje­gove. A mož­da i grešim?

    DAMIR: Mož­da, a to mož­da zav­isi od onih poma­gala koja se rađa­ju u glavi. Zaje­bi pro­teze i ostale skalamer­i­je. Samo u sop­stvenoj glavi možeš poraz­i­ti sop­stvenu sjebanost.

    DEJAN ANGELOVSKI: Čoveče, ide­mo pod nož. Ima li šta gore od toga?

    DAMIR: Ima. Ne probu­di­ti se iz anestezije.

     

    SCENA DESETA:

    (U bol­ničku sobu Dejana Angelovskog i Dami­ra upa­da Mladen. Gle­da na sat. Seda na Dejanov krevet. Damir čita knjigu. Damir bla­go udara Dejana po desnoj nozi.

    DAMIR: Kako si, majstore?

    DEJAN ANGELOVSKI: Nikad bol­je od kad je gavran pocrneo.

    MLADEN: Ajde, ajde, biće sve to dobro. Naj­važni­ja je gla­va na rameni­ma. Ski­daj to sran­je pa da se posve­ti­mo zim­skim čarolijama.

    DEJAN ANGELOVSKI: Kakvim zim­skim čarolijama?

    MLADEN: Pa škem­bići, pihti­je i ostale zimske radosti.

    DEJAN ANGELOVSKI: Kak­vo je stan­je napolju?

    MLADEN: Dobro je. Ne pom­in­je te niko i to ti je u ovom trenutku najvažnije.

    DEJAN ANGELOVSKI: Imam još dva dana do počet­ka priprema za operaciju.

    MLADEN: Šta to znači?

    DEJAN ANGELOVSKI: To znači da ću večeras i sutra uveče pojesti po jed­nu dobru i što veću gur­man­sku pljeskav­icu i ljuljnu­ti par piva.

    (Damir je ko oparen poskočio iz kreve­ta. Knji­ga mu je iz ruke ispala na pod.)

    DAMIR: To ti je sja­j­na ide­ja. Ko zna kada ćemo pono­vo moći da jede­mo ko ljudi.

    DEJAN ANGELOVSKI: O tome, Damire, kao da nisi mis­lio. Restrik­ci­ja ishrane pred operaci­ju ide poste­peno. Preko­su­tra će biti, mož­da, bare­na pileti­na, a dan pred operaci­ju  ćeš dobiti čašu jogur­ta za čitav dan.

    DAMIR: Zaista, na to nisam pomis­lio nijednog jedinog trenutka.

    MLADEN: Pa dobro lju­di, hajde­mo sada negde na ručak. Ja častim.

    DEJAN ANGELOVSKI: Hvala ti, ali ne bih sada.

    DAMIR: Ni ja. Hvala Vam.

    MLADEN: Nema na čemu. Mis­lio sam da bi vam sad baš dobro legla neka klopa.

    DEJAN ANGELOVSKI: Sig­urno je da bi nam legla ali je mno­go veće zado­voljst­vo kada se izvučeš odavde negde oko sedam – osam uveče, sed­neš u onu roštiljnicu, opi­jaš se mirisi­ma roštil­ja i čekaš da bude goto­va tvo­ja gur­man­s­ka pljes­ka. Soč­na i sa puno luka.

    DAMIR: Uhh­h­hh. A dok čekaš biješ neki aperitivčić

    MLADEN: Lju­di, pobogu, vi ste u bol­ni­ci, a ne u hotelu.

    DEJAN ANGELOVSKI: E, u tome i jeste fazon.

    DAMIR: Samoob­mana.

    MLADEN: Ne razumem vas.

    DAMIR: Zato što pri­padaš uni­verzu­mu zdravih.

    DEJAN ANGELOVSKI: Uni­verzu­mu bolesnih je potreb­na baš samoob­mana jer izlaze iz uni­verzu­ma zdrav­ih i zna­ju šta to podrazume­va i šta to sobom nosi. Samoob­mana je jed­i­na ute­ha kojom zab­o­ravl­ja­ju, ili, bar, zam­rzava­ju sve radosti koji će im odneti uni­verzum zdravih.

    MLADEN: Šta to prak­tično znači?

    DEJAN ANGELOVSKI: To dra­gi moj retardi­rani advokatčiću znači ovo: u deset završava­mo sa večerom, čekamo fajront, nas­tavl­jamo da pije­mo. Na prvo upo­zo­rava­juće gašen­je svet­la u kafani, oblači­mo se i odlaz­i­mo. Ulaz­i­mo u ovaj urgent­ni cen­tar, pro­laz­i­mo pored lju­di razbi­jenih gla­va, nogu, nose­va, lju­di na nosil­i­ma koje med­i­cin­sko osoblje žurno vozi do opera­cione sale. Krike i vrisku ne čujemo.

    MLADEN: Šta radite onda mentoli?

    DAMIR: Čekamo lift.

    DEJAN ANGELOVSKI: Kao u hotelu.

    MLADEN: Vi niste normalni.

    DEJAN ANGELOVSKI: Bili smo.

    DAMIR: I naj­dužoj koba­si­ci dod­je kraj.

    DEJAN ANGELOVSKI: Naše koba­sice su, očigled­no, bile prekratke.

    MLADEN (NASMEJAN): Ajde mom­ci, ne dozvo­lite da potonete. Samo hrabro i rešićete se tih prob­le­ma. Za mesec dana pono­vo ćemo u jurn­javu za para­ma i riba­ma. Klubovi, kafane, utak­mice… sve nas to pono­vo čeka.

     

    SCENA JEDANAESTA:

    (U ordi­naci­ji Prof.Dr Dobraši­novića sede pro­fe­sor i Dr Ste­van Mum­bašire­vić. Obo­ji­ca čita­ju izveš­ta­je operisanih paci­je­na­ta. Prof. Dr Dobraši­nović se prim­iče tas­ta­turi kom­pjutera i kuca. Kuca veo­ma brzo. Dr Ste­van Mum­bašire­vić vadi iz džepa bel­og man­ti­la kuti­ju cig­a­re­ta i pri­palju­je jed­nu. Pro­fe­sor ga besno gle­da ali mu ne prigo­vara. Dr Ste­van Mum­bašire­vić nas­tavl­ja da išči­ta­va izveš­ta­je i puši. Pogle­dom po ordi­naci­ji traži pepel­jaru ali je ne nalazi. Iz dru­gog džepa bel­og man­ti­la vadi paket papirnih maram­i­ca. Jed­nu vadi iz pake­ta i pro­stire je po stolu ispred sebe. Na nju trese pepeo.

    Prof.Dr Dobraši­nović sve ner­vozni­ji sve brže udara po tas­ta­turi. Kao da sav bes zbog Mum­bašire­vićeve cig­a­rete želi da iskali divl­jačkim udaran­jem po tas­ta­turi gde je tač­ka, a naroči­to onim gde su enter i raz­mak. Dr Ste­van Mum­bašire­vić usta­je, odlazi do pro­zo­ra, otvara ga i baca ispušenu cig­a­re­tu na ulicu. Vraća se za sto naspram Prof.dr Dobrašinovića.

    DR STEVAN MUMBŠIREVIĆ: Da znate pro­fe­sore da mi nije sve­jed­no što će za sledeći vikend dežurni lekar u šok sobi biti dok­tor­ka Uskoković.

    PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Ni meni se to ne sviđa. Sledeće nedel­je ćemo imati izuzetno teške operaci­je i mož­da će samo oni koji budu operisani u ponedel­jak i utorak moći da napuste šok sobu do pet­ka i pređu na odelenje.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Kad se setim njenog posled­njeg dežurst­va jeza me hvata.

    PROF.DR. DOBRAŠINOVIĆ: I mene. Molim vas, da vam u kliniku, u vreme nedeljnog ruč­ka dod­je min­istar zdravl­ja jer je digla pola države zbog njene pogrešne pretpostavke.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Imala je ona takve ispade i rani­je i nema načel­ni­ka klinike koji nije želeo da je se reši.

    PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ: Ili ima jaka leđa ili je niko neće.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Pre će biti ono dru­go. Već god­i­na­ma je prati rep­utaci­ja dok­to­ra koji svo­jim teza­ma uplaše paci­jen­ta i često ga dove­du do nervnog rastrojstva.

    PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ: Zar je bilo i toga?

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: O da, bilo je i te kako. Umela je da naplaši paci­jente na razne načine. Ono, već otr­cano, da mu je osta­lo još neki mesec živ­ota je i najbezbol­ni­je u njenom spek­tru lupetan­ja. Naj­gore je onda kada je uhvate neke njene tobož viz­ije povodom neke određene bolesti nekog paci­jen­ta. Onda ne samo da se nalu­pe­ta i uplaši paci­jen­ta na mrt­vo ime nego digne uzbunu i dok­tori­ma i načel­niku. Kada je ona dežur­na, pože­lim da vikend prove­dem na sev­er­nom polu.

    PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ (HVATA SE ZA GLAVU): Ovo je mno­go ozbiljni­je nego što sam mis­lio. Eto, počeo sam da se bav­im nabavkom ćeba­di, jas­tu­ka i čarša­va za šok sobu, a sada ste me vi skroz sludeli sa sluča­jem dok­torke Uskoković.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Žao mi je pro­fe­sore što sam vas uzne­mirio ali sma­tram da mi je dužnost da vas obaves­tim o najakut­ni­jim prob­lemi­ma na klin­i­ci, naroči­to onim per­son­alne prirode.

    PROF.DR. DOBRAŠINOVIĆ: Da, da, da. Svakako dok­tore Mum­bašire­viću. Svakako da vam je dužnost da me upo­zorite na even­tu­alne opas­nos­ti svake vrste.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Znate, naroči­to me zabrin­ja­va to što će za vreme njenog dežurst­va ležati dva mla­da čove­ka. Jedan ima 45, a dru­gi 40. god­i­na. Obo­ji­ca su urbane, gradske face, a i fitilj im nije baš pre­dugačak. Bojim se da ne dođe do kon­flik­ta između nje i njih dvojice.

    PROF.DR DOBRAŠINOVIĆ: Zaš­to? Da nisu neki kriminalci?

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ma ne, ni sluča­jno. Ovaj star­i­ji je arhitek­ta, a ovaj mlađi se bavi mar­ketingom. Obo­ji­ca obra­zo­vani, elokvent­ni, ali i impul­sivni kad im takvi pamet­n­jakovići, kao dok­tor­ka Uskoković, stanu na žulj.

    PROF. DR: DOBRAŠINOVIĆ: Osta­je nam samo da se nadamo da će pro­teći sve u najbol­jem redu.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: I sprem­nost da svakog časa dole­ti­mo u kliniku.

    PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ: Osta­je nam i to da nauči­mo da je u kance­lar­i­ji načel­ni­ka klinike kao i u svim  njen­im drugim pros­tori­ja­ma zabran­jeno pušenje.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Pro­fe­sore, uz svo dužno poš­to­van­je pre­ma vama i vašim god­i­na­ma, tre­ba da znate da gde god sedi Dr Mum­bašire­vić pos­to­ji bar jed­na mala, mala, malec­ka piksla.

    (Dr Ste­van Mum­bašire­vić usta­je i kreće ka izlazn­im vratima.)

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Pri­jatan dan profesore.

    (Dr Mum­bašire­vić izlazi iz kance­lar­i­je Prof. Dr Dobrašinovića.

    PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ: Kakav bezo­bra­zluk. Samo zbog dobre rep­utaci­je hirur­ga mis­li da može da radi kako mu  se ćefne. Neču­veno. Dok­tor, a ne vadi cig­a­ru iz usta i puši gde stigne.

     

    SCENA DVANAESTA:

    (U bol­ničkoj sobi leže na svo­jim kreve­ti­ma Dejan Angelovs­ki i Damir. Dejan čita novine dok Damir piše sms poruku na mobil­nom telefonu.)

    DAMIR: Baš je bila kral­jevs­ka ona gur­man­s­ka pljeskav­i­ca od sinoć.

    (Dejan Angelovs­ki spuš­ta novine na krevet pored sebe.)

    DEJAN ANGELOVSKI: Ti možeš i danas. Ja od danas ulećem u proces.

    DAMIR: Ma glupo mi je da idem sam.

    DEJAN ANGELOVSKI: Nije to prob­lem. Poći ću i ja sa tobom. Piću kafu, čaj, sve­jed­no. Al da je glupo, glupo je.

    DAMIR: Mani sad to. Sad je naj­važni­je da ne dozvoliš da te obuzme strah. Najčešći strah kod paci­je­na­ta koji tre­ba da se oper­išu je strah da li će se probu­di­ti iz anestezije.

    DEJAN ANGELOVSKI: S tim ne mogu da me zaje­bu ni pod razno. Taj strah me uopšte ne dotiče. Ako se probudim odlično. Ako se ne probudim – jebiga.

    DAMIR: Mene je frka.

    DEJAN ANGELOVSKI: Od čega? Od anestezije?

    DAMIR: Od uši­van­ja. Ko zna kak­va me kro­jači­ca dovati i uši­je me ko plišanu lutku. A od tog nestručnog uši­van­ja možeš žešće da naje­beš, dobi­ješ, tem­per­atu­ru, groznicu, ko zna kakve još kom­p­likaci­je mogu još da se dogode.

    DEJAN ANGELOVSKI: Na to uši­van­je nisam pomis­lio nijednog trenut­ka, a taj strah je veo­ma realan.

    DAMIR: Ako te uši­va dok­tor koji te je operisao onda je razlog za strah znat­no manji.

    DEJAN ANGELOVSKI: Eh, kako sad da dod­je­mo do Mum­bašire­vića da nam  potvr­di da će nas baš on ušiti.

    DAMIR: Pazi, bilo bi vrlo znača­jno kada bi on to radio. Osim što ima rep­utaci­ju dobrog i pouz­danog hirur­ga, prati ga  glas da i  to uši­van­je radi vrhun­s­ki i da vrlo retko pre­puš­ta to nekom drugom.Njega je najteže navatati.

    DEJAN ANGELOVSKI: Tačno, u ovom trenutku može biti na četiri različi­ta mes­ta uključu­jući i dežurst­vo u ovoj zgradi.

    DAMIR: Idem ja dole do dežurne ambu­lante da zvirnem da nije sluča­jno dole, a i pro­mu­vaću se ovim hodnicima.

    DEJAN ANGELOVSKI: Ajde, ako ga navataš, cimni me na mobil­ni. Dolaz­im odmah.

    (Damir izlazi iz sobe. Odlazi do dežurne ambu­lante i iz prikra­j­ka čeka da se otvore vra­ta ne bi li video da li je Dr Mum­bašire­vić dežurni. Nakon dugog čekan­ja otvara­ju se vra­ta, Damir proviru­je kroz otvor i vidi da je neki dru­gi dok­tor dežurni. Vraća se liftom na sprat. Hoda dugačkim hod­nikom do apara­ta za kafu. Uzi­ma kafu i nas­tavl­ja šet­nju hod­nikom u suprot­nom pravcu. Ulazi u svo­ju bol­ničku sobu).

    DAMIR: Nema ga.

    DEJAN ANGELOVSKI: Jesi pitao neko­ga da li mož­da zna­ju gde je?

    DAMIR: Nisam smeo. Svi su nadrkani do daske.

    (U sobu ulazi Dr Ste­van Mum­bašire­vić. Pali cig­a­ru. Otvara prozor.)

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Šta je mom­ci? Nije valj­da frka?

    DEJAN ANGELOVSKI I DAMIR (ISTOGLASNO): Ma ne dok­tore ni slučajno.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ne tre­ba ni da vas bude. Mirno spava­jte. Ura­di­ti moramo ono što moramo, naroči­to kod tebe Angelovs­ki. Tačno je da si prem­lad da ti se vadi mokrać­na beši­ka i prosta­ta, ali živ­ot je važni­ji od svih psi­hološk­ih bar­i­jera koje ti ne daju da spavaš. Jesam li u pravu?

    DEJAN ANGELOVSKI: U pravu ste doktore.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Zaje­bi psi­hološke bar­i­jere, estetiku. Živečeš, a to je najvažnije.

    DAMIR: Dok­tore, da li će te nas vi ušivati?

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Celu operaci­ju, od reza do uši­van­ja vodim isključi­vo ja. Nar­avno da imam i pomoćnike ali za svakog operisanog isključi­vo ja snosim punu odgovornost.

    (Dr Ste­van Mum­bašire­vić baca cig­a­re­tu kroz pro­zor. Zat­vara pro­zor. Izlazi iz sobe.)

    DAMIR: Lakše mi je.

    DEJAN ANGELOVSKI:I meni. Mis­lim da nema mno­go dok­to­ra koji na ovakav način priprema­ju i hrabre one koje tre­ba da operišu.

    DAMIR: U to ne tre­ba sum­n­jati. Čudan je i to mi je najteže da objas­nim samom sebi.

    DEJAN ANGELOVSKI: Pravi beograd­s­ki jebive­tar, a pouz­dan i uli­va pov­eren­je kada te uzme za svog pacijenta.

    DAMIR: Opušten je, nije napet.

    DEJAN ANGELOVSKI: To gov­ori o samopouzdanju.

    DAMIR: Koliko samo ovih matora­ca traže veze kod ovih matorih, glaso­vi­tih i izvikanih hirur­ga mis­leći da će ih učini­ti besmrtnima.

    DEJAN ANGELOVSKI: Kad malo bol­je anal­iziraš tu matoran­sku ekipu i ove mlade dok­tore, mis­lim da će ih ovi mla­di nad­maši­ti ako ne zapale negde iz ove kalakurnice.

    DAMIR: Nego šta će. Tamo negde gde neće će biti samo višestruko plaćen nego če moći i neš­to da nauči.

    DEJAN ANGELOVSKI: Može i ovde da nauči mno­go toga.

    DAMIR: Šta ovde može da nauči, živ­ota ti?

    DEJAN ANGELOVSKI: Može, može. Da se uvlači u bulju, da se lak­ta, da eskivi­ra, da stvara nepos­to­jeće slo­bodne dane kao iluzion­ista. Ima šta da nauči, samo ako hoće.

    DAMIR: Preteru­ješ. Baš si ih ocrnio. Ima, zaista ima, saves­nih, poštenih i svom poslu posvećenih doktora.

    DEJAN ANGELOVSKI: Ima, nije da nema. Prob­lem je što nemamo često pri­liku da ih sret­neno. Čuo sam da  šef od ovog Mum­bašire­viča dod­je ujutru u viz­itu, u kojoj se zadrži trideset sekun­di, stane pored kreve­ta sa paci­jen­tom kome je neko­liko dana rani­je izva­dio bubreg, lupi ga pri­jateljs­ki po ramenu i kaže mu: Ej lepi, izva­dio sam ti bubreg. A koji će ti kurac, imaš još jedan. Vidiš da ima­ju šta da nauče. Što bi se zlopatili pa Aus­tral­i­ja­ma, Amerika­ma i Kanadama. Naše je naše. I kad te jebe u mozak dođe ti nekako drago.

     

    SCENA TRINAESTA.

    (Na pokret­nom kreve­tu Ste­vana Angelovskog voze do opera­cione sale. Pri­lazi mu Dr Ste­van Mum­bašire­vić. Osta­ju sami. Ste­van Angelovs­ki na sebi ima samo pidža­mu i kesu sa lekovi­ma potreb­n­im za svakod­nevnu hiper­toničarsku terapiju)

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Dak­le, jesi li odlučio kako ćemo.

    DEJAN ANGELOVSKI: Jesam. Od tankog cre­va naprav­i­ti novu bešiku bez bušen­ja rupe na stom­aku i bez kese.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ:Vidi, sad idem na sas­tanak sa trideset dok­to­ra. Kako izglasa veći­na, tako ću da uradim.

     

    SCENA ČETRNAESTA:

    (Dok­tor Ste­van Mum­bašire­vić završa­va uši­van­je stom­a­ka Dejana Angelovskog. Odlaže instru­mente na pos­tol­je pored pokretnog kreve­ta na kome leži Dejan Angelovs­ki. Ski­da masku sa lica, briše znoj sa čela. Iz džepa vadi kuti­ju cig­a­re­ta i pali cig­a­ru. Duboko udiše dim. U salu kao furi­ja utrča­va Prof. Dr Dobraši­nović. Zapan­jeno pos­ma­tra Dr Ste­vana Mum­bašire­vića koji zagle­da ranu Dejana Angelovskog koji je još pod anestezijom.)

    PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ(VIČE!): Pa da li je moguće dok­tore Mum­bašire­viću? Da li je moguće?

    (Dr Ste­van Mum­bašire­vić i dal­je  pom­no zagle­da ušivenu ranu Dejana Angelovskog i duboko udiše duvan­s­ki dim.)

    PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ: Vi pušite u opera­cionoj Sali! Neču­veno! Neču­veno dok­tore Mum­bašire­viću, vi pušite pored oprisanog pacijenta.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Niš­ta ne bri­nite pro­fe­sore. Ovaj ovde je svež nepušač. Nema ni god­inu dana od kada je prestao da puši posle dvade­set devet god­i­na pušačkog staža. Uostalom, da ste vi radili ovu operaci­ju od pet sati verovat­no bi našli neki opi­jat da bi se smir­ili i pre došli u normalu.

    PROF.DR. DOBRAŠINOVIĆ: Molim vas dok­tore Mum­bašire­viću, vi zasig­urno jeste najbolji mla­di hirurg na ovoj klin­i­ci ali red i prav­i­la pon­ašan­ja mora­ju da pos­to­je. Kako to da dru­gi hirurzi, takod­je pušači taj odvrat­ni porok upražn­java­ju samo napolju. Ne pada im napamet da zapale cig­a­re­tu čak i u opera­cionoj sali.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Sise.

    PROF.DR DOBRAŠINOVIĆ: Molim? Kako mi se to obraćate doktore?

    ( Dr Ste­van Mum­bašire­vić odlazi do pro­zo­ra u opera­cionoj Sali, otvara ga i baca cig­a­ru kroz pro­zor. Zat­vara pro­zor. Ne obraća pažn­ju na pris­ust­vo prof. Dr Dobrašinovića.

    ( Dr Ste­van Mum­bašire­vić prim­iče glavu licu Dejana Angelovskog. Aplaudira.)

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Bud­jen­je Dejane! Bud­jen­je! Goto­va je operacija.

    (Dejan Angelovs­ki otvara oči. Još uvek je pod jakim dejstvom anestez­i­je. Iz sekun­da u sekund posta­je sve više ori­jen­ti­isan. Glas mu je slabašan.)

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Dejane, da li znaš gde se nalaziš?

    DEJAN ANGELOVSKI: Na klinici.

    (Prof. dr Dobraši­nović izlazi iz opera­cione sale.)

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Šta sam ti operisao?

    DEJAN ANGELOVSKI: Kancer mokraćne bešike i prostate. Vode, vode. Dajte mi vode i neš­to pro­tiv bolova

    (Med­i­cinske ses­tre Dar­i­ja i Dobri­la odvoze pokret­ni krevet u šok sobu i uz pomoć Dr Ste­vana Mum­bašire­vića pre­bacu­ju Dejana u krevet. Pokri­va­ju ga ćebe­tom. Dar­i­ja intra­ven­s­ki priključu­je Dejanu hranu i lek pro­tiv bolo­va. Daju mu jedan špric vode u usta. Dejan uto­pljen pod ćebe­tom počin­je da spava).

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Molim vas Dar­i­ja i Dobri­la, u sledećih dvade­set četiri sata  poseb­no obratite pažn­ju na ovog paci­jen­ta. Operaci­ja je bila izuzetno teš­ka i u jed­nom trenutku posta­la je i vrlo kri­tič­na. Biće mu potreb­na još jed­na boca krvi ali to tek za dva – tri dana.

    (U šok sobu ulazi Dr Mladen­ka Uskoković. Ide od jednog do dru­gog kreve­ta i pos­ma­tra paci­jente. Dolazi i do kreve­ta Dejana Angelovskog pored koga sto­je med­i­cinske ses­tre Dar­i­ja i Dobri­la i dr Ste­van Mumbaširević).

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Česti­tam dok­tore Mumbašireviću.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Hvala dok­torko Uskoković.

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Zaista ovakav zah­vat u tra­jan­ju od pet sati  izvesti sa takvom kon­cen­tracijom i pažn­jom  je za divl­jen­je. Šte­ta. Mlad čovek.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Baš zato što je mlad niko od nas nije imao dilemu.Moralo je doći do odstran­ji­van­ja bešike i prostate, da bi živeo. Da je dvade­set ili trideset god­i­na star­i­ji, zama­javali bi ga.

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Mis­lite, čekali bi da umre.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: To ste, dok­tor­ka, Vi rek­li ali u pravu ste. Vre­di li izla­gati se riziku ovakvog zah­va­ta nad čovekom od šezde­set pet, sedamde­set ili više god­i­na. Tre­ba zas­pati dok­tor­ka posle neuspelih opraci­ja. Tre­ba zas­pati. Znam mnoge koji­ma to nije uspe­va­lo i po deset godina.

     

    SCENA PETNAESTA:

     

    (U bol­ničkim kreve­ti­ma u šok sobi leže Dejan Angelovs­ki i Damir. Leže nepomično u jed­nom položa­ju zbog rane na stom­aku. U tom položa­ju provode dvade­set četiri sata. Na natkas­ni pored uzglavl­ja Dejana Angelovskog je kesa sa lekovi­ma. Dar­i­ja brz­im i besnim hodom pri­lazi natkas­ni, otvara fioku i stavl­ja je u nju)

    DARIJA: Dobri­la, živ­ota ti, dođi da vidiš ovo brdo ter­api­je koje ovaj ovde koristi.

    DEJAN ANGELOVSKI: Gospođice…

    DARIJA: Ja sam gosopođa.

    DEJAN ANGELOVSKI: Šta god da ste, ses­tra pa čak ni med­i­cin­s­ka, meni niste. Ja za Vas, juče pristigle od ova­ca, nisam ovaj, već operisani paci­jent Dejan Angelovs­ki i zahte­vam da se pre­ma svim paci­jen­ti­ma ovde, uključu­ju­juči i mene odnosite sa dužnom pažnjom.

    DAMIR: Da ti ne bi pono­vo zable­jale ovčice kraj ušiju.

    DEJAN ANGELOVSKI: Pon­ašate se pre­ma paci­jen­ti­ma nedo­pus­ti­vo bezo­brazno. Kakvi su to izrazi izrečeni, nar­avno, u posprd­nom kon­tek­stu; „brdo ter­api­je“. Jeste, poneo sam ih jer volim bom­bone. Pon­ašate se kao kapoi u nacis­tičkim logori­ma. Sram vas bilo. Pri­jav­iću vaše nedo­pus­ti­vo pon­ašan­je i načel­niku klinike i glavnoj ses­tri. Vi ne zaslužu­jte da radite na klin­i­ci ovakvog renomea.

    DOBRILA: Nemo­jte tako, gospo­dine Angelovs­ki. Svi nes­po­razu­mi se mogu reši­ti mirn­im raz­gov­orom. Čemu odmah tužakan­je i prijavljivanje?

    DAMIR: Aaaaa. Zent batoooo. Neka, neka, Ma tre­ba prijaviti.

    DEJAN ANGELOVSKI: Pri­jav­iću, nego šta ću.

    DOBRILA: i dobro, i ako pri­javite da li će Vam to biti sat­is­fak­ci­ja samo zbog toga što je kolegini­ca Dar­i­ja upotre­bi­la  izraz: „Brdo terapije“.

    DEJAN ANGELOVSKI: Upotre­bi­la ga je u u oma­lo­važava­jućem i posprd­nom kon­tek­stu. Ne dozvol­javam nikome pa ni Vašoj kolegini­ci Dar­i­ji da se tako opho­di pre­ma meni. Nar­avno da ću je pri­jav­i­ti načel­niku klinike i glavnoj ses­tri. I ne samo nju nego i Vas.

    DOBRILA: Zaš­to mene?

    DEJAN ANGELOVSKI: A Vi ne znate zašto?

    DOBRILA: Ne znam.

    DEJAN ANGELOVSKI: Šta ste me pitali noćas u dva ujutro i probudili me tek što sam uhva­tio neko­liko sati sna nakon četiri dana nespavanja?

    DOBRILA: Pita­la sam vas za ime ime oca.

    DEJAN ANGELOVSKI: I šta ste me još pitali?

    DOBRILA: Pita­la sam vas koja ste krv­na gru­pa i šta je tu sporno gospo­dine Angelovski?

    (Dejan se uspravio u polusedeći položaj.)

    DEJAN ANGELOVSKI(VIČE.POČINJE DA KAŠLJE I NAPON OD RANE UDARA MU PRAVO NA RANU NA STOMAKU. HVATA SE ZA STOMAK. DOLAZI DO DAHA).

    DEJAN ANGELOVSKI: Zaš­to ste to učinili u dva ujutro?

    DOBRILA: Zato što vam je bila neophod­na jed­na boca krvi. Tak­va je procedura.

    DEJAN ANGELOVSKI: To da mi je potreb­na jed­na boca krvi zaključeno je još prethodnog dana oko devet ujutro da bi se vi našli pamet­ni i uradili to u dva ujutro i lišili me jed­va stečenog sna posle četiri dana luden­ja od zujan­ja i i piš­tan­ja ovih mon­i­to­ra iznad naših glava.

    DOBRILA: Ti mon­i­tori su neophod­ni da bi svako­ga trenut­ka na osnovu zvuko­va i boja mogli da pra­ti­mo vaša zdravstve­na stanja.

    DAMIR: Ma pratite ih u pičku mater­inu. Naroči­to kad se zabi­jete u onaj sobičak gde spa­vate na smenu.

    DOBRILA(LJUTITO): Gospo­dine Damire, nemo­jte da gov­orite o onome  o čemu niš­ta ne znate. To nije soba za spa­van­je već pros­tori­ja gde ster­il­išiemo i per­e­mo med­i­cin­sko posuđe.

    DAMIR: Aha, aj pričaj mi malo o tome. Soba sa tele­vi­zorom i udob­n­im kreve­tom na raskla­pan­je, ako  u neko doba bane neki zgod­ni, napal­jeni dok­tor na dežurstvu. A one vlažni­je od delte Mekonga.

    DEJAN ANGELOVSKI: One su uvek napal­jene. Kako ne shvataš Damire, bol­ni­ca različi­to delu­je na ljude. Na paci­jente u ovakvim uslovi­ma delu­je tako da bi najradi­je skočili kroz pro­zor kad bi mogli da ustanu. A na ove mlade i uspal­jene kučke delu­je tako da bi se jebale dvade­set četiri sata u sobi­ci gde ster­il­išu med­i­cin­sko posuđe.

    DAMIR: Ster­il­išu, Ster­il­išu. Sve one ister­il­išu, od jaja do glav­ića. Ni kap ne ostane. Sve steril­no i čisto.

    DEJAN ANGELOVSKI (SMEJE SE): Sprem­no za novu upotrebu.

    (Dar­i­ja, okreće leđa kreve­tu Dejana Angelovskog i Dobrile. Dolazi do ses­trinske sobe koju od šok sobe sa operisan­im paci­jen­ti­ma deli stak­lo. Seda za raču­nar. Traži omil­jenu pesmu.)

    PESMA BEZOBRAZNO SU ZELENE – ŽELJKO SAMARDŽIĆ(FEJD IN).

    SCENA ŠESNAESTA:

    (U šok sobu ulazi Prof. Dr Dobraši­nović. U ses­trin­skoj sobi sede Dar­i­ja i Dobri­la. Jedu send­viče i piju jogurt.)

    DARIJA(ODUŠEVLJENO): Pro­fe­sore, otkud vi u ovo doba?

    (Dobri­la neprimet­no zao­bi­lazi Prof. Dr. Dobraši­novića i isključu­je YouTube.

    PESMA BEZOBRAZNO SU ZELENE – ŽELJKO SAMARDŽIĆ(FEJD AUT).

    PROF. Dr DOBRAŠINOVIĆ: Kao prvo, mlade dame, prijatno.

    DARIJA I DOBRILA (ISTOVETNO): Hvala profesore.

    PROF.DR. DOBRAŠINOVIĆ: Svra­tio sam malo da vidim kak­vo je stan­je. Bio sam tu u blizi­ni kod pri­jatel­ja pa sam svra­tio. Dak­le, sve je, pret­postavl­jam, pod kontrolom?

    DARIJA: Nar­avno pro­fe­sore. Paci­jen­ti spava­ju. Mno­gi se žale na piš­tan­je mon­i­to­ra kao i na to da od njih ne mogu da zaspu  i po neko­liko dana.

    (Prof. dr. Dobraši­nović izlazi iz ses­trinske sobe i dolazi do kreve­ta u koji­ma spava­ju Damir i Dejan Angelovs­ki. I sa jednog i sa dru­gog kreve­ta vadi bol­ničke liste i odnosi ih u ses­trin­sku sobu gde ih pod svet­lom stone lampe na rad­nom stolu glavne ses­tre pom­no proučava.)

    PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Šte­ta, baš šte­ta za ovog mladića. U Četrde­set petoj godi­ni osta­ti bez mokraćne bešike i prostate, zaista je veli­ka tragedija.

    DOBRILA: Tragedi­ja, pro­fe­sore, baš tragedi­ja. Kancer je toliko zah­va­tio ta dva organa da bi mož­da poživeo još najviše dve godine.

    PROF:DR: DOBRAŠINOVIĆ(LJUTITO): Pobogu ses­tro, kao da ja to ne znam? Mož­da bi se metas­taze prošir­ile brzi­nom kojom ne može­mo ni da zamis­limo pa bi se te dve godine pretvo­rile i u god­inu ili čak i manje.

    (U šok sobi Dejan Angelovs­ki i Damir su samo glu­mili da spavaju.)

    DAMIR: Veruj mi, ovo mi je naj­gore živ­ot­no iskustvo.

    DEJAN ANGELOVSKI: Veru­jem ti.

    DAMIR: Bio sam u vojnom pritvoru, bio sam u civil­nom zatvoru, bio sam dva puta na ratištu.

    DEJAN ANGELOVSKI: I vra­tio bi se tamo samo da možeš ovog trenut­ka da iza­đeš odavde.

    DAMIR: Na ratiš­ta na koji­ma sam bio, ne bih, ali u zatvore vrlo rado. To su deči­ji vrtići naspram ovo­ga ovde.

    DEJAN ANGELOVSKI: Da li da ih pri­jav­i­mo ovom profesoru?

    DAMIR: Ko je on?

    DEJAN ANGELOVSKI: Načel­nik klinike.

    DAMIR: Načel­nik? Pa dobile bi radne knjižice još noćas.

    DEJAN ANGELOVSKI: Znam. Nemam srca za tako neš­to. Uostalom, od ponedelj­ka ide­mo na odeljenje.

    DAMIR: Kad pomenu dan, koji je danas dan?

    DEJAN ANGELOVSKI: Sub­o­ta. Vikend. A kada je ovde vikend, onda je vikend za sve vikende na drugim mes­ti­ma gde pos­to­ji neko ko se brine o nekome. Ne zna se ko koga jebe.

    DAMIR: Nije valj­da da je načel­nik klinike dežurni za vikend.

    DEJAN ANGELOVSKI: Ma nikako. Bio je čovek negde u provo­du pa svra­tio. Ujutro u sedam dolazi dežurni lekar i osta­je do ponedelj­ka u sedam. Onda ima dva dana slobodno.

    DAMIR: Odak­le ti to znaš?

    DEJAN ANGELOVSKI: Pri­jatelj mi je pre dve godine bio ovde. Ali došao je prekas­no. Ovde je i umro. I to tri dana po izlasku iz ove šok sobe. Od nje­ga sam saz­nao za sve te detalje.

    DAMIR:Od čega je umro?

    DEJAN ANGELOVSKI: Od kancera prostate.

    DAMIR: Kako to baš ovde da se desi, gde su vrhun­s­ki doktori?

    DEJAN ANGELOVSKI: Bio je vikend. Neke ćurke, pop­ut ove dve su radile noćnu smenu, a neka još veća ćur­ka od dok­torke bila je dežur­na. I Dok su su se te dve zaje­bavale u onom sobičku za ster­il­isan­je med­i­cin­skog posuđa i opreme, ta čuve­na dok­tor­ka je u sobi za dežurst­va proučavala najnovi­ja saz­nan­ja sa amer­ičk­ih univerziteta.

    DAMIR: Bog te jebo, da nam ta nije sutra dežurna.

    DEJAN ANGELOVSKI: Nije isključeno. Koliko znam nije dobi­la otkaz.

    DAMIR: Kako je moguće da nije dobi­la otkaz kada joj je paci­jent prak­tično umro na ruka­ma. Morala je da snosi odgovornost.

    DEJAN ANGELOVSKI: Jesi li ti pot­pisao neke papire pre nego što si legao na operta­cioni sto.

    DAMIR: Jesam.

    DEJAN ANGELOVSKI: E, onda puši kurac. Pot­pi­som tih papi­ra skin­uo si svu odgov­ornost sa nji­hovih, even­tu­al­nih, grešaka.

    DAMIR: Pa nisu mi ni rek­li šta potpisujem.

    DEJAN ANGELOVSKI: Ne kažu nikome. Tu se ti niš­ta ne pitaš. Tvo­je je da budeš toliko pis­men da umeš da se pot­pišeš. Nema pot­pisa – nema operaci­je. Da neće mož­da da te žale kada dod­je i tvo­jih pet min­u­ta na zad­njim strani­ca­ma „Poli­tike“?

    DAMIR: Sad si me baš utešio. Nego, od pre pet­naes­tak min­u­ta počeo sam da imam jake bolove u bubrezima.

    DEJAN ANGELOVSKI: Pa što ne gov­oriš? Ses­tro, ses­tro (VIČE!)

    (Iz ses­trinske sobe naglo se okreću ka šok sobi Prof. dr Dobraši­nović i med­i­cinske stre Dar­i­ja i Dobri­la. Hitro usta­ju i uleću u šok sobu.)

    DEJAN ANGELOVSKI: Damir ima jake bolove u bubrezima.

    (Dar­i­ja uključu­je sva svet­la u šok sobi. Na Damirovom licu se oči­tu­ju jake gri­mase bola uz povremene prigušene jauke. Hteo bih da se okrene na bok ali mu bol na rani na stom­aku to ne dozvoljava.

    PROF.DR. DOBRAŠINOVIĆ – Ses­tro, pojača­jte doze leko­va pro­tiv bolo­va. Gde vam je priručni aparat za ultrazvuk.

    DOBRILA: Zaključan je profesore.

    (Pro­fe­sor se besno okrete ka Dariji.)

    PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Zaključan? Aparat za ultra­zvuk koga jedi­no ima naša klini­ka u celoj zemlji i koga sam lično nabavio iz Šva­j­carske je zaključan. Neču­veno! Ovo je neču­veno! Kod koga je zaključan? Hoću pod hit­no da pron­ađete ključeve te sobe u kojoj je zaključan i da ga done­sete ovde da uradim paci­jen­tu ultra­zvuk bubrega.

    DARIJA: Pro­fe­sore, zaključan je u ordi­naci­ji dok­toke Uskoković. Ona samo što nije došla na dežurstvo.

    PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ (LJUTITO VIČE!). Ne zan­i­ma me kada će dok­tor­ka Uskoković doći na dežurst­vo, već hoću da mi iz ovih stopa stvorite aparat za ultrazvuk.

    (Dar­i­ja istrča­va iz šok sobe i izlazi izvan pros­tori­je. Dobri­la priključu­je dve doze leko­va pro­tiv bolo­va na Damirovu brau­nilu. Dar­i­ja utrča­va u šok sobu sa aparatom Zadi­hana je, zno­ja­va i uplašena.

    DARIJA: Izvo­lite doktore…izvolite aparat

    (Prof. dr. Dobraši­nović uključu­je aparat. Damir ski­da gorn­ji deo pidžame sa Damirovog tela. Pro­fe­sor sni­ma bubrege.)

    PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Desni bubreg je dobar. Na lev­om ima malu cis­tu ali to je bez­nača­jo i ne može biti uzročnik bola. Mora se otkri­ti razlog bolo­va. Da li se prethod­nih  dana žalio na bolove u bubrezima?

    DOBRILA: Nije profesore.

    PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ: Sutra ga poslati u urgent­ni na skener

    (U šok sobu ulazi Dr Mladen­ka Uskoković. Raspolože­na je.)

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ(RAZDRAGANO, VESELO, NASMEJANA): Dobro jutro narode.

    PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Kak­vo crno dobro jutro dok­torko Uskoković.Ko vam je rekao da priručni aparat za ultra­zvuk držite zaključanog u svo­joj kancelariji?

    DR MLADENKA USKOKOKOVIĆ: Pro­fe­sore, takav je ovde običaj. Aparat je u ordi­naci­ji dok­to­ra koji je posled­nji sa njim radio. Pos­to­ji evi­den­ci­ja o tome. Pron­ađe se ključ i otključa se ordi­naci­ja. Čemu toliko uzbuđen­je bez potrebe, molim vas?

    PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Gde je ta evi­den­ci­ja? Hoću da je vidim?

    DARIJA: Ne znam profesore.

    DOBRILA: Ne znam profesore.

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Ne znam profesore.

    (Prof. Dr. Dobraši­nović užur­ban­im koraci­ma izlazi iz šok sobe.)

    1. MLADENKA USKOKOVIĆ: Ses­tro Dar­i­ja, šta je pro­fe­sor rekao za Damirove bolove u bubrezima?

    DARIJA: Rekao je da ga danas moramo poslati u urgent­ni cen­tar na skener.

    1. MLADENKA USKOKOVIĆ:Koješta. Smir­iće se ti bolovi od ovo­like doze. To je neš­to na nervnoj bazi. Kakav nerčik. Ovo još nisam videla.

    DOBRILA: Dok­tor­ka da li ste za jed­nu jaku kafu?

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Nar­avno dušo. Što jača – to bol­ja. Da sam znala kako će mi početi jutro, ponela bi tablete za smirenje.I to one najjače.

    DEJAN ANGELOVSKI: Imam ja dok­torko toga koliko hoćete.

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Gosn‘Dejane ne tre­ba­ju mi vaši lekovi. Ovde mi pomaže­mo paci­jen­ti­ma, a ne paci­jen­ti nama.

    SCENA SEDAMNAESTA:

    (Dr Mladen­ka Uskoković pije kafu sa Dar­i­jom i Dobrilom. Puše. Dar­i­ja pere džezvu i stavl­ja vodu za još jed­nu kafu.Veselo ćaska­ju. Opuštene su.)

    DEJAN ANGELOVSKI: Jel ti bolje?

    DAMIR: Bol­je je. Trenut­no nemam nikakve bolove. Ti?

    DEJAN ANGELOVSKI:Nisam ni imao nikakve bolove osim rane. Ali, kako mi se čini, dos­ta brzo zaras­ta, svr­bi me kao luda.

    DAMIR: Mene ne svr­bi, a boli.

    DEJAN ANGELOVSKI: Počeće. Mora da počne.

    (Dar­i­ja pri­nosi rad­nom stolu u ses­trin­skoj sobu džezvu sveže sku­fane kafe. Sipa ih u šoljice.)

    DARIJA: Dok­tor­ka, mogu li da pus­tim muziku na računaru?

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Nar­avno dušo. Samo nemoj pre­glas­no, molim te. Zbog pacijenata.

    DARIJA: To se podrazumeva.

    (Dar­i­ja pri­lazi raču­naru i uključu­je ga. Ner­vozno puši dok čeka da se podigne sistem.)

    PESMA NISI TI ZA MALE STVARI – ŽELJKO SAMARDŽIĆ (FEJD IN.)

    (Dar­i­ja se uz igranje i nji­han­je kuko­va vraća u ses­trin­sku sobu.)

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ: E, pa dobro deco, dos­ta je bilo opuš­ten­ci­je. Ide­mo da vidi­mo sta se desa­va sa pacijentima.

    (Dar­i­ja meri pri­ti­sak Damiru pa Dejanu Angelovskom. Nakon toga meri im temperaturu).

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Glu­posti, ići na sken­er u urgent­ni cen­tar zbog trenutnog bola. Bole li vas sada bubrezi Damire?

    DAMIR: Ne, sada, ne.

    (Dar­i­ja, Dobri­la i dr Mladen­ka Uskoković dolaze do kreve­ta Dejana Angelovskog. Sa leve strane Dejanovog tela, iz rupe zamaski­rane gazom spuš­ta se na pod kesa za urin u koju se sli­va dren – mater­i­ja kojom rana prečišća­va sama sebe i dok ne dod­je trenu­tak da se dren izvuče iz tela. Sa desne strane tela Dejana Angelovskog, iz otvo­ra na stom­aku naz­vanog urostoma, a preko man­je kese  stavl­jene na disk preko stome išla je dvoli­tars­ka uri­no kesa koju su ses­tre praznile onda kada bi se pot­puno napuni­la ili kada bi bila sko­ro puna. Neka­da i rani­je. Sve je zav­isi­lo od trenutnog raspoložen­ja ses­tara i nji­hovih plano­va za kas­ni­je. Tada se Dejan Angelovs­ki, zapra­vo, setio prvih iole sves­ni­jih trenu­ta­ka posle operaci­je i ljut­nje zbog pre­vare, zbog neis­pun­jenog obećan­ja i izn­everene nade. Bio je pokriv­en ćaršavom i čebe­tom. Nije imao snage da ih otkri­je i sop­stven­im oči­ma se uveri u novu real­nost. Rukom je pro­dro kroz pidža­mu i napi­pao urostoma kesu.Zažmurio je. Dr Mladen­ka Uskoković je sa naročit­om pažn­jom pos­ma­trala boju i sas­tav drena koja se sku­pl­ja u kesi za urin. Bila je neo­bične boje. Poz­vala je Dar­i­ju i Dobrilu da pogledaju.

    DR MLADENKA USKOKOKOVIĆ: Deco, mis­lite li isto što i ja.

    DARIJA I DOBRILA(ISTOGLASNO): Apso­lut­no. Dr Mum­baišre­vić je napravio kar­di­nal­nu grešku.

    DEJAN ANGELOVS­Ki: Kakvu grešku je to napravio Dok­tor Mum­bašire­vić? Šta je to dok­torko Uskoković u toj kesi?

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Fecet.

    DEJAN ANGELOVSKI: A to je?

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Nar­o­d­s­ki rečeno, to su govna.

    DEJAN ANGELOVSKI: I šta to znači:

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ: To znači da vam je Dr Mum­bašire­vić zasekao debe­lo cre­vo i da su ovo u kesi govna.

    DEJAN ANGELOVSKI(LJUTITO): Molim vas dok­tor­ka, kako možete da kažete tako nešto?

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Molim vas gos‘n Dejane, ja sa vama pričam i mno­go više nego što bi trebala.

    DEJAN ANGELOVSKI: Ali da je Dr Mum­bašire­vić zasekao debe­lo cre­vo, dobio bi sep­su, visoku tem­per­ariru i umro bi. Koliko vidim nijed­na od te tri stvari mi se još nisu desile.

    (Dr Mladen­ka Uskoković odlazi u ses­trin­sku sobu i okreće neko­liko bro­je­va telefona.)

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Dar­i­ja, Dobrila.

    DARIJA I DOBRILA (ISTOGLASNO): Izvo­lite dok­torko Uskoković.

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Pre­bacite Angelovskog u koli­ca pa dole u dvorište. Ide u urgent­ni kod hirur­ga na skener.

    PESMA NISI TI ZA MALE STVARI – ŽELJKO SAMARDŽIĆ (FEJD AUT.)

     

    (Dar­i­ja i Dobri­la pre­bacu­ju Dejana Angelovskog sa kreve­ta na koli­ca i kreću ka izlazu. Pokriv­en samo čaršavom preko tanke, let­nje pidžame sa kratkim rukav­i­ma ubacu­ju ga u kola hitne pomoći. Hlad­no mu je. Počin­je bla­go da drhti. U urgent­nom cen­tru Dar­i­ja i Dobri­la ga ludačkom brzi­nom voze kroz dugačke hod­nike do lif­ta, da bi ga pono­vo vozile do odel­jen­je sa skenerom.Darija sa uputom ulazi u neku sobu iz koje je pre iza­šla nego što je ušla.

    DARIJA: Moramo da čekamo.

    DEJAN ANGELOVSKI: Koliko?

    DARIJA: Ne zna­ju. Kažu da ima­ju mno­go hit­ni­je sluča­jeve iz cele Srbije.

    (Dejan Leži na kolici­ma i počin­je sve više da drhti od hladnoće.)

    DOBRILA: Jeli ti hladno?

    DEJAN ANGELOVSKI: Užas­no. Čekamo već dva sata, pre­duzmite neš­to majku mu.

    DOBRILA: Moramo čekati.

     

    SCENA OSAMNAESTA:

    (U šok sobu ulaze Prof. dr Dobraši­nović i dr. Ste­van Mum­bašire­vić. dr Mladen­ka Uskoković uplašeno se pribi­ja pokret­nom stoli­com uza zid ses­trinske sobe.)

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ (IZBEZUMLJENO LJUTITO): Šta sam ja to zasekao dok­torko Uskoković? Koga sam ja to unes­rećio? Boje koji­ma se čisti rana mogu imati neko­liko nijan­si, a vi ste brže – bol­je tu boju pro­gl­a­siti bojom gov­ne­ta kao dokaz da sam mu zasekao debe­lo crevo.

    PROF.DR. DOBRAŠINOVIĆ: Jel dobio sepsu?

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Nije.

    PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Jel dobio visoku temperaturu?

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Nije.

    PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Jel umro?

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Nije.

    DAMIR: Jaooooo. Jaooooo.

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Šta je Damire? Šta je Damire?

    DAMIR: Pono­vo bolovi u bubrezima.

    PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Dok­torko Uskoković, zar ja nisam rekao da ovaj paci­jent ide na sken­er u u urgent­ni cen­tar, a ne onaj što su ga odvezli.

    DR MLADENKA USKOKOKOVIĆ: Jeste, tako ste rekli.

    (Prof. Dr Dobraši­nović i Dr Ste­van Mum­bašire­vić ubacu­ju Dami­ra na koli­ca. Voze ga ka izlazu. Dr Mladen­ka Uskoković osta­je sama u šok sobi.)

    SCENA DEVETNAESTA:

    (Pored koli­ca sa Dejanom Angelovskim pris­ta­ju koli­ca sa Damirom. Dejan drhti.)

    DAMIR: Koliko čekaš?

    DEJAN ANGELOVSKI: Već peti sat

    (Prozi­va­ju Dami­ra. Dejan Angelovs­ki osta­je da čeka. Dami­ra skeni­ra­ju. Smeš­ta­ju ga pono­vo na koli­ca  i vraća­ju u hodnik.)

    PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Ipak je vaša greš­ka kole­ga Mumbašireviću.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Moja je greš­ka i na lev­om i i na desnom  ureteru. Voz­i­mo ga u hirurgiju.

    PROF. DR: DOBRAŠINOVIĆ: Ovo će morati na živo.

    DR Ste­van Mum­bašire­vič: Moraće­mo. Nema druge.

    DAMIR: Neeee, samo ne na živo. Molim vas. Samo ne na živo.

    PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Ajde bre, šta si se usro. Malo će boleti ali ostaćeš živ.

    (Kon­ačno su proz­vali Dejana Angelovskog na skener.)

    DARIJA: Šta su rekli?

    DOBRILA: Nema niš­ta  sum­n­ji­vo ali da ga vodi­mo na hirurgiju.

    SCENA DVADESETA:

     (U šok sobi u ses­trin­skoj sobi sede Prof. dr Dobraši­nović, dr Ste­van Mum­bašire­vić, Dar­i­ja i Dobrila)

    PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Žao mi je Dami­ra. Jed­va je pod­neo bol.

    Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Hirurzi su rek­li da u sluča­ju Dejana Angelovskog uradi­mo dva dana po dva puta dnevno ultra­zvuk. Onaj u urgent­nom je bio bespreko­ran. Uradiću večeras još jedan i sutra još jedan.

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Valj­da ste hteli reči još dva.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ (BLAGO POVIŠENOG GLASA): Ne dok­torko Uskokoković već samo jedan. Jer ako tri sken­era pokažu istu stvar ima li svrhe radi­ti i četvr­ti put?

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Ali to je fecet.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Jel fecet?

    DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Jeste! Tvrdim da je fecet i da ste mu zasek­li debe­lo crevo.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Dar­i­ja, promenite Angelovskom kesu za urin i neka popi­je litar plave tečnosti.

    DEJAN ANGELOVSKI: Litar plave tečnos­ti. Kak­va je to tečnost?

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIČ: Odvratna.

    PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Ako se za sat vre­me­na ne izjed­nače boje i u lev­oj i u desnoj kesi, onda Vi dok­torko Uskoković nećete dobiti Nobelovu nagradu za med­i­cinu. Od mene će te dobiti pred­log za rask­id radnog odnosa, a od dr. Ste­vana Mum­bašire­vića tužbu zbog  pro­fe­sion­alne diskred­itaci­je i nanošen­ja duševne boli. Je li tako?

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Tako i i nikako drugačije.

    ( Svi su napeto čekali da prođe sat vre­me­na. Nakon iste­ka šezde­set min­u­ta, boja u desnoj vreći­ci za urin je bila zele­na. Dr Mladen­ka Uskokovič je otišla iz šok sobe u sobu za dežurne lekare, grca­jući u suzama.)

    (Noć je već uve­liko pala. U šok sobu ulazi dr. Ste­van Mum­bašire­vić sa priručn­im sken­erom. Dejan Angelovs­ki je skin­uo gorn­ji deo pidzame.)

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Oho­ho, kakav boem­s­ki stom­ačić. Vi bi Dejane još sutra mogli u kafanu.

    DEJAN ANGELOVSKI: Ja bih dok­tore još noćas mogao u kafanu al ne daju ova čuda što me intra­ven­s­ki hrane i ove dve aspide(pokazujući na Dar­i­ju i Dobrilu).

    DARIJA: Jao dok­tore, odavno nam niste rek­li niš­ta od Duš­ka Radovića. Znate koliko to volimo, a vi ste puni nje­gov­ih citata.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Nema prob­le­ma. Evo neš­to što mis­lim da još nisam rekao: „Od kada sam sebe uhva­tio u laži, ne veru­jem više nikome.“

    DARIJA I DOBRILA (ISTOGLASNO, SMEJUĆI SE): Ha –ha ‑ha. Fan­tastično! Fantastično!

    (Dr Ste­van Mum­bašire­vić je sa priručn­im ultra­zvukom kren­uo ka izlazu.)

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Sutra Dejane radi­mo još jedan ultra­zvuk u mom kabi­ne­tu na prvom spratu. Da vidi­mo u čije babe ruta­va leđa.

    DEJAN ANGELOvS­KI: Dok­tore, kad smo kod Duš­ka Radovića moram neš­to da vam kažem.

    1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Kaži Dejane.

    DEJAN ANGELOVSKI: Danas je nedel­ja i ja danas idem na utakmicu!

    (Dar­i­ja i Dobri­la su se krstile i pre­vr­tale oči­ma. Damir je spavao nalivem jakim doza­ma leko­va unetih intra­ven­skih putem.)

    DARIJA: Hoće li dati Bog da se oslo­bod­i­mo ove dvo­jice. Lakše mi pada­ju one babe­tine i čičurine koje moramo da vezu­je­mo nego ovi mla­di pamet­n­ja­jovići. E hoću li vide­ti tu Nemačku sto joj maj­ki jebem.

    DOBRILA: Videćeš je, ne bri­ni. Ali tre­ba će ti adaptaci­ja, a to što ćeš ti tamo osta­ti to je malo. Ne možeš ti preko noći, i to odavde tamo posta­ti dis­ci­plino­vana, nas­me­jana, posluš­na. Ne možeš tamo na svakog da šiljiš patku kao što možeš na ovog Angelovskog.

    DARIJA: Znam da ne mogu, ali moram neš­to da zaradim tamo. Od ove crkav­ice ne mogu ni da se ubijem.

    DOBRILA: Probaj. Otišla bih i ja. Bar na tri meseca.

    DARIJA: Moram da probam. A i da se odmorim malo od onog alkosa kod kuće

    DEJAN ANGELOVSKI (KROZ SAN): Našiljite mi patku sel­jančure, jebo vas voz koji vas je doneo.

     

     

    SCENA DVADESET PRVA:

    (Na ulazu u sobu na dru­gom odel­jen­ju. Damir i Dejan Angelovs­ki ličili su na utvare koje su su sišle sa onog sve­ta i po neči­jem save­tu zabasali u sobu broj tri. Oku­pana sunče­vim svet­lom soba je delo­vala kao nest­varni prikaz raja. Iscr­pljeni, vid­no smršali, malak­sali dugo su sta­jali na pragu sobe ne ulazeći u nju. Na jed­nom od kreve­ta sta­jale su novine.)

    DAMIR: Koliko smo bili u šok sobi?

    DEJAN ANGELOVSKI: Osam dana?

    DAMIR: Koliko srećni­ka je iza­š­lo odande istog dana posle operaci­je ili sutradan?

    DEJAN ANGELOVSKI: Po mojoj nepouz­danoj evi­den­ci­ji negde oko pet­naes­tak ljudi.

    DAMIR: Nisu imali gde da ih smeste jer smo mi zauz­i­mali dva kreve­ta osam dana.

    DEJAN ANGELOVSKI: Zbog Mladenk­ine stručnos­ti i Mum­bašire­vićeve greške.

    DAMIR: Kakav je fenom­e­nalan osećaj ne čuti glas Želj­ka Samardžiča.

    DEJAN ANGELOVSKI: I one bril­jantne plačip­ičkaste sti­hove seoskih švalera.

    DAMIR: One dve iz šok sobe bih po hit­nom pos­tup­ku uhap­sio i smes­tio u Zabelu. U neren­ovi­rani deo.

    DEJAN ANGELOVSKI: Ne možeš ih uhap­si­ti zbog muzike. To nije kriv­ično delo.

    DAMIR: Muzi­ka nije kriv­ično delo, ali kako su te dve popišul­je zloupotre­bl­javale muziku, e to je kulturocid.

    (Dejan sa nev­eri­com okreće lis­tove novine aktuelnog datu­ma. Neko­liko puta se vraća na na naslovnu stranu da bi prove­rio datum.)

    DEJAN ANGELOVSKI: Čoveče. Znaš li šta se sve izdešava­lo za osam dana dok su nas vozikali do urgentnog i nazad. Za osam dana, za samo osam dana.

    DAMIR: To SAMO mož­da važi na drugim mes­ti­ma osim u toj sobi.

    (Damir i Dejan su legli na krevete. U sobu je ušao Dr Ste­van Mum­bašire­vić gura­jući ispred sebe koli­ca sa med­i­cin­skim instru­men­ti­ma i materijalom.)

    DAMIR: Šta je sad dok­tore? Hoće­mo li opet neš­to na živo?

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Hoće­mo. Vadi­mo dren, a sutra konce.

    DEJAN ANGELOVSKI: A kada ide­mo kući?

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Sledeće nedel­je. Utorak – sreda.

    DEJAN ANGELOVSKI: Dok­tore, hoćete li snosi­ti neke posledice zbog greške pri­likom Damirove operacije?

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ne znam. Videće­mo. Takve greške nisu neuo­biča­jene, a nisu ni dra­matične da se ne bi brzo i efikas­no otklonile.

    DAMIR: Da, dok­tore, ali samo na živo.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Zar ti to ne gov­ori o beza­zlenos­ti greške? Zaš­to bi za neš­to što se može lako otk­loni­ti upotre­bl­javali sku­plje i kom­p­liko­vani­je med­i­cinske resurse. Malo boli, ali bože moj. Znaš li ti kako se pre dvade­set pet god­i­na obavl­jala citoskopija?

    DAMIR: Ne znam.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Bol­je da ne znaš. Ovaj tvoj bol koji si doživeo je nula naspram tadašn­je metode. Lju­di su i buk­val­no umi­rali od bola.

    ( Dr Ste­van Mum­bašire­vić ski­da dren prvo Damiru i ranu pre­vi­ja gazom, a onda ski­da i Dejanu Angelovskom. Pola kon­ca ski­da obo­ji­ci operisanih, a nakon toga pre­vi­ja ranu na stom­aku i Dejanu i Damiru.)

    1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ostatak kon­ca ski­damo prekosutra.

    (Dr. Ste­van Mum­bašire­vić izlazi iz sobe. Damir i Dejan čita­ju novine.)

    DAMIR: Ovo što nam se desi­lo je opom­e­na života.

    DEJAN ANGELOVSKI: Opom­e­na za šta?

    DAMIR: Za gre­hove pre­ma sebi i gre­hove pre­ma drugi­ma, za tem­po koji smo sebi namet­nuli a nis­mo mu dorasli, za ambi­ci­ju, pohlepu, gramzivost, za nere­al­nu želju da se što pre stigne do cilja.

    DEJAN ANGELOVSKI: ovo što se meni desi­lo je ili moj zločin pre­ma sud­bi­ni ili zločin sud­bine pre­ma meni.

    DAMIR: Verovat­no si i u pravu

    DEJAN ANGELOVSKI: Lepo nar­od kaže:“Posle jeban­ja nema kajan­ja“. Od prvog trenut­ka kada sam propišao krv i i onog  mučnog vre­me­na u veceu urgentnog cen­ta kada sam tre­bao da dam mokraću na anal­izu, a izlazi­la je samo po neka kaplji­ca krvi, vrteo sam film mog poročnog živ­ota i tražio pravi uzrok toga što me snašlo.

    DAMIR: Nar­avno da si to ura­dio uzalud.

    DEJAN ANGELOVSKI: Nar­avno da jesam.Niti sam i niti ću ika­da otkri­ti pravi uzrok, dan, datum, god­inu ili godišn­je doba kada se u mom telu smes­tio naj­zloćud­ni­ji i najpok­vareni­ji deo sud­bine. Držao sam kitu nad tom posu­di­com u u veceu urgentnog cen­tra i nisam uspeo da isced­im ni kap.

    DAMIR: Zar nisi imao neku vodu pri sebi?

    DEJAN ANGELOVSKI: Nisam. Obukao sam pan­taone, otišao do apara­ta za vodom i slatk­iši­ma i uzeo jed­nu flašu kise­le vode. Vra­tio se pono­vo u onaj isti odvrat­ni vece i popio vodu na eks. Sačekao sam pet min­u­ta, a onda beši­ka kao da je eksplodi­rala. Kon­ačno sam uspeo da napunim posudu punu ble­dun­jave krvi i odne­sem je  u labara­tori­ju. Oda­tle je sve krenulo.

    DAMIR: Meni su diver­tiku­lum otkrili na sis­tem­atskom pre­gle­du preko firme. Posled­nji sis­tem­ats­ki na kome sam bio bio, bio je neki u ran­im razred­i­ma sred­nje škole.

    DEJAN ANGELOVSKI: Za vikend ćemo naprav­i­ti sedeljku kod mene. Napiće­mo se ko guz­ice. Biće i onaj Mladen advokat. Dok nje­ga ne vidiš pijanog ne znaš koli­ka svin­ja može biti pijan čovek

    DAMIR: Ti bi da piješ nedelju dana posle operaci­je. Da li si nor­malan? Ja neću. Ne pada mi na pamet.

    DEJAN ANGELOVSKI: Nar­avno da ću piti. Boli me kurac što je nedelju dana posle operaci­je. Uostalom, pre same operaci­je pitao sam Mum­bašire­vića kakav je režim ishrane i da li smem da popi­jem koju posle operacije.

    DAMIR: Znam tu nje­govu priču. Možeš sve da jedeš i da piješ, ali alko­hol umereno.

    DEJAN ANGELOVSKI: Ali ptan­je je šta je za nje­ga, a šta za mene umereno. Dok je za nje­ga čaši­ca rak­i­je umer­e­na, ta ista čaši­ca meni nije ni za zub.

    DAMIR: Tu i na takav način započin­je raz­li­ka između naših uni­verzu­ma. Uni­verzu­ma zdrav­ih i uni­verzu­ma bolesnih.

    DEJAN ANGELOVSKI: Tu počine ali tu i završa­va. U meri je sva mudrost umet­nos­ti živl­jen­ja. Izgu­biš li meru, živećeš ali tupo sa više magle u oči­ma nego sun­ca. Ali tre­ba da te stre­fi kalvar­i­ja da bi to shva­tio na pravi način.

     

    SCENA DVADESET DRUGA.

     

    (u stanu Dejana Angelovskog, sede vlas­nik stana, Damir i Mladen. Dejan pije votku. Mladen je ispred sebe parki­rao bocu Džek Deni­jel­sa. Damir pije sok od jabuke. Mladen pali tom­pus. Dejan i Damir ne puše. Veli­ka terasa u stanu Dejana Angelovskog je širom otvore­na. Mladen beso­mučno pije.

    PESMA UMRO JE NAJVEĆI MRAV – ATOMSKO SKLONIŠTE (FEJD IN).

    MLADEN: Bankroti­rao sam! Nemam ni dinara. Prvo su investi­tori hteli da me ubi­ju, a i tebe Dejane.

    DEJAN ANGELOVSKI: A onda?

    MLADEN: A onda su se umilos­tili kada su čuli šta se tebi desi­lo. Meni su uzeli kuću u Herceg Novom, dva stana u Beogradu i vikendicu u Slankamenu.

    DAMIR: Gde živiš?

    MLADEN: Kod devojke.Još koji dan.

    DAMIR: Zaš­to još koji dan?

    MLADEN: Izbacićeme jer živim na njenoj grbači. Niš­ta od od ovo­ga ne bi bilo da si ti Dejane pop­ti­sao ugov­or sa onim Danci­ma onog dana kada si otišao u tu prokle­tu bol­nicu. Čekali su nedelju dana i otišli. Tada je krenu­la moja finan­si­js­ka golgota.

    (Dejan usta­je i sa čašom votke sta­je pre Mladena).

    DEJAN ANGELOVSKI: Da li ja to dobro čujem advokatčiću? Ti mene kriv­iš za nešto?

    (Mladen usta­je sa sto­lice i unosi se Dejanu u lice.)

    MLADEN: Da! Kriv­im te! Kriv­im te što mi je živ­ot upropašten.

    DAMIR: Mladene shvatam da si pijan ali nemaš pra­vo da se tako obračaš Dejanu. Ti si posled­nji koji smeš da kriv­iš Dejana za neš­to, a zamis­li okrivlju­ješ ga za sop­stveni finan­si­js­ki slom apos­trofi­ra­jući tvoj uništen živ­ot. Da li znaš mag­a­rči­no šta se ovom čoveku događa­lo dok si ti pokušavao da što duže živiš živ­ot dos­to­jan snoba?

    MLADEN: Svako brine svo­ju muku. Nisam dao tonu ispi­ta na pravnom fakul­te­tu, mag­istri­rao i dok­tori­rao da bi svako­ga dana morao da razmišl­jam šta ću da jedem  i gde ću da prenoćim. Meni tre­ba ortak u uspe­hu, a ne u samilosti. I ne žal­im niko­ga. Svakome je sud­bi­na odredi­la ono kroz šta mora proći. E ja hoću da pod­jem proz bogat­st­vo, slavu, žene, provod i glamur. A Dejan neka pro­lazi kroz ono što mu je gospođa sud­bi­na odredi­la. Jesam li ja kriv za to? Jesam li ja kriv za to?

    DAMIR:  Ti si klinči­no zreo za jedne dobre vaspitne batine.

    DEJAN ANGELOVSKI: Pusti to Damire. Ima, kao što vidiš, i gorih  stvari nego što je pijanst­vo. Fuz­i­ja pijanst­va i nezrelosti je jed­na od njih.

    MLADEN: Šta je pacovi. Hoćete da se bijete. Pa hajde. Što da ne? A ti ćeš Angelovs­ki popi­ti jed­nu dobru tužbu u kojo­joj će više od pedeset pos­to imovine u pokret­nos­ti­ma i nekret­ni­na­ma pri­pasti meni. Rec­i­mo, pola ovog stana, pola arhitek­ton­skog biroa biro i cit­roen kaktus.

    DAMIR: Mali, upo­zo­ravam te da prestaneš da piješ i da lupetaš glu­posti. Pre­biću te na mrt­vo ime i prezime.

    PESMA UMRO JE NAJVEĆI MRAV – ATOMSKO SKLONIŠTE (FEJD AUT).

    (Mladen odlaže bocu Džek Deni­jel­sa na sto i pritrča­va Damiru koji sedi u fotelji. Hva­ta ga za okovrat­nik košul­je i podiže u uspra­van položaj. Unosi mu se u lice. Udara ga pes­ni­com u stom­ak. Sa druge strane sto­la u fotelju sedi Dejan Angelovs­ki i dosi­pa votku u čašu. Smiren je. Damir pada u fotelju držeći se za stom­ak, sa bol­nom gri­ma­som na licu. Mladen, nas­me­jan, izlazi na veliku tera­su u stanu Dejana Angelovskog.)

    MLADEN: Eto, to bi bilo za poče­tak. A biće još.

    DEJAN ANGELOVSKI: Udario te je u ranu?

    DAMIR: Baš u nju?

    DEJAN ANGELOVSKI: Boli?

    DAMIR: Nepod­nošlji­vo. Biće dobro samo ako ne procuri.

    DEJAN ANGELOVSKI: Znaš da bi ga oplavio od bati­na ali nemoćni­ji sam od tebe. Zato ga i ne izazi­vam. Sklon je tuči, naroči­to kad je pijan.

    DAMIR: Samo ako me popusti malo, raz­val­iću ga od batina.

    MLADEN: Kakav je divan pogled sa ove terase. I za roman­tičare i za samoubice. Oni koji vole bud­ni da san­ja­ju mogu odavde da se opi­ja­ju lep­o­tom osunčanog hor­i­zon­ta, a oni­ma koji­ma živ­ot rekao:“Laku noć“, mogu da se nada­ju da će, jed­nom za svag­da, prek­inu­ti tu ago­ni­ju u kojoj kugli­ca nika­da neće sta­ti na nji­hovom bro­ju. Skokom odavde nema sluča­jno preživelih.

     

    SCENA DVADESET TREĆA:

    (U stan Dejana Angelovskog ulazi dr Ste­van Mum­bašire­vić. Dejan ga srdačno dočeku­je. Dok­tor seda na krevet i rukom pokazu­je na votku. Dejan donosi čašu. Tada  primeću­je bol­nu gri­ma­su na Damirovom licu. Otkri­va mu stom­ak, opi­pa­va ga. Košuljom ubr­zo pokri­va stomak.)

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Dejane hvala ti na pozivu  na ovu žurku, sedeljku, krvo­pro­liće ili šta je već.

    DEJAN ANGELOVSKI: Dok­tore, neki nei­zlečivi mal­o­građani su me ubeđi­vali da stavim u kover­at dve hil­jade evra i da vam ga neprimet­no uručim u znak zah­val­nos­ti. Ali ja za to nemam pare.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: To nisu mal­o­građani već urbani sel­jaci ili nei­zleči­vo nešli­fo­vane sel­jačine koji ne razume­ju grad.

    DEJAN ANGELOVSKI: Dru­gi pred­log je bio da ode­mo na ručak ili na večeru u neki bolji restoran i da vam na taj način izraz­im zahvalnost.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Verovat­no ne bih imao vremena.

    DEJAN ANGELOVSKI: Ni za to nemam pare. Sedam mese­ci sam bez pri­ho­da. Fir­ma mi ne radi. Preživl­javam trošeći neve­liku ušteđevinu.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Molim te Dejane da ne započin­ješ više raz­gov­ore na ove teme. Damire, jel ti bolje?

    DAMIR: Bol­je je dok­tore, bol­je je.

    (Utom, Mladen ulazi sa terase u dnevni boravak. Dejan usta­je i bez naz­nake bola ili otežanog hoda  odlazi u toalet. Mladen uzi­ma sa sto­la bocu DŽEK DENIJELSA i sipa propisanu dozu u čašu. Netrem­ice gle­da Dok­to­ra Mumbaširevića)

    MLADEN: Ti si si , znači, taj vajni dok­tor koga je ovog ovde držao dva mese­ca u bolnici.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ (OTRESITO): Da, ja sam taj. Imaš li neki problem?

    MLADEN: Imam li neki problem?Ha! Imam li neki prob­lem? Čujete li ovu glu­post koju ispalju­je sujet­ni nadobud­ni doktor?

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ(LJUTITO): Slušaj me mladiću, ako još jedan put kažeš neš­to slično nećeš se dobro provesti.

    MLADEN: Dok si ti nje­ga operisao, meni si uniš­tavao živ­ot. Pretili su mi i ucen­ji­vali. Reke­ti­rali. Jedan­put bru­tal­no pre­tuk­li. Živ­ot na visokoj nozi je nes­ta­jao kao mehur od sapunice. Devo­jke su me izbe­gavale, one iste koji su me neki dan ili mesec rani­je sale­tale, zajahivale u koli­ma i pušile gde bi im palo na pamet. Takav sladak živ­ot mi je uništi­la tvo­ja jebe­na dok­tors­ka eti­ka, humanost, kurac – palac. Ti, gnji­do dok­tors­ka  morao si  da ga držiš dva mese­ca u bol­ni­ci. To samo gov­ori o o tvo­jo­joj nes­posob­nos­ti, a i ne samo tvo­joj. U dvade­set prvom veku ti paci­jen­ta izležavaš dva mese­ca u bolnici.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ne pričaj o stvari­ma o koji­ma nemaš poj­ma. Operaci­ja Dejana Angelovskog je je neš­to najteže što u urologi­ji pos­to­ji. Ovo što ću sad reči i sam Dejan će čuti po prvi put.

    DEJAN ANGELOVSKI(UZBUDJENO): Šta je to bilo kri­tično dok­tore? Recite mi molim Vas.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Da ne detaljišem suviše. Ion­ako, ako bi Vam to objas­nio med­i­cin­skim jezikom, ne bi razumeli. U trećem satu operaci­je desio se mom­e­nat koji je pre­tio da pot­puno iskrvariš.Velikim napor­i­ma smo uspeli da zaus­tavi­mo krvaren­je ali ni sada nis­mo u stan­ju da zaključi­mo kako je do nje­ga doš­lo kada je do tada sve bilo u najbol­jem redu.

    (Iz toale­ta izlazi Damir. Pot­puno opo­ravl­jen. Pritrča­va Mlade­nu i snažno ga udara pes­ni­com u bradu. Potom slede udar­ci u nos, oko, stom­ak, bubrege, Mladen pada na pod. Damir ga šuti­ra iz sve snage. Dr Ste­van Mum­bašire­vić iz pot­pune ukočenos­ti iza­za­vane šokom zbom novonastale situaci­je usta­je i počin­je da razd­va­ja Dami­ra i Mlade­na. Damir, daleko  odvučen od Mlade­na, uspe­va da se vrati u Mlade­na udari u glavu još dva puta. Mladen leži u krvi.Dr Ste­van Mum­bašire­vić odlazi do toale­ta, odak­le se brzo vrača sa kuti­jom prve pomoći. Zaus­tavl­ja krvaren­je. Dejan Angelovs­ki donosi bokal limu­nade i hladne obloge. Dr Ste­van Mumšaire­vić uzi­ma svoj mobil­ni tele­fon i okreće neki broj.)

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Urgent­ni? Pod hit­no jed­na kola u ulicu napuk­lih ogledala 12. Tuča. Stan­je kri­tično. Ovde Mum­bašire­vić! Dolazite iz istih  stopa inače cela noćašn­ja sme­na sutra ujutro ide pod led. Jel jasno?

    (Dr Ste­van Mum­bašire­vić pre­vi­ja Mlade­n­ovu glavu koji je u nesvesti. Opi­pa­va mu puls. Meri mu pri­ti­sak. Meri mu tem­per­atu­ru. Dejan Angelovs­ki pono­vo seda u fotelju u dosi­pa votku.)

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIČ: Dejane ne bi smeo toliko da piješ. Rekao sam ti da možeš, ali umereno.

    DEJAN ANGELOVSKI: Umereno, dok­tore, nego kako nego umereno.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Rekao sam ti jed­nu čašicu žestokog pića dnevno.

    DEJAN ANGELOVSKI: Jeste dok­tore. Ali meni je devet dok­to­ra rek­lo da smem samo po jed­nu čašicu žestokog pića da pijem dnevno. A vi ste za dva mese­ca mogli da se uverite da sam ja dis­ci­plino­van paci­jent i da slušam doktore.

    (Mladen dolazi svesti iako to ne pokazu­je. I dal­je glu­mi da je u nesvesti. Damir spa­va u fotelji. Dejan Angelovs­ki men­ja daljin­skim upravl­jačem men­ja kanale na tele­vi­zoru isključenog tona. Dr Ste­van Mum­bašire­vić jedvitim snaga­ma uspe­va da podigne Mlade­na na krevet. Ski­da go do gola. Sani­ra mu rane po noga­ma i led­ji­ma. Pre­vi­ja ga. Zaus­tavl­ja obil­no krvaren­je iz otvorene rane na nozi.Opipava ga po celom telu.Tepih u dnevnoj sobi Dejana Angelovskog je krvav.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ovde prelo­ma ima koliko hoćeš. Taj Damir je čudo. Poz­na­jem ga od det­injst­va ali mi nijednog trenut­ka nije palo na pamet da  I ovako sje­ban uspe da ga pocepa  ko svin­ja mas­nu krpu.

    DEJAN ANGELOVSKI:I Damir je budala, a o Mlade­nu ne vre­di troši­ti reči.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Kako si, uopšte, došao do te snobčine. Čime te je preveslao?

    DEJAN ANGELOVSKI: Prvo je ispred nje­ga išao glas da je per­spek­tivni  pravnik i da u isto vreme nepogreši­vo ume da nan­juši gde leže pare.Besedništvo je je bilo nje­go­vo tajno oruž­je. Imao je fenom­e­nalne kon­tak­te i sa i pen­zion­isan­im udbaškim gar­ni­tu­ra­ma, kao i sa nji­hovim potom­ci­ma. I sam je udbaš­ki sin koji se ne odva­ja od bro­jan­ice i svaku ikonu lju­bi direk­t­no u usta.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: To je pre­ma­lo da bi neko takav obr­la­tio čove­ka pop­ut tebe.

    DEJAN ANGELOVSKI: Mož­da i jeste, ali bio je nes­nos­no upo­ran. Upoz­navao me je sa investi­tori­ma budućih pamet­nih zgra­da, prestižnih  kockar­ni­ca, vlas­nici­ma hotela koji su za dana bile oaze jak­ih pri­vat­nih pre­duzeća, a po noći javne kuće elit­nih pros­ti­tut­ki i visokopozi­cioni­rani­hih i korumpranih poli­tičara, nar­o­d­nih poslani­ka čija su usta puna Srbije.

    Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Zar nisi nijednog trenut­ka pomis­lio da se pred tobom nalazi klasičan „Vara­jić“.

    DEJAN ANGELOVSKI:Nisam.

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Kako si mogao da nased­neš o tim priča­ma o  živ­o­tu na visokoj nozi, bas­noslovnom bogat­stvu, klubovi­ma, provo­du, splavovi­ma, atrak­tivn­im devo­jka­ma, besnim koli­ma, stanovi­ma, vikendica­ma, kuća­ma na moru?

    DEJAN ANGELOVSKI: Vaspi­tan sam skrom­no. Daleko više usmeren ka radu, a mno­go man­je ka zabavi, naroči­to ovoj Mlade­n­ovog tipa. Ne, nisu me kočili, ali u jed­nom trenutku me je očar­alao nje­go­vo ubedlji­vo besed­ništ­vo. A ko kaže, da sam naivan, to je najo­bični­ji eufemizam.

    (Mladen je pot­puno neopaženo skl­izn­uo sa kreve­ta i pazeći da se ne oda zvukovi­ma kren­uo na terasi. Na pragu terase se uspravio i zatrčao pre­ma ogradi.)

    MLADEN: Nećete VI mene leči­ti, krpi­ti, zaši­vati, lep­i­ti sloml­jene bubrege. Ja idem, ko Vam jebe mater, a Vi objas­nite moju smrt.

    (Dr Ste­van Mum­bašire­vić je neverovat­nom brzi­nom dotrčao do ograde i u zad­njem trenutku uspeo da Mlade­na ruka­ma obuh­vati oko stom­a­ka i da zajed­no sa njjim nači­ni par kora­ka unazad i padne na hladne pločice terase.)

    MLADEN: Koji si ti kurac da mene spašavaš. Hoću da se ubi­jem! Ne želim da živim živ­ot jeduči, pašte­tu, „Sava hleb“ i pijući jogurt.

    1. STEVAN MUMBAŠIREVIČ: Ne moraš. Radi pono­vo. Uzdig­ni se. Nađi novu naivčinu umesto Dejana Angelovskog.

    MLADEN: Ne mogu više pron­ači takvu lepo vaspi­tanu naivčinu. Mogu pron­ači naivčinu ali dzuk­ca, avli­jan­era, Dodžov­ca. Znaš šta je Dodž?

    1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ne znam.

    MLADEN: Domaća obič­na džukela.

    1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Mladene, sve će biti u redu. Sve te povrede će biti sani­rane. Otrezničeš se. Kajačeš se ujutro zbog sve­ga što si ura­dio. Jer Jebeš pijanst­vo bez kajanja.Počni sve od počet­ka ali zao­bid­ji Dejana i nemoj da sam te video u nje­gov­oj blizini.

    (Utom se probu­dio Damir. Dugo je bunovno gledao Dejana Angelovskog.)

    DAMIR: Jesam li ga ubio?

    DEJAN ANGELOVSKI: Nisi.

    DAMIR:  Zaš­to?

    DEJAN ANGELOVSKI: Zato što nisi ni hteo, zato što nisi ubica.

    DAMIR: Nikad nije kasno.

    DEJAN ANGELOVSKI(PRETEĆI): Nemoj da ti tako neš­to padne na pamet. Ti nisi rod­jen da budeš ubi­ca. To što Mum­bašire­vić priča nje­mu bajke da će mu tok mis­li biti sasvim dru­gači­ji, to je stvar nje­gove zablude. Taj Mladen je kopi­lan­s­ki otrov koji ne odus­ta­je od svo­jIh nam­era. Ako je rešio da ubi­je – ubiće. Ako je rešio da da se ubi­je – ubiće se.

    (Na pragu terase, u sto­jećem položa­ju, raz­go­vara­ju Mladen i Dr Ste­van Mumbaširević.)

    1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Vernik si?

    MLADEN: Jesam.

    1. STEVAM MUMBAŠIREVIĆ: Veru­ješ u Boga?

    MLADEN: Veru­jem.

    1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Pret­postavl­jam da si proči­tao sve­to pis­mo, od kor­i­ca do korica.

    MLADEN: Jesam.

    1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Onda veo­ma dobro znaš šta znači ubiti ili ubiti se.

    MLADEN: Znam.

    1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Nemoj da mis­liš da ne znam ko si. Nemoj da mis­liš da ne znam čiji si sin.I nemoj da mis­liš da ne znam da nosiš nasled­ni greh. Iako sam agnos­tik znam o veri više od mnogih verni­ka. Naroči­to takvih pri­učenih počet­ni­ka kao što si ti.

    MLADEN(LJUTITO): Ma ko si ti ti piz­da ti mate­ri­na dok­tors­ka da ispitu­ješ ko je bio moj otac, šta se radio i čime se bavio. Vadi ti tvo­je kancerozne mokraćne bešike, prostate i tetise. Moj otac je nije prestao da radi, iako je u pen­z­i­ji. Za raz­liku od svih vas drugih, nas su oče­vi vodili na svoj posao pa smo i pre polas­ka u osnovnu školu poz­navali poj­move pop­ut: „Lik­vidi­rati“, „Pusti­ti niz vodu“, „Voz za Split, pa za Bakar. Tamo ga čeka brod“. Nisu nam sklan­jali glavu kada su ubi­jali poli­tičke nepri­jatel­je. I nijedan od nas nije vris­nuo. I Nijedan od nas nije povra­tio ili pao u nesvest. Znaš li zašto?

    1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ne znam.

    MLADEN: Zato što smo znali da uči­mo zanat, i da je to jedi­ni zanat koji čemo umeti u živ­o­tu da radimo.

    (Iznana­da je Damir ustao iz fotel­je. Kren­uo je mirno ka toale­tu, da bi se odjed­nom kao cuna­mi stuš­tio ka pragu koji odva­ja pros­tranu tera­su u dnevnu sobu Dejana Angelovskog, Ni Mladen ni dr. Ste­van Mum­bašire­vić nisu primetili furi­ozni Damirov trk. Jedi­no koji je to video je Dejan Angelovski.)

    DEJAN ANGELOVSKI(VIČE) Stani Damire! Stani.

    (Na pragu koji odva­ja tera­su od dnevne sobe Dejana Angelovskog, ni Mladen ni Dr. Ste­van Mum­bašire­vić nisu čuli upo­zoren­ja Dejana Angelovskog.

    DEJAN ANGELOVS­Ki: Smirite se idi­oti. Ako je je neko po prvi put sahran­jen onda sam to ja. Šta ti Mladene hoćeš? Otrezni se i naćićeš drugu budalu za živ­ot dos­to­jan sno­ba. A ti, dok­tore Mum­bašire­viću vadi te tumore i prosi­paj citate Duš­ka Radovići­ma onim glu­pača­ma od med­i­cin­skih ses­tara. Mož­da si mi spa­sio živ­ot ali si ga, ujed­no, i uniš­tio. Izva­dio si mi bešiku, izva­dio si mi prostatu, izva­dio si mi semene kese. Ma mogao si i još meš­to, čak bi ti i bakšiš dao. Decu ne mogu da imam, osu­dio si me na tra­jnu impo­ten­ci­ju. Žene me zan­i­ma­ju kao visi­na snežnog pokri­vača u  Briselu u feb­ru­aru 1952. godine. Sve su to posledice Vaše stručnos­ti jebem ti oca na majci.

    (Damir udara Dr Ste­vana Mum­bašire­vića u tes­tise. Mlade­na obara na pod i šuti­ra ga ga u glavu. Dr Ste­van Mum­bašire­vić pokuša­va da se uspravi ali ne uspe­va. Ima bol­nu gri­ma­su na licu. Osta­je da leži na podu terase.)

    DAMIR: E pa neka sada tebe malo leče urolozi.

    MLADEN: Samo ako ostanem živ, umi­raćeš u dugim i bol­nim mukama.

    DAMIR: Jeste advokatčiću, biznis­menčiću, kur­tončiću. Gnji­do udbaš­ka. Samo taj uslov tre­ba da ti bude ispun­jen, ali neće biti ispunjen.

    (Dr Ste­van Mum­bašire­vić leži na podu terase koja je pre­plavl­je­na ljud­skom krvlju. Neko­liko metara od dr Ste­vana Mum­bašire­vića je odletela pak­la MALBORA. Došla je do same Mlade­n­ove desne ruke. Damir je kren­uo u dnevnu  sobu ali se vra­tio da bi šut­n­uo Dami­ra još dva puta u glavu i dr. Ste­vana Mum­bašire­vića, još jedan­put u tes­tise. Damir je ušao u dnevnu sobu i seo u fotelju naspram Dejana Angelovskog.

    DAMIR: Morao sam da ih prebijem.

    DEJAN ANGELOVSKI: Zašto?

    DAMIR: Zbog tebe.

    DEJAN ANGELOVSKI: Da li sam ja to zaslužio?

    DAMIR: Zaslužio si.

    DEJAN ANGELOVSKI: Zaš­to doktora?

    DAMIR: Zato što je nonšalat­nošću i zbog toga što me zna ceo žvot poz­na­je ošte­tio i napravio mi višed­nevni, nes­nos­ni bol. Bio je grub pre­ma meni mis­leći da je duhovit. Eno ga leži. Gde Damir udari tu tra­va ne raste. Čemu da se nada? Da će usta­ti za pola sata. Ako ne dođu ta nje­go­va kola iz urgentnog, kupuj mu sledećih dana neš­to da pojede. Pet­lovu supicu, na primer.

    DEJAN ANGELOVSKI: Pro­surovio si se Damire. Mno­gi si se prosurovio.

    DAMIR: Nisam Dejane! Veruj mi da nisam. Ako je neko na odel­jen­ji­ma i i u šok sobi dizao pobunu, to si bio ti.

    DEJAN ANGELOBSKI. Tačno. To sam bio ja.

    DAMIR: Ako je neko umeo da zagala­mi na najrenomi­rani­je dok­tore, onda si, opet, to bio ti.

    DEJAN ANGELOVSKI: Tačno. To sam opet bio ja.

    DAMIR: Ko je bio veći nerčik i ko je bio impul­sivni­ji u međuljud­skim kotak­ti­ma? Ti ili ja?

    DEJAN ANGELOVSKI: Ja, naravno.

    DAMIR: Sve ovo što sam ura­dio  bio je otpor pre­ma „može mi se“ , kur­var­luku, nemaru, oseća­ju zaštićenosti.

    DEJAN ANGELOVSKI: Šta od pobro­janog pri­pa­da jed­nom, a šta drugom?

    DAMIR: Pogledaj ih. Ne mogu da tvrdim da zna­ju odgov­or na to pitan­je, ali da anal­izira­ju, to je sigurno.

    (Mladen izvlači jed­nu cig­a­re­tu, i pri­palju­je je. Naguz­ičke dolazi do zida terase i uspravl­ja se. Udiše duboke dimove. Dr. Ste­van Mum­bašire­vić, izvlači mobil­ni tele­fon iz džepa pan­talona i okreće broj.)

    1. STEVAN MUMBAŠIREVIČ: Urgent­ni! Mis­lite li vi već jed­nom poslati ta kola u ulicu napuk­lih ogledala 12?

    (Mladen je dop­ušio cig­a­re­tu. Uspravio se i led­ji­ma se pre­vr­n­uo preko ograde. Pao je na pločnik  dvade­set spra­to­va niže. Kola hitne pomoći  sa uključenom rotaci­jom su sta­la ispred samoubice. Dru­ga ekipa med­i­cin­skih rad­ni­ka je ušla u lift i pošla ka dvade­se­tom spratu.  Dr Ste­van Mum­bašire­vić je jecao od bolova.

    DEJAN ANGELOVSKI: Ode još jedan iz uni­verzu­ma  zdravih.

    1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ(BOLNO I ISPREKIDANO): Ovaj što se ubio… on je odu­vek bio samo dobro maski­ran u uni­verzu­mu bolesnih, jako bolesnih.

    (U stan Dejana Angelovskog ušla su dva poli­ca­j­ca i dva bol­ničara. Poli­ca­j­ci su Damiru na ruke stavili lisice i izveli ga napolje.Bolničari su stavili na nosi­la dr. Ste­vana Mumbaširevića.)

    DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ:I ne bri­ni se, Dejane, za tu impo­ten­ci­ju. U pri­vat­noj klin­i­ci, u kojoj radim,  ugradu­je­mo penilne i hidraulične pro­teze za penis. Penilne tra­ju večno i koš­ta­ju oko pet hil­ja­da evra, a hidraulične tra­ju pet god­i­na i koš­ta­ju šesto – sadamsto evra. Ne brigaj. Sve se da sred­i­ti. Dvade­set prvi vek je, majku mu.

    DEJAN ANGELOVSKI: Dobro dok­tore. Razmis­liću. Jebem ti oca na na majci.

    .

     

     K   R   A   J